NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA ŠESTA

 

XI glava

O tome kako su i zašto ostavili Jovana Severijan i Antioh Sirski

Još nešto se dogodi radi čega se umnoži mržnja na Jovana: u to vreme, na glasu su bila dva episkopa rodom iz Sirije-Severijan i Antioh. Severijan je upravljao crkvom u mestu Gavalama (u Siriji), a Antioh crkvom u Ptolemaidi (u Finikiji). I jedan i drugi bili su na glasu zbog svoje krasnorečivosti, samo što Severijan, za koga se govorilo da je veoma učen, nije mogao potpuno pravilno izgovarati grčke reči zbog svog sirijskog akcenta. Jednom, kada dođe Antioh iz Ptolemaide u Konstantinopolj, tu je jedno vreme propovedao po crkvama. Pošto je sakupio poprilično novca, on se vrati u svoj grad. Kada je Severijan čuo da je Antioh sakupio puno novca, on požele da i sam to učini. I tako, sastavivši mnogo beseda, dođe u Konstantinopolj. Jovan ga lepo prihvati, a i Severijan mu je ugađao, pretvarajući se pred njim. Zatim Severijan poče propovedati, i jako se dopade onima koji su ga slušali. Za njega su čuli i visoki državni službenici, pa i sam car. A tada se dogodi da umre episkop grada Efesa. Jovan je trebao da ide tamo radi rukopoloženja novog episkopa, i dok je bio u Efesu, video je da postoji nesaglasje oko izbora pa reši da se to prekine, rukopoloživši za episkopa svog đakona Heraklida, koji beše rodom sa Kipra. Posle toga se suprotstavljene strane umiriše, ali Jovan je još neko vreme morao provesti na Kipru, a Severijan je za to vreme u Konstantinopolju sve više bio omiljen među ljudima. O tome su Jovana redovno obaveštavali, naročito Serapion, koji mu jednom prilikom reče da je Severijan započeo i sa smutnjama. Jovan se ražesti kada je to čuo, i u povratku za Konstantinopolj, oduze puno crkvi od navitijevaca i od onih koji su svetkovali Pashu četrnaestog dana nakon prolećne ravnodnevice. Pošto je došao u Konstantinopolj, produži svoje staranje o crkvama, ali Serapionova razmetanja niko nije mogao podneti. On se nekako dodvorio kod Jovana, pa se tako pogordio da na nikoga nije obraćao pažnju, a kroz to su mnogi zamrzli i samog Jovana. Jednom Severijan prođe pored Serapiona, a ovaj se pravio nevešt, i nije mu ukazao čast kao episkopu, nego je sedeo na svom mestu, pokazujući time da ga ne poštuje. Severijan to nije mogao podneti, nego reče da svi čuju: „Ako Serapion umre kao hrišćanin, to ni Hristos nije na sebe uzeo čovečiji oblik.“ Serapiona je to ražestilo, i javno zavadi Jovana sa Severijanom, rekavši Jovanu ono šta je čuo, a to potvrdiše i neki svedoci, mada je neke važne reči prećutao. Za Jovana je to bilo dovoljno, pa ukloni Severijana iz grada. Kada je za to čula carica Evdoksija, poče da kritikuje Jovana zbog toga, a takođe naredi da se Severijan što pre vrati iz Halkidona Vitinskog. To se i dogodilo. Ali Jovan više nije hteo da ima zajednicu sa Severijanom, mada su mu mnogi govorili da to ne čini. Najposle, carica Evdoksija u crkvi svetih Apostola spusti pred noge episkopa Jovana svoga sina Teodosija, koji sada caruje, pa preklinjaše episkopa da se pomiri sa Severijanom. Jovan je to teško prihvatio, ali to izmirenje nije bilo iskreno, jer u srcu i dalje behu zavađeni.

 

 

XII glava

O tome kako je Epifanije došao u Konstantinopolj, i da bi učinio po volji Teofilu, držao je skupove i rukopolagao ljude ppotiv volje episkopa Jovana

Nije prošlo puno vremena, a u Konstantinopolj ponovo dođe Epifanije, nagovoren na to od strane Teofila. Tada sa sobom donese onu zabranu Origenovih knjiga, ali ta zabrana nije se odnosila i na Origenovu ličnost. Epifanije nađe stan kod crkve svetog Jovana, nedaleko od grada, i pozvavši neke ljude na sastanak, kada se svi okupiše, rukopoložio je jednoga od njih za đakona, pa otide u grad. Jovan ga je zvao k sebi, ali Epifanije, da bi ugodio Teofili, nije hteo da ode do Jovana, nego je u svoj dom sazivao narod i episkopa, a kada ovi dođoše, pročita im odluku o zabrani čitanja Origenovih knjiga, pa doda: „Ja nemam ništa protiv njih, ali tako se svidelo meni i Teofili, te smo ih zabranili.“ Neki od episkopa, iz poštovanja prema Epifaniju, potpisaše se ali većina to nije htela. Među one koji su odbili da se potpišu spada i episkop Teotim Sirski. On je ovako govorio Epifaniju: „Epifanije, da li si me čuo? Ja ne mogu vređati tako starog čoveka, i pored toga što je tako pobožan, ali ne smem da dam glas za takvo šta jer i naši stari u Origenovim knjigama ne nađoše ništa šta je potrebno kuditi.“ I odmah zatim on iznese jednu od Origenovih knjiga, pa pročita jedan deo da bi pokazao da je u njoj učenje Crkve.

 

 

XIII glava

Šta pisac ove Istorije kaže u odbranu Origena

Oni kojima se dopalo da tako kude Origena, učinili su mnogo da narod u njemu vidi optuženog čoveka. Ljudi takvo šta često čine zbog svoje slabosti a takođe neretko viču na one koji su bolji od njih. Tu manu je imao i episkop Meletije, iz Olimpa (mesto u Likiniji), takođe i Jevstatije, episkop koji je upravljao crkvama u Antiohiji, pa Apolinarije, Teofilo. Ova četvorica su vikala na Origena, svako na svoj način. I svako od njih nalazio je nešto zbog čega je kudio Origena, a opet nikada nisu bili složni oko iste osude. Štaviše, Metodije koji je toliko puta vređao Origena, nakon nekog vremena potpuno promeni stavove, te poče da govori u korist onoga koga je do skora napadao. Smatram da su te njihove optužbe Origena još više proslavile, jer kada se sakupi sve šta su oni govorili, vidi se da nisu našli ništa nepravoslavno šta je Origen rekao za Presvetu Trojicu. I sam Atanasije, revnosni branilac jednosušnosti, u svojim razmišljanjima protiv arijevaca, snagom groma poziva se na Origena kao svedoka za svoje učenje: „Šta ja mislim o Sinu Božijem, to potvrđuje i Origen, čovek neobičan, koji ne zna za umor u radu jer eto, on kaže da je Sin isto tako večan kao i Otac…“ Prema tome, oni koji kude Origena istovremeno kude i na Atanasija.

 

 

XIV glava

O tome kako je Jovan pozvao k sebi Epifanija, a ovaj ne htede da dođe, nego je i dalje okupljao ljude u blizini crkve svetih Apostola, i o tome kako Ga je Jovan prekorevao zbog tih nezakonitih postupaka, i o tome kako se onda Epifanije uplaši, te se vrati u svoju otadžbinu

Jovanu ne samo daje bilo krivo što Epifanije, suprotno pravilima, rukopolaže u njegovoj crkvi, nego ga bratski pozva k sebi, u episkopiju, da tu žive zajedno. Ali, Epifanije poruči Jovanu da ne želi da živi sa njim, niti da se mole zajedno, sve dotle dok ne protera Dioskora i njegove pristalice i dok ne potpiše optužbu Origenovih spisa. Jovan se ustezao da mu učini po volji, naglašavajući da takvo šta može uraditi tek pošto Vaseljenski sabor donese odluku o tome. Onda Jovanovi neprijatelji nagovoriše Epifanija da primeni neko drugo lukavstvo. Oni se spremaše za sabor koji je trebao biti u crkvi svetih Apostola, pa su obigravali oko episkopa Kipra da on istupi pred narod, i da osudi Origenove knjige, zatim da odluči Dioskorove pristalice iz crkve, a takođe i da okrivi Jovana jer staje na stranu osuđenih. Jovan dočuje o svemu tome, pa sledećeg dana, pošto je Epifanije već ušao u hram, posla Serapiona da u Jovanovo ime kaže: „Epifanije, ti činiš mnogo toga protivno ustanovljenom poretku. Pre svega rukopolažeš u crkvama koje su pod mojom upravom. Zatim, ti služiš samovoljno u njima, a nemaš dopuštenje od mene za to. Ja te pozivah k sebi, ali ti nisi želeo da dođeš. A sada mnogo toga činiš na svoju ruku. Pazi se da ne nastane pobuna naroda i da na sebi ne osetiš njihov bes…“ Epifanije, kada čuje te reči, uplaši se ali i napade žestokim rečima na Jovana, te otide na Kipar.

 

 

XV glava

O tome kako je Jovan, nakon Epifanijevog odlaska, govorio besedu protiv žena, i kako je zbog toga, nastojanjem carice, sazvan sabor u Halkidonu koji je svrgao Jovana sa episkopske katedre

Pošto je Epifanije otišao, Jovan je nekako saznao da je carica Evdoksija nagovarala episkopa Kipra protiv njega, a kako je Jovan bio žestoke naravi i svagda spreman da besedi, nije mu puno trebalo da pred narodom prouznese besedu kojom je kudio žene. Oni koji su to slušali u tim rečima prepoznaše da se govori o carici, a to njegovi neprijatelji jedva dočekaše, te o svemu rekoše carici. Ona se zatim požali caru, dodavši da time Jovan vređa i njega. Car tada zapovedi Teofilu da sazove sabor protiv Jovana, a na to ga je nagovorio i Severijan, koji još nije zaboravio uvredu. Za kratko vreme Teofil okupi 45 episkopa iz raznih mesta, te zajedno sa njima dođe u Konstantinopolj. Izdat je bio i carski ukaz da se sazove ovaj sabor, a među episkopima koji su došli većina je već ranije bila protiv Jovana. Među sabranima bilo je i onih koje je Jovan smenio onda kada je išao u Efes, radi rukopoloženja Heraklida. Po dogovoru koji su imali, oni zatim otidoše u Halkidon (u Vitaniji). Tamo je tad bio episkop neki Kirin, rodom iz Egipta, koji se naročito isticao u optužbama na Jovana, a to su episkopi slušali sa velikim uživanjem.

U to vreme, episkop Mesopotamije, Maruta, nekako nesmotreno stane na nogu episkopu Kirinu, od čega se ovaj razbole, te nije mogao zajedno sa ostalima krenuti iz Halkidona u Konstantinopolj. Od klira niko nije izašao u susret Teofilu, znajući da je on glavni neprijatelj Jovana, ali putnici iz Aleksandrije, oni koji su donosili hranu na prodaju, i koji su bili u blizini sa svojim brodovima, oni su susreli Teofila i čestitali su mu. Teofil nije želeo da uđe tamo gde se vršilo bogosluženje, nego odsedne u jednom od carskih dvorova (Plakidi). Odatle su poletele mnoge optužbe na Jovana. Ali tada još nije bilo pomena o Origenovim knjigama, nego su se bavili sasvim drugim optužbama. Kada su sve pripremili, episkopi se opet okupiše u predgrađu Halkidona, kod mesta koje su zvali Dub (Hrast), te pozvaše Jovana da dođe i da se brani protiv optužbi. U isto vreme naređeno je da dođe i Serapion, evnuh Tigar i čtec Pavle, jer su i protiv njih podignute optužbe. No, kako je Jovan u svojim sudijama video samo svoje zlotvore, odbijao je suđenje, tražeći da se održi Vaseljenski sabor. Sabrani episkopi su to odbacili, pa ga pozvaše još četiri puta, pa kako se on ni tada nije odazvao, osude ga i svrgnu, upisavši mu u krivicu samo to što je odbio da izađe pred sud. Negde pred veče već se raščula vest o tome da je Jovan svrgnut, a to je izazvalo veliko negodovanje kod naroda. Čitave sledeće noći narod je čuvao crkvu da iz nje ne bi izveli Jovana, a onda, kada je došao carski ukaz da se Jovan uhapsi i progna, plašeći se da ne dođe do krvoprolića, Jovan se predade.

 

 

XVI glava

O tome kako je za Jovanom poslat evnuh Broson da bi ga vratio u Konstantinopolj jer je došlo do negodovanja naroda

Tada je došlo do velikih nemira u narodu, a i sami Jovanovi protivnici počeše da govore da je on lažno optužen. Severijan je i dalje neumorno govorio protiv Jovana, ali te njegove reči su samo još više raspaljivale narod. Videći šta se dešava, car se predomislio i naredi da se Jovan vrati nazad, i to što pre. Caričin evnuh po imenu Brison, određen je da stigne Jovana u Preneti, trgovačkom mestu koje se nalazi na putu za Nikomidiju, te da episkopa vrati u Konstantinopolj. Ali, Jovan je još ranije rekao da neće dolaziti u Konstantinopolj sve dotle dok ga ne opravda sabor na kome će biti više episkopa, te se zbog toga nastani u predgrađu koje se zvalo Mavrija. To Jovanovo ustezanje da uđe u grad dalo je povoda narodu da izlije svoje nezadovoljstvo. Kada je Jovan čuo za to, predomisli se pa uđe u grad. Nebrojena masa naroda izašla je pred njega, i sa najvećim počastima ga uvede u crkvu. Kada je ušao u hram, narod reče Jovanu da stane na svoju katedru, i da odatle blagoslovi narod. Jovan je to odbijao, ali želja naroda je bila jača. Tom prilikom je rekao jednu besedu, a time još više razdraži svoje neprijatelje, koji počeše da pripremaju nove zamke.

 

 

XVII glava

O tome kako se digla buna zbog toga što je Teofil, uprkos Jovanu, hteo da se pozabavi nekom tužbom na Heraklida dok je Jovan bio na putu u zatočenje, o tome kako su poginuli mnogi građani Konstantinopolja i Aleksandrije, i o tome kako se uplaši Teofil, pa zajedno sa drugim episkopima pobeže iz Konstantinopolja

Još pre ovoga, Teofil je smišljao kako da opovrgne Heraklidov izbor za episkopa, te da i kroz to nađe krivicu protiv Jovana. Ali, Heraklid tada ne beše u svom mestu, no ipak ga optužiše zbog toga da je nekog čoveka okovao i da ga je takvog vodio ulicama Efesa. Oni koji su bili na strani Jovana, naglasili su da tu ne može biti doneta presuda nad nekim koga nema, ali aleksandrijci prebaciše tim ljudima da im je reč neumesna, i rekoše da se moraju čuti oni koji optužuju Heraklida, bez obzira što on nije prisutan. Iz svega toga dođe do velike prepirke koja se zatim pretvori u tuču i mnogi pogiboše. Teofil, čuvši sa sve to, pobeže u Aleksandriju. Na njega se ugledaše i mnogi od episkopa, tako da u Konstantinopolju ostaše samo oni koji su bili na strani Jovana. Posle svega ovoga, niko toliko nije osuđivan kao Teofil.

Nakon odlaska Teofila, umro je Dioskor, episkop Hermopolja, jedan od braće koju su zvali „dugajlije“. On je svečano sahranjen u crkvi koja se nalazi u predgrađu Dub.

 

 

XVIII glava

O statui od srebra koja je predstavljala caricu Evdoksiju, i o tome kako je zbog te statue ponovo prognan episkop Jovan

U čast carice Evdoksije beše postavljena statua od srebra, na koloni od porfira, gde ona beše predstavljena zaogrnuta lakom haljinom. Ova statua je stajala na uzvišenom postolju, ni blizu ali ni previše daleko crkve svete Sofije, tako da je crkvu od statue razdvajao samo jedan put. Postao je običaj da se kod te statue održavaju narodne igre, a episkopu Jovanu se činilo da se kroz te igre vređa Crkva, pa zbog toga poče govoriti protiv onih koji su uveli taj običaj. Carica je pomislila da su te reči usmerene protiv nje, pa našavši se uvređena, poče da radi na tome da se okupi sabor koji će ponovo osuditi Jovana. Kada je ovaj čuo šta mu se sprema, rekao je besedu koja je započinjala sledećim rečima: „I opet je ušao bes u Irodijadu, i opet je raspali, i opet igra nestašno i opet smišlja kako će dobiti glavu Jovanovu…“. Ove reči još više uvrediše caricu, te se ubrzo okupiše episkopi: Leontije iz Ankire u Maloj Galatiji, Amonije iz Pisidije Laodikijske, Brison iz Filipa u Trakiji, Akakije iz Verije u Siriji i još neki. Kada dođoše ovi episkopi, ponovo se okupe i oni koji su od ranije dizali optužbe protiv Jovana. Ali ovom prilikom Jovan se nije udaljavao, nego je pristao da se razmotre optužbe protiv njega. U tome dođe i praznik Rođenja Hristovog, i car, protivno običaju, ne dođe u crkvu već poruči Jovanu da ne može biti u zajednici sa njim sve dotle dok se ne pokaže njegova nevinost. Protivnici Jovana bili su neumorni mada nikako nisu nalazili krivicu kojom bi ga osudili. Po njihovim izjavama, trebalo je osuditi Jovana samo zbog toga što je bez odluke Sabora zauzeo katedru sa koje je zbačen. A kada je Jovanu napomenuto da su njih šezdeset episkopa njega vratili na pređašnje mesto ukoliko su stupili u zajednicu sa njim, Leontije i ostali rekoše: „Jovane, veći je broj onih koji su te svrgli.“ Ali Jovan reče da to pravilo važi među arijevcima, jer kada su se ono sabrali u Antiohiji da bi svrgli pravoslavnu veru, arijevci su postavili takvo pravilo iz mržnje prema Atanasiju. I pored toga, episkopi ne prihvatiše ovu Jovanovu zamerku, pa ga ponovo zbaciše, zaboravivši da su time, indirektno, prihvatili arijevce koji su tako zbacili Atanasija. Car poruči Jovanu da ne sme ulaziti u crkvu pošto su ga osudila dva sabora. On je poslušao careve reči, ali oni koji behu odani Jovanu, takođe izađoše iz crkve pa provedoše Pashu sabravši se u državnim termama. Među njima je bilo mnogo episkopa, sveštenika i drugih lica crkvenog reda, koji se od tada okupljaše na raznim mestima, a takođe dobiše i ime „jovanovci“. Jovan, nakon dva meseca beše prognan, i tada ga iznesoše iz crkve. Tog istog dana neki od jovanovaca zapali crkvu, i dok je gorela, dunu jak vetar te se zapali i zgrada Senata. To je bilo 20. juna. Honorije tada po šesti put beše konzul, a Aristenet po drugi put.

 

 

XIX glava

O tome kako je na mesto Jovana postavljen Arsakije, i nešto o Kirinu halkidonskom

Nije prošlo ni nekoliko dana, a za episkopa u Konstantinopolju beše postavljen Arsakije, Nektarijev brat. U to doba Arsakije je imao preko osamdeset godina. Bio je veoma smiren čovek, i Crkvom je upravljao mirno i spokojno. Ali te sreće ne beše i Kirin, episkop Halkidona. Naglasio sam da mu je povredio nogu episkop Maruta Mesopotamski, i ta rana se inficirala tako da ni amputacija noge nije bila od pomoći. Ovo govorim zbog toga što su mnogi verovali da je to kazna Božija jer je nemilice napadao na Jovana. Pa kako je u to vreme (30. septembra) na Konstantinopolj pao i veliki grad (led), i taj događaj ljudi počeše da smatraju kao izliv gneva Božijeg zbog nepravdi koje su nanete episkopu Jovanu. Smrt carice, četiri dana nakon toga što je padao led, takođe je tumačena na isti način. Ali bilo je i takvih koji su odobravali svrgavanje episkopa Jovana. Među njima su bili oni koji su podržavali Novatijevo učenje, zatim oni koji su Pashu slavili četrnaestog dana i mnogi iz Azije i Lidije.

 

 

XX glava

O tome kako je posle Arsakija na mesto episkopa Konstantinopolja postavljen Atik

Arsakije je kratko bio episkop Konstantinopolja. On je umro u vreme prve promene konzulstva, tj. kada je konzul postao Stilkon, a Atemije postao konzul po drugi put (11. novembra). Kako je bilo mnogo onih koji su pretendovali na mesto episkopa, proteklo je puno vremena u žučnim svađama, i tek kada je nastalo drugo konzulstvo, za episkopa beše izabran Atik, čovek veoma smeran i pobožan. On je bio rodom iz Sevatije u Jermeniji, i svoju mladost je proveo u usamljenosti, živeći kao veliki podvižnik. Po znanju se nije preterano isticao, ali opet beše zrelog razmišljanja i razuma. O njemu ću kasnije govoriti.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *