NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA SEDMA

 

XXI glava

O tome kako se pokazao Akakije, episkop Amide prema zarobljenim Persijancima

Tada je nastala prilika za Akakija, episkopa grada Amide, da se proslavi svojim dobrim delom. Rimski vojnici nisu želeli da puste zarobljene Persijance, a njih je bilo oko sedam hiljada, i polako su umirali od gladi. Akakije je znao za to, i sazva klir koji mu je bio potčinjen, pa im reče: „Našem Bogu, u koga verujemo, nisu potrebne ni posude ni čaše jer On niti jede niti pije. A kako je Crkva stekla mnogo zlatnih i srebrnih sudova, koje priložiše verni, mislim da je vredno da se te posude prodaju i da se tako otkupe zarobljenici, da se nahrane te da im se da za put šta im je potrebno i da se vrate svojim kućama.“ Ovaj postupak čestitog Akakija doveo je cara Persije u situaciju da nije znao kako da postupi. Govori se da je car poželeo da vidi Akakija, i da je episkop otišao u Persiju po nalogu cara Teodosija. Posle toga, kako je Bog obradovao Rimljane i oni pobediše u ratu, nađoše se mnogi daroviti ljudi koji su kroz besede hvalili cara. I sama carica je sastavila nekoliko pesama, a to je mogla jer joj je otac bio atinski sofista Leontije, koji je svoju kćer poučio u mnogim naukama. Kada je caru bila volja da je uzme za ženu, Akakije najpre učini sve po zakonu, i kroz sveto krštenje uvede je u pravoslavnu crkvu, dajući joj ime Evdoksija (ranije se zvala Atinaisa). I tako, kao što rekoh, bilo je mnogo onih koji su govorili u pohvalu cara. Jedni su to činili da bi postali poznati caru, a drugi da pokažu koliko su sposobni u besedništvu.

 

 

XXII glava

O lepim osobinama cara Teodosija Mlađeg

Ja nemam nameru da car zna za mene, niti mi je želja da pokazujem kakav sam u pisanju, nego jednostavno želim da ispričam o lepim osobinama Teodosija, kao što i zahteva istina, jer mi se čini da bi naši naslednici ostali uskraćeni kada ne bi znali o tome. Pre svega, i pored toga što je rođen, negovan i vaspitavan na carskom dvoru, on opet nije bio razmažen. Štaviše, bio je razborit i oni koji su razgovarali sa njim, uverili su se da zna puno toga. Pored toga, bio je telesno jak i dobro je podnosio hladnoću i vrelinu. Isto tako, postio je često, naročito sredu i petak, kako bi pokazao da želi da živi hrišćanskim životom. Na dvoru je zaveo red koji je bio sličan onome u manastirima. Rano je ustajao, i zajedno sa svojom sestrom pevao je antifone u slavu Božiju. Znao je naizust Sveto Pismo, i ako bi bio u društvu sa episkopima, razgovarao bi sa njima o pitanjima vere poput nekog sveštenika koji nije od juče u činu. A knjiga, naročito onih koje se bave tumačenjem Svetog Pisma, sakupio je više nego što ih je imao Ptolomej Filadelf. Nezlobivošću srca i ljubavlju prema čoveku nadmašio je mnoge. Iako se car Julijan izdavao za nekog filosofa, opet se nije mogao uzdržati od gneva kada su ga ismejali stanovnici Antiohije, a Teodosije, iako je odbacio Aristotelove silogizme, ipak se pokazao kao filosof na delu, jer je umeo da se uzdrži od gneva i ugađanja sebi samome. Nikada se nije svetio onima koji bi ga uvredili, i niko ga nikada nije video ljutog. Jednom ga neko iz pratnje upita zašto ne kažnjava smrću one koji ga uvrede? A on tada reče: „Kamo sreće da sam u stanju da umrle vraćam u život“, a drugom prilikom reče: „Nije velika stvar oduzeti život nekome, ali ja ga nisam u stanju oživeti jer to može samo Bog.“ Nije bila retkost da je osuđene na smrt pomilovao. Jednom je u amfiteatar uveo zveri da se bore međusobno, a narod je vikao da se među zverove puste ljudi. Čuvši to, car im reče: „Zar u vama nema ljubavi prema čoveku?“ Time je ukrotio neumesnu želju naroda. Po svojoj pobožnosti poštovao je one koji su bili posvećeni da služe Bogu, a osobito je odlikovao one koji su bili pobožniji od drugih. Kažu, da kada je umro neki hevronski episkop u Konstantinopolju, uzeo je odeću pokojnika i njome se pokrivao, misleći da će barem malo svetinje steći i za sebe. Jedne godine koja je bila hladna i vlažna, narod ga zamoli da se održi zabava na hipodromu. Car to odobri, ali se podiže jak vetar sa snegom i načini se prava mećava. Tada car pozva narod da se svi zajedno pomole Bogu da ih sačuva od zla koje ih je moglo zadesiti. I za nekoliko minuta, svi su uznosili hvalu Bogu i sav grad se pretvori u veliku crkvu, a car je hodao kroz narod, neprekidno pevajući himne. I nije se prevario u nadi jer vreme se razvedri, a i ta godina beše izuzetno rodna, Ako su nastala ratna vremena, car je molitvom priticao Gospodu, ugledajući se na Davida, i bio je uveren u to da Bog vodi brigu i o onima koji ratuju. Navešću i to kako je on, uzdajući se u Boga, pobedio tiranina Jovana, a to je bilo 15. avgusta, kada su konzuli bili Asklepiodot i Marijan, posle onoga rata sa Persijancima, i pošto je umro Honorije. Ondašnje događaje ubrajam jer smatram da zaslužuju da budu zapamćeni. Jer ono šta se dogodilo u vreme Mojsija sa Jevrejima kada su prelazili Crveno more, slično se desilo i sa njegovim vojnicima kada ih je poslao u rat sa tiraninom.

 

 

XXIII glava

O Jovanu, koji je po smrti cara Honorija, vladao poput tiranina u Rimu, i o tome kako je Bog, uslišivši molitve Teodosija, tog tiranina predao u ruke rimskoj vojsci

Kada je umro car Honorije, samodržac Teodosije doznavši za to, ne htede to da kaže narodu nego je carevu smrt krio, a vojsku je tajno opremio i posla je do Soluna da bude u pripravnosti ako dođe do pobune u zapadnim oblastima. Pošto se tako obezbedio, tada obnaroduje da je umro njegov deda. Ali u isto vreme Jovan, kao prvi među carskim sekretarima, nije bio zadovoljan tim svojim položajem, već htede da bude car, pa posla glasnike samodršcu Teodosiju i zamoli ga da njega, Jovana, primi k sebi kao savladara. Teodosije uhapsi poslanike, a zatim odredi Ardavurija da krene na Jovana. Ardavurije, došavši u Solun, pređe zatim u Akvileju, ali ga tom prilikom susretne nesreća: dok se prevozio, podiže se suprotan vetar pa ga tako dovede u ruke tiraninu Jovanu. Ovaj, imajući u rukama Ardavurija, mislio je da sada car nema gde te da će morati da mu ispuni želju. I car je bio veoma zbunjen kada je čuo za sve to, a Ardavurijev sin, Aspar, nije znao šta da radi od muke kada je čuo da mu je otac zarobljen. Sada se ponovo po-kazalo koliko je snažna careva molitva, jer se javi anđeo Gospodnji, u obliku pastira i ponudi se Asparu i njegovoj družini da ih sprovede kroz močvare u okolini Ravene, jer je tamo Jovan držao zarobljenika. Govori se da tim putem niko nikada nije prošao, ali Bog učini, te se ovi tuda provukoše, pa Aspar sa vojskom napade i pobedi tiranina. Sada se opet ukazala prilika da car pokaže koliko je smeran i predat Bogu jer kada mu javiše da Jovana nema među živima, rekao je narodu: „Hajdemo svi zajedno u crkvu, da se zahvalimo Bogu što je svojom desnicom pobedio tiranina.“ I zaista, sav narod, zajedno sa carem, ustade i otide u hram.

 

 

XXIV glava

O tome kako je car Teodosije proglasio svoga sina i sina svoje tetke Plakide, Valentijana, proglasio za cara

Kada je savladan Jovan, samodržac Teodosije dade se u brigu koga će da postavi za cara na zapadu. On je imao sestrića Valentijana, koji beše još dete, a rodila ga je Plakida, kći cara Teodosija Velikog, i sestra dvojice avgusta: Arkadija i Honorija. Valentijanov otac bio je Konstancije, koga je Honorije proglasio za cara, i koji je jedno vreme vladao sa njim a onda umre. Tog istog Valentijana sada je za kesara proglasio car Teodosije, i posla ga u zapadne oblasti, a upravljanje državnim poslovima prenese na njegovu majku Plakidu. Međutim, on i sam požuri put Italije, da svoga sestrića tamo proglasi za cara, ali i da bi tamošnje stanovništvo obavestio da se ne povodi voljom tiranina. Ali, došavši u Solun, razbole se pa s toga posla carski venac svom sestriću po patriciju Ilionu, a sam se vrati u Konstantinopolj.

 

 

XXV glava

O tome kako je Atik upravljao crkvama, kako je u crkveni diptih zapisao Jovanovo ime i kako je predvideo svoju smrt

Pod upravom Atika poslovi Crkve su išli dobro zbog toga što je on mudro upravljao a takođe i što je svojim besedama poticao narod na dobrodetelj. Znajući o podelama unutar vernika, jer su jovanovci držali svoje skupove izvan hrama, Atik je naredio da se u molitvama pominje Jovan, isto onako kako se pominju i drugi episkopi koji su umrli. Ovim naređenjem Atik je želeo da dođe do pomirenja i da jovanovci ponovo budu u zajednici. Mimo toga, Atik je pomagao sirotinju i to ne samo u svojoj nego i u drugim episkopijama. Tako je poslao trista zlatnika svešteniku Kaliopiju u Nikeji, poručivši mu u pismu:

„Kaliopiju, Atik koji mu želi da je zdrav u Gospodu

Doznao sam da u vašem mestu ima na hiljade onih koji čekaju milostinju. Kada kažem da ih ima na hiljade, onda ne mislim na neki određen broj, nego upravo na veliko mnoštvo ljudi. Pa kako se našao čovek koji obilato daje onima koji umeju pametno raspolagati novcem, on posla novac, ja šaljem tebi, brate, ovih trista zlatnika, pa ih raspodeli kako treba. Smatram da ćeš ih dati onima kojima treba.

Kada počneš da deliš, ne gledaj kako ko veruje, nego neka ti je pred očima pomisao da nahraniš ljude.“

Isto tako on se brinuo i za siromahe koji su bili daleko od njega. Uz to, Atik se svagda borio protiv praznoverja. Kada je doznao za hrišćane koji se zbog svetkovanja Pashe odvojiše od novatijevaca, i da su preneli telo Savatija sa ostrva Rodos, gde je umro u zatočeništvu, pa su ga sahranili i da dolaze na molitvu kraj njegovog groba, posla noću ljude kojima je zapovedio da iskopaju Savatija i da ga prenesu u drugu grobnicu. Kada su oni koji su se sastajali kraj groba okupili i kada su videli raskopan grob, prestaše dolaziti. Mimo toga, Atik je bio srećan u davanju imena. Tako je utočištu na ušću Ponta (Jevskinskog), koje se odavno zvalo Farmakeos, predenuo ime u Terapia, kako se beščasnim imenom ne bi kaljalo mesto gde se verni okupljaju na molitvu. Jednom predgrađu Konstantinopolja dao je ime Arsiropolis, a to je bilo ovako: postoji jedno staro utočište kod ulaza u Bosfor, i zove se Hrisopolis. To mesto pominju mnogi drevni pisci, kao npr. Strabo, Nikola Damaskin i poznati besednik Ksenofont. Ovaj poslednji kazuje u šestoj knjizi o Kirovim pohodima, i u prvoj knjizi o grčkim događajima, da je Alikvijad zapravo grad Hrisopolis opasao zidanim bedemom, i naredio da se tu uzima desetak od onih koji su plovili iz Ponta. Atik, ugledavši mesto prema Hrisopolisu kako je prijatno i veselo, nazva ga Akropolis, i od tada se zadrža to ime. A kada su mu neki govorili da novatijevcima ne treba dopuštati da se okupljaju na bogosluženja unutar grada, on je govorio: „Vi ne znate šta su oni zajedno sa nama pretrpeli u vreme progona Konstancija i Valenta. Oni (novatijevci) takođe su svedoci vere, jer iako su se davno odvojili od Crkve, opet nisu uneli ništa novo u veru.“ Kada je jednom bio u Nikeji da bi rukopoložio nekog episkopa, video je tamošnjeg episkopa novatijevaca, Asklepijada, starca i upita ga za godine i koliko je dugo episkop. Ovaj mu reče da je episkop pedeset godina, na šta Atik kaza: „Ti si srećan čovek što tako dugo godina služiš dobroj stvari! Novata hvalim, ali ne odobravam ono šta rade njegovi sledbenici“. Starac ga upita zašto tako misli, a ovaj reče: „Novata hvalim zbog toga što nije želeo imati zajednicu sa ljudima koji su prineli žrtve. I sam bih tako postupio, a novatijevce ne mogu da hvalim zbog toga što oni odlučuju od zajednice svetovna lica i zbog malih greha.“ Na to reče Asklepijad: „Po Svetom Pismu postoji i osim prinošenja žrtve još mnogo grehova zbog kojih vi odlučujete samo klirike, a mi i svetovna lica; a što se tiče opraštanja, to ostavljamo samom Bogu“. Atik je predvideo kada će umreti: kada je polazio iz Nikeje, rekao je tamošnjem svešteniku Kaliopiju: „Ako želiš da me vidiš živog, a ti nastoj da dođeš u Konstantinopolj pre pozne jeseni. Ako zakasniš, nećeš me zateći živog.“ I nije se prevario, jer Atik se upokoji 10. oktobra, dvadeset i prve godine svog episkopstva, kada je Teodosije po jedanaesti put bio konzul a Valentijan tek prvi put. Car Teodosije, vraćajući se iz Soluna, nije ga zatekao nesahranjenog, jer je Atik umro dan pre njegovog dolaska. Uskoro posle toga, 23. oktobra, proglašen je Valentinijan.

 

 

XXVI glava

O Sisiniju, koji je posle Atika bio episkop Konstantinopolja

Kada je umro Atik, ponovo dođe do rasprava ko će biti sledeći episkop. Jedni su predlagali sveštenika Filipa, drugi Prokla, koji je takođe bio sveštenik. Ali narod beše za Sisinija. Ovaj Sisinije, iako je bio sveštenik, nije bio određen ni za jednu crkvu unutar grada, nego je služio u jednom predgrađu koje se zvalo Elej. Ovo predgrađe je prema gradu, i tu je obično bio sabor o prazniku Vaznesenja Gospodnjeg. Tog Sisinija su predložili jer je bio veoma pobožan čovek, a još više ugleda donelo mu je to što je pomagao sirotinji. I tako, želja naroda bila je prihvaćena, i Sisinije je postao episkop 28. februara, kada je Teodosije bio konzul po dvanaesti put, a Avgust Valentijan Mlađi po drugi put. Sveštenika Filipa sve to veoma razljuti, pa je zbog toga, kada je pisao o istoriji hrišćanstva, napisao mnogo toga ružnog o episkopu Sisiniju, sramoteći i njega i one koji su ga rukopoložili.

 

 

XXVII glava

O svešteniku iz Sida, Filipu

Filip je bio rodom iz Sida, a to je grad u Pamfiliji, odakle je bio i sofista Trojilo, koga je Filip predstavljao kao svog rođaka. Dok je bio đakon, nalazio se skoro stalno uz episkopa Jovana, a voleo je i nauku, pa je sabrao mnogo knjiga. On je mnogo pisao, a karakter njegovog sloga u mnogome liči na azijski. On je napisao knjigu u kojoj je obarao ono o čemu je pisao car Julijan. Napisao je i Istoriju hrišćanstva, podelivši je na 36 knjiga, a svaka se sastojala od nekoliko tomova. Uz to, sadržaj svakog toma je veoma širok. Tom delu on nije dao ime Crkvena Istorija, nego Hrišćanska Istorija, i uneo je u to delo mnogo toga da bi pokazao da mu nisu nepoznate i filosofske nauke. Zbog toga često koristi nešto iz geometrije, nešto iz astronomije, aritmetike, muzike… Posle toga, bavi se opisima ostrva, planina, drveća i drugih manje bitnih stvari. Zbog toga je njegovo delo postalo preopširno, i po mome mišljenju, nije od neke koristi.

 

 

XXVIII glava

O tome kako je Sisinije postavio Prokla za episkopa Kizika, i o tome kako stanovnici tog grada ne htedoše da ga prime

Kada je umro episkop Kizika, Sisinije je postavio Prokla za novog episkopa. Ali, kada se Proklo spremao da pođe na svoju katedru, Kizičani postave drugog, po imenu Dalmacije. Oni su to uradili suprotno zakonu koji je branio rukopolagati protivno volji episkopa Konstantinopolja. A što su oni propustili da se obazru na taj zakon, to je ispalo po tome, što je pomenuti zakon davao to pravo samo Atiku. I tako osta Proklo bez uprave nad crkvom, ali je stekao slavno ime propovedajući u Konstantinopolju. O njemu će više reči biti kasnije. Međutim, nedugo potom umre Sisinije, ne navršivši ni dve godine na episkopskoj katedri. To se desilo 4. decembra, kada su konzuli bili Jerije i Ardavurije. Sisinije beše uzdržljiv, živeo je čestito i bio je naklonjen sirotinji, a po karakteru je bio jednostavan i pristupačan, i klonio se parnica.

 

 

XXIX glava

Kada je umro Sisinije, samodršcima se nije svidelo da na to mesto izaberu ni jednoga od onih koji su služili po konstantinopoljskim crkvama, nego naumiše dozvati čoveka iz Antiohije. To beše čovek po imenu Nestorije, rodom iz Germanikije. Imao je lep glas i bio je darovit besednik. S toga je izabran kao sposoban za propovedanje. Posle tri meseca došao je Nestorije, i mnogi su govorili da je neuzdržljiv. A kakav je bio, ljudi su videli posle prve njegove besede. Pošto je rukopoložen 10. aprila, kada su konzuli bili Filok i Tavr, on je tu, pred narodom, svoju besedu usmerio na cara, rekavši: „Daj mi care zemlju očišćenu od jeresi, a ja ću ti dati nebo! Pomozi mi da istrebim jeretike, a ja ću ti pomoći da pobediš Persijance!“ Ove reči su bile po volji većini prostog naroda, koji su najviše i mrzeli jeretike, ali je tu bilo i takvih ljudi koji su iz tih reči nagađali šta se nalazi u duši besednika, i pogodili su da je on lakomislen, naprasit i slavoljubiv. I zaista, peti dan nakon rukopoloženja, naumi Nestorije da sruši arijevsku crkvu, i time ih dovede do očajanja. Jer kada videše kako razvaljuju zgradu u kojoj su se oni okupljali na molitvu, oni podmetnu požar i zapale je. Vatra uze maha i zahvati obližnje zgrade, te se zbog toga uzbuniše građani, i već su arijevci bili spremni na osvetu, ali Bog nije dopustio da se to desi. Od tog doba Nestorija su zvali „požar“. On je naumio da naudi i novatijevcima jer je neprijateljski gledao na njihovog episkopa Pavla, koji je izašao na glas kao veoma pobožan, ali samodršci odvratiše Nestorija od te namere. A šta je on počinio u Aziji, Lidiji i Kiriji, onima koji svetkuju Pashu četrnaestog dana, i koliko ih je poginulo zbog njegove krivice kada se podigla buna u Miletu i Sardima, bolje i da ne govorim. Ali neću propustiti da kažem šta ga je stiglo, zbog svega što je činio i zbog njegovog neuzdržljivog jezika.

 

 

XXX glava

O tome kako su Burgundci primili hrišćanstvo za vreme vladavine Teodosija Mlađeg

Najpre ću reći o tadašnjim događajima za koje treba znati. Zna se za varvarski narod koji je živeo sa one strane Rajne, po imenu Burgindci. To je miran narod koji se najčešće bavi obradom drveta. Na njih su često napadali Huni. U svojoj nevolji, Burgundci ne htedoše tražiti pomoć od ljudi, nego od Boga. Pa kako su saznali da Bog u koga veruju Rimljani pomaže onima koji ga poštuju, to svi do jednoga odluče da prihvate hrišćanstvo. Kako su se nalazili u jednoj galskoj varošici, zamoliše tamošnjeg episkopa da ih krsti. Episkop ih pouči osnovama vere, krsti ih i otpusti da se vrate u svoj zavičaj. Sada ovi nisu više bili plašljivi kao pre, i bez straha su se upuštali u borbe sa tiranima. Nada u Boga ih nije prevarila, jer pošto hunski vođa Optar umre zbog svoje neumerenosti u jelu, Burgundci napadnu na Hune, i bez obzira što ih je bilo manje, pobede ih. Od tog vremena Burgundci su veoma odani hrišćanstvu. Negde u to vreme umro je i Varva, episkop arijevaca, onda kada je Teodosije bio konzul po trinaesti put, a Valentijan po treći put, tj. 24. juna. Na njegovo mesto došao je Savatije.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *