NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA SEDMA

 

XXXI glava

O tome šta su trpeli makedonijevci od Nestorija

Međutim, Nestorije, radeći suprotno običajima Crkve (kao što se vidi iz događaja koji su se desili), primoravao je druge da se ugledaju na njega. Tako je episkop grada Germe u Helespontu, Antonije, ugledavši se na Nestorija kako progoni jeretike, počeo goniti makedonijevce mnogo žešće od drugih, a taj postupak je pravdao izgovorom da mu tako naređuje patrijarh. Makedonijevci su nosili teret mučenja, a kada Antonije prevrši meru, tada ovi, ne mogavši to više trpeti, padnu u očajanje i pošalju ljude da ubiju Antonija. Tek što se dogodi to ubistvo, Nestorije ne propusti da iskoristi taj događaj za svoje zle ciljeve, i nagovori samodršce da oduzmu crkve makedonijevcima. Zbog toga oni izgubiše crkvu u Konstantinopolju, ispred bedema grada, zatim crkvu u Kiziku i mnoge druge duž Helesponta. Tada neki od njih pređoše u pravoslavlje.

 

 

XXXII glava

O svešteniku Anastasiju koji je naveo Nestorija na nečasne misli

Kod Nestorija je živeo sveštenik Anastasije, koji je zajedno sa njime došao iz Antiohije. Nestorije ga je veoma cenio, često radeći onako kako ga je Anastasije savetovao. Jednom, kada je Anastasije govorio besedu u crkvi, rekao je između ostalog: „Drago mi je da niko za Mariju ne može da kaže da je Bogorodica, jer Marija je čovek, a čovek ne može roditi Boga…“ Od ovih reči se mnogi trgoše, i kada nastupi žamor u crkvi, istupi Nestorije u odbranu Anastasijevih reči jer mu ne beše po volji da se uhvati u nečasnoj nauci onaj koga je cenio. Tada i on poče govoriti protiv Bogorodice. Pa kako je ovo pitanje bilo nejednako shvaćeno, jer su i ljudi različite pameti, stoga se u crkvi načiniše partije. Nestorije izađe na glas kod mnogih kao čovek koji uči da je Gospod običan čovek, te da u Crkvu uvodi jeres Pavla Samostatskog i Fotina. Zbog svega toga dogodila se velika prepirka i pometnja da je bilo neophodno sazivanje Vaseljenskog sabora. Ali, kad nakon ovog vremena pročitam ono što je pisao Nestorije, smatram da je on bio čovek koji je malo znao, pa ću zbog toga govoriti o njemu onako kako treba, jer kao što ja ovde ne pominjem njegove nedostatke zato što imam zlu volju na njega, isto tako ne kazujem što znam za njega samo da bih drugima ugodio. Ja bih rekao da se Nestorije nije poveo za Pavlom Samostatskim, ni po Fotinu, niti je on rekao za Gospoda da je običan čovek. On je zazirao od izraza „Bogorodica“, a to je bilo zbog toga što je bio nedovoljno obrazovan čovek po pitanjima vere. On je imao dar lepog govora, i zbog toga je sebe smatrao veoma učenim, dok u stvari nije bilo tako. Zanet svojim darom besedništva, nije se obazirao na ono šta su drevni pisci zapisali, nego je cenio samo svoje mišljenje. Pre svega, nije znao da u drevnim rukopisima Jovanove Saborne poslanice stoji zapisano da svaki duh koji odvaja Isusa od Boga, nije od Boga, a da su te reči drugačije tumačili svi oni koji su hteli odvojiti božansko od čovečijeg u Isusu. Još su drevni tumači zapazili da neki nastoje da izokrenu značenje tih reči Jovanovih, upravo u nameri da odvoje Boga od čoveka, međutim, Hristos je Bogočovek. Naši stari, stojeći na toj osnovi, ni jednoga trena nisu posumnjali u to da je Marija Bogorodica. Jevsevije Pamfil, u trećoj knjizi, u opisu života cara Konstantina, kaže: „Emanuil je imao volju da se rodi nas radi, i mesto gde se rodio telom, po svedočenju Judeja, zove se Vitlejem. Zbog toga je preblagočestiva carica Jelena veoma bogato ukrasila tu svetu pećinu i odala čast Bogorodici…“ A Origen, tumačeći poslanicu Rimljanima, rekao je zašto se Marija naziva Bogorodica, i veoma je to temeljno objasnio. Očevidno je, dakle, da Nestorije nije znao šta su ranije pisali, nego je ustao, kao što rekoh, protiv toga. A da Nestorije nije rekao za Hrista kao Fotin ili Pavle Samostatski, koji kazuju da je On (Hristos) čovek, to se vidi iz njegovih beseda jer on nigde pogrešno ne uči o Spasitelju.

 

 

XXXIII glava

O tome kako su odbegli robovi oskrnavili oltar Velike crkve

Dok se to dešavalo, u Crkvi se dogodi nešto veoma gnusno: sluge nekog Velmuža, koji behu poreklom varvari, pretrpevši nešto od strane svoga gospodara, pobegnu u crkvu, i sa mačevima u rukama otvore sebi put u oltar. Kada su ih molili da izađu, nisu želeli da poslušaju, nego zauzimanjem oltara nisu dopuštali da se obavljaju bogosluženja. Prošlo je nekoliko dana, a varvari ne izađoše, nego su čak i ubili jednog klirika, a jednoga su ranili. Najposle, videvši bezizlaznost u kojoj su bili, izvršiše samoubistvo. Neko ko je tu bio, rekao je da sve to ne sluti na dobro jer je crkva oskrnavljena, setivši se drevnih stihova: „Svagda je na zlo slutilo kad god je hram opoganjen zločinom…“. I nije se prevario, jer ovaj nemili događaj nagovestio je da će se narod podeliti i da će zlo proći oni koji su krivi.

 

 

XXXIV glava

O prvom saboru u Efesu, koji je sazvan protiv Nestorija (O Trećem Vaseljenskom saboru)

Nije prošlo puno vremena, a pojavi se carski ukaz kojim se zapoveda episkopima da se okupe u Efesu. Zbog toga Nestorije, odmah po Vaskrsu, otide tamo. Sa njim pođe i mnoštvo naroda. Tu je zastao mnoge od episkopa. Odocnili su samo Kirilo Aleksandrijski, koji je došao oko Pedesetnice, i Juvenalije Jerusalimski, koji je stigao u peti dan posle Duhova. Jovan Antiohijski još duže je izostao. Najposle, oni koji su se okupili, započeše zasedanje, ne čekajući Jovana. Kirilo Aleksandrijski počeo je sednicu besedom kojom je pokušao da uplaši Nestorija, koga od ranije nije trpeo. Pošto mnogi priznaše Hrista za Boga, Nestorije reče: „Ja ne mogu reći da je Bog onaj koji je bio (beba) od dva ili tri meseca, te zbog toga perem ruke od takvog dela, i neću vam više dolaziti.“ Rekavši to, izađe zajedno sa onim episkopima koji su delili njegovo mišljenje. I tako se on, sa svojima, zasebno okupljao. Međutim, Kirilova strana pozivala je Nestorija, ali ovaj nije hteo da dođe, nego poruči da će se javiti na Sabor kada stigne Jovan Antiohijski. Tada su oni koji behu na Kirilovoj strani pročitali besede koje je sastavio Nestorije, a koje se odnose na sporni problem, pa našavši da je on hulio na Sina Božijeg, zbaciše ga. Na to, oni koji su bili uz Nestorija, zbaciše Kirila, a uz ovog, i episkopa Memnona Efeškog. Ubrzo zatim dođe i Jovan Antiohijski. Kada je čuo šta je urađeno, okrivi Kirila da je zapometnuo kavgu i da je požurio da okrivi Nestorija. Tada Kirilo, u dogovoru sa Juvenalijem, obori i Jovana iz osvete. Ali kada je Nestorije video da se stvari komplikuju, te da će lako doći do velikih podela, pokaja se i priznade da je Marija Bogorodica. Tada je rekao: „Neka se Marija i zove Bogorodica, samo da dođe kraj ovim nevoljama.“ Onda, kao već svrgnut, on bude poslat u zatočenje u Oazu, gde i sada živi. Eto, tako je okončan taj Sabor. To je bilo 28. juna, u vreme konzulstva Vasa i Antioha. Kada se Jovan vratio u Antiohiju, sakupi mnoge episkope pa svrgnu Kirila, koji se već vratio u Aleksandriju. No, nedugo zatim dođe do pomirenja, i oni postaše prijatelji i vrate mesto jedan drugom. Međutim, u Konstantinopolju ne beše mira: iako je Nestorije bio zatočen, njegove reči prodreše u narod i dođe do podela. Ljudi iz klira, kao jednim ustima, bacaše anatemu na Nestorija. To je kod nas, hrišćana, obična presuda nad onima koji hule na Boga, i kada šaljemo u svet svoje mišljenje prikovano na stubu.

 

 

XXXV glava

O tome kako su neki episkopi izabrali Maksimijana za episkopa Konstantinopolja nasuprot želji naroda koji je želeo Pavla

Pošto je Nestorije bio zatočen, trebalo je izabrati novog episkopa, i jedni su hteli Filipa, ali više glasova je bilo za Prokla. Oni koji su bili za Prokla, održali bi svoj izbor da se ne nađe neko u vlasti, a ko je poznavao pravila Crkve koje zabranjuje premeštati episkopa iz njegove u drugu eparhiju. Tom čoveku se poverovalo, i zato narod popusti. Tako je, dakle, na četiri meseca od kako je bio oboren Nestorije, na mesto episkopa došao Maksimijan, čovek koji je živeo podvižničkim životom, a bio je i sveštenik. Za njega se već od pre govorilo da je veoma pobožan, a o svom trošku je zidao grobnice za one koje se govorilo da su blagočestivi ljudi. Bio je nevešt u besedništvu, i voleo je živeti podalje od svetovne buke.

 

 

XXXVI glava

O tome da pisac ove knjige želi da dokaže da se episkopi mogu premeštati sa jedne na drugu episkopiju

Pošto je došlo do toga da se pozivaju na kanon Crkve po kome Proklo, koji je bio episkop Kizika, nije mogao dobiti katedru episkopa Konstantinopolja, reći ću sada nekoliko reči i o tome. Meni se čini da nisu bili u pravu oni koji su tvrdili da je pomenuto pravilo ispravno. Ti ljudi ili su mrzeli Prokla ili ne poznaju kanone pa nisu ni znali za ono šta se dešavalo u pojedinim crkvama. Jevsevije Pamfilov, u šestoj knjizi svoje Istorije, kazuje kako je Aleksandar, kao episkop jednog mesta u Kapadokiji, došao u Jerusalim zbog molitve, a tu ga zadržaše ljudi i postaviše ga za episkopa, umesto Narcisa. Vidi se, dakle, da naši prethodnici nisu obraćali pažnju na to da li je jedan episkop već postavljen, nego su dopuštali da oni budu premeštani. Navešću i pomenuto pravilo, a tada će se i videti kako su ga oni pogrešno tumačili: „Ako neki episkop, rukopoložen za određeno mesto, ne ode tamo ili zbog toga što ga tamošnji narod ne prima, ili zbog nečega drugog, a nema krivice na njemu, tada taj episkop može da zadrži svoju čast samo ako ne pravi nered i zabunu u onoj crkvi gde treba da bude. U svemu taj episkop treba da sluša volju oblasnog sabora koji bude odlučivao o njemu.“ A da su mnogi episkopi, kada je bila potreba Crkve, zaista premeštani iz jednog u drugo mesto, navešću nekoliko primera: Perigen je bio rukopoložen i određen da ide za episkopa Petrasa, a kada ga narod nije hteo da primi, episkop Rima posla Perigena za mitropolita u Korint, gde je bilo upražnjeno mesto. Grigorije Nazijanzin najpre je bio episkop Sazimaha, mesta u Kapadokiji, a docnije je premešten u Nazijanz. Meletije je prvo bio u Savastiji, a posle u Antiohiji. Episkopa Dositeja Selevkijskog premestio je Aleksandar Antiohijski u Tars (Kilikija). Revenercije je prvo bio episkop u Arhu (Finikija), a kasnije u Tiru. Jovan iz Gorda (Livija) premešten je u Perikonis. Paladije je iz Helenupolja premešten u Aspunu. Aleksandar je iz Helenupolja premešten u Adrijan. Teofilo, iz Amapeje (Azijske) u Evdoksipolj (Salamvarija, Silivrija). Polikarp, iz Seksantaprista (Mizija) u Nikopolj (Trakija). Jerofil, iz Trapezopolja (Frigija) u Plotinopolj (Trakija). Optim, iz Agdamije u Antiohiju (Pisidija). Siluan, iz Filipolja (Trakija) premešten je u Troadu.

 

 

XXXVII glava

O episkopu Siluanu koji je iz Filipolja premešten u Troadu

Siluan je prvo bio ritor u školi sofiste Trojila, ali kasnije poče da živi strogim hrišćanskim životom, te skinu sa sebe odeću ritora. Episkop Atik ga primi k sebi, i rukopoloži ga za episkopa Filipolja. Nakon tri godine provedene u Trakiji, on se požali da ne može trpeti tamošnju hladnu klimu jer je slabog zdravlja, te zbog toga zamoli Atika da drugoga odredi za tu episkopiju. Atik je to prihvatio, a Siluan dođe u Konstantinopolj, gde je nastavio sa podvižničkim životom. Često su ga viđali kako je hodao u sandalama načinjenim od trske, pokazujući time da nije nežan prema sebi. Kroz neko vreme umro je starešina crkve u Troadi, i narod tog mesta tražio je da im bude postavljen novi episkop. Dok je Atik razmišljao o tome koga da postavi, pred njega dođe Siluan, i tada mu Atik reče: „Sad nećeš moći da se žališ na zimu i hladnoću jer u Troadi nema zime. Eto, Bog ti je ugotovio mesto koje priliči tvom slabom zdravlju. Ne oklevaj, brate, nego pođi u Troadu…“ I zaista, Siluan tamo otide, a sada ću reći kakvo se čudo dogodilo na obali Troade. U tamošnjem brodogradilištu bio je napravljen brod za prevoz velikih stubova, i trebalo je brod porinuti u more. Naroda je bilo puno, ali nikako nisu uspevali da pomere brod. Tako prođe nekoliko dana. Onda svima pade na pamet da đavo ne dopušta da brod bude u moru, te zatražiše od episkopa Siluana da se pomoli, uzdajući se da im je on jedina nada. Siluan, kao smeran čovek, poče sebe nazivati grešnikom te da je njima u tom poslu potreban pravednik. Ali narod je i dalje navaljivao, te tada episkop dođe na obalu, prouznese molitvu pa se i sam, zajedno sa narodom prihvati užadi kojom su vukli brod. I samo što svi zajedno povukoše užad, brod lako uđe u vodu. Ovo čudo još više razbukta veru u tamošnjim ljudima.

 

 

XXXVIII glava

O Judejima sa Krita, od kojih su mnogi prihvatili hrišćanstvo

U to vreme, mnogi od Judeja koji su živeli na ostrvu Krit, prihvatiše hrišćanstvo, a to bi ovako: jedan Judej, varalica, poče govoriti za sebe da je on Mojsije, i da je poslat s neba da Judeje, koji su živeli na ostrvu, prevede preko mora. „Ja sam onaj, govorio je taj Judej, ko je nekada spasao Izrailj kada sam ih preveo preko Crvenog mora…“ Tako govoreći, on obiđe mnoga mesta na ostrvu, najviše ona gde su živeli Jevreji, nastojeći da mu svi poveruju. Uz to, on je Jevreje savetovao da ostave svo blago koje su imali, jer će ih on prevesti preko mora u obećanu zemlju. Jevreji mu poverovaše, napustiše sve poslove i krenuše za njim ne obazirući se na one koji su ih odvraćali. Kada je osvanuo dan koji je taj varalica označio za vreme polaska, on pođe napred, a za njim svi ostali. Dovede ih do jedne stene, pa im naredi da skaču u more. Oni koji su bili prvi, poslušaju te poginuše na licu mesta. Neki su padali na oštro kamenje, a drugi su se davili u moru. Još više bi izginulo da se tamo ne nađoše neki ribari, hrišćani, te izvlačiše davljenike na suvo. Kada ljudi dođoše k sebi, uvidoše svoju bezumnost, pa počeše druge da odvraćaju od pogibelji. Tada Jevreji krenuše da traže onog varalicu, ali ga ne nađoše. Tada shvatiše da je to bio sam đavo, i videći svoje ranije zablude, mnogi prihvatiše hrišćanstvo.

 

 

XXXIX glava

O požaru oko novatijevske crkve

Nije prošlo puno vremena a novatijevski episkop Pavle steknu slavno ime i mnogi su smatrali da je on veliki čovek koji je Bogu po volji. Dogodi se veliki požar, takav da ga do tada niko takvog ne vide. Veći deo grada je izgoreo, propadoše mnoga skladišta sa hranom, srušiše se tzv. „Ahilove banje“… Vatra je bivala sve jača i najposle dođe do novatijevske crkve u blizini Pelagra. Kada episkop Pavle vide da će crkva izgoreti, on uđe u oltar, i sve svoje nade usmeri ka Bogu, da bi On spasao crkvu i sve što je u njoj. Pavle se takođe molio i za grad i za sve ljude u njemu. I pokaza se da je Bog primio molitvu ovoga čoveka jer vatra ne povredi ništa, iako je u jednom trenu pokuljala u hram kroz vrata i prozore. I tako crkva pobedi ovu silu. Požar je besneo dva dana i onda ga nestade. Tom prilikom uništen je veći deo grada dok se na crkvi nigde nije video trag paljevine. To se desilo 17. avgusta, u vreme kada je konzul bio Teodosije (po četrnaesti put) i Maksim (po prvi put). Od tog vremena novatijevci svakog 17. avgusta čine spomen na taj događaj. Pa i svi ostali, koji znaju za to čudo, sa poštovanjem se odnose prema tome, klanjajući se Bogu na tome mestu. To ne čine samo hrišćani, nego i neznabošci.

 

 

XL glava

O tome kako je posle smrti Maksimijana za konstantinopoljskog episkopa izabran Proklo

Episkop Maksimijan upravljao je crkvom dve godine i pet meseci, a onda se upokoji. To je bilo 12. aprila, u vreme konzula Arsofinda i Aspara. Tada je bio i Veliki post. Da bi sprečio otimanje oko episkopske katedre, car zapovedi episkopima koji su bili u Konstantinopolju da se za episkopa dovede Proklo. Sa ovom carevom naredbom podudarile su se i poslanice episkopa Celestina Rimskog koje je on poslao episkopu Kirilu Jerusalimskom, episkopu Jovanu Antiohijskom i episkopu Rufu Solunskom, u kojima je govorio o tome da se episkop može premestiti iz jedne u drugu episkopiju. I tako Proklo bi postavljen za konstantinopoljskog episkopa i učini obred nad upokojenim Maksimijanom.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *