NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA PETA

 

Predgovor

(u kome se govori zbog čega je Sokrat, pišući „Istoriju Crkve „, opisivao i ratove koji su se vodili u to vreme)

Pre nego što započnem ovu (petu) knjigu, molim čitaoce da mi ne zamere što uz događaje koji se tiču Crkve govorim i o ratovima koji su vođeni u različito vreme, a za koje sam saznao iz pouzdanih izvora. Ima tu mnogo razloga koji me navode na to. Kao prvo, želja mi je da kažem šta se dešavalo; kao drugo, gledao sam da ne budem dosadan onima koji ovo čitaju, a to bih svakako bio, ako bih kazivao samo o onome o čemu su se prepirali episkopi i kakav je bio koji od njih. Na kraju, rad sam da pokažem kako je građanskim nemirima bila uznemiravana i Crkva Hristova. I zaista, ko ima volju za to, taj će videti da što je veća nesreća snalazila građansko društvo, to su nevolje sustizale i Crkvu. Taj će takođe zapaziti da su se te nevolje događale ili u jedno vreme, ili uzastopce, jedna za drugom, te da je metež i građanski nered uvek išao pre stradanja Crkve ili je pak bilo obrnuto. Smatram da ta zla, koja su se naizmenično dešavala, nisu bila slučajna, nego da imaju svoj koren u našim prestupima, te da su na nas dolazila kao kazna (pogl. 1. Tim. 5, 24). Eto, to me je navelo da ovoj knjizi pridodam i opis nekih događaja koji nisu strogo u vezi sa onim šta se dešavalo u Crkvi. Ratovi koji su bili za vladavine cara Konstantina nisu mi najbolje poznati, jer su bili davno, ali šta je bilo kasnije, o tome govorim kako sam saznao od savremenika tih događaja, a koji su još živi. Pored toga, ne propuštam da govorim i o carevima jer su oni u mnogome odlučivali o tome da li će Crkva biti u miru ili ne. Takođe ne želim da ćutim ni o Arijevoj jeresi, jer ona je donela mnogo smutnji u Crkvi.

 

 

I glava

O tome kako su Goti, po pogibiji Valenta, napali na Konstantinopolj, i o tome kako je narod, imajući na svojoj strani Saracene koje je predvodila Mavija, krenuo u bitku sa Gotima

Kada je poginuo car Valent, varvari su se ohrabrili pa ponovo dođu pred zidine Konstantinopolja, te počeše nove pljačke. Narod požuri i naoruža se bilo oružjem bilo motkama, pa napadne na varvare. Carica Dominika davala je tada, iz carske kase, vojničku platu svakome ko je krenuo na neprijatelja.

 

 

II glava

O tome kako je car Gracijan pozvao iz zatočeništva pravoslavne episkope, i o tome kako je prognao jeretike a uzeo je Teodosija da mu bude pomoćnik u upravljanju carevinom

Kada je Gracijan dobio u ruke najvišu vlast, podjednaku sa onom koju je imao Valentinijan Mlađi, on je osudio svoga dedu Valenta koji je bio onako žestok, te pozva iz zatočeništva sve one koje je onaj prognao. Pored toga, izdao je zakon kojim je dopustio svima, bez razlike, da se mogu okupljati u svojim hramovima, jedino da se evnomijevci, fitonijevci i manihejci prognaju iz svojih crkvi. A kako je primetio da Rimsko carstvo sve više slabi, i da su varvari sve agresivniji, te da postoji potreba da država ima odlučnog čoveka da njome upravlja, on izabra Teodosija da mu bude pomoćnik. Teodosije je bio čovek iz plemićke španske porodice, čuveni vojnik i u svemu dostojan te počasti. I tako, pošto ga proglasi za cara u ilirskom gradu Sirmijumu, za konzulstva Avzonija i Olivrija, 16. januara, pođe zajedno sa njim u rat protiv varvara.

 

 

III glava

O tome kakve su tada bile starešine po velikim crkvama

U to vreme episkop u Rimu beše Damas. Jerusalimskom crkvom je upravljao Kirilo. Antiohijska crkva, kao što rekoh, bila je podeljena na tri dela: nekoliko hramova su držali arijevci koje je predvodio Dorotej, neke crkve su bile pod episkopom Pavlinom, a treće su bile pod upravom Meletija koji se vratio iz zatočenja. U Aleksandriji nad arijevskim crkvama je upravljao Lukije, koji je tada bio u progonstvu, a nad drugim crkvama upravljao je Timotej, koji je nasledio Petra. U Konstantinopolju crkvama je upravljao Demofil (koji dođe posle Evdoksija), ali on je bio za Arija.

 

 

IV glava

O tome kako su makedonijevci, koji su svojevremeno bili kod episkopa Damasa Rimskog i pred njim ispovedili veru u jednosušnost, sada ponovo otpali od Crkve i vratili se u svoju zabludu

Makedonijevci, obavivši posao kod Liverija, ostaše neko vreme u zajednici sa svim gradskim crkvama bez razlike, i slagaše se, kako između sebe, tako i sa onima koji su od početka bili za Nikejski simvol. Ali kada je objavljen Gracijanov zakon kojim je data sloboda svakom ispovedanju vere, tada makedonijevci pohitaše da se otcepe. Okupe se u Antiohiji Sirskoj, i tu odlučiše da odbace Nikejsku veru. Time što su uradili malo su dobili, jer su mnogi otišli od njih, osudivši ih zbog čestog menjanja dogmata. Ti koji odstupiše od njih, vratiše se k pravoslavnim hrišćanima.

 

 

V glava

Šta se tada dešavalo u Antiohiji zbog Pavlina i Meletija

Tada se desi i rasprava u Antiohiji Sirskoj zbog Meletija, a to je bilo ovako: rekao sam ranije da je episkop Antiohije bio Pavlin, koji nije bio zatvaran. Meletije, koga je vratio Julijan, a Valent ponovo zatvorio, sada se u vreme Gracijana ponovo vrati, pa kada dođe u Antiohiju, zatekao je Pavlina kao već prilično starog čoveka. Odmah na scenu stupiše pristalice Meletija, sa željom da ga vrate na mesto episkopa, te da zajedno sa Pavlinom upravlja crkvama. Ali kada im Pavlin stavi do znanja da ne može za svog pomoćnika imati nekoga koga su rukopoložili arijevci, jer je to protivno kanonima, tada masa smisli da se posluži silom. Tako se narod okupi u jednoj crkvi izvan grada i poče da viče da se Meletije postavi za episkopa, ali tada dođe do velike gužve, jer kada su skupljali glasove za one koji su bili dostojni episkopstva, tada narod vide da ih ima svega šestorica, a među njima i Flavijan. Njih šestorica se zakunu da se nijedan neće otimati oko katedre kada se upokoje Pavlin ili Meletije, nego da će katedra biti u onoga koji od ove dvojice ostane u životu. I kada se njih šestorica zakleše, onda se narod složi u jednu misao o veri, i više se nije delio. Jedno su se izdvojili luciferovci, navodeći to što su Meletija rukopoložili arijevci, te mu se priznaje takvo rukopoloženje. Tako su stajale stvari u Antiohiji kada je trebalo da Meletije krene u Konstantinopolj.

 

 

VI glava

O tome kako su pravoslavni jednodušno izabrali Grigorija Nazijanzina za starešinu crkvi u Konstantinopolju, i o tome kako se u to doba razbole car Teodosije u Solunu, pošto je pobedio varvare, pa ga je tu krstio episkop Asholije

U to vreme, mnogi od episkopa dadoše glas za to da se Grigorije iz Nazijanza postavi za episkopa Konstantinopolja. To je bilo ovako: carevi Gracijan i Teodosije u to vreme pobediše varvare. Gracijan nakon toga otide u Galiju, jer su Alemani (nemačko pleme) upali u tu oblast, a Teodosije je žurio za Konstantinopolj, i već je bio stigao do Soluna, ali se tu razbole, i tada poželi da se krsti i postane hrišćanin. Bolest je jačala, te dozvaše episkopa Soluna, a car ga upita kako veruje. Episkop reče da Arijeva jeres nije okužila Iliriju, već da se odavno Crkva drži vere koju joj predaše apostoli, i kako je potvrđena na saboru u Nikeji. Tada se car sa najvećom radošću krsti, a to krštenje je obavio episkop Asholije. Kada se bolest smirila, kroz nekoliko dana on je došao do Konstantinopolja. To je bilo 24. novembra, u vreme prvog konzulstva Teodosija i petog konzulstva Gracijana.

 

 

VII glava

O tome kako se Grigorije Nazijanzin odrekao uprave po dolasku u Konstantinopolj zbog toga što njegov izbor nije bio po volji nekim episkopima, i o tome kako je car zapovedio arijevskom episkopu Demofilu ili da prihvati Nikejsku veru ili da se skloni sa svog mesta, i o tome kako se Demofil udaljio sa katedre

Grigorije, koji iz Nazijanza dođe u Konstantinopolj, okupljao se sa svojim narodom na bogosluženjima unutar grada, i to u jednoj neuglednoj zgradi. Uz tu zgradu svojevremeno je podignut prostrani hram, kome su carevi dali ime Anastasija. Grigorije beše rečit čovek, a svojom pobožnošću nadmašio je sve savremenike. Kada je saznao da neki ropću zbog njega, kao na stranca, jedva je čekao da dođe car u Konstantinopolj, i odmah je počeo da radi na tome da bude sklonjen od uprave crkvama u prestonici. Teodosije koji je zatekao Crkvu u podeli, dade se u brigu kako će vratiti mir, ponovo uvesti Nikejsku veru i umnožiti hramove. Tada poruči vođi arijevaca, Demofilu. da mu što pre odgovori da li prihvata Nikejski simvol i da li je za to da se povrati mir u narod? Kada Demofil nije hteo da prihvati Nikejsku veru, car mu poruči da se skloni sa svoje katedre. Tada Demofil pozva svoje istomišljenike, i reče im: „Braćo, u Jevanđelju je rečeno da kada vas proteruju iz jednog grada, da idemo u drugi (Mt. 10, 23). Tako i kada nas car goni iz naših hramova, znajte da ćemo se sutra sastajati izvan grada.“ On je, očito, pogrešno shvatao reči Jevanđelja. I tako, on poče svoje istomišljenike okupljati izvan grada, a njima priđe i Lukij, koji je, kao što rekoh, bio prognan iz Aleksandrije. Arijevci, nakon 40 godina vlasti, otidoše iz grada, ne želeći da budu u miru i slozi sa carem Teodosijem. To se dogodilo u vreme petog konzulstva Teodosijevog, 26. novembra.

 

 

VIII glava

O tome kako se okupilo sto i pedeset episkopa u Konstantinopolju, i o tome šta su oni radili i kako je rukopoložen Nektarije za episkopa Konstantinopolja

Caru nije bilo do čekanja, nego odmah sazove Sabor episkopa svoje vere (381. godina), da bi se utvrdio Nikejski simvol, te da se izabere i postavi episkop Konstantinopolja. Car se nadao da će privoleti makedonijevce da se prihvate pravoslavlja, pa je zbog toga pozvao i njihove episkope. Na ovaj Sabor, od strane pravoslavnih, dođoše Timotej Aleksandrijski, Kirilo Jerusalimski (koji se pokajao i prihvatio Nikejsku veru), Meletije Antiohijski (koji je tu bio još od pre zbog Grigorija), Asholije Solunski i mnogi drugi. Ukupno ih je bilo 150. Od makedonijevaca, kao važniji, bili su Elevsije Kizički i Markijan iz Lampsa. Ukupno ih je bilo 36, i to mahom iz mesta po Helespontu. To se dogodilo u vreme konzulstva Evahrija i Evagrija, meseca maja. Car je sa episkopima svoje vere nastojao da nagovori makedonijevce da priđu k pravoslavnima, podsećajući ih kako su ranije zbog toga slali svoje ljude u Rim, tadašnjem episkopu Liveriju, te da im ta vera nije ni malo strana. Ali makedonijevci se nisu obazirali na to, nego rekoše da će se pre prihvatiti zajednice sa arijevcima nego li potvrditi Nikejsku veru. Posle toga oni otidoše iz Konstantinopolja, pozvavši svoje istomišljenike da ne priznaju učenje pravoslavnih hrišćana. Pravoslavni episkopi tada počeše dogovor oko izbora novog episkopa jer je Grigorije izjavio da ne želi episkopstvo u Konstantinopolju, nego da se vraća u Nazijan. U to vreme, u Konstantinopolju se nalazio čovek po imenu Nektarije, čovek senatorskog porekla, krotke naravi, koga su svi poštovali, iako je obavljao službu pretora. Narodu je on bio po volji, i ne obazirući se na to da li pristaje na episkopstvo, oni predložiše Nektarija. To bi prihvaćeno i od strane sabranih episkopa. Tada su episkopi odlučili ka episkop Konstantinopolja ima čast episkopa Rima jer je Konstantinopolj Novi Rim. Zatim ponovo potvrdiše Nikejski simvol, razdeliše episkopije, ustanoviše patrijaršije kako episkopi svoju vlast ne bi stavljali na eparhije koje su izvan njihovih granica (jer to se događalo naročito u vreme progona Crkve). Nektarije je dobio pod svoju upravu Konstantinopolj i Trakiju. Pont je posle Vasilija dobio Eladije, kao prejemnik Kesarije Kapadokijske, a posle je na to mesto došao Grigorije, Vasilijev brat, kao episkop grada Nise (u Kapadokiji), i episkop Otreja (u Melitini, Jermenija).

U   Aziji eparhije su među sobom podelili episkop Amfilohije Ikonijski i Optim, episkop Antiohije (u Pisidiji). Egipatske crkve predane su Timoteju Aleksandrijskom, a crkve istočnog okruga date su pod upravu tamošnjim episkopima: Pelagiju Laodikijskom i Diodoru Tarskom. Na snazi su ostale povlastice antiohijske crkve, zadržane za Meletija, koji je tada bio na Saboru. Episkopi koji behu na Saboru takođe su naredili da episkopi jedne oblasti saborno raspravljaju crkvene poslove ako se ukaže potreba za tim. Sve što je odredio ovaj Sabor, car je potvrdio.

 

 

IX glava

O tome kako je car Teodosije preneo u Konstantinopolj telo episkopa Pavla iz mesta gde je bio zatočen, i o tome kako je u isto vreme umro Meletije Antiohijski

Međutim, car naredi da se telo episkopa Pavla prenese iz Ankire u Konstantinopolj. Pavla je svojevremeno, zbog Makedonija u zatočenje poslao pridvorni prefekt Filip. Taj isti čovek naredio je da Pavla udave, što je i učinjeno u jermenskom gradu Kukuz, kao što sam već rekao. Telo episkopa Pavla car je sahranio sa velikim počastima u crkvi koja se sada zove Teodosijevim imenom, a koja je nekada bila u rukama makedonijevaca, onda kada su se ovi odvojili od arijevaca, ali iz koje ih kasnije istera car jer su odbili da priznaju Nikejsku veru. U isto doba, razbole se i upokoji se episkop Meletije Antiohijski, i Grigorije, brat Vasilijev, govorio mu je nadgrobno slovo. Meletijeva rodbina prenela je njegovo telo u Antiohiju, a pristalice ne htedoše da budu pod vlašću Pavla, nego izabraše Flavijana umesto Meletija (ovaj Flavijan je uveo običaj da se psalmi pevaju u dve pevnice). I tako se opet podeli narod, ovaj put ne zbog razlika u veri, nego zbog izbora novog episkopa.

 

 

X glava

O tome kako je car naredio da se održi sabor i da se okupe episkopi svih veroispovesti. O tome kako je u isto vreme carev sin Arkadije dobio naziv Avgust, i kako su samo novatijevci, pristupivši uz pravoslavne, dobili slobodu da se unutar grada sabiraju na bogosluženja, a ostali jeretici behu prognani izvan grada

Dok su proganjali arijevce iz hramova, pojavi se buna i u ostalim gradovima. Mere koje je tada upotrebio car su takve da se mora pohvaliti njegova mudrost. On nije mogao da trpi da se ljudi po gradovima dovode u zabunu, nego zapovedi da se okupe episkopi svih veroispovesti, nadajući se da će kroz to doći do jednomislija. Smatram da je ovaj potez cara i doveo do toga da mu vladavina bude srećna, jer skoro u isto doba, usled staranja Božijeg, potčiniše mu se i varvarski narodi, a Atanarih, vođa Gota, postade njegov podanik zajedno sa svojim narodom (taj Atanarih je kasnije umro u Konstantinopolju). Tada će car i svoga sina Arkadija proglasiti za Avgusta, a to se dogodilo u vreme drugog konzulstva Merogadava i Satornila, 16. januara. Ubrzo zatim, u vreme istih konzula, u mesecu junu, okupiše se episkopi svih veroispovesti. Tada car pozva episkopa Nektarija i posavetuje se sa njim kako da dođe do ujedinjenja u Crkvi. Car tada reče: „Smatram da treba objasniti sporno pitanje koje dovodi do podele u Crkvi, pa kada se to učini tada će nestati onoga što stvara razdor.“ Nektarije je dugo razmišljao o tome šta je predlagao car, pa dozva tadašnjeg novatijanskog episkopa Agelija, te mu kaza za carevu želju. Iako je Agelije bio pobožan čovek, on ipak nije imao dara da prosuđuje o dogmatima, nego uze za pomoćnika svog čteca Sisinija. Taj čovek je bio vešt i rečit, takođe je dobro tumačio Sveto Pismo, a znao je i filosofiju. Sisinije je znao da ako dođe do rasprave o veri da će to još više produbiti razdore, a takođe je znao da su drevni učitelji ovlaš činili mnogo toga samo da ne dođe do svađa, pa je zato Sisinije napomenuo Nektariju da se ne dopusti dijalektička rasprava, nego da se zarad dokaza u ime istine navedu svedočenja drevnih pisaca, te da onda car upita vođe pojedinih jeresi da li oni uvažavaju učitelje koji se proslavljaju u Crkvi pre nego je došlo do podele ili ih odbacuju kao ljude koji ne znaju šta je hrišćanstvo? Pa ako ih odbacuju, onda neka ih anatemišu, ako imaju srca. Čim oni to učine, narod će ih istog trena proterati, i tada će pobediti istina, i ta pobeda će biti očevidna. Ako li uvažavaju drevne učitelje, onda s naše strane mi treba da pred njih iznesemo spise kojima se dokazuje ono šta ispovedamo. Kada je to Nektarije saslušao, odmah otide u dvor i prenese Sisinijeve reči. Teodosiju se ta ideja dopade, i odluči da je prihvati. Ne rekavši kakva mu je namera, on upita jeretike da li poštuju učitelje koji behu u Crkvi pre njene podele? Oni mu rekoše da ih veoma cene i poštuju. Tada ih car ponovo upita da li ih smatraju za pouzdane svedoke hrišćanske vere? Na to pitanje, vođe jeretika i njihovi dijalektičari htedoše da se raspravljaju, te ne znajući šta da kažu, nastupi podela unutar njih. Jednima se sve to o čemu je govorio car učinilo prihvatljivim, dok su drugi tvrdili da careve reči štete njihovim interesima. I tako poče da se raspada zlo koje je opterećivalo nebrojene duše. Kada je car video kako su se jeretici podelili, i kada je saznao da se više ne uzdaju u svoju veštinu u prepiranju, nego se okreću nauci drevnih učitelja, ovda je prešao na drugu misao, pa reče da svako pismeno izloži svoje dogmate. I sada se nađoše u poslu najveštiji među njima, i iznesoše na videlo svoje dogmate. U određeni dan okupe se episkopi u dvoranu u koju su pozvani. Tu je bio i Nektarije i Agelije, koji su branili jednosušnost, Demofil (koji je bio arijevac), Evnomije (koji je bio evnomijevac) makedonijevce je predstavljao Elevsije Kizički. Car ih je sve lepo dočekao, i primio je u ruke od svakoga pismeno izloženje vere. Tada car u molitvi zaiska od Gospoda da mu otkrije istinu. Zatim redom pročita svaki simvol koji mu je predat, pa je osudio one kojima dolazi do razdeljivanja Presvete Trojice, pocepavši te rukopise. Jedino je prihvatio veru kojom se ispoveda jednosušnost. Usled toga, u miru ostaše novatijevci, i mogli su se sakupljati na bogosluženja unutar grada, jer kad je car dočuo da su oni ostali pri veri koju je ispovedao i on, izdao je povlastice da novatijevci zadrže svoje crkve, i da im pripadnu iste povlastice kao i pravoslavnima. Sa druge strane, poglavare ostalih veroispovesti prekorevale su njihove pristalice zbog međusobne nesloge. U svojoj žalosti i zabuni, oni se skloniše, sastavivši utešne reči, opominjući ih da ne tuguju što su mnogi otišli k pravoslavnima. Ali tako nisu nekada govorili, onda kada je bila njihova vlast. Uostalom, ni pravoslavni nisu bili bez nevolja, jer došlo je do podela unutar crkve u Antiohiji. Episkopi iz Egipta, Arabije i Kipra govorili su da treba proterati Flavijana iz Antiohije, dok su episkopi iz Palestine, Finikije i Sirije bili suprotnog mišljenja. Kako se završilo to pitanje, reći ću kada dođe vreme za to.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *