NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA ČETVRTA

 

XXI glava

O tome kako su arijevci po smrti Atanasija, a po ukazu cara Valenta, predali aleksandrijske crkve Lukiju, koga su još ranije rukopoložili, i o tome kako su uhapsili i zatvorili episkopa Petra

Arijevci, hvaleći se time da i car veruje kao i oni, podigoše glavu kada su čuli da je umro Atanasije, te odmah o tome dojaviše caru, koji je tada bio u Antiohiji. Evsoje, tadašnji starešina arijevaca u Antiohiji, ugrabi tu priliku i ponudi se da on ode u Aleksandriju, da tamošnje crkve preda arijevcu Lukiju. Car to dopusti, i Evsoje požuri put Aleksandrije, imajući uz sebe dozvolu cara. Sa njim je išao i Magnis, čuvar carske blagajne. Mimo toga, ukazom je naređeno prefektu Aleksandrije, Paladiju, da ovima pomogne ako je potrebno i uz pomoć vojske. Na taj način uhvaćen je episkop Petar, i stavljen u okove, a njegovi klirici prognani na sve strane.

 

 

XXII glava

O tome kako je Sabin (makedonijevac) prećutao ona zla koja su nastala kada je Lukije došao na katedru, a kako je sve to opisao episkop Petar. Zatim o tome kako je on pobegao k episkopu Damasu u Rim, i kako su arijevci i Lukije zlostavljali svete monahe u pustinji

Grdna zla su nastala od trenutka kada je Lukije uzveden na katedru. O tome šta se radilo sa prognanima na sudovima i van njih, i kako su jedni mučeni, a drugi nakon muka koje su preživeli, bacani u tamnice, o svemu tome nije govorio Sabin kao poluarijevac, da bi prikrio zlodela svojih istomišljenika. Ali Petar, pošto umaknu iz tamnice, otkrio je sva ta zla kroz svoje poslanice koje je upućivao raznim crkvama. I pošto mu pođe za rukom da izađe iz zatvora, on otide u Rim, kod episkopa Damasa. I tako, crkvama u Aleksandriji ovladaše arijevci, i pored toga što ih nije bilo mnogo. Nedugo zatim, izađe carski ukaz kojim je naređeno da se iz Aleksandrije i iz celog Egipta proteraju svi koji su za Nikejsku veru. Istim ukazom naređeno je vođi vojske da uz pomoć oružja progoni one za koje im dojavi Lukije. To je bilo teško vreme i za manastire u pustinji jer naoružani ljudi nasrnuše na ljude koji nikada nisu podigli ruku da bi udarili nekoga.

Reči ponekad nisu u stanju da opišu sve svireposti koje su se tada dešavale. Tada opusteše mnogi manastiri.

 

 

XXIII glava

O svetim monasima u pustinji

Kada smo već pomenuli manastire u Egiptu, neće biti suvišno da o njima kažemo još ponešto. Egipatski skitovi postali su mnogo pre vremena o kome govorimo, ali ih je naročito umnožio Amon, čovek koji je bio po volji Bogu. U svojim mlađim godinama on nije imao volju za brakom, ali rodbina je navaljivala na njega da se oženi, i on, da bi im učinio po volji, uze za ženu neku devojku iz gostionice. A kada je, po običajima svadbe, uveo devojku u sobu, on uze knjigu Poslanica apostolskih i poče čitati poslanicu Korinćanima, pa poče ženi tumačiti zapovesti apostola koje on daje supružnicima. Pri tom on je kazivao i neke svoje misli, rekavši kako je teskobno stanje braka i koliko je tu onoga što nije milo ni mužu ni ženi, zatim kroz kakve muke sve moraju proći, a onda poče govoriti o dobroj strani bezbračnosti, kazujući kako je to čist život, slobodan, neporočan, zaklonjen od skrnavljenja, i kako nas devstvenost približava Bogu. Rekavši sve to, Amon pozva suprugu da se zajedno sa njim odrekne sveta. Dogovorivši se, oni otidu u Nitrijsku goru, gde su živeli neko vreme i gde ustrojiše skit u kome su i žene i muškarci zajedno živeli. Nakon nekog vremena Amonu reče žena: „Nije prikladno za tebe, koji druge učiš celomudrenom životu, da imaš ženu pod svojim krovom. Da li bi ti bilo po volji da se razdvojimo, pa da svako za sebe krene u podvig?“ Ovo prihvati Amon, pa se razdvojiše, i tako provedoše svoj vek uzdržavajući se od vina i ulja, hraneći se samo suvim hlebom i to jednom dnevno, mada nije bilo retkost da jedu samo jednom u toku dva-tri dana. Kada se upokoji Amon, njegovu dušu ponesoše Anđeli k nebu, i to je video Antonije koji je tada živeo (u pustinji), a to je opisao i Atanasije Aleksandrijski kada je opisivao život Antonija Velikog. Na Amona se mnogi ugledaše, te počeše živeti kao i on, pa se tako u Nitrijskoj gori i u Skitu nastaniše mnogi monasi. Kada bi neko želeo da opiše njihov život, za to bi mu bila potrebna velika knjiga. Ali kako među njima beše ljudi koji su voleli Boga i koji se proslaviše zbog svoje uzdržljivosti i svojim ravnoapostolskim životom, čini mi se da će biti dobro da kažem ponešto o tim monasima.

Priča se za Amona da on nikada nije video svoje telo nago. To je bilo zbog toga što monahu ne priliči takvo šta. Zbog toga, kada je jednom trebao da pređe preko reke, nije hteo da se izuje, nego se pomoli Bogu da ga taj prelazak ne omete u njegovom podvigu, i Anđeo Gospodnji prenese ga na drugu stranu reke. Drugi monah, po imenu Didim, starac od devedeset godina, nije se družio ni sa jednim čovekom do svoje smrti. Monah Arsenije nije odlučivao mlade ljude kada bi pali, ali je zato odlučivao starije. O tome zašto je to radio, on kaže: „Ako odlučim mladog čoveka, on će prezreti odlučenje, a ako odlučim starca, boleće ga!“ Starac Nior je svagda jeo stojeći, a kada ga upitaše zašto to radi, reče da je hrana uzgredna stvar, a takođe i da ne dopušta duši da oseti slast od jela ako bi se hranio sedeći. Monah Isidor je rekao: „Evo, četrdeset godina kako sam u srcu poznao greh, ali do sada još ne dadoh da budem naveden na gnev!“ Starac Pamvo nije znao niti da čita niti da piše, pa je došao k jednom monahu da ga nauči jedan psalm. Kada je čuo prvi stih Ps. 38, gde se kaže: „Rekoh: Sačuvaću puteve moje da ne grešim jezikom svojim“, Pamvo ne htede da čuje sledeći stih, rekavši da će imati mnogo truda i oko tog prvog stiha dok ga ne sprovede u delo. I nakon nekoliko godina, neki čovek upita Pamva da li je naučio onaj stih psalma, a starac reče: „Zaista, prošlo je devetnaest godina i teško sam uspeo da živim po onom šta nam poručuje prvi stih tog psalma!“ Kada bi mu neko dao novac da nahrani sirotinju, a hteo bi tada da prebroji novac, Pamvo bi rekao: „Količina novca nije važna, nego je važno da se on daje iz čistog srca!“ Episkop Atanasije pozvao ga je jednom prilikom da dođe u Aleksandriju, a kada starac dođe u grad, i vide neku glumicu na ulici, zaplaka silno. Kada su ga upitali zašto to radi, on im reče: „Plačem zbog propasti te žene, a takođe i zbog toga što u sebi nemam toliko volje da ugodim Gospodu koliko je volje u toj ženi da ugodi pohoti tela“. Piotros je znao nešto o prirodi, i rado se upuštao u razne razgovore, ali uz sve to on nikada nije zaboravljao na molitvu. Od monaha onih vremena, zna se za još dva starca Bogu omiljena, a obojica su imala isto ime – Makarije. Jedan beše iz Gornjeg Egipta, a drugi iz Aleksandrije. I jedan i drugi behu na glasu zbog svojih podviga, života kojim su živeli i čuda koja su činili. Tako, Makarije Egipatski, uz blagodat Božiju, isceljivao je bolesti i izgonio demone. Kada bi se ispričali svi događaji, ova knjiga bi se umnogostručila obimom. Pored svoje pobožnosti, Makarije iz Egipta bio je surov prema onima koji su dolazili k njemu, dok je Makarije iz Aleksandrije, u svemu nalik na svog imenjaka, bio drugačiji samo u tome da je lepo sretao one koji su mu dolazili, te je na taj način pojačavao volju mladim ljudima da i oni krenu njegovim stopama. I jedan i drugi Makarije imali su jednog učitelja, Evagrija, koji je bio poznat najpre kao filosof. Episkop Grigorije Nazijanzin rukopoložio ga je za đakona u Konstantinopolju, pa obojica krenuše u Egipat. Tu je Evagrije upoznao obojicu Makarija, pa usvoji njihov način života. Evagrije je pisao i korisne knjige. Jedna se zove „Monah, ili o radljivosti (trudoljubivosti)“, a druga se zove „Gnostik“ i to je delo koje je namenjeno ljudima od znanja. Podeljeno je na pedeset poglavlja. Treća knjiga su izabrana mesta iz sveštenih knjiga protiv nečastivih duhova koji nas iskušavaju. Ta knjiga je podeljena na osam delova. Pored toga, on je sastavio još šest stotina pitanja o tome šta će se dogoditi. Napisao je i dve knjige u stihovima: jednu za monahe koji žive u kinovijama, a drugu za devojke. O tome kako su te knjige važne, uveriće se svako ko ih pročita. Mislim da će biti na svom mestu i da navedem neke njegove reči o monasima.

Evagrije govori ovako: „Treba dobro da znamo kojim putem su išli monasi koji su se podvizavali pre nas, kako bi bili u stanju da sebe usmeravamo ka njihovom putu. Jer oni i rekoše i učiniše mnogo toga korisnog. Jedan od njih je govorio da će se monah sačuvati od strasti ako se hrani jednostavnom hranom koja je zgotovljena iz ljubavi. Ovaj isti naučio je jednoga od bratije da se ne plaši noćnih priviđenja, pa mu je rekao da posti i pomaže bolesnicima jer strasti koje je taj imao u sebi najbolje se isceljuju milosrđem. Jedan od tadašnjih mudraca dođe k pravednom Antoniju, i upita ga kako živi bez utehe koju čovek ima u knjigama? Antonije mu tada odgovori da je njegova knjiga čitava priroda i da je ona tu čim poželi da čuje (čita) reč Božiju. Starac Makarije, sasud izabrani, jednom me upita zašto u nama slabi moć pamćenja, naročito kada zaboravljamo ono šta treba da činimo zarad svoga spasenja? Nisam mogao da mu odgovorim, a tada mi on reče da je to zbog naše slabosti i nedovoljnog razmišljanja o grehu koji činimo. Jednom sam došao kod starca Makarija negde u podne, i bio sam veoma žedan, pa ga zamolih da se napijem vode. On mi tada reče da mi je dovoljna samo senka da bih se osvežio. Tada mi reče da je mnogo onih koji putuju u ovom trenu a nemaju ni tu senku da ih zaštiti od žege, a kada sam se kasnije upustio u razgovor sa njim o uzdržljivosti, reče mi: „Sine, imaj srca; evo ja se dvadeset godina nisam najeo ni hleba, niti se napih vode koliko mogu, niti sam spavao koliko sam mogao. Jeo sam hleb i pio sam vodu po meri, a san sam lovio naslanjajući se na stenu…“. Kada su jednom monahu javili da mu se upokojio otac, ovaj ih je molio da prestanu sa huljenjem; drugi monah je imao samo Jevanđelje, pa je i tu knjigu prodao i novac upotrebio da bi njime kupio hranu za gladne. Blizu Aleksandrije postoji ostrvo sa severne strane, sa druge strane Mareotskog jezera. Tu je živeo monah koga su mnogo uvažavali gnostici. On je imao običaj govoriti da sve što čine, monasi rade iz pet razloga: radi Boga, radi naravi, radi običaja, radi nužde i da im se ruke uvek nalaze u poslu. Još je govorio da je dobrodetelj po prirodi jedna, ali da se deli na razne vidove prema različitim moćima duše. Isto kao i zraci sunca što nemaju svoju sliku, nego je dobijaju od otvora kroz koji prolaze. I opet jedan od monaha govoraše: „Neću da znam za ono što bi me zadovoljilo, pa s toga ne dam da budem naveden na gnev jer znam da gnev čini nemir i da dovodi razum u zabunu i da tera dalje na razna zadovoljstva.“ Jedan od staraca je govorio da ljubav ne ume čuvati hleb i novac. I ja smatram da me đavoli ne bi mogli prevariti dva puta istim mamcem (zamkom)…“ Sve ovo nalazi se u Evagrijevoj knjizi koja se zove „Radljivost“, a u knjizi „Gnostik“ on govori ovo: „Nas je učio pravedni Grigorije, da se s četiri strane može suditi o dobrodetelji: sa strane razumnosti, odvažnosti, uzdržljivosti i pravičnosti. Razumnost je u tome da posmatramo umne i svete sile bez uzroka, i to zbog toga što do uzroka dolazi uz pomoć mudrosti. Odvažnost je u tome, da ostanemo stalni u istini, pa i ako naiđemo na prepreke, da ne dopustimo da se navedemo na ono čega nema. A primati seme od prvog ratara, a kloniti se drugoga u koga je seme drugačije. Pravičnost je u tome da kazujemo svoje misli onako kako se slaže sa svojstvima predmeta, ponešto reći u zagonetci, a ponešto u korist običnih ljudi. Stub istine, Vasilije Kapadokijski kaže: „Znanje što dolazi od ljudi, množi se vežbom i trudom; a znanje koje dolazi od blagodati Božije, množi se i napreduje pravdom, blagošću i milosrđem. Ono prvo znanje mogu imati i ljudi koji su odani strastima…“ Sunce od Egipta, sveti Atanasije, govori da je Mojsiju zapoveđeno da ugotovi trpezu sa severne strane, da bi gnostici znali ko je taj koji duva protiv njih, pa neka snose svako iskušenje blagodušno i da rado prihvataju one koji dolaze k njima. Anđeo crkve u Tmuitu, Serapion, kaže da um postaje savršeno čist ako se napaja duhovnim znanjem…“ Sve ovo sam naveo od Evagrija. Još znam za jednog monaha po imenu Amonije. On nije želeo da zna bilo šta, tako da kada je bio sa Atanasijem u Rimu, poželeo je da vidi samo crkvu svetog Petra i Pavla. A kada su mu nudili episkopstvo, toliko je odbijao da je na kraju odrezao svoje uvo, samo da ga ne bi naterali na episkopski čin. Posle nekog vremena, episkop Teofil Aleksandrijski rukopoloži Evagrija za episkopa, a kada se ovaj, sada kao episkop susretnu sa Amonijem, reče mu da nije dobro postupio što je sebi odsekao uvo, na šta ovaj odgovori: „Zar ti nećeš odgovarati Bogu što si sebi odsekao jezik i radi toga da udovoljiš sebi, napusti blagodat koja ti je data na dar?“ Bilo je u to doba po manastirima još mnogo drugih o kojima ovde ne mogu govoriti jer bi bilo previše, ali napominjem da su sve to bili osobiti i veoma pobožni ljuci. Kada bih hteo pričati o njima, kako su živeli i kakva su čuda činili, otišao bih daleko od zadatka koga sam se prihvatio. Ko ima želju da sazna nešto više o tim ljudima, taj neka pročita knjigu koju napisa monah Paladije, učenik Evagrijev.

 

 

XXIV glava

O tome kako je Bog  kroz prognane monahe činio čuda i pridobijao ljude za veru

I tako, pošto car Valent izdade zapovest da se progone pravoslavni svuda po Aleksandriji i Egiptu, sve je išlo u sunovrat: jedne su dovlačili na sud, druge bacali u tamnicu, treće su mučili na razne načine… A kada se u Aleksandriji navršilo sve ono što je hteo Lukije, onda se Evsoje ponovo vrati u Antiohiju, a vođa arijevaca (Lukije), sa jakom vojskom napade na manastire u Egiptu. Tamo su hvatali monahe dok su se molili Bogu ili bili na poslušanju. Ne obazirući se na čuda Božija koja su se dešavala oko njih, oni su progonili pustinožitelje, ali ni to im ne beše dosta, nego počeše i oružje da dižu protiv njih. Rufin kazuje da je to gledao svojim očima, i na tim monasima se ispuni ono što je rekao apostol Pavle (Jevr. 11,36-39). Oni pretrpeše bol, ruganje, svlačenje do golog tela, okove i tamnice, kamenovanje, sečenje mačem, potucanje po pustinji… Vidi se da je promisao Božija odredila za njih nešto bolje, saizvoljno da oni to pretrpe, kako bi kroz stradanje jednih, našli spasenje u Bogu mnogi. I to se posvedočilo delom. Pa kada ovi jadni ljudi izdržaše sve te bede i nevolje, onda se Lukije nađe u zabuni, te savetova vođu vojske da se ti mučenici pošalju u zatočenje, i to iz reda oni koji behu oci monasima: Makarije Egipatski i Makarije Aleksandrijski. Njih dvojicu zatočiše na neko ostrvo gde među stanovnicima ne beše ni jednog hrišćanina. Na tom ostrvu beše zgrada neznabožačkog hrama, a pri tom hramu bi žrec jedan čovek koga su smatrali za božanstvo. Kada su obojica Makarija došli, uzbuniše se svi tamošnji nečastivi duhovi, i dadoše se u veliku brigu. U isto vreme dogodi se i ovo: kći žreca odjednom pobesni, i poče uništavati sve što joj beše pri ruci. Niko je nije mogao zadržati, niti umiriti. Vikala je iz sveg glasa, prekorevajući dvojicu Makarija što su došli na ostrvo. Bio je to trenutak za ova dva svetitelja da pokažu silu koju su imala po blagodati od Boga. I prognavši demone iz devojke, predadoše je ocu živu i zdravu, zadobiše za veru Hristovu i žreca i sve ostale ljude koji su živeli tu, a idole porušiše i od neznabožačkog hrama načiniše crkvu u kojoj su krštavali ljude. I tako oni, koji behu gonjeni zbog vere u jednosušnost, postaše slavni i čuveni, i spasoše mnoge, a veru još više utvrdiše.

 

 

XXV glava

O Didimu Slepom

U isto vreme, projavio je Bog još jednog čoveka koji beše pouzdan u veri i koga je Bog namenio da bude veliki svedok hrišćanstva. Taj čovek se zvao Didim, i bio je veoma učen i nadaleko čuven, naročito zbog svog dara besedništva. Još od detinjstva on se počeo učiti, ali ga zadesi bolest i bi potpuno slep. Ali, Bog mu umesto telesnih očiju podari velike oči razuma, te tako ono što nije mogao učiti telesnim očima on je prihvatao očima razuma. Još kao dete pokazivao je svoju darovitost, a imajući predivnu dušu, pretekao je i one koji su bili zdravi. Didim je brzo naučio pravila gramatike, a retoriku još brže. Okrenuvši se zatim filosofiji, on i to savlada, a takođe i dijalektiku, aritmetiku, muziku… Pored toga, izuzetno je znao Sveto Pismo, tako da je sastavio nekoliko knjiga. Diktirao je tri knjige o Presvetoj Trojici, protumačio je Origenovu knjigu „O načelima“, dodavši neke svoje primedbe, rekavši da su Origenove knjige takve kakve su, i da naučeni ljudi nemaju pravo da okrivljuju tog čoveka i kude ono šta je on pisao. Štaviše, prebacuje im da nisu dorasli da shvate njegovu mudrost. Priča se kako se Didim, za vladavine cara Valenta, sreo sa Antonijem, kada je ovaj, bežeći od arijevaca, napustio pustinju i došao u Aleksandriju. Saznavši za Didimovu mudrost, rekao mu je: „Nemoj žaliti Didime što si izgubio vid, jer si izgubio nešto što imaju i muve i komarci; bolje ti je da se raduješ jer imaš oči koje imaju Anđeli koji vide Gospoda i od Njega primaju svetlost…“ Ovo je rekao Antonije Didimu mnogo ranije, a u ovo doba se Didim slavno borio za veru. On se prepirao sa arijevcima, obarao njihove sofizme i pokazivao svu lažnost njihovog učenja.

 

 

XXVI glava

O Vasiliju Kesarijskom i Grigoriju Nazijanzinu

Promisao Božija izvela je Didima protiv aleksandrijskih arijevaca, a protiv istih po drugim mestima beše izveden Vasilije Kesarijski i Grigorije Nazijanzin. Kako dobar glas koji ostade iza njih među ljudima, tako i njihova velika učenost koja je izložena i u spisima koje su napisali, sve to svedoči da je reč o slavnim ljudima. Pa ukoliko su u svoje vreme doneli korist crkvama i ostali sve do smrti branitelji vere, zbog toga ću ovde reći nešto o njima. Ko bi hteo da poredi Vasilija i Grigorija, taj bi se našao u zabuni kome da da prvenstvo, jer obojica behu jednaki i po urednom načinu života, i po velikom znanju kako jelinskih nauka tako i Svetog Pisma. Svoju mladost oni su proveli u Atini, slušajući nauke tada čuvenih sofista Imerija i Proeresija, a posle su u Antiohiji Sirijskoj za učitelja imali Livanija. Kada se govorilo da su kadri da predaju sofistiku, ponudili su im učiteljsku službu, a neki su ih savetovali da se prihvate mesta sudije. Ali, oni ne htedoše niti jedno niti drugo, nego izabraše život u usamljenosti. Upoznavši se sa filosofijom dok su se učili u Antiohiji kod Livanija, nabaviše i Origenove knjige, i iz njih su se učili da tumače Sveto Pismo, jer je već tada Origenova učenost bila nadaleko poznata. I tako, izučavajući ono šta je napisao Origen, obarali su učenje arijevaca. Vasilija je u čin đakona rukopoložio episkop Meletije Antiohijski, a zatim je Vasilije rukopoložen za episkopa, i dobio je katedru u mestu svoga rođenja, u Kesariji Kapadokijskoj. On se osobito starao oko crkvi koje su mu bile poverene. Da arijevsko učenje ne bi prodrlo u njih i u crkve u Pontu, on je odmah tamo otišao, zaveo skitove i učio tamošnje hrišćane, a takođe je utvrđivao one koji su se kolebali u veri. Grigorije Nazijanzin je obavljao svoje poslove kao starešina crkve u jednom mestu u Kapadokiji, nasledivši katedru od svoga oca, i radio je korisno za Crkvu kao i Vasilije. I on je išao od mesta do mesta, i utvrđivao u veri one koji su slabili. Osobito je svojim učenjem delovao na hrišćane u Konstantinopolju, gde je dugo živeo, i gde je dobio episkopstvo nad tamošnjim narodom, na šta su ga prisilili mnogi od episkopa. Čim je car Valent doznao šta rade Vasilije i Grigorije, odmah je naredio da se Vasilije privede iz Kesarije u Antiohiju, i kada su to uradili, predadoše ga da mu sude prefekti. Kada je prefekt upitao Vasilija zašto ne ispoveda veru koju ispoveda car, Vasilije bez straha prekori carevu veru, braneći pravoslavlje. Prefekt mu zapreti smrću, a Vasilije mu odgovori: „Ja bih to i želeo, da se oslobodim ovog tela braneći istinu“. Prefekt mu tada reče da dobro razmisli o svemu, a Vasilije mu reče: „Ja sam ovaj isti i danas i sutra. A po tebe bi bilo bolje da se menjaš.“ Celog tog dana Vasilije je bio pod stražom. Skoro u isto doba razbole se Valentov sin, po imenu Galat. Bolest je bila veoma opasna, i lekari su sumnjali u ozdravljenje deteta. Carica Dominika javi o tome caru, dodavši da je imala i razne sne, te da je zabrinuta. Takođe je rekla da misli da je detetu pozlilo jer se vređan i osramoćen jedan od episkopa Crkve. Kada to čuje car Valent, on dozva Vasilija, pa mu kaza: „Ako su tvoji dogmati istiniti, pomoli se Bogu da moj sin ne umre.“ Na to mu Vasilije odgovori: „A ti, gospodaru, ako poveruješ kao što ja verujem, učini da Crkva ponovo bude u slozi.“ Car ne pristade na to, a onda mu Vasilije reče: „Neka sa tvojim detetom bude onako kako Bog to želi“.

I Vasilije i Grigorije pisali su knjige koje izazivaju divljenje. Rufin priča da su neke od tih knjiga prevedene na latinski. Vasilije je imao dva brata: Petra i Grigorija. Petar je zavoleo monaštvo kao i Vasilije, a Grigorije je radio na tome da ima istu veštinu govora kao i Vasilije. Grigorije, po smrti Vasilija, dovršio je knjigu „Šestodnev“, i izgovorio je u Konstantinopolju nadgrobnu reč nad episkopom Meletijem Antiohijskim, a sačuvano je još puno njegovih beseda.

 

 

XXVII glava

O Grigoriju Čudotvorcu

Postoji više ljudi sa imenom Grigorije, a takođe je i puno knjiga koje su napisali oni koji se tako zovu. To zbunjuje mnoge. Zbog toga je potrebno znati da je ovaj Grigorije, o kome je reč, Grigorije Pontijski, koji je poreklom iz Neokesarije u Pontu, i da je on stariji od drugih Grigorija o kojima govorimo jer mu je učitelj bio Origen. Za ovoga Grigorija se mnogo priča po Atini i Beritu, pa i po čitavoj pontijskoj oblasti, tj. bezmalo po čitavoj vaseljeni. Kada je završio školu u Atini, izučavao je pravo u Beritu, a kada je čuo da Origen u Kesariji tumači Sveto Pismo, odmah pođe tamo. Slušajući Origena kako darovito tumači Pismo, odmah ostavi rimske zakone, i više se nije odvajao od njega (Origena). Dobivši takvu nauku, vrati se, po želji roditelja, u svoj zavičaj i tu je mnoga čuda činio još kao svetovnjak. O njemu kazuje i mučenik Pamfilo u knjigama koje je pisao u odbranu Origena. Tu je zapisana i beseda kada se Grigorije opraštao sa Origenom.

 

 

XXVIII glava

O Novatu i njegovim sledbenicima. Zatim o tome kako su novatijevci u Frigiji počeli svetkovati Pashu zajedno sa Judejima

U to vreme, novatijevci koji su živeli u Frigiji pomaknuše svetkovanje Pashe. Ja ću najpre reći kako se to dogodilo, i dodaću, odmah na početku, kako su ljudi u Frigiji i Paflagoniji bili za to da se striktno drže pravila Crkve. Novat je bio sveštenik rimske crkve, pa se odvoji od nje onda kada je episkop Kornelije primio u zajednicu one koji su ranije prineli žrtvu idolima (u vreme kada je car Dekoj progonio hrišćane). Odvojivši se zbog toga, i dobivši episkopstvo od episkopa koji su mislili kao on, Novat napisa svim crkvama poruku da ne pričešćuju one koji su prineli žrtve idolima, već da ih stave pod epitimiju. A što se tiče razrešenja, on je rekao da se to ostavi Bogu na volju, jer u Njega je vlast da oprašta grehe. Kada su ove poslanice stigle do hrišćana po eparhijama, o njima je svako sudio kako mu se svidelo. Pa kako je Novat dao na znanje da se ne pričešćuju oni ljudi koji su posle krštenja učinili neki smrtni greh, to se jednima činilo da je to veoma oštra i žestoka kazna, dok se drugama činila kao ispravna. Međutim, dok se tako razgovaralo o tome, dođe poslanica od episkopa Kornilija, kojom namenjuje oproštenje svima koji su sagrešili posle krštenja. Kada je time izazvana i jedna i druga strana, svaka je svoje stavove branila dokazima iz Svetog Pisma. Oni, kojima je bilo milo da greše, primeniše na sebi pravo o opraštanju, pa nastaviše da greše. Ali narod u Frigiji bio je uzdržljiviji nego ostali narodi, dok su na primer Skiti i Trakijci razdražljiviji (jer su bliže Istoku), te su pravi robovi svojih želja. Paflagonci i Frigijci ne preteruju ni u čemu, jer eto, sve do sada, kod njih nema ni pozorišta ni konjskih trka. Stoga sudim da su i oni, i drugi, koji su duhom nalik na njih, lako mogli pristati na ono o čemu je tada govorio Novat. Takođe se zna da je preljuba kod tih ljudi smatrana kao veliki prestup. Štaviše, može se dokazati da su Frigijci i Paflagonci u uzdržljivosti nego bilo koji drugi ljudi od raskola. Smatram da je i na Zapadu bilo ljudi takvog mišljenja koji su imali priliku da slušaju Novata. Uostalom, ako se Novat i odvojio od prave vere, opet nije poremetio svetkovanje Pashe, nego se držao onog vremena koje je prihvaćeno u zapadnim oblastima. Tamošnji hrišćani svetkuju Pashu posle ravnodnevnice još od onih vremena kada su primili hrišćanstvo. Novat je umro kao mučenik. To je bilo onda kada je car Valent progonio hrišćane. Oni, na koje pređe njegovo ime (novatijevci), dakle Frigijci – novatijevci, promeniše vreme praznovanja Pashe, iako im je dopušteno da je svetkuju zajedno sa zapadnim (hrišćanima). Nekoliko novatijanskih episkopa, prostih ljudi, sastaviše sabor u selu Pazi, gde je izvor reke Sangari, i tu doneše pravilo da se drže judejskog običaja za presne hlebove, te da svetkuju Pashu zajedno sa Judejima. O tome mi je kazivao jedan starac koji je bio u poznim godinama, i koji je bio sin sveštenika. On mi je rekao da je zajedno sa svojim ocem bio na tom saboru, i da tu ne beše ni Agelija, novatijevskog episkopa iz Konstantinopolja, ni episkopa Maksima Nikejskog, niti starešine iz Nikomidije, ni starešine iz Kotveje, a to su bili tadašnji glavni novatijevci. Nešto kasnije dođe do podele u njihovoj zajednici, a povod za to beše upravo sabor koji je održan u selu Pazi.

 

 

XXIX glava

O rimskom episkopu Damasu i o Ursinu, i o tome kako se zbog njihove krivice desilo krvoproliće u Rimu

U vreme mirnih godina vladavine cara Valentijana, koji ni jednu oblast nije uznemirio, beše za rimskog episkopa izabran Damas, kada se upokoji Liverije. Pod Damasom desila se bura u rimskoj crkvi, a povod je bio ovaj: kada je biran episkop, među kandidatima beše i đakon Ursin. A pošto izbor pade na Damasa a ne na Ursina, to se ovaj razljuti pa poče da se sa svojim istomišljenicima okuplja u crkvi. Zatim nađe neke neblagorazumne episkope koji pristanu da ga rukopolože za vladiku. To rukopoloženje nije bilo u crkvi, nego na jednom skrivenom mestu bazilike koja se zove Sikini. Ovaj događaj dao je povoda za podelu naroda. Suprotstavljene strane nisu se prepirale o veri, nego o tome kome pripada episkopska katedra. Tada dođe do meteža, i neki od okupljenih padoše mrtvi. Zbog toga je prefekt Maksimijan mnoge kaznio, i svetovnjake i klirike, te se posle toga Ursin okanu svoje namere, i tako se sve smirilo.

 

 

XXX glava

O tome kako je posle smrti episkopa Aksentija Milanskog biran novi episkop, i o tome kako se zbog toga podigla buna i kako je te nemire utišavao starešina te oblasti, Amvrosije. I o tome kako je on, opštim glasom i sa odobrenjem cara Valentijana izabran za starešinu crkve

Negde u to vreme, dogodi se nešto u Milanu što zaslužuje da se pamti. Kada je umro Aksentije, koga su rukopoložili arijevci iz Milana, došlo je do izbora novog episkopa. To je prvo izazvalo polemike, a onda i velike nemire jer je svako želeo da protežira svog kandidata. Kada je to video Amvrosije, koji je privremeno upravljao episkopijom, i koji je imao dostojanstvo konzula, poboja se da iz tog meteža ne dođe do pogibije ljudi, pa zato požuri da stiša svetinu. Čim se on pojavio u crkvi, svet se umiri. Tada prefekt među narodom reče mnogo pametnih reči, a onda odjednom svi rekoše da je on (Amvrosije) najdostojniji da bude episkop, pa ga odmah izabraše, zahtevajući da bude što pre rukopoložen. Episkopi koji su tu bili videše u tome volju Božiju, pa tada krstiše Amvrosija (a on se još uvek pripremao za krštenje), i htedoše ga rukopoložiti. Amvrosije koji je pristao na krštenje, nije pristajao da bude rukopoložen. Episkopi o tome dojaviše caru Valentijanu, i ovaj se začudi jednomisliju naroda, i videvši da je reč o volji Božijoj, zapovedi episkopima da poslušaju Boga koji zapoveda da se Amvrosije rukopoloži, jer njega izabra Gospod a ne narod. I pošto Amvrosije bi rukopoložen za episkopa, narod Milana se ponovo ujedini.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *