NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA PETA

 

XXI glava

O tome kako su se podelili novatijevci

Kroz četrdeset godina, tj. od Konstantina do šeste godine Teodosijeve vladavine, novatijevcima u Konstantinopolju je upravljao Agelije. Kada je on video da mu se primiče kraj, on rukopoloži Sisinija za episkopa i odredi ga za svo naslednika. Ali, iako je Sisinije bio jedan od onih sveštenika koje je rukopoložio Agelije, i ako je bio čuven zbog svoje rečitosti, a uz to je poznavao filosofiju (koju je učio kod Maksima zajedno sa carem Julijanom), narodu ne beše po volji, jer su oni želeli Markijana, koji je bio veoma pobožan, i kome novatijevci imaju da zahvale što su živeli u miru u vreme Valenta. Da bi smirio narod, Agelije rukopoloži i Markijana, pa onda kada je imao snage za to, on dođe u crkvu i reče: „Po mojoj smrti, neka vam episkop bude Markijan, a kada on umre, neka na njegovo mesto dođe Sisinije.“ Nakon nekoliko dana upokoji se Agelije, a kada episkopstvo ostade na Markijanu, dođe do podele u njihovoj crkvi na sledeći način: neki Savatije, najpre Judej a kasnije hrišćanin, bi rukopoložen za sveštenika i to od strane Markijana, ali on nije odbacio ono u šta je verovao dok je bio Judej. Štaviše, kao hrišćanin i sveštenik, on umisli da on treba da bude episkop. Tu svoju želju on reče dvojici sveštenika, Teoktistu i Makariju, koji su mu bili odani, pa poče braniti svetkovanje Pashe onako kako su to odredili novatijevci u Pazi (u vreme Valenta). U početku on se uklonio iz crkve pod izgovorom života u strogom podvigu, napomenuvši da mu je žao što neki nedostojno primaju sveto pričešće. Ali ubrzo se pokaza njegova prava namera, i kada Markijan ču za to, ljutito je prekorevao sebe zbog toga što je Savatija rukopoložio. Tada on sazva episkope na sabor, naredivši da se sastanu u Angari, u blizini Elenopolisa, gde su pristajale trgovačke lađe. Kada se oni okupe u tom mestu, pozvaše Savatija da dođe i da o svemu govori, a kada on reče da se odvojio zbog toga što se ne slaže sa njima oko praznovanja Pashe, dodavši da nju treba svetkovati po običaju Judeja, tada episkopima sve bi jasno, pa poručiše Savatiju da se zakune da neće tražiti episkopstvo. I kada se on zakle, tada episkopi obnarodovaše pravilo o svetkovanju Pashe. Pri tome govorili su da neslaganje oko dana praznika ne može biti punovažan razlog za podele unutar crkve, te da oni koji se sabraše u Pazi nisu mislili da opovrgavaju vaseljenske kanone, kao da ni hrišćani najbliži vremenu apostola nikada nisu bili složni oko pitanja svetkovanja Pashe, a da opet nisu kvarili zajednicu. Takođe su naglasili da novatijevci koji žive u Rimu nisu usvojili običaj Judeja, nego su praznovali Pashu odmah posle ravnodnevnice. Episkopi tako odlučiše da praznovanje Pashe nije razlog za podele, i da je dopušteno svakome da praznuje onako kako je navikao, ali da se ne izdvaja iz zajednice. Ali, Savatije se sa time nije složio.

 

 

XXII glava

O tome kako pisac ove istorije razmišlja o Pashi, krštenju, postovima, braku, zborovima i ostalim crkvenim obredima

Ovde mi se ukazuje prilika da kažem svoje mišljenje o Pashi. Čini mi se da ni oni, koji su se u drevnosti ugledali na Judeje, ni savremenici koji sleduju Judejima, nisu imali puno pravo što su se tako uporno prepirali o tom prazniku. Oni nisu hteli da se obaziru na to da od kako je judejstvo ustupilo mesto hrišćanstvu, da je od tada pala obredna strana Mojsijevog zakona. A to je lako saznati jer se kaže samo od sebe. Ni zakon koji imamo od Hrista ne dopušta hrišćanima da žive po judejskom načinu; štaviše, apostol je to zabranio (Gal. 4, 21). Tumačeći reči te poslanice, apostol kazuje da su Judeji robovali, dok su oni koji veruju u Hrista pozvani da budu slobodni. Tako isto i kroz poslanicu Kološanima (2,16-17), kazuje se da su obredi samo kao senke onoga što će doći. Tako reče apostol. Pa to isto i u poslanici Jevrejima apostol ponovi (Jevr. 7,12). Ni apostoli, ni jevanđelisti nisu stavljali ropski jaram na one koji prihvatiše reči jevanđelja, nego su pustili da prema svom osećanju za dobro, oni koji ga prihvatiše, proslavljaju praznik Pashe i ostale praznike u skladu sa verom. Pa kako ljudi rado prihvataju praznike da bi se odmorili od poslova, to je svaka hrišćanska zajednica po raznim oblastima, svetkovala spomen na spasonosna stradanja po uvedenom običaju kako je to htela, jer nema zakona ni od Spasitelja, niti od apostola kojim se to zapoveda. U  jevanđelju je zapisano kao istorija da je Spasitelj postradao o prazniku presnih hlebova, a to je prekor Judejima koji svoje praznike kaljaju i skrnave ubistvima. Apostoli nisu imali taj cilj da narede u koje vreme će se svetkovati (praznik), nego da pokažu kako se dolazi do pravog života i do prave vere. Meni se čini da je i svetkovanje Pashe zavedeno običajem, kao što se i mnogo toga drugog uvede po mestima kroz običaje (a odatle i tolike razlike i specifičnosti od mesta do mesta). U ovoj misli me utvrđuje i to što ni jedan od apostola nije napisao zakon o tom. A da je ovaj praznik od samog početka svetkovan posvuda mahom po običaju, nego po zakonu, svedoči praksa. Tako je u Maloj Aziji odavno svetkovana Pasha u četrdeseti dan, ne obazirući se na to da li je subota, i praznujući Pashu na taj način, nikada se nisu odvajali od hrišćana koji su drugačije svetkovali. To je trajalo dotle dok rimski episkop Viktor, po svojoj nerazboritoj revnosti, nije odlučio iz crkve hrišćane iz Azije koji svetkuju Pashu u četrnaesti dan. Protiv ove Viktorove zloupotrebe, svoj glas je podigao episkop Irinej Lionski. U svojoj poslanici Viktoru, on ne samo da je osudio njegovu prenagljenost, nego mu je još razložio kako se od ranije Pasha nije svuda jednako slavila, pa opet zbog toga nije prekidana zajednica. Uz to, napomenuo mu je za episkopa Polikarpa Smirskog, koji je u vreme vladavine Gordijana postradao kao mučenik, kako je on imao zajednicu sa episkopom Anikitom Rimskim, a nisu se nikada prepirali oko tog praznika iako je Polikarp, po običaju svoje crkve, svetkovao Pashu u drugo vreme, kao što o tome govori Jevsevije u petoj knjizi „Istorije Crkve“. Ostali hrišćanski svet na istoku svetkovao je Pashu u subotu, samo se nisu slagali u mesecu jer su jedni govorili da se oko svetkovanja tog praznika treba ugledati na Judeje, iako sami nisu verno držali judejski običaj, a drugi, koji nisu hteli da slede Judeje, praznovali su taj praznik posle ravnodnevnice, tvrdeći da Pashu treba praznovati kada sunce uđe u znak ovna, a to je antiohijski mesec ksantik ili rimski april, i u tom se behu složili, ako ne sa savremenim Judejima, koji varaju bezmalo u svemu, ono barem sa starima i sa Josifom, kao što on govori u trećoj knjizi o judejskim starinama. Eto u čemu se nisu slagali. Ostali, što ih nema u zapadnim oblastima tamo do okeana, držali su se drevnog predanja i po njemu su svetkovali Pashu posle ravnodnevnice, ali pri svemu tome nisu se prepirali među sobom zbog te razlike, niti su se izdvajali iz zajednice. Pa i Sabor koji je održan u vreme Konstantina ništa nije menjao po pitanju praznovanja /na Prvom vaseljenskom saboru odlučeno je da se Pasha praznuje prve nedelje kada je pun mesec nakon prolećne ravnodnevnice/ mada je bilo nastojanja da se to izmeni. Sam Konstantin u svojoj poslanici koja je razaslata hrišćanima koji drugačije misle o praznovanju Pashe, savetuje ih da manjina priđe većini. Ova poslanica u celosti je navedena kod Jevsevija (u trećoj knjizi), a ja ću navesti sledeće: „…pa kako je veoma pravičan red koga se drže sve zapadne, južne i severne crkve, a jednim delom i crkve istočnog dela carstva, to je Sabor priznao da je taj običaj veoma dobar, i ja unapred znam da će ga prihvatiti i vaša blagorazumnost… Pošto razmislite o ovome, uveren sam, da ćete prihvatiti ono čega se jednoglasno pridržavaju u Rimu, Italiji i Africi, po celom Egiptu, Španiji, Galiji, Britaniji, Liviji, po celoj Grčkoj, po oblastima Azije, Ponta, Kilikije. Vi ćete svojom pameću uvideti da u mestima koja sam spomenuo, ne samo ima više crkvi, nego da one nastoje da bude sve u najboljem poretku. Štaviše, i sam razum kaže da ne treba da imamo zajednicu sa Judejima koji pogaziše zakletvu…“ Tako govori car u svojoj Poslanici. Oni koji svetkuju Pashu u četrnaesti dan kažu da im je to ostalo od apostola Jovana, a Rimljani kazuju o svom običaju da su ga nasledili od apostola Petra i Pavla. Ali, ni jedni ni drugi, to ne mogu dokazati nekim pisanim aktom. Stoga, ja smatram da je u svakom mestu i predelu svetkovan praznik Pashe po tamošnjem običaju. Hrišćani, ma koje veroispovesti, ne drže se jednih i istih običaja, iako svi imaju jedne i iste pojmove o Bogu. Štaviše, ni sami jednoverci se ne slažu u običajima. Po tome neće biti na odmet što ću ovde govoriti o tome kako su različiti običaji u raznim crkvama. Na prvi pogled lako je zapaziti da post, koji se drži pre Pashe, nije svuda jednak. U Rimu taj post traje tri nedelje, izuzev subote i nedelje. U Iliriji, Grčkoj i Aleksandriji vaskršnji post traje šest sedmica, te je zato i nazvan Četrdesetnica. Neki započinju post sedam dana pre Pashe, pa i ako u stvari ne poste više od petnaest dana, dodajući još neke dane, opet taj svoj post nazivaju Četrdesetnica, što je zaista pomalo čudno. Pored toga, primetno je da se oni ne slažu ne samo u broju posnih dana, nego i oko samog uzdržavanja od jela. Tako jedni, dok poste, ne jedu ništa što je od životinja, a drugi jedu samo ribu, a neki uz ribu jedu i ptice, govoreći da su one postale od vode, po rečima Mojsija. Ima i takvih koji, dok poste, ne jedu ni voće ni jaja, a neki samo jedu suv hleb. Neki ne jedu ni hleb, a neki ne jedu ništa do devetog časa, a onda jedu sve vrste hrane. Vidi se, dakle, da u tome ima razlike od plemena do plemena, i svako brani svoj način posta. Pa kako ni jedan nije u stanju to potkrepiti pisanim dokumentom, to se samo od sebe kaže da su apostoli ostavili svakome na volju kako da poste, te da bi svako, bez primoravanja i straha, radio šta je dobro. Eto, takva je razlika po crkvama što se tiče posta. Postoji i razlika u tome kako se drže bogosluženja. Tako sve crkve u svetu vrše liturgiju svake subote, a Rimljani i Aleksandrijci to ne čine, opravdavajući se nekim drevnim predanjem. Egipćani, i oni iz Tivaide, sakupljaju se subotom na molitvu, ali se ne pričešćuju onda kada to uopšte čine hrišćani, nego prinose žrtvu i pričešćuju se tek nakon jela, dakle uveče. U Aleksandriji čitaju Sveto Pismo, a učitelji ga tumače četvrtkom i petkom. U te dane vrši se sve ono što obično biva na bogosluženju, samo se ne obavlja tajna, a taj običaj je u Aleksandriji od davnina, jer se zna da je tako postupao još Origen. Kao mudar učitelj video je da se rečima ne može iskazati ono što je oslabilo u Mojsijevom zakonu, te je zato reč o Pashi povezao sa tajanstvenim smislom. Isto tako, u Aleksandriji za čtece i kanonarhe uzimaju se i oni iz katihumena, dok se te dužnosti u ostalim crkvama daju isključivo vernima.

Dok sam živeo u Solunu kao klirik, bio mi je poznat i ovaj običaj: klirik u Solunu, ako je i dalje živeo sa svojom ženom, sa kojom se venčao pre nego je postao klirik, bio je izbrisan iz klira, dok je na istoku bilo drugačije. Tamo je i kliricima i episkopima bilo na slobodnoj volji da se rastanu ili ne rastanu od svojih žena, a nije postojao nikakav zakon koji je naređivao rastavu braka. Tamo su i mnogi od episkopa imali decu od zakonskih žena. U Solunu pomenuti običaj je uveo neki Iliodor, koji je rođen u tim krajevima, u mestu Triki. Govori se da je on u mladosti napisao nekoliko erotskih knjiga, pod imenom „Etiopske knjige“. I taj običaj pored Soluna prihvaćen je i u Makedoniji Grčkoj. Pamtim još jedan običaj iz Soluna: tamo se vrši krštavanje samo u dane Pashe, te zato tamo mnogi umiru kao nekršteni. A u Antiohiji Sirskoj crkve se zidaju sasvim drugačije. Tamo žrtvenik, tj. oltar nije okrenut na istok nego na zapad. U Grčkoj, u Jerusalimu i u Solunu upaljene su sveće dok se čitaju molitve. Tako isto rade i novatijevci u Konstantinopolju. Sveće su upaljene i u crkvama Kesarije Kapadokijske, i na ostrvu Kipar, kada episkopi i sveštenici subotom i nedeljom uveče tumače Sveto Pismo. Novatijevci u Helespontu ne čine molitve onako kao njihova braća u Konstantinopolju, nego se drže pravoslavnih običaja. Uopšte, među svim zajednicama vernih, jedva da će se naići i na dve crkve koje na isti način obavljaju bogosluženje. U Aleksandriji sveštenici ne kazuju poučne besede, a to je tako od kako je Arije uzmutio crkvu. U Rimu se posti subotom. U Kesariji Kapadokijskoj teraju iz zajednice one koji su zgrešili posle krštenja. Tako rade i novatijevci. Tog običaja se drže i makedonijevci u Helespontu, i stanovnici Azije koji svetkuju Pashu u četrnaesti dan. Novatijevci u Frigiji ne primaju u zajednicu drugobračne, dok ih oni iz Konstantinopolja niti primaju niti javno teraju. Na zapadu javno primaju dvobračne u zajednicu. Razlog zbog koga su nastale ove razlike po svemu sudeći su do episkopa koji su svojevremeno bili na čelu pojedinih crkvi.

Opisati sve crkvene običaje, koji postoje po raznim mestima i oblastima, gotovo je nemoguća stvar. Međutim, i ovo što sam rekao, može biti potvrda za to da je praznik Pashe nejednako svetkovan i da je zavisio od običaja mesta. Prema tome, varaju se oni koji kazuju da je Nikejski sabor izobličio svetkovanje Pashe. Oni koji su bili na tom saboru pre svega su nastojali da nejednake običaje slože sa većinom. A da je bilo različitih običaja još u vreme apostola, to znaju i sami apostoli, a o tome nam kazuju Dela Apostolska, jer čim spaziše da se verni zbunjuju videći kako jedni misle ovako, a drugi onako, i kako se prepiru neznabošci, odmah su se sakupili na jedno mesti, i tu rekli zakon i napisaše ga kao poslanicu, kojom su vernike oslobodili teškog robovanja i ispraznih sporova, pokazavši vernu sliku pravog života, koja vodi do istinite pobožnosti, preporučivši svima da se drže onoga što je potrebno. Pa i ako ta poslanica spada u knjigu Dela Apostolskih, navešćemo je ovom prilikom: „Apostoli i prezviteri i braća pozdravljaju braću iz neznaboštva koja su u Antiohiji, Siriji i Kilikiji. Pošto smo čuli da neki od nas uznemiriše vas rečima, i smutiše duše vaše govoreći da se obrezujete i da držite zakon, a to im mi ne zapovedismo. Zato mi, jednodušno sabrani, nađosmo za dobro da vam pošaljemo izabrane ljude sa našim dragim Varnavom i Pavlom, ljudima koji su predali duše svoje za ime Gospoda našeg Isusa Hrista. Poslasmo, dakle, Judu i Silu, da vam i oni to usmeno kažu. Jer ugodno bi Svetome Duhu i nama da nikakvo breme više ne stavljamo na vas, osim onoga što je neophodno: da se čuvate od žrtava idolskih i od krvi i udavljenoga, i od bluda…“ (Dela apostolska 15, 23-29). Uostalom, priznajem da ima ljudi koji se slabo osvrću na ove zapovesti, pa upadaju u svakovrsno nevaljalstvo, a opet, sa druge strane, prepiru se oko datuma, kao da je to suština svega. Na taj način oni izopačuju zapovesti Božije, smatrajući sebe same za zakon, a time pokazuju da ne poštuju ni ono šta su apostoli ustanovili. Mogao bih i dalje govoriti o Pashi, pa da kažem kako ni Judeji ne drže taj praznik onako kako bi trebalo. Takođe i Samarićani, koji su zasebno od Judeja, praznuju Pashu posle ravnodnevnice, ali ako bih govorio o tome, predugo bi trajalo. Reći ću samo ovo: oni, koji se rado ugledaju na Judeje i koji tragaju za praoblikom, neka pred svojim očima ne gube ni jedan od praoblika jer ako su se prepustili tome da se u svemu drže zakona, tada treba da paze ne samo na dane i mesece, nego i na sve ono šta je činio Hristos dok je bio pod zakonom, i šta je svršavao čineći dobro ljudima: kada je poučavao narod iz čamca, kada je zapovedio da mu se spremi Pasha, kada je naredio da se odveže privezana mazga, kada je onima koji su pripremali Pashu dao znak da će sresti čoveka koji nosi vodu u krčagu… Jednom rečju, kada je radio sve ono što je zapisano u jevanđeljima. Međutim, oni što misle da mogu odbraniti svoj način svetkovanja Pashe, nisu u stanju pokazati da sve čine u potpunosti. Tako, niko od njihovih učitelja nikada nije poučavao narod stojeći u čamcu ili činio bilo šta da bi ispunio praoblike. Sve ovo, i ostalo što je nalik na to, nikome nije tako blisko kao Judejima, koji sleduju za tim da drže zakon, ali samo spolja, a ne i duhovno, pa stoga i jesu prokleti kao ljudi koji se samo drže spoljašnje strane zakona. Oni koji su u ljubavi sa Judejima, iako sve to tumače duhovno, opet se prepiru oko datuma, a time potiru duhovni značaj, te zato i na njih pada osuda kao i na Judeje, i sami nad sobom izriču prokletstvo. No, neka je dosta o ovome.

Da se vratimo na pitanje o kome smo malo pre govorili, tj. da podele u crkvi nisu prestale, nego da su se i opet podelili među sobom radi nekih sitnica, te tako nastaše nove sekte. Na isti način podelili su se i novatijevci, kao što sam rekao, a početak tome je u tome jer se nisu mogli dogovoriti oko vremena praznovanja Pashe. Te zato se oni podeliše na mnoge struje po raznim oblastima (predelima).

 

 

XXIII glava

O konstantinopoljskim arijevcima, koji dobiše ime „psatirijevci „

I među arijevcima dođe do podela, i to na ovaj način: opšte je poznato da su se oni (arijevci) svagda prepirali, a to ih na kraju dovede do velikih neprilika. Tako se među njima pojavi pitanje da li Bog može nositi ime Oca pre nego što je rođen Sin? A kako su oni tvrdili da se Reč (Logoc) Božji nije rodio od Oca, nego da je ni iz čega, to su tim samim pali u grešku oko prvog i najvažnijeg pitanja vere, a onda više nisu mogli da se zaustave i da ne zalutaju u nepristojne prepirke oko imena Božijeg. Neki Dorotej, koga su arijevci pozvali iz Antiohije, govorio je da niko ne može biti otac, ni nositi to ime dok nema sina. Sa druge strane, Marin, koga su pozvali iz Trakije još pre Doroteja, i kome je bilo krivo što ga je pretekao Dorotej, zastupao je suprotno mišljenje. Odatle dođe do podela i arijevci počeše da se dele, zasebno se okupljajući na bogosluženja. Oni koji su prihvatali Doroteja, ostaše u ranijim crkvama, a pristalice Marina podigoše svoje crkve, ispovedajući da je Bog svagda bio Otac, dakle i pre Sina. Zbog toga oni su dobili naziv psatrijani. A tako su prozvani jer je neki Teoktist, psatiropol (poslastičar), koji je bio rodom iz Sirije, sa velikom revnošću branio Marinovo mišljenje. Na njih se ugledao gotski episkop Selin, čovek mešovitog porekla jer mu je otac bio Got, a majka mu beše iz Frigije, pa je učio u crkvi i na jednom i na drugom jeziku. Ne prođe puno vremena, a dođe do podele unutar psatrijevaca, tj. onda kada se Marin raziđe sa Agapijem, koji je bio episkop u Edesu (rukopoložio ga je upravo Marin). Ta prepirka nije bila oko pitanja vere, nego oko toga ko je stariji po položaju od njih dvojice. Goti su tada bili na strani Agapija. Taj razdor je mnoge njihove klirike ožalostio, te oni pređoše ka pravoslavnima. Međutim, arijevci koji su se odvojili pre 25 godina, pomiriše sa kasnije, u vreme vladavine Teodosija Mlađeg, u vreme konzulstva Plinta (koji je bio vođa vojske), pa pređoše k psatirijevcima, prihvativši da neće raspravljati pitanje koje je izazvalo podele. Nešto ovakvo moglo se dogoditi samo u Konstantinopolju, dok za ostala mesta u kojima su živeli arijevci, može se reći daje ostalo po pređašnjem.

 

 

XXIV glava

O tome kako su se razjedinili evnomijevci, i kako su dobili različita imena po vođama frakcija

Ni evnomijevci nisu ostali u jedinstvu. Najpre se odvoji Evnomije, i to od Evdoksija (koji je rukopoložio Evnomija i postavio ga za episkopa Kizika). Razlog za tu podelu bio je taj jer Evdoksije nije hteo da primi u zajednicu Aecija, svog učitelja, koga je crkva odlučila. Posle toga, nesloga se pojavi među evnomijevcima, te načiniše zasebne zajednice. Pre svega, neki Sofronije (koji je bio iz Kapadokije), posvađa se sa svojima i oni ga proteraše kao otpadnika. On je bio učenik Evnomija i kod njega se učio raspravama. Poznavao je i Aristotelove „Kategorije“, a takođe i „Tumačenja“. On je napisao i nekoliko knjiga pod naslovom „O vežbanju uma“. Kao prognan, držao je bogosluženja odvojeno, a onda odbaci jeres koja je dobila ime po njemu. Nakon toga, u Konstantinopolju se pojavi neki Evtihije, koji se takođe zbog neke sitnice odvoji od evnomijevaca, pa još i danas ima zasebnu bogomolju. Oni koji krenuše za Teofronijem, dobiše ime „evnomioteofronijevci“, a oni koji su prihvatili Evtihija dobiše ime „evnomio-evtihijevci“. Reči i izrazi zbog kojih se oni podeliše ne zaslužuju mesta u ovoj knjizi. Reći ću samo toliko da su oni iskvarili krštenje jer nisu krštavali u ime Presvete Trojice, nego u ime smrti Hristove. Kroz neko vreme dođe do podele i među makedonijevcima, onda kada je sveštenik Evtropije počeo odvojeno da drži bogosluženja, a Katerije ne htede da mu se pridruži. Možda je po gradovima bilo još sekti, ali ja, koji živim u Konstantinopolju, gde sam rođen i vaspitan, imam nameru da kazujem samo o onim događajima koji se dogodiše u prestonici, pre svega zbog toga jer sam bio svedok istih, a kao drugo što mi se čini da događaji u tom gradu spadaju u znamenitije.

 

 

XXV glava

O tiraniji Evgenija, o ubistvu Valentijana Mlađeg i o pobedi cara Teodosija nad tiraninom

U zapadnim oblastima živeo je neki gramatik po imenu Evgenije. S početka je predavao rimsku pismenost, a kasnije ostavi taj posao pa pređe u vojničku službu pri dvoru i postade sekretar. Stekao je veliku važnost zbog svoje rečitosti, ali mu to ne bi dovoljno, nego za sebe pridobi Arbogasta, odmetnika iz Male Galije, koji je tada predvodio vojsku, a inače je bio čovek veoma svirep i prek, i uz pomoć njega naumi da se dočepa najviše vlasti. Njih dvojica se dogovoriše da ubiju cara Valentijana, a da bi to mogli učiniti, nagovoriše evnuhe koji su stražarili kod sobe u kojoj je car obično spavao, i ovi (evnusi) nagovoreni onim što im je obećano, udaviše Valentijana dok je spavao. Tada Evgenije postade gospodar nad zapadnim oblastima, a vladao je onako kako to obično čine tirani. Kada je o tome doznao car Teodosije, shvatio je ozbiljnost situacije, i video je da mora poći sa vojskom na Evgenija. To se i dogodilo 10. januara. Tom prilikom mnogi od varvara, koji su živeli sa one strane Dunava, pridružiše se carevoj vojsci. Za kratko vreme Teodosije sa velikim brojem vojnika stiže u Galiju, gde ga je čekao Evgenije sa svojom armijom. Vojske su se sukobile kod reke Frigada. Tamo gde su se borili Rimljani protiv Rimljana bitka je bila jednaka, a tamo gde su varvari pomagali Teodosiju, tu je bio jači Evgenije. Kada je car video da varvari posustaju, obrati se molitvom Bogu i Bog prihvati njegove molbe. Vojskovođa Vakurije se toliko osmeli, te silno prodre među neprijatelja, pa ih mnoge pobi. Ovom prilikom se desi i nešto veoma čudno: podignu se jak vetar, te strele koje su odapinjali Evgenijevi strelci počeše da pogađaju svoje vojnike, a strelama careve vojske vetar je davao još veću brzinu. Kada je to video Evgenije, pritrča caru i pade pred njega, moleći ga da mu poštedi život, ali tada pritrčaše neki od vojnika i odrubiše mu glavu. To se dogodilo 6. septembra. Abogast, koji je dva dana tumarao skrivajući se od careve vojske, videći da nema kud, izvrši samoubistvo.

 

 

XXVI glava

O tome kako se razboleo car posle ove pobede, i kako je k sebi u Milano pozvao svoga sina Honorija, a tada, osetivši da mu je bolje, naredi da se održe konjske trke, ali ipak umre toga dana

Poslovi i naprezanja u ratu, u mnogome su narušili carevo zdravlje. Videći da bolest dobija maha, a znajući šta se dešava sa narodom kada umre car, on u Milano pozva svoga sina Honorija da mu bude pri ruci. Kada je ovaj stigao, car oseti da mu je bolje, pa naredi da se održe konjske trke u čast pobede. I u određeni dan, car je do podne gledao trke, a posle ručka mu naglo pozli i on te iste noći izdahnu. To je bilo u vreme konzulstva Olivrija i Probina, 17. januara, prve godine 224 olimpijade.

Car Teodosije je živeo 60 godina, a vladao je 16 godina.

Ova knjiga obuhvata period od šesnaest godina i osam meseci.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *