NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA ČETVRTA

 

XI glava

O tome kako je padao grad (led) neobične veličine, i o zemljotresu koji se dogodi u Vitaniji i Helespontu

U vreme konzulstva Lukijanovog i Jovinijanovog, drugoga dana meseca jula, u Konstantinopolju pade grad (led) koji je bio veličine pesnice. Govorilo se da je to bio glasnik gnjeva Božijeg zbog toga što je car poslao u zatočenje silne ljude koji nisu želeli da imaju zajednicu sa Evdoksijem. Nešto kasnije, u vreme istog konzulstva, 24. avgusta, Valentijan je postavio za cara svog sina Gracijana. A za vreme Valentijanovog konzulstva i drugog konzulstva Valentovog, u jedanaesti dan meseca oktobra, dogodi se u Vitaniji zemljotres koji poruši Nikeju. To se desilo nakon dvadeset godina od propasti Nikomidije. Ubrzo posle tog, dogodi se i drugi zemljotres od koga postrada deo Germe u Helespontu. Svi ti događaji ne prizvaše pameti ni arijevskog episkopa Evdoksija, niti cara Valenta. Oni su i dalje progonili hrišćane koji nisu bili za Arijevu nauku. Međutim, ovi zemljotresi izgledaše kao znamenje nereda i smutnje koja je pretila Crkvi. Mnogi od episkopa i vernika behu prognati u zatočenje, a ostaše na slobodi, po promislu Božijem, Vasilije i Grigorije, neobično pobožni ljudi, od kojih prvi beše episkop Kesarije Kapadokijske, a drugi episkop grada Nazijanza. O njima će više reči biti nešto kasnije.

 

 

XII glava

O tome kako su makedonijevci, pošto ih je car primorao, poslali svoje ljude ka episkopu Liveriju Rimskom, i potpisali verovanje u jednosušnost

Oni što su progonili pravoslavne hrišćane, u isto vreme napadoše i na makedonijevce, koji više iz straha nego li zbog pretrpljenog nasilja, slaše jedni drugima iz mesta u mesto svoje ljude, poručujući da se više nema kuda nego da se zbog nevolja beži u oblasti pod upravom carevog brata i k episkopu Liveriju Rimskom, te da je bolje prihvatiti simvol pravoslavnih hrišćana nego li biti u zajednici sa Evdoksijem i njegovim pristalicama. I tako odaberu Jevstatija Sevastijskog (koji je često bio svrgavan), Siluana Tarskog (iz Kilikije) i Teofila Kostovalskog, pa ih pošalju do Liverija Rimskog sa takvim uputstvom, da se ne odvajaju od episkopa Rima oko pitanja vere, nego da uđu u zajednicu sa njim i da prihvate jednosušnost. Ova trojica ponesu sa sobom i pismo koje su u Selevkiji napisale strane koje su bile u neslozi, te tako stignu u Rim, ali cara nisu videli jer on tada bi u Galiji, u ratu protiv Sarmata. Oni svoju poslanicu predadoše episkopu Liveriju, ali ovaj kao da nije hteo da zna za njih, naglašavajući da su oni arijevci i da one koji su odbacili Nikejski simvol Crkva ne može da prihvati. Na to oni koji su došli izjaviše da su se pokajali, da su prihvatili istine vere, da su prekinuli zajednicu sa onima koji ne veruju u jednosušnost. Liverije tada naredi da pismeno izlože svoju veru, i oni tada predadoše svitak u kome su pokazali da prihvataju Nikejski simvol. Ovom prilikom ću izostaviti poslanice što ih napisaše i poslaše u Rim oci iz Smirne u Aziji, iz Pisidije, Isavrije, Pamfilije i Likije jer su veoma duge, a svitak koji je Jevstatije predao Liveriju navodim od reči do reči:

„Gospodinu i bratu i prijatelju po službi, Liveriju – Jevstatije, Teofil i Siluan, žele mu zdravo u Gospodu.“

Mi se klonimo pustih misli jeretika koje jednako umnožavaju sablazni u katoličkoj Crkvi, te da im s naše strane ne bi davali povoda za to, priznajemo Sabor pravoslavnih episkopa koji je održan u Lampsaku, u Smirni i u drugim mestima. Ovaj Sabor poslao nas je do tvoje milosti i do svih italijanskih i zapadnih episkopa, da bi pokazali gramatu koja će te uveriti da mi prihvatamo i ispovedamo katoličku veru koja je utvrđena na Nikejskom saboru, za života blaženog Konstantina, gde na okupu beše 318 episkopa, a čija se vera održa do sada čistom i nepokolebljivom. Mi se, dakle, držimo te vere koja je suprotna prevratnoj nauci Arija, te sveto i pobožno prihvata jednosušnost. Uz pomenuti Sabor i mi, svojeručnim potpisima, dajemo reč da ćemo se držati te vere sve do smrti, a osuđujemo kako Arija i njegovu nečasnu nauku, tako i njegove učenike i one koji misle kao oni, pa i svaku jeres: Savelijevu, patropasijansku, Markionitevu, Fotinijevu, Markelijanovu, Pavla Samostatskog, sa njihovim pristalicama, kao i sve jeresi koje su protivne Nikejskoj veri. Naročito bacamo anatemu na onu ispovest koja je čitana na saboru u Armanu, kao sasvim suprotnu veri iz Nikeje, a koja potiče iz Nike (u Trakiji), na koju se potpisaše episkopi u Konstantinopolju, navedeni na to obmanom i klevetama. A kako mi verujemo, i oni za koje govorimo i koji su nas poslali, poslušajte:

Verujemo u jednoga Boga, Svedržitelja, koji je stvorio sve i što se vidi i što se ne vidi. I u jednoga jedinorodnog Boga, Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, rođenog od Oca, Boga od Boga, svetlost od svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog, nesazdanog, jednosušnog Ocu, kroz koga je sve postalo i što je na nebu i na zemlji. Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao (s neba) i uzeo na sebe telo i postao čovek, i stradao, i vaskrsao u treći dan. Koji se uzneo na nebesa i koji će doći da sudi živima i mrtvima. I u Duha Svetoga. A koji kažu da je bilo vremena kada nije bilo Sina, da ga ne beše dok se nije rodio, da je proizašao ni iz čega, ili od neke druge ličnosti i suštine, te da je Sin Božji podložan promeni, na njih anatemu baca katolička i apostolska Crkva. Ovo ispovedanje potpisasmo, u zajedničkom dogovoru, ja – Jevstatije, episkop grada Sevasta, i Teofil, i Siluan, koje posla sabor iz Lampa, Smirne i drugi sabori. A ako bi neko, nakon ove pismeno razložene vere, hteo da iznosi nešto protiv nas ili protiv onih koji nas poslaše, tada neka dođe sa poslanicom k tvojoj svetosti i episkopima koje odrediš, i neka o svemu zajedno sa nama bude reči, pa ako se nađe neko da je u krivu, neka na njega padne osuda.“

Liverije prihvati ovo, pa onda prihvati episkope koji su došli. Kada su oni krenuli nazad, tada po njima posla ovu poslanicu:

„Poslanica Liverija, episkopa Rima – makedonijevskim episkopima

Ljubljenoj braći i prijateljima po službi: Evtimiju, Kirilu, Iperhiju, Uraniju, Ironu, Elpidiju, Maksimu, Jevseviju, Evkarpiju, Eortasiju, Neonu, Evmadiju, Faustinu (Favstinu), Proklinu, Pasiniku. Arseniju, Seviru, Didimionu, Vretaniju, Kalistratu, Dalmaciju, Edesiju, Evstohiju (Jevstohiju), Amvrosiju, Geleoniju, Pardamiju, Makedoniju, Pavlu, Markelu, Irakliju, Aleksandru, Adoliju, Markijanu, Stenelu, Jovanu, Makeru, Harisiju, Jevseviju, Fotinu, Antoniju, Anitu, Kelsu, Everanoru, Milsiju, Hrisampelu, Neonu, Evgeniju, Evstatiju, Kalikratu, Arseniju, Evgeniju, Martiriju, Erakiju, Leontiju, Filagriju, Lukiju i svima na istoku pravoslavnim episkopima – episkop Italije, Liverije i episkopi zapada, koji žele da ste svagda zdravi.

Vaša poslanica, ljubljena braćo, videlo je vere koje dobismo iz ruku prečasne braće, episkopa Evstatija, Siluana i Teofila, donese nam radost koje smo se zaželeli zarad mira i jednomislija. U toliko više jer se iz vaše poslanice vidi kako je očevidno da se vaše misli slažu sa našom nedostojnošću i sa svim episkopima Italije i zapada. Mi priznajemo da je ono vera katolička i apostolska koja se održa u čistoti i celosti od vremena kada je bio sabor u Nikeji, pa do danas. Tu istu veru ispovediše i oni koje ste vi poslali. Pa kada bi nestalo i najmanjeg znaka za sumnju, oni su tu veru izložili ne samo usmeno nego i pismeno. Mi dodajemo ovoj poslanici i prepis njihovog ispovedanja vere. To činimo zbog toga da jereticima ne bi dali povoda za klevetu. Mimo toga, naša prečasna braća episkopi Evstatije, Siluan i Teofil, ispovediše i to, a nadamo se i vi, da ćete čuvati tu veru i da ćete u njoj ostati. Jer kao što se sabraše episkopi u Nikeji, njih 318, da projave laži Arijevog učenja i da ih za svagda unište, nadamo se da ćete i vi tako činiti. Znamo da ni blaženi Avram nije imao više od trista drugova, kada je pomoću vere pobedio neprijatelja koga je bilo na hiljade. O tu veru, koja je prihvatila jednosušnost, o nju se razbijaju svi nasrtaji i svekolika arijevska prepredena razmišljanja. Zato, kada se episkopi zapada sabraše u Arminu, kuda ih pozva zloba arijevaca, da ili kroz ubeđenje, ili da kažemo istinu, snagom građanske vlasti, uništi i satre ono šta o veri uče arijevci, tada episkopi koji su do tada bili u zabludama, osvestiše se i anatemisaše jeresi i ostaše s nama u zajednici. Oni, koje posla vaša ljubav, shvativši šta je glavno u ovom pitanju, uz svoje potpise priložiše i vaša imena, prokleše Arija i sve što je protivno Nikejskoj veri, a tamo stoje i potpisi nekih od vas. Prema tome, nismo mogli propustiti da vam ne pišemo i da vam ne priteknemo u pomoć, naročito kada smo saznali za ispovest vaših ljudi koje poslaste k nama, i kada smo se uverili da oni na istoku dođoše k sebi, da misle isto kao i pravoslavni na zapadu. I tako objavljujemo, i neka znate da je sada bačena anatema na sva ona huljenja koja su kazana u Arminu protiv Nikejskog simvola. Pustite i vi isti glas, vi koji ste imali priliku da umaknete iz mraka jeresi i da se vratite ka božanskoj svetlosti katoličke slobode. A koji se i posle svega zadržaše u otrovnoj nauci, i ne žele da odstupe od arijevskih huljenja, neka znaju da će zajedno sa Arijem i njegovim učenicima, a takođe i sa ostalim zmijama, kao što su: savelijevci, patropasijani i svi drugi jeretici, biti odlučeni od Crkve jer ona (Crkva) ne prima bludne u svoju zajednicu. Bog neka vas, ljubljena braćo, održi u zdravlju!“

Jevstatije, kada je dobio ovu poslanicu, odmah sa svojima krenu ka Siciliji, i tu sazva tamošnje episkope, pa pred njima ispovedi jednosušnost i Nikejsku veru, pa uzevši poslanicu i sa tog sabora, vrati se među one koji su ga poslali. Oni, kojima je predata Liverijeva poslanica, razaslaše svoje ljude po gradovima do crkvenih starešina koji su verovali u jednosušnost, te ih pozvaše u Tars (Kilikijski) da se prekine sa raspravama koje se pojaviše u Crkvi od Nikejskog sabora pa na ovamo. I to bi bilo učinjeno, po svoj prilici samo da tome ne stade na put jedan od episkopa koji je bio veoma cenjen kod cara, a to je bio Evdoksije, starešina arijevaca, kome je veoma stalo da ne dođe do pomenutog Sabora, i koji je u srcu zamislio da sve pravoslavne, koji su trebali doći na taj skup, kazni zbog toga. Da su makedonijevci zaista stupili u zajednicu sa episkopom Liverijem, i da su priznali Nikejski simvol preko svojih ljudi koji dođoše u Rim, o tome svedoči i Sabin u svome Zborniku.

 

 

XIII glava

O tome kako se Evnomije odvojio od Evdoksija da bi zatim prišao Aeciju. O tome kako je Evdoksije napakostio Atanasiju u Aleksandriji, te je Atanasije ponovo morao bežati, i kako se zbog toga pobunio narod, a uplašeni car izdade ukaz o Atanasijevom povratku na svoju katedru, samo da bi došlo do stišavanja pobunjenog naroda

U to vreme, odvoji se Evnomije od Evdoksija, i držao je zasebne zborove a to je bilo zbog toga što je Evnomije navaljivao na Evdoksija da se prime u zajednicu njegov učitelj Aecije, a Evdoksije to nije želeo da prihvati. Razlog zbog koga Evdoksije nije hteo zajednicu sa Aecijem nije bio taj što se gnušao njegove nauke (jer je i sam mislio kao ovaj), nego se ustezao zbog toga jer su pristalice Aecija svrstavale Evdoksija među inoverce. To je razlog zbog koga se Evnomije odvoji od Evdoksija. To se dešavalo u Konstantinopolju. Međutim, u Aleksandriji je tamošnju crkvu uzmutio prefekt svojim ukazom, koga je izdao nagovoren od strane Evdoksija. Atanasije, plašeći se napada od nahuškane mase, krio se u očevoj grobnici puna četiri meseca. I kako ga nije bilo među narodom koji ga je poštovao, dođe do velike bune. Tada car, saznavši o svemu šta se dešava u Aleksandriji, izdade zapovest da Atanasije ponovo upravlja tamošnjom crkvom i da se ne mora skrivati. Eto odgovora na pitanje zbog čega je crkva u Aleksandriji živela u miru sve dok je na njenom čelu bio Atanasije. A kako će po njegovom upokojenju arijevci uzeti aleksandrijsku crkvu, o tome ću nešto kasnije.

 

 

XIV glava

O tome kako su arijevci rukopoložili Demofila kada je umro Evdoksije, i o tome kako su pravoslavni izabrali za episkopa Evagrija, koga je rukopoložio Evstatije Antiohijski

U to doba car Valent otide iz Konstantinopolja u Antiohiju. Kada je stigao u Nikomidiju Vitinsku, zadrži se tu iz ovog razloga: tek što je car krenuo iz Konstantinopolja, umro je arijevski episkop Evdoksije. To se dogodilo u vreme trećeg konzulstva Valentijanovog i Valentinovog. Evdoksije je bio na katedri konstantinopoljske crkve devetnaest godina. Na njegovo mesto arijevci postaviše Demofila, a oni koji su bili za Nikejski simvol, nameravajući da iskoriste priliku, izaberu izvesnog Evagrija, svog jednoverca, i njega rukopoloži Evstatije, nekadašnji episkop Antiohije, koga je Jovan pozvao iz zatočenja i koji je krišom boravio u Konstantinopolju da bi učvršćivao u veri one koji su ispovedali jednosušnost.

 

 

XV glava

O tome kako su arijevci činili pakosti onima koji su bili za Nikejsku veru, pošto je car zatočio i Evagrija i Evstatija

To je stvorilo priliku za arijevce da ponovo napadnu na pravoslavne hrišćane. Car je brzo čuo za sve, pa iz straha od novih sukoba, posla iz Nikomidije nešto vojske u Konstantinopolj, i naredi da Evagrija i Evstatija odvedu u mesto koje je određeno za njihovo zatočenje. Evstatije bi poslat u Viziju, mesto u Trakiji, a Evagrije bi odveden u drugo mesto. Sada su arijevci postali smeliji i činiše još grđa dela sinovima Crkve. Oni su ih zlostavljali, tukli, bacali u tamnice, globili i kinjili dotle da se to više nije moglo trpeti. Kada je pravoslavnima sve to dojadilo, naumili su da mole cara da ih zaštiti od tog nasilja, ali oni su tražili zaštitu na pogrešnom mestu.

 

 

XVI glava

O tome kako su spaljeni na brodu sveti sveštenici, zbog čega se izli gnjev Božji te u Frigiji nastupi velika glad

Kada se po bratskom dogovoru njih sedamdeset sveštenika, predvođeni Urbanom, Teodorom i Menedemom uputiše u Nikomidiju, i predadoše caru molbu, objasnivši kakva nasilja trpe hrišćani, car se tobož razgnevi, ali tajno zapovedi prefektu Modestu da pohapsi i pobije sve te ljude koji dođoše pred njega. Prefekt nije smeo da javno izvrši to pogubljenje jer je postojala opasnost da se masa sveta pobuni, te se zbog toga doseti i naredi šta je trebalo, kao da će ih poslati u zatočenje. I pošto im reče šta namerava s njima, i oni to poslušaše bez i najmanjeg straha, naredi da se odvedu na brod koji će ih tobož odvesti do mesta zatočenja, a mornarima izdade naredbu da zapale brod kada izađu na otvoreno more. Tako se i zbilo. Kada je brod isplovio na sredinu Astakijskog zaliva, mornari učiniše šta im je zapoveđeno i zapališe brod, a oni umakoše čamcima. Tada se dignu jak vetar i gonio je zapaljeni brod pa ubrzo doplovi u luku po imenu Dakidza, i tu potonu zajedno sa mučenicima. Mnogi tvrde da ovo nije ostalo bez kazne jer u Frigiji nasta glad, te su mnogi zbog toga morali doći u Konstantinopolj, a neki i u udaljenije krajeve.

 

 

XVII glava

O tome kako je car, zadržavajući se u Antiohiji, ponovo gonio pravoslavne hrišćane

Ali car Valent nije bio zabrinut zbog toga što je izbila velika glad, nego dođe u Antiohiju (Sirsku), i boraveći tu, gonio je one koji nisu želeli da budu sa arijevcima. Malo mu je bilo to što je po gotovo svim gradovima istoka proterao pravoslavne, nego ih je još i zlostavljao pa i ubijao, više nego kada ih je potapao u more.

 

 

XVIII glava

O tome šta se dogodilo u Edesi, kako je osramoćen prefekt, i o tome kako su bili čvrsti u veri građani tog grada, i o ženi koja beše Bogu po volji

Treba da kažem šta se dogodilo u Edesi Mesopotamskoj. Tu je hram koji je star i koji je na glasu, a sagrađen je u spomen svetog apostola Tome, i zbog te velike svetinje tu se okupljao veliki broj pravoslavnih hrišćana. I car Valent poželi da vidi taj hram, ali kada je saznao da narod koji dolazi u taj hram prezire njegovu jeres, priča se da je rukom udario prefekta zbog toga što nije rasterao narod iz te crkve. Osramoćeni prefekt popuštao je carevom gnevu protiv svoje volje, i kako mu beše žao da progoni toliki narod, poruči hrišćanima da se raziđu. Ali hrišćani ga ne poslušaše ni onda kada im je tajno savetovao ni onda kada im je pretio. Kada je prefekt, po zapovesti cara, pošao sa vojskom na hram, srete jednu ženu koja je vodila dete za ruku. Žena se uputila k crkvi, pa se progura kroz vojsku koja je bila oko prefekta. Razljućeni prefekt zapovedi da dovedu tu ženu, pa joj reče: „Nesrećnice, kuda si krenula?“, a ova mu odgovori da ide tamo gde su i ostali hrišćani. Prefekt je tada upita zar nije čula da će biti pobijeni svi koji budu u hramu, a ona reče da upravo zbog toga i žuri da i ona bude tamo. Kada je prefekt upita zašto na gubilište vodi dete, ona kaza da i ono želi da uđe među mučenike za Hrista. Saslušavši te reči, prefekt je znao da će tako postupiti i oni u hramu, pa se uputi caru i kaza mu da će svi izginuti za svoju veru, naglasivši da bi bilo veoma nepromišljeno pobiti toliki narod za tako kratko vreme. Ovim rečima ublaži carev gnjev, i na taj način su stanovnici Edese ostali pošteđeni od propasti koju im nameni car.

 

 

XIX glava

O tome kako je car Valent pogubio mnoge ljude kojima je ime započinjalo grčkim slovom ,,teta“, a to je učinio zbog nekih vradžbina

Skoro u isto vreme, rekao bi neko, kao da se nekakav zao duh naumio koristiti žestokom naravlju cara. To podstaknu neke ljude da gataju ko će naslediti cara Valenta, i da bi to saznali, oni pozvaše neke magove, a zli duh, koji je govorio iz tih ljudi, po svom lukavstvu, napisa četiri slova: teta, eta, omega i vita, rekavši da njima počinje ime onoga koji će vladati nakon Valenta, i da je to ime složeno. Kada je car čuo za to, on odluči da pobije sve one ljude čije je ime počinjalo slovom teta, na primer: Teodora, Teodota, Teodosija… Tom prilikom bi ubijen i neki Teodosnol, čovek poznat po plemenitosti, od vladarske porodice u Španiji. Pa kako silan strah uđe u narod, mnogi promeniše svoja imena.

 

 

XX glava

O tome kako se upokoji Atanasije, a na njegovo mesto dođe Petar

Treba znati da car Valent nije pravio smutnje po Aleksandriji i Egiptu dok je Atanasije bio živ i upravljao poslovima aleksandrijske crkve. On je znao da su građani većinom odani Atanasiju, pa se plašio da ne dođe do pobune naroda. Ali kada je tekla druga godina konzulstva Gracijana i Proba, upokoji se Atanasije nakon nebrojenih podviga za Crkvu Hristovu. On je bio episkop 46 godina, pretrpevši za to vreme mnoge bede i nevolje. Njegovo mesto ostavio je blagočestivom i u govoru veštom episkopu Petru.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *