NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA  ŠESTA

Uvod

Šta si zapovedio, sveti Teodore, čoveče Božji, to je i učinjeno. O tome svedoči ovih pet knjiga koje su napisane. Evo gotove istorije crkve, sastavljene onako kako se to moglo učiniti, i to od vremena Konstantina pa na ovamo. Znaj, nisam se mnogo obazirao na to kako ću kazivati, jer da sam se poveo za time da mi jezik bude kitnjast, verovatno bih promašio cilj pisanja. Ali, i ako sam okončao delo, opet nisam mogao pomenuti sve što su rekli drevni istoričari, koji su, kao što znaš, često ili skraćivali ili proširivali povest o nekom događaju. Mimo toga, prosti i neuki ljudi nisu u stanju da ocene slovesnost, već oni žele da znaju za događaje, i nije im stalo do lepote reči. Zato, da bih bio od koristi i jednima i drugima, namerio sam se da se držim neke sredine, koja je, po mom mišljenju, prikladna za čitanje.

Sada započinjem šesti knjigu, sa namerom da opišem događaje. Ali pre svega, naglasiću da se moje pričanje neće dopasti mnogima jer moram reći istinu, a nju je teško prihvatiti jer mnoge osobe ovde neće biti pohvaljene. Oni koji revnuju za Crkvu prekoriće me da sam propustio da govorim o episkopima koji su ugodni Bogu, da su najsvetiji i tako to. Takođe će mi prebaciti i o tome što carevom imenu ne pridodajem „prebožanstveni gospodin“ ili neke druge počasti. Ali ja se ugledam na pisce drevnih vremena, i mogu dokazati da je njihov narod imenom zvao svog gospodara, i da se nije obazirao na njegovo dostojanstvo. Zato ću se držati zakona koji važe za pisca istorije, koji pre svega treba da iskreno govori i da analizira događaje. Tražeći istinu, držao sam se onoga o čemu su mi kazivali mnogi i različiti svedoci, od kojih jedni govore da su bili na tim mestima o kojim govore, a drugi tvrde da znaju za sve to bolje od bilo koga drugoga.

 

 

I glava

O tome kako su Teodosijevi sinovi podelili carsku vlast, o tome kako je Arkadije presreo vojsku koja se vraćala iz Italije, i kako je ta vojska ubila pretorijanskog prefekta Rufina pred očima samog cara

Kada je umro car Teodosije, 17. januara, vlast u državi ostade u rukama njegovih sinova. Arkadije je zadržao vlast nad istokom, a Honorije vlast nad zapadom. U to vreme crkvama u Rimu je upravljao Damas, u Aleksandriji – Teofil, u Jerusalimu – Jovan, u Antiohiji – Flavijan, a u Konstantinopolju – Nektarije. U vreme istog konzulstva, 8. novembra, doneto je Teodosijevo telo u Konstantinopolj, i car Arkadije ga sahrani sa svim počastima. 19. novembra stigla je i vojska koja je sa Teodosijem bila u ratu protiv tiranina. I kada je car Arkadije, po običaju, izašao izvan velikih gradskih vrata da se sretne sa armijom, vojnici ubiju carskog prefekta Rufina jer se pročulo da on priprema zaveru protiv cara, a takođe i da je pozvao Hune u carevinu (a to je bio varvarski narod koji je tada već pustošio po Jermeniji i drugim zemljama istoka). Onog istog dana kada je ubijen Rufin, umro je i novatijanski episkop Markijan, a na njegovo mesto je došao Sisinije, kao što sam već rekao.

 

 

II glava

O tome kako je umro Nektarije, i kako je rukopoložen Jovan

Nije prošlo mnogo vremena, a u Konstantinopolju se upokoji episkop Nektarije (397. godina), u vreme konzulstva Kesarija i Atika, 20. septembra. Odmah se povela reč o tome ko će biti novi episkop. Nakon mnogo većanja, odlučeno je da se iz Antiohije pozove sveštenik Jovan, jer se proču glas da je darovit u učenju naroda i da prelepo besedi. I tako, pošto na to pristade i klir i narod, car Arkadije pozva Jovana. A da bi se pridala još veća važnost, po carevoj zapovesti na rukopoloženje su pozvani i mnogi episkopi, a uz ostale i Teofil Aleksandrijski, koji je nastojao da omalovaži Jovana Zlatousta, a da na to mesto dovede svog sveštenika Isidora. Dok je trajao rat koga je vodio car Teodosije protiv tiranina Maksima, Teofil je spremao darove i napisao je dva pisma, pa sve to predade svešteniku Isidoru, rekavši mu da sačeka kraj rata i da ih preda onome ko pobedi. Pokorni Isidor stigne u Rim, i tamo je čekao kraj borbi. Ali, tada se dogodi nešto nepredviđeno: čtec koji je bio sa Isidorom, ukrade pomenuta pisma, a kada saznade za to, Isidor u panici pobeže put Aleksandrije. No i pored toga, Teofilo je po svaku cenu nastojao da Isidora postavi na mesto episkopa, upravo zbog odanosti koju je ovaj imao prema njemu. Ali, svi na dvoru rekoše da je Jovan bolji od Isidora. A kako mnogi predadoše okupljenim episkopima tužbe na Teofila, kroz koje su na videlo izašli razni njegovi gresi, to se u velikom poslu nađe Evtropije, carski činovnik, pa sakupi sve te žalbe i pokaza ih Teofilu, te mu reče da ili pristane na to da bude izabran Jovan ili da će biti pozvan na sud zbog sakupljenih optužbi. Teofil se uplaši suda i pristade da Jovan bude rukopoložen. Jovan je uzveden na episkopsku katedru 20. februara, za konzulstva što ga slavljaše u Rimu car Honorije, a u Konstantinopolju tadašnji carski prefekt Evtihijan.

 

 

III glava

Odakle je Jovan i o tome kako je živeo

Jovan je rođen u Antiohiji Sirskoj. Otac mu se zvao Sekund, a majka – Antusa, i bili su plemenitog roda. Jovan je bio đak sofiste Livanija, a takođe je slušao predavanja filosofa Andragatija. On (Jovan) spremao se za to da bude sudija, ali kada je razmislio kakva se nepravda čini po sudovima, i kakvi teški uzdasi prate taj život, predomislio se i izabrao je život u kome je mnogo mira i tišine. U tom se on ugledao na Evagrija, koji je učio kod istih učitelja, i koji je takođe izabrao isti način života. Ubrzo Jovan promeni odeću i hod, i prepusti se čitanju Svetog Pisma i odlaženju u crkvu. Za ovo je pridobio i Teodora i Maksima, koji su zajedno sa njim išli u školu kod sofiste Livanija, i oni napustiše život u raskoši i počeše živeti jednostavno i smerno. Od ove dvojice, Teodor je postao episkop Mopsuestije (u Kilikiji), a Maksim episkop Selevkije (u Isavriji). U to doba bili su poznati kao starešine manastira Diodor i Karterije. K njima su dolazili oni koji su želeli da se nauče životu u uzdržanju i koji su želeli da napreduju u dobrodeteljnom životu. Diodor je kasnije bio episkop u Tarsu, i napisao je mnoge knjige, ne prihvatajući alegorijsko tumačenje Svetog Pisma. Sa Jovanom je prijateljevao i Vasilije, koga je tada u đakonstvo uveo Meletije, a koji je potom rukopoložen za episkopa u Kesariji Kapadokijskoj. Jovana je za čteca u antiohijskoj crkvi postavio episkop Zenon, kada se vraćao iz Jerusalima. Kao čtec, Jovan je napisao knjigu protiv Judeja, a kada ga je Meletije rukopoložio za đakona, napisao je knjigu o sveštenstvu, zatim knjigu protiv Stagirija. Kada je Meletije umro u Konstantinopolju, gde je otišao radi rukopoloženja Grigorija Nazijanzina, onda Jovan ostavi meletijevce, prekinu zajednicu sa Pavlinom, te tri godine provede u samoći. Pošto je umro Pavlin, prihvati sveštenstvo od Evagrija (koji je zamenio Pavlina). Ovo je, u najkraćem, život Jovana do izbora za episkopa. Kao što se govori, Jovan je živeo celomudrenim životom, i još od rane mladosti je zavoleo takav život. Uvek je više mislio i brinuo za druge. Učeći druge, snagom govora je išao na to da ispravlja život onih koji su ga slušali, a kada je bio u društvu, onaj ko ga nije dobro poznavao, lako bi ga nazvao gordim.

 

 

IV glava

O đakonu Serapionu, i o njegovim postupcima

To su bile moralne osobine Jovana koji je bio postavljen za episkopa. Sudeći po onome kako se on pokazivao prema onima koji su mu bili potčinjeni, mora se priznati da je pokazivao više oštrine nego što je bilo potrebno, ali ne treba zaboraviti na to da je on time nastojao da popravi život onih klirika koji su mu bili područni. Ali zbog te njegove oštrine na samom početku episkopstva, omrzli su ga, pa su ga čak smatrali za surovog i prekog čoveka. Možda stvar ne bi išla tako daleko da svemu tome nije doprineo Serapion, koga je Jovan rukopoložio za đakona. Tako, kada je jednom bilo više klirika na okupu, reče Serapion: „Episkope! Ti nećeš imati vlast nad nama sve dotle dok god nas ne rasteraš palicom!“ Ove reči pokazale su mržnju mnogih prema episkopu. Uskoro zatim, episkop odluči od crkve mnoge zbog njihovih grehova, a ovi, kako to obično biva, načiniše klan protiv episkopa, i počnu ga napadati pred narodom. Ove reči mnogi iz naroda prihvatiše, utoliko pre jer je episkop po njima živeo čudnim životom, mahom živeći usamljeno. A zbog čega je Jovan tako postupao, to niko pouzdano nije mogao objasniti. Oni koji su ga branili, govorili su da je slabih nerava, i da boluje od stomaka, te da zato obično jede sam. Drugi su govorili da je veoma uzdržljiv i oštar prema sebi, ali kako se nije mogla doznati prava istina, zbog toga su sve više prihvatane reči onih koji su ga napadali. I pored svih nasrtaja na njega, narod ga je voleo i pozdravljao kada bi besedio u crkvi. Mislim da ne treba da govorim o uzvišenosti tih beseda. Ko želi da se upozna sa njima, neka ih čita, i to će mu biti od velike koristi. Neke od beseda je zapisao sam Jovan, a mnoge su zapisali brzopisci.

 

 

V glava

O tome kako je Jovan imao neprijatelja ne samo među klirom, nego i među državnim zvaničnicima, a naročito u evnuhu Evtropiju

Dok je Jovan govorio o kliru, sve do tada mu je malo naudilo ono šta je smišljano protiv njega. Ali kada je u svojim besedama kritikovao one koji su bili u državnoj službi, tada se umnoži mržnja protiv njega, pa izrekoše mnoge reči protiv Jovana, a narod poverova tome. Jednom prilikom, Jovan je izrekao besedu protiv Evtropija, koji je kao uškopljenik prvi dobio dostojanstvo konzula, a koji je imao želju da se osveti nekim ljudima koji su prišli Crkvi, te je zbog toga počeo tražiti od cara da ovaj izda zakon kojim se zabranjuje traženje utočišta unutar hramova. Ovaj novi zakon platio je upravo pomenuti Evtropije, i tek što je taj zakon obnarodovan, taj evnuh je skrivio nešto, i da bi se sklonio od carskog gneva, pobeže u crkvu. I dok je ležao pod časnom trpezom, drhteći od straha, episkop Jovan stane na amvon, odakle je govorio svoje besede da bi ga narod bolje čuo, pa izgovori reči kojima je prekorio Evtropija. Ovim on steče još neprijatelja koji mu zameriše da ne samo što se nije sažalio nad čovekom u nevolji, nego ga je još i prekorevao. Evtropija su ubrzo zatim, po zapovesti cara ubili zbog nekih prestupa (399. godina), a njegovo ime izbrisali sa spiska konzula (tako da se pominje samo ime konzula Teodora). Kazuju takođe da je episkop Jovan uvredio i Gajna, tadašnjeg vođu vojske, a to je učinio zbog toga što je Gajn tražio od cara jednu crkvu u gradu koja bi pripala arijevcima. Jovan je prekorevao mnoge ljude, i tako je sticao puno neprijatelja. To je navelo i aleksandrijskog episkopa Teofila da postavi zamke Jovanu. Teofil mu je zamerao ne to što je drzak u besedama, nego što Isidor nije na njegovom mestu.

 

 

VI glava

O tiraniji Gajne (koji je bio Got), i o tome kako je podigao bunu u Konstantinopolju, i kako je poginuo

Reći ću sada šta se dogodilo u to vreme, a to zaslužuje da se zapamti. I pokazaću kako je Bog poslao svoju pomoć na čudesan način, te je sačuvan i grad pa i sama carevina. Gajna, poreklom varvar, a kasnije podanik Rima, prihvatio se vojničke službe i za kratko vreme dođe do najvišeg čina, i dobi zapovedništvo i nad pešadijom i nad konjanicima. Videvši da se dočepao velike vlasti, nije mogao a da ne započne da kuje zaveru da i sva carevina bude njegova. U toj nameri, k sebi prizva sav narod Gota, i onima koji su bili oko njega, poveri glavna mesta u vojsci. A kada je njegov sunarodnik Trebigald, oficir nad vojskom koja je bila u Frigiji, počeo uvoditi kojekakve novotarije koje su zbunjivale Frigijce (a to je činio po nagovoru Gajne), tada Gajna zatraži da se tobož smire nemiri u Frigiji. Car se u svojoj naivnosti složio sa tim predlogom, a Gajna pohita da što pre sprovede svoj plan. Sa sobom je poveo mnoštvo Gota, pa kada su došli u Frigiju, počeše da ruše sve od reda. Rimljani se uplašiše tih varvara koji behu sa Gajnom, a ujedno se pobojaše da ovaj ne osvoji bogate oblasti na istoku. Kada car vide tu nevolju, smisli da se posluži prevarom kao podesnim načinom, te posla glasnike do Gajna i ponudi mu savezništvo. Gajna, saslušavši izaslanike, zatraži taoce, i to dvojicu senatora: Saturinina i Avrelijana. Car nije imao kud, nego prihvati to, i dvojica senatora se sretoše sa Gajnom u mestu Ipodrom. Gajna im tada ne učini nikakvo zlo. On dođe u Halkidon, gde dođe i car Arkadije, i tu, u crkvi gde se nalaze mošti mučenice Eftimije, zakleše se jedan drugom da neće raditi na neprijateljstvu. Car održa reč, a Gajna pogazi zakletvu jer je u tajnosti radio na tome da se izazove požar u Konstantinopolju, da bi lakše opljačkao grad. Konstantinopolj je već tada skoro bio u vlasti varvara, koji su se naseljavali u velikom broju. Zlo koje je trebalo da snađe prestonicu nagoveštavala je i repata zvezda (kometa), neobične veličine. Gajna je najpre hteo da opljačka serafe koji menjaju novac, ali se na vreme pročulo o njegovoj nameri, te ovi sakriše novac. Videći da mu je ta ideja propala, on naredi da se iste noći zapali carski dvor. I tu se pokazalo kako Bog čuva naš grad. Oni koji su bili određeni da zapale dvor, ugledali su veliki broj anđela, koji su izgledali kao naoružani vojnici neobične veličine. Varvari, misleći da su to zaista naoružani ratnici, uplaše se i pobegnu. Kada su o tome rekli Gajni, ovaj u to nije poverovao, znajući da je rimska vojska razmeštena po raznim oblastima i da ih je malo u gradu, te zbog toga sledeće noći posla druge vojnike, ali opet se isto dogodilo. Kako je god slao vojnike, oni su se uvek vraćali sa istom pričom. Onda Gajn odluči da sa jakom vojskom pođe na to mesto, da se uveri u to, i onda, došavši tamo, ugleda silnu vojsku koja se viđala samo noću da bi sprečila plan koji je on naumio. Tada varvar smisli drugi plan da bi naneo zlo Rimljanima: on se pretvarao kao da stradava od zlih duhova, pa pohita, tobož radi molitve, u crkvu svetog Jovana (Bogoslova), koja je blizu Konstantinopolja. Sa njim krenu i neki od varvara koji su krišom nosili oružje. Kada su vratari primetili tu prevaru, htedoše stati na put varvarima, ali ovi izvukoše mačeve i pobiše ih. Tada se načini strašna zabuna, i izgledalo je kao da će mnogi ljudi izginuti. Međutim, grad je bio izvan opasnosti jer su sva vrata bila dobro zatvorena. Tada car odluči da prihvati savet koji mu je dat, tj. da proglasi Gajna za neprijatelja države, te da se pobiju svi varvari koji su u gradu. Sledećeg dana vojska navali na varvare iza gotske crkve. Crkva bi uništena a mnogi varvari pobijeni. Kada je Gajna video da su mu izginuli saborci, on pobeže u Trakiju. Došavši do Herson(s)a, naumi da odatle krene put Lamsaka, tj. da ga zauzme i da postane gospodar nad istočnim oblastima. Ali car ga preteknu u toj nameri, poslavši vojsku i kopnom i morem, i tako se ponovo otkri čudesni promisao Božiji, jer tek što su se varvari spremali za pokret, a ono dođoše naoružani brodovi sa rimskom vojskom. Dođe do bitke i mnogi od varvara postradaše u moru. Gajna umaknu u Trakiju, i tada se skrivao do sledećeg sukoba sa Rimljanima, kada je i poginuo zajedno sa mnogim varvarima.

 

 

VII glava

O razdoru između aleksandrijskog episkopa Teofila i monaha koji su se podvizavali u pustinji, i o tome kako je Teofil anatemisao sve Origenove spise

Nešto pre ovih događaja pojavilo se pitanje: ima li Bog telo koje ima svoj oblik, kao što je recimo kod čoveka, ili je Bog bez tela? Ovo pitanje dalo je povoda velikim svađama jer su jedni tvrdili da Bog nema tela, a drugi da ga ima. Većina, naročito neobrazovanih ljudi, smatrala je da Bog ima telo i da izgleda kao čovek /hrišćani koji su tako mislili zvani su „antropomorfiti“. Njihov prvi vođa, po rečima Epifanija, zvao se Avdej, a on je bio savremenik Arija, rodom iz Mesopotamije. On se odvojio od Crkve, a za episkopa je rukopoložen od strane nekog episkopa koji je već bio svrgnut. Antropomorfiti tumače Sveto Pismo na pogrešan način jer prihvataju krajnje bukvalni smisao reči, te je to i dovelo do toga da Boga zamišljaju kao čoveka/, ali većina hrišćana to nije prihvatila, govoreći da Bog nema telo, niti bilo šta što je slično sa čovekovom fizionomijom. Uz ove je pristao i aleksandrijski episkop Teofil, koji je u crkvi, pred okupljenim narodom, prekorevao one koji Boga zamišljaju u čovečijem obliku, ujedno dokazujući da Bog nema telo. Kada su to čuli egipatski pustinjaci, oni napustiše svoje manastire pa dođoše u Aleksandriju, gde podigoše bunu protiv Teofila, prebacujući mu da je izneverio pravu veru. Kada je Teofil video svu ozbiljnost nastale situacije, doseti se lukavstva, pa kada je bio među antropomorfitima, on poče da im umilno govori: „Gledajući vas, čini mi se, kao da gledam u Božji oblik“. Ovim rečima on utiša ljutite monahe, koji tada rekoše: „Ako je tako da i Bog ima lice kao što je naše, a onda prokuni Origenove knjige jer neki koji ih čitaju, ne pristaju uz naše mišljenje. Ako to ne učiniš, to neka te snađe od nas što treba da snađe nečastive ljude koji se protive Bogu.“ Teofil im tada reče da će učiniti po njihovoj volji jer i sam ne voli Origenove knjige i da su mu mrski oni koji ih čitaju. Eto, na taj način on sve umiri i osta u Egiptu. Možda bi to pitanje i bilo zaboravljeno da se nije desilo sledeće: u Egiptu su živela i četiri pobožna čoveka, i to kao starešine manastira: Dioskor, Amonije, Jevsevije i Evtimije. Bila su to rođena braća koju su još zvali „dugajlije“ zbog njihove telesne visine. Po životu to su bili izuzetno čestiti ljudi i po Aleksandriji su o njima uvek govorili po dobru. Tadašnji aleksandrijski episkop Teofil pazio je na njih i veoma ih je cenio. Jednog od braće, Dioskora, na jedvite jade, i skoro na silu, rukopoložio je za episkopa Hermopolisa, a preostale je pozvao k sebi. Oni su na to teško pristali, a kada su došli u grad, savesno su obaljali službe koje su im poverene. Ali nakon nekog vremena oni videše u episkopa izraženu želju za materijalnim, te se vratiše u pustinju, rekavši mu da im je to miliji život. Episkop tada još nije znao šta ih je navelo da se vrate u pustinju, a kada je saznao razlog, onda se silno razbesneo i poče da im preti. I pored tih pretnji oni ostaše u svojoj nameri. Zbog njih, Teofilo zamrze i njihovog brata Dioskora. Tada Teofil smisli da podigne ostale monahe protiv braće: on je dobro zapamtio da je nekada razgovarao sa braćom o Bogu, i kako su svi bili tog mišljenja da Bog nema telo, niti bilo kakvo čovečije obličje, jer ako bi On imao čovečiji oblik, tada bi imao i čovečije strasti. Tako se govorilo još u drevna vremena, a tako je dokazivao i Origen. I Teofil je razmišljao o Bogu poput Origena, ali da bi se osvetio, nije mario što će sada govoriti kao protivnik svojih stavova. On sa sobom povede mnoge od monaha, i to one proste, koji nisu vešti knjizi, a bilo je i nepismenih, te napisa i razasla poslanicu monasima u pustinji, preporučujući da ne veruju Dioskoru i njegovoj braći koji uče da Bog nema telo. „Po svedočenju Svetog Pisma, kazuje Teofil, Bog ima oči i uši, ruke i noge kao i čovek, a pristalice Dioskora, ugledavši se na Origena, šire nečastivu nauku da Bog nema ni oči, ni ruke, ni uši…“ Ovim varaličkim mudrovanjem obmanuli su mnoge od monaha, te dođe do velike zabune. Ali, oni monasi koji su bili obrazovaniji, oni nisu bili prevareni, nego stadoše na stranu Dioskora, ali kako je većina ipak bila neobrazovana, stoga je buna uzela maha. Pošto se podeliše na dve strane, optuživali su jedni druge: oni koji su bili uz Teofila, prebacivali su suprotnoj strani da su nečastivi Origenovci, a ovi su prebacivali prvima da su antropomorfiti. I tako se taj spor pretvori u otvoren sukob. Kada je Teofil video da je sve ispalo onako kako je želeo, sakupi masu i dođe u Nitriju, gde je mnogo manastira, te nahuška monahe protiv Dioskora i njegove braće, te ovi jedva umakoše. Za sve ovo šta se dešavalo u Egiptu, Jovan nije ništa znao. On je svojim besedama sticao dobar glas u narodu, a takođe je on noćnom crkvenom pojanju pridodao i molitve, a to je bilo ovako.

 

 

VIII glava

O tome kako su se hrišćani i arijevci sakupljali noću i pevali himne, o tome kako su se sukobili, i o tome kako je antifonsko pevanje uveo u Crkvu još sveti Ignjatije Bogonosac

Arijevci su, kao što ranije rekoh, držali svoje zborove izvan bedema grada. Stoga su subotom i nedeljom, kada su obično dolazili na crkvene sastanke, okupljali su se kod vrata kroz koja se ulazi u grad, i tu, kod portika, pevali su sa dve suprotne strane svoje pesme koje su sastavljene po Arijevom učenju. To je mahom bivalo noću. A kada je svanulo, onda su arijevci, vraćajući se svojim kućama, pevali i antifone. Pa kako je u tim pesmama svagda bilo reči koje su vređale one koji veruju u jednosušnost, zbog toga se Jovan poboja da se neko od prostih ljudi ne povede za njima i njihovim pesmama, pa naredi da i pravoslavni pevaju noćne pesme, i da to čine sa većom voljom nego li arijevci. Jovan je to naredio iz dobre namere i zarad dobrog cilja, ali je to naređenje nailazilo na smetnje i dovodilo je do opasnih događaja. Pravoslavni hrišćani su svoje noćno pevanje vršili mnogo svečanije, jer je episkop Jovan naredio da se tom prilikom nose krstovi od srebra i upaljene voštanice (svetiljke), koje je kupovala carica Evdoksija. To je arijevcima bilo krivo, i oni naume da se osvete pravoslavnim. Doduše, nije im trebalo baš puno da bi se pomamili na pravoslavne, naročito kada bi se setili svoje nekadašnje snage i počasti. I već su bili spremni za tuču. Jedne noći, kada dođe do sukoba, caričin evnuh Brison, koji je tada predvodio pojce, bi ranjen kamenom u glavu, a bilo je i mrtvih i sa jedne i sa druge strane. Sve to razljutilo je cara, pa zabrani arijevcima da se okupljaju.

Sada treba da kažem kako je u Crkvi nastao običaj antifonskog pevanja. Ignjatije, treći episkop posle Petra koji je bio u Antiohiji Sirskoj, i koji je drugovao sa apostolima, u jednom viđenju spazio je anđele kako su svečano pevali pesmu u pohvalu Presvetoj Trojici, i to sa dve strane, pa je takav način pevanja uveo u antiohijsku crkvu. Odatle započinje predanje koje su kasnije prihvatile i ostale crkve.

 

 

IX glava

O tzv. „dugačkim monasima“, i o tome kako se zbog njih Teofil zavadi sa Jovanom, i kako je činio sve da ga svrgne

Nije prošlo puno vremena, a u Konstantinopolj dođoše monasi iz pustinje zajedno sa Dioskorom i njegovom braćom. Sa njima dođe i Isidor, koji je ranije bio uz Teofila, ali ga omrznu, a evo zbog čega: izvesni Petar beše prot aleksandrijske crkve. Teofil je imao zlu volju na njega i htede ga proterati, nalazeći mu krivicu u tome što je dopustio da se pričesti jedna manihejka, koja se prethodno nije odrekla svoje jeresi. A kada je Petar rekao da se ona odrekla jeresi, i da je primljena sa Teofilovim znanjem, ovaj to poricaše. Petar se pozva na Isidora kao svedoka, a Isidor je tada živeo u Rimu, gde ga je poslao Teofil da se sretne sa episkopom Damasom, tj. radi izmirenja Damasa i episkopa Flavijana Antiohijskog. Kada se Isidor vratio iz Rima, Petar ga pozva da svedoči, a ovaj posvedoči da je manihejka primljena po volji episkopa i da ju je on pričestio. Teofil plane na obojicu, i izopšti ih iz crkve. Eto, dakle, zbog čega je uz Dioskora i njegovu braću u Konstantinopolj došao i Isidor. Njegov zadatak je bio da pred carem i episkopom Jovanom ukaže na spletke i zamke kojima se koristio Teofil protiv njih. Saslušavši sve, Jovan je sa čašću primio te ljude, i nije im branio da dolaze na bogosluženja, ali im napomenu da ne mogu da se pričešćuju dok se stvar potpuno ne izvidi. Međutim, neko je dojavio Teofilu da je Jovan pričestio pomenute ljude i da ih brani. Tada se Teofil zareknu da će se ne samo osvetiti Dioskoru i Isidoru, nego da će i svrgnuti Jovana. U isto vreme razasla poslanice svim episkopima po gradovima, prikrivajući svoju pravu nameru, u kojima je opovrgavao Origenove spise, ne obazirući se na to da je i Atanasije, kada je branio veru od arijevaca, koristio Origenove knjige, koristeći ih kao svedočenje i dokaz.

 

 

X glava

O tome kako je Epifanije Kiparski, obmanut od strane Teofila, okupio episkope na sabor u Kipru, kao tobož protiv Origena, prekorevajući tom prilikom Jovana zbog toga što čita Origenove spise

Teofilo se udružio sa Epifanijem, koji je bio episkop u Konstanciji, na ostrvu Kipar, mada se pre toga nisu podnosili jer je Teofil napadao Epifanija i prebacivao mu da ponižava Boga jer je smatrao da je Bog poput čoveka. Ali sad, kada se raspalio zlom voljom na druge, javno poreknu svoje pređašnje mišljenje, pa postade ponovo prijatelj sa Epifanijem, i kao tobož, pokaja se u svojim mislima o Bogu, pa stade uz Epifanija. Štaviše, činio je sve da se na Kipru okupe episkopi, pa da se tu osude Origenovi spisi. Epifanije je bio veoma pobožan čovek, a po prostoti svog srca, pristade na pismeni predlog koji mu dostavi Teofil, pa sazva episkope koji su tada živeli na Kipru. I tada, zajedno sa njima, zabrani da se čitaju Origenove knjige, a zatim uputi poslanicu Jovanu, savetujući ga da prestane da čita Origena, i da sazove sabor episkopa koji će učiniti isto kao i oni. Pridobivši Epifanija za sebe, Teofil postade još slobodniji, pa i sam okupi episkope pa ocrni Origena, bez obzira na to što je ovaj umro pre dvesta godina. Ali, zapravo te knjige su njemu bile manje važne, nego su sve njegove misli išle ka tome da napakosti Dioskoru. Međutim, Jovan se nije obazirao na to šta su činili Epifanije i Teofil, nego je gledao na svoju obavezu da verne napaja zdravom naukom. Ali kada se raščulo da Teofil čini sve da bi Jovana svrgnuo sa njegove katedre, tada mu u pomoć priskočiše i drugi Jovanovi neprijatelji, a među njima beše i svetovnjaka ali i onih iz klira. I jedni i drugi su smatrali da je došlo vreme da se osvete Jovanu, pa su radili na tome da se u Konstantinopolju na sabor okupi što više episkopa. I zaista, mnogi behu pozvani, i pismima ali i usmeno.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *