NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA SEDMA

 

XLI glava

O episkopu Proklu

U svojim mladim godinama Proklo je bio čtec. Sa velikom voljom je išao u školu i izučavao besedništvo. Kada je došao u zrelije godine, bio je uz episkopa Atika obavljajući poslove sekretara. Pa kako se pokazao kao vešt u tom poslu, Atik ga rukopoloži za đakona. Nakon toga rukopoložio ga je za sveštenika, a napomenuo sam kako ga je Sisinije rukopoložio za episkopa Kizika. Proklo je bio čovek dobre naravi, i time je mnoge nadmašio. Bio je krotak i svojom blagošću je pozivao ljude da spoznaju istine vere. Dao je reč da neće nikoga progoniti, a kroz to je vratio Crkvi dostojanstvo krotosti i ugleda se na cara Teodosija.

 

 

XLII glava

 Zbog čega pisac govori o lepim osobinama cara Teodosija Mlađeg

Zbog svega toga, Prokla je hvalio i sam car. Car je takođe bio nalik na vrlinske ljude i nikada nije davao za pravo onima koji su nastojali da gone druge ljude zbog njihove vere. Smelo bi se reći da je car svojom blagošću nadmašio sve one za koje se zna da su bili „osveštani“. Zbog toga mu je i sam Bog pomogao u savladavanju zlotvora bez velikih muka.

 

 

XLIII glava

O tome kako su prošli oni varvari koji su pomagali tiraninu Jovanu

Kada je tiranin prošao onako kako je prošao, varvari, koje je on pozvao u pomoć protiv Rimljana, spremali su se da upadnu u rimske oblasti. Car, doznavši za to, osloni se na Boga i, po svome običaju, stade na molitvu, te je zbog toga i dobio ono šta je iskao. Neće biti na odmet da se zna kako su prošli varvari. Vođu varvara, koji se zvao Rugas, ubio je grom. Zatim naiđe pomor među njegove ljude, te mnogi poumiraše. Onda pade oganj sa neba i pobi i ono malo što ih osta u životu. Varvare  tada uhvati strah ne samo zbog toga što su oružjem krenuli na Rimljane, nego još više zbog toga što su se uverili da ove čuva Bog. U isto vreme, Proklo je na sebe skrenuo pažnju svojom besedom u kojoj je reči proroka Jezekilja primenio na događaje koji su se desili.

 

 

XLIV glava

O tome kako se car Valentinijan Mlađi oženio Evdoksijom, kćerkom cara Teodosija

Car Teodosije je imao kćer Evdoksiju, čija mati beše Evdokija. Tu kćer zaprosi Valentinijan, koga je Teodosije postavio za cara nad zapadnim oblastima. Car Teodosije pristade na to, i bi dogovoreno venčanje koje se trebalo održati na granici dva carstva. Birajući prikladno mesto za tu svečanost, smislili su da venčanje bude u Solunu, ali Valentinijan poruči Teodosiju da se ne brine oko mesta jer će sam doći u Konstantinopolj. Tako je i bilo. A posle venčanja, zajedno sa ženom, vrati se na zapad.

 

 

XLV glava

O tome kako je episkop Proklo nagovorio cara da se telo Jovana (Zlatousta) prenese iz mesta gde je umro kao zatočenik u Konstantinopolj, i kako je Jovanovo telo položeno u crkvi svetih Apostola

Ubrzo nakon ovog venčanja, episkop Proklo svojom blagorazumnošću obradova Crkvu time što je u nju vratio one koji su se odvojili kada je bio zatočen Jovan. Telo episkopa Jovana bilo je sahranjeno u Komanu, ali Proklo nagovori cara, te 35 godina nakon što je Jovan zbačen, prenese njegove mošti u Konstantinopolj, sa velikom svečanošću u kojoj je učestvovao sav narod, te položi episkopove mošti u crkvu svetih Apostola. Ovo je dirnulo sve one koji su poštovali Jovana, i sada se svi vratiše u Crkvu. To je bilo kada je tekla šesnaesta godina konzulstva cara Teodosija.

Ne mogu a da ne primetim kako je zavist poštedela Jovana pošto je umro a Origena nije, nego ga dvesta godina pošto je umro, Teofil odluči od Crkve, a Jovan, posredovanjem episkopa Prokla, bi vraćen u zajednicu trideset i pet godina posle upokojenja. Proklo je, bez sumnje, u mnogome svojom dobrotom nadmašio Atika, i pametni ljudi će znati kako da ocene ove stvari.

 

 

XLVI glava

O smrti novatijevskog episkopa Pavla, i o tome kako je na njegovo mesto postavljen Markijan

Nešto kasnije umro je Pavle, episkop novatijevaca. To je bilo 21. jula, u vreme konzulstva koje smo već pomenuli. Na dan kada su ga sahranili, nekako se sve sekte pomiriše jer su svi bili tu, i pratili su njegovo telo, pevajući psalme sve do grobnice. Pavle je pred svoju smrt učinio nešto vredno pamćenja, te zato mislim da će biti prikladno da ponešto kažem i o tome: Pavle nikada nije odstupio od pravila podvižničkog života, čak ni u bolesti, nego se svagda jednako molio Bogu. Kada mu je došao trenutak smrti, pozva sveštenike od onih crkvi koje su bile pod njegovom upravom, te im reče: „Gledajte da sebi izaberete episkopa dok sam ja živ, kako ne bi bilo podele među vama kada umrem.“ Tada sveštenici rekoše da on učini izbor te da napiše ime budućeg episkopa. Pavle pristade na to tek kada su svi obećali da će ispuniti njegovu želju. Tada on napisa Markijanovo ime, a taj Markijan je bio sveštenik, i podvižništvu ga je učio sam Pavle. No, on tada nije bio prisutan. Posle toga Pavle naredi da se pismo zapečati, a najstarijem od sveštenika zapovedi da ono bude predato Marku, koji je bio novatijevski sveštenik u Stitu, a tada je bio u Konstantinopolju. Tom prilikom rekao je Marku: „Ako je volja Božija da preživim, vratićeš mi to pismo neotvoreno, a ako je volja Božija da umrem, ti ćeš pročitati ime onoga koji će me naslediti.“ Rekavši to, Pavle je izdahnuo. U treći dan po smrti, sakupe se sveštenici i narod, pa otvore pismo i pročitaju Markijanovo ime. Svi povikaše da je dostojan, i bez oklevanja pošalju po njega. Oni koji su bili poslani, poslužiše se nevinom prevarom te nagovore Markijana da pođe sa njima iz Tiveriopolja (Frigija), rukopolože ga i postave za episkopa.

 

 

HLVII glava

O tome kako je car Teodosije poslao u Jerusalim svoju ženu Evdokiju

 

Za dobra koja je Bog učinio Teodosiju, car je gledao da se oduži time što će ispuniti svoja obećanja kojima se zavetovao zarad zahvalnosti. Zbog toga je priložio mnoge darove hramovima Hrista Spasitelja, a svoju ženu Evdokiju poslao je u Jerusalim, jer je i ona dala zavet, ako uda kćer. Evdokija je darivala crkve i na putu do Jerusalima, a takođe i kada je došla u taj grad obilno je pomagala hramove, kao i one po celom istoku.

 

 

XLVIII glava

O Talasiju, episkopu Kesarije Kapadokijske

U to vreme, dok je trajalo sedamnaesto konzulstvo cara Teodosija, smislio je episkop Proklo nešto čime će iznenaditi mnoge, nešto što nije učinio ni jedan od pređašnjih episkopa. Kada je umro Firmo, episkop Kesarije Kapadokijske, i hrišćani iz Kesarije dođoše sa molbom za novog episkopa, Proklo je razmišljao ko je pogodan za to mesto. I dok je on razmišljao o tome, jedne subote dođoše u crkvu članovi Senata da se vide sa njim. Među tim ljudima bio je i Talasije, koji je bio prefekt nad narodima i gradovima u državi. Proklo je čuo da se govori o tome da car njemu (Talasiju) namerava da da upravu nad istočnim oblastima, ali ne obazirući se na to, Proklo je rukopoložio Talasija i postavi ga za episkopa Keserije.

 

 

Završetak

Ovim okončavam svoje kazivanje, i molim Boga da sve crkve, gradovi i narodi, da svi žive u miru. Jer kada bi bilo tako, tada oni, koji imaju nameru da pišu istoriju, ne bi imali posla. Pa i ja, koji napisah ovih sedam knjiga po tvojoj želji, Teodosije, sveti čoveče Božji, ne bih imao o čemu govoriti da ne beše ljudi kojima su bile drage smutnje i koji nisu previše cenili život u miru.

Ova, sedma knjiga, obuhvata period od trideset i dve godine, a svih sedam knjiga kazuju o događajima koji su bili za sto i četrdeset godina, počev od prve godine 271. olimpijade, kada je Konstantin proglašen za cara, pa sve do druge godine 305. olimpijade, kada je nastalo sedamnaesto konzulstvo cara Teodosija.

 

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *