NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA SEDMA

I glava

O tome kako je po smrti cara Arkadija, koji je za sobom ostavio sina Teodosija, svime upravljao prefekt Antemije

Kada je umro car Arkadije, a to je bilo 1. maja, u vreme konzulstva Vasa i Filipa, njegov brat Honorije upravljao je zapadnim oblastima, a nad istočnim oblastima upravljao je Arkadijev sin, Teodosije Mlađi. Ali uprava beše u rukama prefekta Antemija, unuka onog Filipa koji je u vreme Konstancija iz crkve isterao Pavla a uveo Makedonija. Ovaj Antemije opasao je Konstantinopolj zidanim bedemom, a to je bio i najumniji čovek onog vremena. To je posvedočeno onim šta je radio i šta je govorio. On ništa nije preduzimao dok najpre dobro nije razmislio, a imao je i običaj da se dogovara sa svojim savetnicima o svemu šta će se raditi. Naročito nije propuštao da se dogovori sa sofistom Trojilom, koji ni mudrošću, ni poznavanjem državnih poslova, nije zaostajao iza Antemija.

 

 

II glava

O konstantinopoljskom episkopu Atiku

U to doba Atik je već treću godinu bio episkop Konstantinopolja. On je, kao što rekoh, bio veoma obrazovan i mudar čovek, i za vreme njegove uprave crkve se veoma umnožiše. Svojom blagorazumnošću ne samo da je držao u jedinstvu pravoslavne hrišćane, nego su se i jeretici čudili njegovoj istrajnosti i dobrim postupcima. Uz te svoje obaveze, on se neprekidno bavio i naukom, ne dajući sebi ni odmora ni sna.

 

 

III glava

O Teodosiju i o Atiju koji behu episkopi u Sinaidi

U Pakacijanskoj Frigiji, u mestu Sinaida, episkop je bio Teodosije, čovek koji je konstantno proganjao jeretike, a naročito makedonijevce. Ali, razlog zbog koga ih je on proganjao nije bila vera, nego je on bio čovek nezasit novcem, te je proganjao jeretike zbog globe. Jednom prilikom on otide u Konstantinopolj da bi izdejstvovao još više vlasti za nove progone. U međuvremenu, makedonijevci u njegovoj oblasti (na čelu sa Agapitom), načiniše sabor gde ih njihov episkop poče savetovati da prihvate pravoslavlje, i kada mu to pođe za rukom, uđe u crkvu sa svima okupljenima, pa pomolivši se Bogu, zauze presto na kome je obično sedeo Teodosije. Sjedinivši narod i propovedajući pravoslavnu veru, dobio je pod svoju upravu i crkve koje su bile pod Sinaidom. Kad se sve ovo već okončalo, dođe Teodosije i sa sobom donese zapovest za oblasne vlasti. Ne znajući šta se u međuvremenu dogodilo, on uđe u crkvu ali ga odatle isteraše hrišćani, te se vrati u Konstantinopolj i poče da se žali episkopu Atiku. Atik pomisli da je ta promena došla u korist Crkve, pa je nastojao da uteši Teodosija, predloživši se da se povuče i da živi u miru. Ovaj ga posluša, a Atik posla pismo Agapitu u kome mu je poručio da bude spokojan i da upravlja episkopijom, ne plašeći se uvređenog Teodosija.

 

 

IV glava

O tome kako je Atik krstio bolesnog Jevrejina, i kako je ovaj ozdravio

U vreme episkopa Atika dešavala su se čudesna isceljenja. Evo jednog od njih: jedan Jevrejin je bolovao dugo godina i na njemu su isprobali sve ondašnje lekove, ali bez pomoći. Takođe mu nisu pomagale ni jevrejske molitve. Najposle taj bolesnik odluči da zatraži pomoć u hrišćanskom krštenju, verujući da će samo tu naći sebi leka. Čuje za to episkop Atik, pa odmah poče bolesnika poučavati istinama vere, i kada je u njemu probudio nadu u Hrista, zapovedi da se donese bolesnik do krstionice. Iznemogli Jevrejin primi krštenje sa iskrenom verom, i gle čuda: sledećeg trena on ustade i stade na svoje noge. Na njega se ugledaše mnogi neznabošci, te poverovaše u Hrista i krstiše se. Ali za Jevreje koji su željni znamenja, ovo je malo vredelo, te su i dalje odbijali da prihvate istinu.

 

 

V glava

O tome kako je novatijevski sveštenik po imenu Savatije, rodom Jevrejin, otišao od svojih jednovernika

I pored svih tih znamenja, bilo je mnogo onih koji su i dalje činili nečastiva dela, jer ne samo da Jevreji nisu verovali u ta čuda, nego za njima krenuše i drugi. Savatije, o kome je već bilo reči, nije bio zadovoljan svešteničkim činom, nego je stalno radio na tome da postane episkop, a tada se odvoji i od novatijevaca zbog toga što je želeo da prihvati jevrejsko svetkovanje Pashe. On je, ne obazirući se na svoga episkopa Sisinija, naredio da se treba sakupljati na jednom mestu u gradu, koje se zove Ksirolofos, gde je sada Arkadijev trg, te je smislio nešto što je moglo biti veoma opasno. U dan kada se vrši bogosluženje, on je čitao deo iz Jevanđelja o kome se govori o praznovanju Pashe, dodavši pri tome nešto što se do tada nikada nije čulo, a čega ni nema u Svetom Pismu, tj. da je proklet svako ko slavi Pashu van presnih hlebova. Te reči dođoše do ušiju ljudi, pa oni iz novatijevske zajednice koji behu priprosti i neiskusni, povedu se za Savatijem. No, to šta je on učinio dovede do velike nesreće jer ne prođe puno, a Savatije je svetkovao Pashu po svom običaju, tj. sa Judejima i pre hrišćana. Po običaju dođe mnogo naroda, i dok je trajala noćna služba, naiđe na njih neki demonski strah. Tada nasta veliki metež i tom prilikom pogibe sedamdeset ljudi. Zbog toga se mnogi odvojiše od Savatija, ali bilo je i takvih koji su i dalje bili uz njega. A kako je Savatije došao do episkopstva putem narušene zakletve, reći ću nešto kasnije.

 

 

VI glava

O tome ko su u to vreme bile starešine među arijevcima

Dorotej, koga su arijevci doveli iz Antiohije u Konstantinopolj, poživeo je 119 godina, pa je umro 6. oktobra, kada je Honorije po sedmi put bio konzul, a Teodosije po drugi put. Nakon njega starešina je bio Varva. U vreme njegove uprave, arijevce je poslužila sreća jer su u svešteničkom činu imali dva veoma rečita čoveka: Timoteja i Georgija. Prvi se svagda bavio izučavanjem Aristotelovih i Platonovih spisa, a drugi je izučavao Origena i često je tumačio Sveto Pismo pred narodom. Timotej je ranije pripadao „psafirijevcima“, a Georgija je rukopoložio Varva. Imao sam prilike da razgovaram sa Timotejem, i uverio sam se da je veoma vešt u davanju pitanja i u tumačenju Svetog Pisma. Za svoje reči pozivao se na Origena, kao na pouzdanog čoveka, te mi je zbog toga bilo čudno kako su ta dva čoveka bili sa arijevcima. Uostalom, ako su oni i bili u toj zabludi, ipak su u mnogome uspeli da modifikuju arijanizam, izbacivši mnogo toga. Posle nekog vremena umro je novatijevski episkop Sisinije, a na njegovo mesto dođe Hrisant.

 

 

VII glava

O tome kako je posle aleksandrijskog episkopa Teofila na njegovo mesto došao Kirilo

Ubrzo zatim umro je i Teofil, episkop Aleksandrije. To je bilo 15. oktobra, u vreme devetog konzulstva Honorija i petog konzulstva Teodosija. Tada nasta otimanje oko episkopskog mesta jer jedni su hteli da za episkopa postave arhiđakona Timoteja, a drugi Kirila, koji je bio sin Teofilove sestre. Sve to dovede do velike pometnje u narodu. Vođa vojske, Abundancije, bio je na strani Timoteja. Ali za episkopa ipak izabraše Kirila, koji je odmah zatvorio novatijevske crkve u Aleksandriji, oduzevši sve, kao i sve što je imao njihov episkop Teopempt.

 

 

VIII glava

O Maruti, mesopotamskom episkopu, i o tome kako je on paširio hrišćanstvo u Persiji

Negde u isto vreme došlo je do širenja hrišćanstva u Persiji, a to je bilo ovako: Rimljani su imali posla sa Persijancima, i tada se došlo do ideje da je tamo, u Persiju, potrebno poslati episkopa Marutu. To se i dogodilo. Car Persije kada je video Marutu, shvatio je da je to veoma pobožan čovek, i slušao ga je pažljivo. Ali to je bilo krivo tamošnjim vračevima koji su bili uz cara. Oni se uplašiše da će episkop nagovoriti cara da prihvati hrišćanstvo, pa odlučiše da se posluže prevarom. Poznato je da su Persijanci skloni klanjanju vatri, a i car je imao običaj da se poklanja ognju koji se nije gasio u njegovom domu. Vračevi tada zatrpaju nekog čoveka kraj te vatre, pa mu rekoše da kada car dođe na molitvu, da iz sveg glasa poviče: „Dole car jer je prihvatio hrišćanskog sveštenika!“ Kada je car Isdigert začuo te reči, on htede da otera Marutu, iako ga je prekorevala savest. Ali episkop Maruta, kao pravi čovek Božji, poče da se moli i tada mu se otkri ta prevara. Zbog toga i reče caru: „Ne dopusti da ti se ljudi podsmevaju, nego ponovo uđi u svoje odaje, pa kada začuješ glas, a ti otkopaj zemlju i videćeš da je reč o prevari.“ Car je tako i postupio, pa kada sve to vide, razljuti se na vračeve i kazni ih davanjem desetka, a Maruti dopusti da može graditi hramove gde mu je volja. Od tog vremena poče da se širi hrišćanstvo po Persiji. Nakon što se Maruta vratio u Konstantinopolj, car ga ponovo posla u Persiju, kao poslanika. Kada se vratio u Persiju, vračevi su ponovo hteli da mu naude. Odlučili su da vazduh zagade nekim smradom, a da za to optuže hrišćane. Ali car više nije imao milosti prema vračevima, nego naredi da se ovi uhvate i kazne. Car umalo nije primio krštenje kada je episkop Maruta, zajedno sa persijskim episkopom Avdom, postom i molitvom spasao carevog sina od muka koje su mu zadavali demoni. Razlog zbog čega car nije primio hrišćanstvo je iznenadna smrt. Po njegovoj smrti vlast je prešla u ruke njegovog sina Vararana, u vreme čije vlasti je došlo do raspada saveza između Persije i Rima.

 

 

IX glava

O tadašnjim episkopima u Antiohiji i Rimu

Negde u to vreme umro je Flavijan, episkop Antiohije, a na njegovo mesto dođe Porfirije. Posle Porfirija, episkop Antiohije bio je Aleksandar. U Rimu, posle episkopa Damasa, koji je 18 godina bio episkop na toj katedri, došao je Sirikije, a nakon ovog Anastasije, posle koga dođe Inokentije. On je prvi počeo da progoni novatijevce u Rimu, i oduzeo je od njih mnoge crkve

 

.

X glava

O tome kako je u isto vreme Rim pao u ruke varvara, i kako ga je opustošio Alarih

Tada bi suđeno da Rim padne u ruke varvara. Nekakav Alarih, varvarin, saveznik Rimljana, onaj isti koji je pomagao caru Teodosiju kada je ovaj zaratio protiv tiranina Evgenija, i koji je zbog toga odlikovan rimskim počastima, nije bio zadovoljan onim šta je imao. Uostalom, treba reći da on nije išao na to da postane car. On krenu iz Konstantinopolja, pa krenu ka zapadu. Kada je stigao u Ilirik, počeo je rušiti sve šta mu se našlo na putu. Onda je trebao da pređe preko ušća reke Pinej, a to je pored planine Pind, na putu koji vodi u epirski grad Nikopolis. Tada mu Solunjani izađu u susret pa mu ubiju oko tri hiljade ljudi. Ali to ga nije zaustavilo, nego on pođe dalje. Na kraju, varvari osvojiše i Rim, i opustoše ga, paleći zgrade i pljačkajući. Tada su neke od senatora silno mučili da bi ih na kraju poubijali. A da bi se narugao carskom dostojanstvu, za cara postavi nekog čoveka i nazva ga Atila, a onda naredi da ga pokažu kao cara u pratnji sa carskom stražom. Dan kasnije je naredio da se taj isti obuče onako kako su bili obučeni robovi. Posle toga, rugajući se kao da je car Teodosije krenuo sa vojskom na njega, otide iz Rima. Ali u tome je bilo istine jer je carska vojska bila na putu ka Rimu. Govori se da je Alariha, kada je polazio na Rim, savetovao jedan pobožan čovek (verovatno monah, sudeći po onome kako je živeo) da se ne raduje onome šta čini, niti da bude srećan što je pobio tolike ljude, ali Alarih mu na to reče: „Ja ne idem tamo svojom voljom, jer me iz dana u dan uznemirava nešto u meni, govoreći mi da opustošim Rim!“

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *