NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA SEDMA

 

XI glava

O episkopima koji su tada bili u Rimu

Posle Inokentija, episkop Rima je bio Zosim (koji je upravljao dve godine), a posle njega tri godine je rimskim crkvama upravljao Bonifacije, koga je zamenio Celestin. Ovaj Celestin je oteo crkve od novatijevaca koji su živeli u Rimu, i prinudio je njihovog episkopa Rustikula da se sa svojim vernicima sastaje tajno po privatnim kućama. Pre Celestina, novatijevci su živeli u miru, ali im pakost nanese tuđa zavist jer rimsko sveštenstvo, kao i aleksandrijsko, odavno je prekoračilo postavljene granice. Eto zbog čega su rimski episkopi branili okupljanja, a uz to su ih i pljačkali, samo zbog toga što nisu mislili kao oni (rimski episkopi). Za episkope u Konstantinopolju ne mogu da kažem nešto ovakvo, jer oni nisu pokazivali da im je stalo do samovlasnog gospodarenja. Štaviše, mogu da kažem da su oni pazili na novatijevce, dopuštajući im da se okupljaju na bogosluženja unutar grada.

 

 

XII glava

O Hrisantu, episkopu novatijevaca u Konstantinopolju

Kada je umro Sisinije, na njegovo mesto dovedoše Hrisanta, koji nikako nije želeo da sedne na tu katedru. Hrisant je bio sin Markijana, koji je bio novatijevski episkop pre Sisinija. Dok je Sisinije bio mlad, služio je u pridvornoj vojsci, a kasnije, za vladavine cara Teodosija, bio je prefekt nad Italijom, a kasnije je postavljen za namesnika na Britanskim ostrvima, i bio je veoma vešt u tim poslovima. Kada je zašao u godine, i vratio se u prestonicu, izgledalo je da će Hrisant primiti obaveze prefekta carske stolice, ali ga njegovi ljudi uzvedoše na episkopsku katedru, i pored toga što je to uporno odbijao. A što su ga postavili za episkopa protiv njegove volje, to je bilo zbog toga što je Sisinije na samrti rekao za njega da je to čovek koji će umeti da radi ono šta se očekuje od episkopa, te novatijevci to shvatiše kao preporuku i zakon, pa zato ne htedoše nikoga drugog za episkopa. Hrisant se zbog toga sakri, a Savatije, pomislivši da je tada prava prilika za to, pogazi zakletvu koju je dao, pa pozva neke episkope da ga rukopolože. Među onima koji su ga rukopoložili bio je i Hermogen, koga je Savatije prokleo i odlučio od zajednice zbog toga što je pisao hule na zakon. Međutim, narodu to ne beše po volji, pa počeše da traže Hrisanta, a kada se dočulo da je u Vitaniji, odu tamo pa ga na silu postave za episkopa. Hrisant je bio mudar i smiren čovek, jednom rečju onakav kakav se samo poželeti može. On je umnožio crkve novatijevaca u Konstantinopolju, delio je sirotinji od svog imetka, a iz crkvene kase nije hteo ništa da uzima, osim za dva blagoslovena hleba, i to samo nedeljom. Toliko mu je bilo stalo do svoje crkve da je uzeo sofistu Troila, zatim najvrsnijeg besednika onog vremena, Avlavija, pa ih rukopoloži za sveštenika. Besede koje je napisao Avlavije, jesu svedočanstvo njegove veštine i lepote jezika. On je kasnije postao episkop novatijanske crkve u Nikeji, i u isto vreme učio je tamošnje sofiste.

 

 

XIII glava

O tome kako je u Aleksandriji došlo do sukoba hrišćana i Judeja, i o tome kako je živeo episkop Kirilo sa prefektom Orestijem

U isto vreme, odlučio je episkop Kiril da progna Judeje iz Aleksandrije, a to je bilo ovako: prost narod u Aleksandriji svagda je spreman na pobune, samo ako se nađe povod za to. Taj narod je uvek spreman za najsvirepije zločine i neće se smiriti dok se ne prolije krv. Nekako se dogodilo da se ljudi navade na teatar i na komendije, pa kako je to subotom, a Judeji toga dana ne rade i idu na skupove da čuju šta im kaže njihov zakon, to je subotom uvek bila prilika za svađu. Istini za volju, prefekt Aleksandrije je nekoliko puta suzbijao te svađe, ali Jevreji nikako nisu mogli mirovati u svojoj mržnji prema hrišćanima. Pa kako su uvek bili spremni na zlo, naročito ako je ono usmereno ka hrišćanima, to su se veoma brzo okupljali na ugovorena mesta. Orestije, tadašnji prefekt Aleksandrije, znajući za to, naredio je da se postavi više čuvara oko pozorišta i na mestima gde bi mogli izbiti sukobi. U pozorištu su bili i ljudi episkopa Kirila, da bi saznali za naredbe prefekta, a među tim ljudima bio je i Jeraks, nekada učitelj onih koji podučavaju decu, a kako je naročito podržavao episkopa Kirila, nije propuštao priliku da navede slušaoce da aplaudiraju Kirilu kada bi ovaj besedio. Kada je gomila Judeja ugledala tog Jeraksa, nastade vika, jer su govorili da je on tu samo zbog pobune naroda. Treba znati da je Orestije već od ranije mrzeo episkopa Kirila, te odluči da uhvati Jeraksa i stavi ga na muke pred okupljenim narodom. Kada je Kirilo saznao za to, pozva Jevreje k sebi i reče im da hrišćane ostave na miru. Ali Judeji se nisu obazirali na njegove reči, nego se još žešće usmeriše na hrišćane. Ja ću ovde ispričati samo o tome kako je došlo do progona Jevreja iz Aleksandrije. Jevreji se međusobno dogovore da svako od njih načini nekakav prsten od palminog lišća, radi prepoznavanja, pa onda jedne noći napadoše na hrišćane. Razaslaše svoje ljude po raznim delovima grada da uzbune narod vičući da gori crkva koja se zove po Aleksandru. Kada hrišćani čuše za to, sakupiše se sa raznih strana da bi spasli hram, a onda iskočiše Jevreji i počeše da ih ubijaju. Tek kada je svanulo videlo se koliki je to bio zločin. Kirilo, zajedno sa razjarenim narodom krenu ka sinagogama i poče terati Jevreje iz grada, a narod je uzimao njihov imetak. Tada je Adamatije, učitelj medicine, pobegao u Konstantinopolj i priđe k episkopu Atiku, prekrsti se pa se ponovo vrati u Aleksandriju, gde je mirno živeo. Međutim, Orestiju je bilo krivo što se sve to dogodilo, i žalio je što je grad ostao bez puno stanovnika, te o svemu javi caru. U isto vreme, i Kiril je javio caru o onome šta su učinili Jevreji, a takođe je i poslao ljude kod Oresta, rekavši da je spreman da mu pomogne (a to je želeo i narod Aleksandrije). Ali, Orest je to odbio. Tada Kirilo uze Jevanđelje u ruke, i držaše ga pred Orestijem, misleći da će ga time zastideti. Ali prefekt ne popusti, i oni ostaše nepomireni, a to dade povoda za ono šta će se tek desiti.

 

 

XIV glava

O tome kako su monasi iz Nitrije došli u Aleksandriju da bi odbranili Kirila, i o tome šta su uradili sa prefektom Orestijem

Neki od monaha koji su živeli u Nitrijskim gorama, koji svoju žestinu pokazaše još u vreme Teofila kada je ovaj nesmotreno ustao na Dioskora i njegovu braću, raspališe se revnošću i behu spremni da brane Kirila. I tako je njih oko pet stotina ostavilo svoje manastire, te dođoše u Aleksandriju da sačekaju prefekta. I kada ga ugledaše, priđoše mu i počeše da mu prebacuju da prinosi žrtve idolima, da je nečastiv i neznabožac i još mnogo toga. Prefekt pomisli da je to Kirilovo delo, pa povika iz sveg glasa da je on hrišćanin i da je kršten. Ali, monasi se nisu obazirali na to, te jedan od njih, po imenu Amonija, udari Orestija kamenom u glavu. Kada su to videli stražari, razbežaše se. Tada građani pokušaše da odbrane prefekta od monaha, i nekako uspeju u tome. Takođe su uhvatili i Amonija, te ga dovedoše pred Orestija da mu sudi. Ovaj naredi da bude mučen do smrti. O svemu tome prefekt je javio i caru, a takođe caru posla pismo i Kiril, a telo mrtvog monaha sahrani u jednoj od crkvi, i promeni mu ime u Tavmasije, želeći da bude pribrojan među mučenike, i da hvale njegovu velikodušnu borbu za blagočešće. Ovaj postupak Kirila nisu odobravali hrišćani znajući da je monah postradao zbog svog gesta i da ga niko nije primoravao da se odrekne Hrista. Vremenom i Kirilo nije podsticao to, te sve pade u zaborav. Ali neprijateljstvo između Kirila i Orestija nije prestajalo.

 

 

XV glava

U Aleksandriji je živela jedna žena po imenu Ipatija, kćer filosofa Teona. Ona je svojom učenošću nadmašila sve savremene filosofe, a držala se Platona. Predavala je sve filosofske nauke onima koji su želeli da je slušaju. I zaista, sa svih strana dolazili su k njoj da se uče filosofiji. To je bila jedna od žena o kojima treba govoriti sa poštovanjem. Mimo toga, ona je bila smerna i izlazila je pred osobe koje su bile na vlasti i nije pokazivala stid što dolazi među muškarce. Na ovu ženu se podignu ljudska zavist. Pa kako je ona često bila sa Orestijem, razgovarajući sa njim, ljudi je počeše optuživati da ona nagovara prefekta da se ne pomiri sa Kirilom. Za ljude sa usijanom glavom, nije bilo teško da počine zlo toj ženi. I tako je njih nekoliko, sa nekim Petrom na čelu, odlučilo da kazne tu ženu. Kada se ona jednom vraćala kući, oni je uhvate, te je odvuku u crkvu koja se zvala Kesarion, tu je svuku do gola i isprebijaju do smrti, a njeno telo donesu do Kinarona i tamo ga zapale. Zbog ovoga bi veoma žao episkopu Kirilu i svim hrišćanima u Aleksandriji. To se desilo četvrte godine Kirilovog episkopstva, u vreme desetog konzulstva Honorija i šestog konzulstva Teodosija, u martu, tokom Velikog posta.

 

 

XVI glava

O tome kako su Judeji ponovo zapodenuli svađu sa hrišćanima, i kako su zlo prošli

Nije prošlo puno vremena, a Judeji ponovo nasrnuše na hrišćane. U mestu koje se zove Inmestar, između Halkide i Antiohije Sirske, Judeji su imali običaj da obavljaju neke igre. U vreme tih igara, Judeji su mnogo ludovali, a kada se raspališe vinom, počeše da se rugaju hrišćanima i samom Hristu, podsmehujući se krstu i onima koji su verovali u Spasitelja. Njihova ludost ih navede na ovo: uhvatili su neko hrišćansko dete, privezaše ga na krst i raspeše. Kasnije su to dete tukli sve dok ono nije izdahnulo. Ovo je bio povod da dođe do sukoba između hrišćana i Judeja, a kada je o tome doznao car, bi izdata zapovest starešinama tih oblasti da se pronađu krivci i da ih kazne, te tako Jevreji ljuto platiše zločin koji su počinili u svome bezumlju.

 

 

XVII glava

O novatijevskom episkopu Pavlu, i o čudu koje se desilo kada je hteo da krsti nekog varalicu

U to doba, 26. avgusta, umro je novatijevski episkop Hrisant, koji je sedam godina upravljao crkvama. Tada su bili konzuli Monaksije i Plinta. Mesto episkopa tada bi povereno Pavlu. On je prvo predavao rimsku književnost, a posle otide u pustinju i tu, oko sebe, u manastiru okupi valjane ljude i poče živeti kao monah. Ja sam se uverio da je on bio zaista pravi monah jer se u svemu ugledao na Evagrija: stalno je postio, malo je govorio, nije jeo meso životinja, a vina i ulja bi uzimao tek ponekad i to veoma malo. Neprekidno se starao o siromasima, obilazio je zatvorenike i zauzimao se za mnoge kod starešina, a ovi su ga slušali zbog njegove pobožnosti. Da ne bih odužio, reći ću za jedan događaj koji zaslužuje da se zapamti: jedan Jevrejin, varalica, pokazujući se da je hrišćanin, često se krštavao da bi na taj način došao do novca. Pošto je bio među mnogim jereticima, jer se krstio i kod arijevaca, makedonijevaca, najposle dođe kod Pavla, pa mu reče kako želi da se krsti. Pavle sasluša njegove reči, ali mu naglasi da ga ne može krstiti dok ga najpre ne pouči i dok ne provede određeni broj dana u postu. Judejac, iako mu nije bilo do toga, pristade na post, ali istovremeno je obigravao oko episkopa da ne odlaže krštenje. Pavle, verujući da je sve to iskreno, popusti pa pripremi sve potrebno za krštenje. Ali kada je Jevrejin trebao da uđe u krstionicu, kao nekom nevidljivom silom, nesta vode iz krstionice. Episkop i oni koji su tada bili tu, pomisle da je voda iscurela kroz neku pukotinu, pa ponovo nasuše vode. Ali, čim je Jevrejin trebao da uđe u krstionicu, ponovo nestade vode. Tada mu Pavle reče: „Ti ili nas varaš ili si kršten a da ne znaš za to“. Narod se sakupi kada se o tome rašču, a tada jedan čovek prepozna Jevrejina i povika da ga je već krstio episkop Atik.

 

 

XVIII glava

O tome kako su zaratili Persijanci i Rimljani, po smrti cara Isdigerda, i o tome kako su Persijanci pobeđeni

Kada je umro persijski car Isdigerd, koji nikakve pakosti nije činio hrišćanima, na carski presto dođe njegov sin Vararan. Ovaj, podgovoren od vračeva, nasrnu na hrišćane i poče ih, po persijskom običaju, mučiti. Persijski hrišćani videvši opasnost, pobegnu k Rimljanima sa molbom da ih zaštite. Episkop Atik primi ojađene hrišćane, i trudio se da im pomogne onoliko koliko je mogao. O svemu je javio i caru Teodosiju. Međutim, Rimljani su već duže vreme bili nezadovoljni Persijancima, jer nisu hteli da puste kopače zlata koje su iznajmili od Rimljana, a povrh svega, otimali su tovare od rimskih trgovaca. Persijski car odmah posla delegaciju, i zatraži od Rima da hrišćani budu vraćeni, ali ovi ne pristaše na to. Na taj način se prekinu mir i započe rat.

Rimski car posla jedan deo vojske, pod vodstvom Ardavurija, kroz Jermeniju. Ta vojska prodre u Persiju i opustoši oblast Azazin. Ardavuriju u susret izađe persijski vojskovođa Narsej, te dođe do bitke u kojoj su pobedili Rimljani, a Narsej nekako uspe da umakne. Tada se on doseti da će za njega biti bolje ako iznenada upadne kroz Mesopotamiju u Rimske oblasti, i da se na taj način osveti Rimljanima. Ali za taj njegov plan doznaše Rimljani, pa se vratiše u Mesopotamiju. Narsej nije imao dovoljan broj vojnika, i nije se usuđivao da odmah napadne na Rimljane, i zato, kada je došao u pogranični grad Niziba, poruči Ardavuriju da se dogovore oko predstojeće bitke. Ali Ardavurije poruči po glasniku: „Reci Narseju da ga rimski carevi neće pitati kada će ga napasti.“ Car, misleći da je Narsejeva vojska jaka, posla u pomoć Ardavuriju još vojnika i svekoliko svoje nadanje osloni na Boga. A da je zbog svoje vere bio nagrađen od Boga, videće se iz sledećeg: dok je trajao ovaj rat, stanovnici Konstantinopolja su bili veoma nespokojni jer su se plašili za ishod borbi. Ljudi koji su radi svojih poslova putovali u Konstantinopolj, kada behu u Vitiniji, čuše glas anđela Božjih koji rekoše da stanovnici Konstantinopolja ne gube nadu, nego da se mole Bogu i da veruju da će Rimljani pobediti. Ovaj glas ne samo da je ohrabrio građane, nego je ohrabrio i vojsku. Pa kako je bojno polje preneto iz Jermenije u Mesopotamiju, Rimljani opsednu Persijance, koji se zatvoriše u grad Nizbu, i tamo ih mnogo postrada. Kada je car Vararan čuo da je opustošena Nizba, poče se pripremati za novi napad, te pozva u pomoć i Saracene, kojima je tada vladao Alamundar, jedan veoma hrabar čovek. On je rekao caru Persije da će sve biti u redu i da će za kratko vreme pred njega izvesti Rimljane kao roblje i da će mu predati Antiohiju Sirsku. Ali ovo obećanje se ne ispuni, jer Bog uli takav strah u Saracene da se oni razbežaše. Njima se činilo da ih Rimljani napadaju, pa počeše da beže i da bacaju oružje. U pokušaju da pređu reku Eufrat, udavilo ih se na hiljade. Rimljani, koji su pod opsadom držali Nizibu, čuvši da persijski car sa sobom vodi puno slonova, uplašiše se, i zapališe svoje drvene kule i vratiše se na granicu. Ako bih pričao o svim bitkama i o svemu šta se dešavalo, u mnogome bih odužio svoju priču i otišao bih daleko od onoga čega sam se prihvatio.

 

 

XIX glava

O Glasniku Paladiju

Za sve ove događaje car Teodosije je brzo saznao jer je imao jednog čoveka koji je tako brzo jahao na konju da mu je do granice sa Persijom trebalo tri dana jahanja. Jedan od oštroumnih ljudi tog vremena reče: „Ovaj čovek svojom brzinom i jahanjem, učini malom i najveću Rimsku državu.“ I sam car se čudio njegovoj brzini, ali ovo je dovoljno reči o tom Paladiju.

 

 

XX glava

O tome kako su Rimljani ponovo pobedili Persijance

Rimski car je bio u Konstantinopolju kada je čuo da ga je Bog podario srećom te je pobedio Persijance. Zbog toga on posla Iliona radi pregovora o miru. Ovaj dođe u Mesopotamiju, gde su se Rimljani ušančili, i odredi Maksimina, veoma rečitog čoveka, i koji je Ardavuriju pridodat kao savetnik, da ide i pregovara sa Persijancima. Kada je Maksimin izašao pred cara Persije i rekao mu da je došao radi pregovora, car se obraduje tom glasu i beše voljan da se upusti u pregovore jer mu je vojska gladovala. Ali tada dođoše vojnici koje Persijanci zovu „besmrtnici“, a kojih je bilo oko deset hiljada, pa počeše govoriti o tome da se iznenada napadnu Rimljani. Car pristade na to, zatvori rimske pregovarače, a svoje „besmrtnike“ pusti da čine šta im je volja. Ovi, kada su došli do dogovorenog mesta, podele se u nameri da opkole Rimljane. Rimljani ih ugledaše, i spremiše se da im pruže otpor, ali nisu videli drugi deo Persijanaca koji iznenada napade. Ali baš kada je trebalo da započne bitka, po volji Božijoj, pojavi se na jednom brdu rimska vojska koju je predvodio Prokopije. Kada on vide da su Rimljani u opasnosti, napade s leđa na Persijance, i za kratko vreme „besmrtnici“ postradaše od rimskog oružja. Kada je persijski car saznao kako mu je prošla vojska, pravio se nevešt, pa ponovo primi pregovarače i reče im: „Pristajem na mir, ne zbog toga što popuštam Rimljanima, nego zbog toga što su mi po volji jer mi se čini da su oni najblagorazumniji…“ Tako se završi rat koji je počeo radi zaštite hrišćana u Persiji. To je bilo u vreme konzulstva oba Avgusta, a Honoriju je tekla trinaesta, a Teodosiju deseta godina vlasti. Posle ugovorenog mira, hrišćani u Persiji su bili pošteđeni progona.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *