NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA PETA

 

XI glava

O tome kako je tiranin Maksim mučki ubio Gracijana, i o tome kako je Justina (majka Valentijana Mlađeg), plašeći se Maksima, bila prinuđena da odstupi od spletki protiv  episkopa Amvrosija Milanskog

Dok su trajali ovi sabori u Konstantinopolju, u zapadnim delovima Imperije dogodi se ovo: iz oblasti Britanije u Rimsko carstvo upade Maksim, te sa vojskom napade na Gracijana koji je ratovao sa Alemanima. U Italiji, zbog Valentijanove malodobnosti, poslove uprave vršio je konzul Prob, koji je tada obavljao dužnosti prefekta. Justina, Valentijanova majka, za života svog muža nije mogla da čini zlo pravoslavnim hrišćanima, ali je zato nakon smrti muža pokazala svoje pravo lice, pa otide u Milano i podignu bunu protiv episkopa Amvrosija, zapovedivši da se on zatvori jer nije dopustio da se jedna crkva ustupi arijevcima. Toj zapovesti Justine usprotivi se narod zbog velikog poštovanja koji je imao Amvrosije, pa masa poče da nasrće na one koji su došli da uhapse episkopa. U to vreme dođe i glas da je tiranin Maksim ubio Gracijama na lukav način. Vođa Maksimove vojske, Avdragatije, načinio je nosila koje su nosile mazge. Ta nosila su bila kao postelja, pa je tu prilegao Avdragatije, a straži je naredio da govore da tu leži žena cara Gracijana. Tako se oni sretnu sa carem koji je tada bio u blizini grada Liona (u Galiji), i tamo prelazio reku. Poverovavši glasu o tome da mu dolazi žena, Gracijan nije sumnjao da je reč o prevari, te pusti povorku, a onda iskočiše naoružani vojnici pa ga ubiše. Ovo se desilo u vreme konzulstva Merogavda i Saturnina, onda kada je imao 24 godine života a 15 godina vladavine. Kada je Justina čula za to, prekinu napade na episkopa Amvrosija. Valentijan, kada je video šta se dešava, priznade Maksima za savladara, iako to nije želeo. Prob, videvši da je Maksim postao moćan, dođe u Iliriju, i nastani se u gradu Solunu.

 

 

XII glava

O tome kako je car Teodosije sakupio mnogobrojnu vojsku, o tome kako mu se u to vreme rodi sin Honorije od žene Plakile, i o tome kako je ostavio Arkadija u Konstantinopolju a sam otide sa vojskom, i sukobi se sa tiraninom kod Milana

Car Teodosije bio je veoma zabrinut, a imao je i razloga za to jer je znao da će tiranin nastojati da sa vlasti smakne Valentijana Mlađeg, pa je zbog toga i počeo da okuplja vojsku protiv Maksima. U to vreme dođoše k caru ljudi poslati iz Persije da pregovaraju o miru. Baš tih dana caru se rodi sin Honorije, od žene Plakile, u vreme konzulstva Rihomilija i Klearha, 9. septembra. U vreme tih konzula, nešto ranije, umro je Agelije, novatijanski episkop. A u vreme konzulstva Arkadija Avgusta i Vavdona, umro je Timotej, episkop Aleksandrije, a na njegovo mesto dođe Teofil. Godinu dana kasnije umro je Demofilo, vođa arijevaca, pa ovi iz Trakije pozvaše episkopa Marina, i njemu dadoše upravu nad arijevcima. Ali, kasnije ću reći kako su arijevci postavili za poglavara Doroteja, episkopa Antiohije Sirske. Međutim, car krenu u rat protiv Maksima, ostavivši u Konstantinopolju svog sina Arkadija, pa dođe u Solun, gde je zatekao Valentijana i njegovu pratnju jako utučene jer su Maksima morali da priznaju za savladara. Teodosije je krio svoja osećanja, a Maksimovo izaslanstvo niti je primio niti ih je odbio, ali nije mogao gledati da Rimska imperija bude pod takvim tiraninom. I tako, povevši sa sobom svoje legionare, krenu ka Milanu, gde je već stigao Maksim.

 

 

XIII glava

O tome kako su arijevci podigli pobunu u Konstantinopolju

Dok je car išao u rat, konstantinopoljski arijevci podigoše bunu, i to ovim povodom: ljudi, po svom običaju, često kazuju o nečemu što ne znaju, a kako postoje oni koji su svagda željni nešto novo da čuju, stoga te i takve priče rastu i umnožavaju se onako kako ko ume da pridoda nešto novo. Tako je bilo i ovom prilikom. Svako je tumačio kako mu se htelo, ali svako je tumačio naopako, a sve se doticalo događaja koji su se zbivali na dalekom bojištu. Pa iako niko od njih nije bio sa vojskom koja je bila u ratu, opet je svako govorio kao da je sve to gledao svojim očima, te je raznosio priču kako su se vojske sukobile, pa kako je tiranin pobedio cara, te da je izginulo mnogo ljudi, te kako car, umalo, ne pade u ropstvo… Tada su arijevci, ozlojeđeni što su hrišćanima vraćene crkve, počeli sve više da se bune, šireći još neverovatnije priče. A kako se ubrzo pokazalo da su upravo oni izmislili mnoge od tih spletki, njima (arijevcima) um se još više pomrači, te zapališe kuću u kojoj je bio episkop Nektarije. Ovo se dešavalo u vreme konzulstva Teodosija i Kinigija.

 

 

XIV glava

O tome kako je pobedio car Teodosije i o tome kako je propao tiranin Maksim

Kada je car hteo da se sukobi sa tiraninom, Maksimova vojska, saznavši sa kojom silom treba da se bije, posumnja u svoju pobedu. Zbog toga oni uhvatiše Maksima pa ga živog predadoše Teodosiju. Maksim je bio pogubljen 27. avgusta. A Adragagije, koji je ubio Gracijana, saznavši da je Maksim stradao, baci se u najbližu reku, i tamo se udavi. Tada oba cara dođoše u Rim kao pobednici. Sa njima je bio i Teodosijev sin, Honorije, kao veoma mlad, a pozvao ga je otac iz Konstantinopolja. U Rimu su svečano provedeni dani u čast te pobede. Tada će Teodosije izliti svoju milost na jednog konzula, po imenu Simah. Taj Simah je bio prvi u rimskom Senatu, i svojom rečitošću je mnoge začudio. Sastavio je mnogo beseda na latinskom, mada je u vreme najveće slave Maksima sastavio i reč pohvale za tog tiranina, pa je i izgovorio pred njim. Kasnije je zbog toga osuđen, a u strahu od kazne potraži odbranu u crkvi. Teodosije je imao tako pobožan odnos prema hrišćanstvu, da je ne samo veoma uvažavao sveštenike svoje vere, nego je i prihvatao novatijevce koji su priznali Nikejsku veru. I zbog toga, prihvatajući moljenje Leontijevo (episkopa rimskih novatijevaca), car oprosti Simahu. Zbog toga on napisa reči u odbranu samodršca Teodosija. Na ovaj način se okonča rat za koji se mislilo da će biti dug i strašan.

 

 

XV glava

O Flavijanu Antiohijskom

U to vreme, dogodi se u Antiohiji Sirijskoj sledeće: kada je umro Pavlin, narod koji mu je bio odan ne htede da bude pod Flavijanom, nego je nastojao da bude rukopoložen Evagrije, kao čovek iz njihove zajednice (to je bilo 389. godine). Ali Evagrije ne beše dugog veka, a Flavijan je bio vešt u tome da se niko drugi ne izabere na mesto Evagrija. Ali, u to vreme počeše sa okupljanjem i protestom oni koji nisu želeli da imaju zajednicu sa njim, zbog toga što je on (Flavijan) pogazio datu reč. Ali Flavijan ništa nije propustio da bi i njih pridobio, a to mu pođe za rukom kada je ublažio gnevnog episkopa Teofila Aleksandrijskog, a kroz to se pomiri i sa episkopom Damasom Rimskim. Njih dvojica imali su zlu volju prema Flavijanu ne samo zbog pogažene zakletve, nego i zbog toga što je on dao povoda za podelu među hrišćanima koji su do tada bili u jednomisliju. Kada je utihnuo gnev Teofila, on poruči Damasu (preko sveštenika Isidora koga posla u Rim), da je radi mira potrebno što pre zaboraviti postupak Flavijana. Ubrzo zatim, smiri se i narod u Antiohiji. Tamošnji arijevci, prognani iz crkvi, okupljali su se izvan grada (u predgrađima) U to vreme umro je i episkop Kirilo Jerusalimski, a ne njegovo mesto dođe Jovan (386. godine).

 

 

XVI glava

Te iste smutnje dogodile su se u to vreme i u Aleksandriji. Usled zauzimanja episkopa Teofila, car izdade zapovest da se sruše svi paganski hramovi u Aleksandriji, a brigu oko toga predade upravo Teofilu. Imajući u rukama takvu punomoć, on je činio sve čime je mogao osramotiti neznabošce: uništio je Mitrin hram, hram Serapisa (391. godine), i iznese svima na videlo krvave rituale u kultu Mitre. Takođe se naruga obredima u čast Serapisa i ostalih božanstava, a naredio je da se po pijacama i trgovima nose Prijanove slike. Kada su to videli neznabošci, a naročito oni koji su se nazivali filosofima, nisu mogli da otrpe te uvrede, te počiniše krvava nedela. Raspaljeni besom, oni nagrnuše na hrišćane, ubijajući ih. Ni hrišćani nisu sedeli u miru, te dođe do velikog zla. Taj sukob je dugo trajao, a prestao je tek kada su se izmorile obe strane. Poginulo je mnogo neznabožaca, ali i mnogo hrišćana, a ranjenima i sa jedne i sa druge strane, ni danas se ne zna broj. Neznabošci se trgoše kada su videli šta se desilo, jer ih obuze strah od carevog gneva. Zbog toga počeše da se sakrivaju a mnogi otidoše iz Aleksandrije. Među tim beguncima behu i dva gramatika: Eladije i Amonije (a to su bili moji učitelji u Konstantinopolju, kada sam još kao dete išao u školu). Kao što govore, Eladije je bio žrec Jupitera. Kada se zajedno sa tim okončala buna, prefekt Aleksandrije i vođe egipatske vojske predložiše Teodosiju da se nastavi sa rušenjem paganskih hramova, da se od njihovih kipova načine umivaonice ili nešto drugo od koristi aleksandrijskim crkvama (jer je, po volji cara, od idola trebalo da se načini nešto da se pomogne sirotinji). I tako behu porušeni mnogi kipovi, a osta ceo samo jedan, po zapovesti Teofila. Tog idola izneo je na videlo svima, zbog toga (kako je govorio) da bi neznabošci znali kakvim su se idolima ranije klanjali. Koliko ja znam, to je gramatiku Amoniju bilo veoma krivo, i zbog toga je govorio da je paganska vera jaku povređena time što nije uništena i poslednja statua. Eladije se pred nekima hvalio da je prilikom bune ubio devetoro ljudi. Eto šta ja znam o tim događajima.

 

 

XVII glava

O hijeroglifima koji su pronađeni u hramu Serapisa

Kada su se raznosili komadi od ruševina hrama posvećenog Serapisu, naišlo se na hijeroglife isklesane u kamenu, a među njima neki od znakova su imali oblik krsta. I hrišćani i pagani tvrdili su da ti znakovi pripadaju njihovoj veri. Hrišćani su tvrdili da su  to znaci hrišćanstva, po tome jer je krst znamenje spasonosnog Hristovog stradanja, a pagani su govorili da su to znaci koji priliče i Hristu i Serapisu, samo što za jedne imaju jedno, a za druge drugo značenje. Dok se prepiralo oko toga, neki neznabošci, koji su prešli u hrišćanstvo, a koji su znali značenje hijeroglifa, objaviše da se kroz te znake govori o budućem životu. Prema tom tumačenju, hrišćani postaše još tvrđi u tome da ti znaci pripadaju njihovoj veri. A kada se iz drugih hijeroglifa saznalo da o vremenu pada Serapisovog hrama, tj. u vreme kada se pojavi krst (koji je znak budućeg života), tada se mnogi od neznabožaca krstiše i primiše veru. To sam čuo kada je reč o tim znacima, ali ne smatram da su egipatski žreci mogli znati bilo šta o Hristu, osim ako im o tome nije kazivao sam đavo, čije su sluge i bili ti žreci. To, što je bilo onih koji su znali protumačiti te simbole, to je volja Božija, i tako se ponovilo ono šta je Bog, Duhom Svetim, učinio kroz Pavla kada je iskoristio pročitani zapis u Atinskom hramu, i tako pridobi za crkvu mnoge Atinjane. Možda će neko doći na pomisao da su reč Božiju prorokovali egipatski žreci isto onako kao nekada Valaim i Kajafa, čineći to protiv svoje volje, ali neka je dosta o ovome.

 

 

XVIII glava

O tome kako je car Teodosije, dok je bio u Rimu, bio od koristi za narod jer je uništio mancina razbojnička gnezda i sramotne sistre po nekim kućama

Car Teodosije je kraće vreme proveo u Italiji, ali i to beše dovoljno da učini mnogo toga korisnog za Rimljane. Nešto im je dao, a nešto im je uskratio. Što se tiče milosti, učinio im je mnogo i ukinu među njima dva sramotna običaja od koji je jedan bio ovaj: u velikom Rimu od davnina su postojale kuće u kojima se mesio hleb i davao građanima. Nadzornici tih kuća (hlebari) načinili su vremenom od tog prostora mesto za skrivanje razbojnika. I kako su u tim zgradama bili mlinovi, bilo na spratu ili u prizemlju, uz svaki mlin bila je i jazbina gde su boravile prostitutke, koje su namamljivale prolaznike. Ljudi koji su radili po tim mestima obično su bili robovi, a njihovoj rodbini je govoreno da su oni ili nestali ili izginuli. U takvu zamku je upao i jedan od Teodosijevih vojnika. Zatvorili su ga u jedan od tih mlinova, ali on je srećom imao mač uz sebe, pa ubi čuvara i pobeže. Kada je car čuo o svemu tome, kaznio je hlebare, a zgrade je porušio. Kada je reč o drugom zlu, reći ću ovo: ako je neka žena zatečena u preljubi, kažnjavana je, ali ne tako da će se popraviti, nego je primoravana da se oda u taj greh, jer bi je smestili u javnu kuću i postajala bi prostitutka. I kada bi god neki muškarac bio kod nje, uvek bi zvonili praporci da bi se oglasilo prolaznicima o ženi koja je tako osuđena. Kada je za to javljeno caru, on naredi da i te zgrade budu srušene, a ženama odredi drugu kaznu. Pošto učini i druge poslove, ostavi u Rimu Valentijana kao vladara, a car Teodosije sa svojim sinom Honorijem krenu u Konstantinopolj, gde je stigao 10. novembra, u vreme konzulstva Tacijana i Simaha.

 

 

XIX glava

O sveštenicima-duhovnicima, i o tome šta je dalo povoda da ta lica budu uklonjena

Skoro u isto vreme pokazalo se da je potrebno da pri crkvama postoje svešteno-duhovnici. To je bilo ovako: kada su se novatijevci otcepili od Crkve, ne želeći da imaju zajednicu sa onima koji su pali u vreme Dekijevih progona, tada se episkopima svidelo da treba uvesti svešteničko-duhovnički čin, da bi pred tim duhovnicima mogli ispovedati svoje grehe oni koji su pali posle krštenja. U nekim crkvenim zajednicama i danas postoji taj red. Pravoslavni su ga priznavali sve do vremena Nektarija, a to je bilo ovako: jedna plemenita žena ispovedila je tom svešteniku-duhovniku svoje grehe koje je učinila posle krštenja. Sveštenik je posavetuje da posti i da se još više moli Bogu. Kroz neko vreme ta ista žena prizna pred tim sveštenikom da je zgrešila sa jednim đakonom. Kada se pročulo o tome, đakon bi odlučen od crkve, a narod se uzbuni. Krivo mu je bilo ne samo što se to dogodilo, nego i zbog toga što je sve to bacilo porugu na crkvu. Pa kako su zbog toga izloženi podsmehu duhovnici, to je neki sveštenik Evdemon, rodom iz Aleksandrije, napomenuo episkopu Nektariju da bi bilo korisno da se ta služba ukine, te da se svakome dopusti da se pričešćuje po svojoj savesti jer će se tako otkloniti poruga od Crkve. Ja sam ovo dodao zbog toga što sam slušao kada je o tome govorio Evdemon, a rekao sam ne jednom, kao primedbu, da mi je stalo do toga da saznam za događaje od ljudi koji znaju za njih, te da ću brižljivo analizirati sve šta treba da napišem, kako ne bih govorio ono što nije istina. Još onda sam rekao Evdemonu: „Svešteniče, Bog zna da li će biti od koristi Crkvi ono šta si rekao episkopu Nektariju…“ Video sam da je njegova (Evdomonova) misao išla k tome da se javno ne iznose gresi, te da je to suprotno zapovesti apostola. Ali, dosta sam rekao o ovome.

 

 

XX glava

O tome kako se pojaviše raskolnici i među arijevcima i među drugim jereticima

Mislim da ne bih trebao da prećutim i o tome šta se dešavalo kod drugih, tj. kod arijevaca, novatijevaca i jeretika koji su ime dobili po Makedoniju i Evnomiju, jer pošto je došlo do podela u Crkvi, stvar nije ostala samo na tome pošto se pojedine opštine ponovo rascepiše, uzimajući koješta za razlog. A kako se delila svaka jeres, o tome ću nešto kasnije. Za sada ću samo naglasiti da car Teodosije nije gonio ni jednu jeres osim one čiji je poglavar bio Evnomije, koga je poslao u zatočenje zbog toga jer je u Konstantinopolju okupljao svoje pristalice po kućama pojedinih ljudi i tu im čitao svoje poslanice. Ostale jeretike nije gonio, niti ih je primoravao da veruju onako kako on veruje, nego je dopustio svakome da se okuplja odvojeno, a što se tiče hrišćanske vere, pustio je svakome na volju da se drži svoga mišljenja. Uz to, on im je dao slobodu da mogu graditi hramove izvan grada, a novatijevcima (koji su se slagali u veri sa pravoslavnima), ustupio je crkve unutar grada, kao što je već rečeno.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *