NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA ČETVRTA

 

HHHI glava

O smrti Valentijana

Nakon ovih događaja dođe do napada Sarmata na Rimsku državu. Car sakupi jaku vojsku pa pođe u rat. Kada su varvari shvatili kolika je sila naspram njih, nisu smeli da se upuste u bitku, nego odabraše nekoliko ljudi i poslaše ih kod cara radi pregovora o miru. Kada oni dođoše pred Valentijana, a odeća im nije dolikovala dostojanstvu, car ih zapita da li su svi Sarmati tako obučeni? Oni rekoše da su pred njim oni koji su najbolje obučeni. Caru to bi krivo, pa povika na sav glas: „Teško tebi, Rimska carevino, kada si došla dotle da te ovako go i divalj narod napada!“ Te reči on je izgovorio sa takvom žestinom da je doživeo srčani udar, te tako izdahnu u tvrđavi Vergen, 17. novembra, u pedeset i četvrtoj godini života, a trinaeste godine svoje vladavine, posle trećeg konzulstva Gracijana i Ekitija. U šesti dan po smrti cara Valentijana, vojska koja je bila u Akiniku (Italija), izvika za cara maloletnog Valentijana koji se zvao kao i njegov otac. Kada se pročulo za to, ne bi po volji carevićima, zbog toga što ih niko ništa nije pitao. Uostalom, oni ga ipak priznaše za cara, i mladi Valentijan sede na presto svoga oca. Treba znati da je mladog Valentijana njegov otac dobio sa Justinom, kojom se oženio još za života svoje prve žene Sevire.

 

 

XXXII glava

O filosofu Temistiju, i o tome kako je car Valent postao blaži prema hrišćanima

Car Valent živeo je u Antiohiji, i odmarao se od spoljašnjih ratova jer su varvari duž granica bili u miru. Ali, i ako se odmarao od ratova protiv spoljnjeg neprijatelja, nije se odmarao od ratovanja protiv hrišćana koji su bili za Nikejsku veru, i stalno je smišljao kako da im nanese što više pakosti. I to je radio sve dotle dok god mu ne reče besedu jelinski filosof Temistije, koji je pokazao caru da ne treba da se čudi tolikoj razlici u dogmatima među hrišćanima. Tada mu reče da među neznabošcima ima preko tri stotine raznih nauka, te da tamo gde su tolika mišljenja, mora biti nejednakosti. Slušajući to, car smanji svoj gnev. Ali ipak on nastavi progone pravoslavnih hrišćana, ali umesto smrtne kazne on naredi da se sve više koristi progonstvo, i to za sveštenike. Ali i to je trajalo samo dotle dok nije nastupio drugi slučaj, koji dade povoda da se i sa tim prestane.

 

 

XXXIII glava

O tome kako su Goti prešli u hrišćanstvo za vreme vladavine cara Valenta

Varvari koji su živeli sa one strane Dunava, po imenu Goti, zaratili su međusobno i podeliše se na dve strane. Jedne je predvodio Fritigern, a druge Atanarih. Atanarih pobedi Fritigerna, koji uspe da pobegne kod Rimljana i zatraži pomoć od njih. Kada se o tome dojavilo caru Valentu, ovaj naredi da vojska koja je bila u Trakiji krene u pomoć Fritigernu. Rimljani pobediše Atanariha sa one strane Dunava. Tom prilikom mnogi od varvara prihvatiše hrišćanstvo, pa i sam Fritigern. Eto, time se objašnjava zašto su Goti tako odani Arijevoj nauci, jer oni je prihvatiše iz zahvalnosti caru. U isto vreme i episkop Ulfila Gotski načini gotsko pismo pa prevede Sveto Pismo na njihov jezik. To takođe pomognu da ovi varvari prihvate hrišćanstvo. Ali kako je episkop Ulfila hrišćanstvu učio ne samo one koji su bili za Fritigerna nego i one koji su bili uz Atanariha, ovaj (Atanarih) učini veliku osvetu nad hrišćanima zbog toga što njegovi podanici odbaciše staru veru. Tada su neki od Gota, koji primiše hrišćanstvo, postradali kao mučenici.

 

 

XXXIV glava

O tome kako su Goti, savladani od drugih varvara, ušli u oblast Rimskog carstva i car ih primi, i o tome kako je zbog toga postradalo Rimsko carstvo, a ni po cara ne bi dobro

Varvari, o kojima je bilo reči, ubrzo se pomiriše, ali na njih napadoše drugi varvari, po imenu Huni, te ih potisnuše sa svojih staništa. A ovi navale preko granice, i uđoše u Rimsku zemlju, i daju reč caru da će ga služiti i raditi sve što im zapovedi. Kada se o tome javi caru Valentu, on pristane da im učini po volji, ne predviđajući zlo koje će doći. Ovo je jedini slučaj kada je car pokazao meko srce. Izbeglim Gotima odredi Trakiju da se tu nastane, i smatrao je za dobro to što je uradio jer je mislio da će u njima imati spremnu i jaku vojsku koja će mu biti od koristi. Štaviše, nadao se da će varvari biti pouzdani čuvari države, pa je zato odbio da se dopuni rimska vojska, i prezrivo se odnosio prema zaslužnim vojnicima. Od regruta koji su trebali da stupe u vojsku uzimao je novac, i sve to je početak nesreće koja će kasnije zadesiti Rimsku carevinu.

 

 

XXXV glava

O tome kako car, boreći se protiv Gota, napusti borbu sa pravoslavnim hrišćanima

Varvari, nastanjeni u Trakiji, smatrali su tu oblast za svoju, i ne samo da nisu umeli da cene dobro koje im je učinjeno, nego se podigoše na svoje dobrotvore. Car Valent, saznavši za to, presta da šalje u zatočenje one hrišćane koji su bili za jednosušnost, te pohita iz Antiohije u Konstantinopolj, i time prekine napade na hrišćane. U isto vreme, u Antiohiji je umro Evsoje, starešina arijevaca, a to se desilo u vreme petog konzulstva Valenta i prvog konzulstva Valengijana Mlađeg. Na mesto Evsoja bi postavljen Dorotej.

 

 

XXXVI glava

O tome kako su Saraceni, pod upravom žene Mavije, prihvatili hrišćanstvo, i o tome kako je njihov episkop postao pobožni i pravedni monah Mojsije

Kada je car napustio Antiohiju, Saraceni prekinuše savez sa Rimom. To su učinili za vladavine žene Mavije, koja je gospodarila nad njima nakon smrti svoga muža. Saraceni su tada pustošili po istoku sve što im dođe pod ruku, ali im stade na put briga Božija, a to se zbilo ovako: neki Saracen, po imenu Mojsije, živeo je u pustinji kao monah. Za njega se pročulo da je pobožan, da je jake vere i da čini čuda. Saracenska carica Mavija zatraži od njega da bude episkop njenom narodu, i dade mu reč da će obuzdati pljačke ako joj ovaj učini ono šta traži od njega. Kada Rimljani čuše za to, bi im drago, te pristaše na mir pod uslovima koji su predloženi. Tada narediše da se sve učini, tj. dovedoše Mojsija iz pustinje i odvedu ga u Aleksandriju, da tamo bude rukopoložen. Ali on, kada je izašao pred Lukija, ne htede da se prihvati sveštenstva rekavši da ga nije dostojan. Takođe je rekao da ne želi da Lukije stavlja na njega ruku jer mu je okaljana ljudskom krvlju. Lukije mu reče da je potrebno da prvo nauči dogmate umesto da vređa onoga koji treba da ga uči. Mojsije mu tada reče: „Ovde se ne raspravlja o dogmatima nego kazujem o tvojim postupcima sa braćom. Po tim postupcima se meri i ceni hrišćansko dostojanstvo tvojih dogmata. Hrišćanin ne tuče, ne svađa se, ne nanosi pakost drugome jer sve to ne priliči slugi Božijem. A kakva su tvoja dela, o tome neka kažu oni koje si oterao u zatočenje, pa i danas tamo žive, a takođe o tome neka kazuju i oni koje si bacio zverima ili ih spalio ognjem“. Pošto reče ovo, Mojsije otide sa nekim ljudima do granice carstva da bi ga tamo rukopoložili prognani episkopi. I tako Mojsije bi posvećen za episkopa, i Saraceni prestaše sa napadima. Od tog vremena Mavija je živela u miru sa Rimljanima, a svoju kćer je udala za rimskog vođu Viktora.

 

 

XXXVII glava

O tome kako se popravljao položaj pravoslavnih hrišćana na istoku pošto je car Valent otišao iz Antiohije. To se osetilo i u Aleksandriji, kada su prognali Lukija a vratiše Petra da upravlja crkvama, a Petar je imao i gramatu od episkopa Damasa Rimskog

Po odlasku cara Valenta iz Antiohije, došlo je do smanjenja progona. Takođe to bi i u Aleksandriji. Pa kako se u to vreme vrati Petar iz Rima, imajući uz sebe gramatu od episkopa Damasa Rimskog, kojom se potvrđuje vera izložena u Nikeji i odobrava se izbor Petra za episkopa Aleksandrije, tada aleksandrijci proteraju Lukija, a na njegovo mesto dođe Petar. Lukije otide u Konstantinopolj, kao što se moglo pretpostaviti, a Petar je poživeo još nekoliko godina, pa se upokoji. Umesto njega za episkopa je postavljen njegov brat Timotej.

 

 

XXXVIII glava

O tome kako je narod ogovarao cara Valenta zbog Gota, kada se on vratio u Konstantinopolj, i o tome kako je otišao iz prestonice sa vojskom u rat protiv vapvapa, i o tome kako je u tom ratu, u bici kod Adrijanopolisa Makedonskog poginuo. Živeo je pedeset godina, a vladao šesnaest

Car Valent vratio se u Konstantinopolj 30. maja, u vreme svog šestog konzulstva, a drugog konzulstva Valentijana Mlađeg. Došavši u Konstantinopolj, zatekao je narod u nezadovoljstvu jer su varvari, opustošivši Trakiju, već došli do predgrađa Konstantinopolja, pljačkajući sve i pripremajući se za napad na prestonicu. Narod je vikao na cara jer je neprijatelje prihvatio u carevinu i zbog toga što odmah nije sa vojskom krenuo na njih. Dok se okupljala konjica, svi od reda su prebacivali caru da je nezainteresovan za carevinu pred tolikom opasnošću. Valent je to slušao i kipteo od besa, a onda, 11. juna, krenu sa vojskom, prethodno poručivši onima koji su bili najglasniji u protestu, da će ih kazniti zbog uvreda čim se vrati iz rata. „Od vašeg grada načiniću pustaru, pa ću plugom orati po njoj!“ reče on, i otide u boj. Valent potisnu varvare od grada, i gonio ih je do Adrijanopolja Trakijskog ka granici Makedonije. Ali kada se tu ponovo upusti u bitku, pogibe 9. avgusta. Onda je tekla četvrta godina 289. olimpijade. Neki kazuju da je Valent tom prilikom pobegao u neko selo koje zatim varvari zapališe, te da je on izgoreo u vatri. Drugi govore da je sa sebe skinuo carske odežde, pa se pomešao sa običnom vojskom i borio se za život, ali da ga izdadoše konjanici, koji napustiše boj, a Valent zajedno sa pešadijom bi ubijen od varvara.

Kaže se da niko nije prepoznao njegov leš jer nije imao na sebi carsku odeću.

Tako je skončao Valent, poživevši pedeset godina, a vladao je, zajedno sa bratom, trinaest godina, a posle brata tri godine.

Ova knjiga obuhvata vreme od šesnaest godina.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *