NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA  ČETVRTA

 

I glava

O tome kako je po smrti cara Jovijana za njegovog naslednika izvikan (izabran) Valentijan, koji uze svoga brata Valenta da mu bude pomoćnik u upravljanju carevinom, i o tome da je Valentijan bio pravoslavni hrišćanin a Valent – arijevac

Kada je umro car Jovijan, kao što je rečeno, u mestu po imenu Dadastan (ili Dadas), tada vojske, u roku od sedam dana, dođoše iz Galatije u Nikeju (Vitinsku), te jednoglasno za cara izabraše Valentijana. To se dogodilo 20. februara. Valentijan je bio rodom iz Panonije, iz mesta Kivali. Dok je bio starešina nad vojskom, pokazao se veoma vešt ratnik. To je bio čovek krepke duše, i svagda se pokazivao kao uzvišen nad onim što je bio. Kada je uzveden na presto, odmah se uputi u Konstantinopolj, i uze svoga brata Valenta, da mu ovaj bude pomoćnik u upravljanju. To je bilo trideset dana nakon izbora za cara. Iako su obojica bili hrišćani, ipak se nisu slagali oko ispovedanja vere jer Valentijan je ispovedao Nikejski simvol, dok je Valent prihvatio Arijevo učenje. To Valentovo arijanstvo imalo je korene od njegovog krštenja, jer ga je krstio Evdoksije koji je bio starešina arijevske crkve u Konstantinopolju. Iako je i jedan i drugi bio zauzet za ono što je poštovao, opet behu daleko jedan od drugoga po naravi kada postaše carevi. Za vreme Julijanove vladavine Valentijan je bio oficir, a Valent je služio kao carski pridvornik, i tada obojica pokazaše stalnost u veri, jer kada su ih nagovarali da prinesu žrtve, radije su se odrekli svojih položaja nego da se odreknu vere. Ipak, ostali su u službi jer su bili od koristi državi. Tako je bilo i u vreme vladavine Jovijana. Kada su seli na presto, oko pitanja upravljanja carevinom nije bilo razmimoilaženja, ali nisu se mogli složiti oko pitanja vere. Valent je imao želju da pomogne obnavljanje Arijevog učenja, i bio je opor prema onima koji ne misle kao on, što će se kasnije videti. U to vreme crkvom u Rimu upravljao je Liverije, a crkvom u Aleksandriji, koja je prihvatila Nikejsku veru, upravljao je Atanasije, a arijevcima u Aleksandriji upravljao je Lucije, koji na to mesto dođe posle Georgija. U Antiohiji, starešina arijevaca je bio Evsoje, dok oni koji su prihvatili jednosušnost, podeliše se, te jedni behu uz Pavlina, a drugi uz Meletija. Crkvom u Jerusalimu upravljao je Kirilo, crkvom u Konstantinopolju upravljao je Evdoksije, koji je bio za Arija, dok su se oni koji što su prihvatili Nikejski simvol, okupljali u jednoj kući, izvan grada. Takođe i oni od makedonijevaca, koji su se odvojili u Selevkiji od arijanaca, imali su svoje zbornice (hramove) po gradovima.

 

 

II glava

O tome da kada Valentijan otide na zapad, Valent dođe u Konstantinopolj, pa postupi po molbi makedonijevaca da bude održan sabor, i o tome kako je nakon toga usledio progon onih koji su prihvatali Nikejski simvol vepe

Valentijan ubrzo potom zbog poslova otide na zapad, a Valent dođe u Konstantinopolj, a tada tu dođoše mnogi od episkopa koji su prihvatili Makedonijevo učenje, pa moljaše Valenta da se održi sabor radi popravljanja vere. Valent je mislio da su uz makedonijevce i Akakije i Evdoksije, te popusti pred molbama, pa se oni (makedonijevci) iskupiše u Lampsahu. U to vreme Valent hitro otide u Antiohiju (Sirsku), želeći da spreči upad Persijanaca u carevinu, jer beše narušen dogovor o miru (koji je bio sklopljen pre trideset godina između Jovijana i Persijanaca). Ali, nije bilo razloga za toliku zabrinutost jer su Persijanci bili i dalje za mir, nego Valent to iskoristi da svom snagom nasrne na one koji su bili za Nikejski simvol. Tada on nikakvog zla ne učini episkopu Pavlinu, veoma bojažljivom čoveku, ali zato zatvori Meletija, a ostale koji nisu želeli da imaju zajednicu sa Evsojem protera iz antiohijskih crkvi, pošto ih je prethodno mučio i kažnjavao. Govori se da je naredio da mnogi bucu udavljeni u obližnjoj reci Oroit.

 

 

III glava

Dok je Valent činio zla na istoku onima koji su bili za Nikejski simvol, u Konstantinopolju se pojavi tiranin Prokopije. U isto vreme dogodi se i jak zemljotres i dođe do velikih poplava, zbog čega su stradali mnogi Gradovi

Dok je Valent činio zla po Siriji, u Konstantinopolju podignu bunu tiranin po imenu Prokopije, koji za kratko vreme okupi veliku vojsku, i već je bio spreman da krene protiv cara. Kada Valent čuje za to, zbuni se, pa prestade da progoni pravoslavne hrišćane. Tada se dogodi i jak zemljotres, od koga su stradali mnogi gradovi. Takođe je došlo do poplave, jer se uzburka more, pa postradaše mnoga sela i gradovi uz obalu. To se zbilo za vreme konzulstva dva cara.

 

 

IV glava

O tome kako su u to, po Crkvu, nemirno doba makedonijevci na saboru u Lampsaku ponovo proglasili Antiohijski simvol, anatemišući onaj simvol koji je proglašen u Arminu, i o tome kako su ponovo svrgli Akakija i Evdoksija

U takvim okolnostima loše su stajali i državni i crkveni poslovi. Makedonijevci se okupiše u Lampsaku, i tu održaše sabor, sedam godina nakon sabora u Selevkiji, te ponovo potvrdiše veru iz Antiohije, koju su ranije potpisali u Selevkiji, a onaj simvol koji je objavljen u Arminu odbaciše. Pored toga, zbaciše i Akakija i Evdoksija. Evdoksije, episkop Konstantinopolja, bio je nemoćan, i nije to mogao sprečiti. Razlog za to bio je građanski rat koji je tada vođen. Ova okolnost potače pristalice episkopa Elevsija Kizičkog da budu veoma aktivni, te usvojiše tzv. Makedonijevu nauku, u početku malo poznatu među ljudima, ali sada, na saboru u Lampsaku razglašenu, tako da za neko vreme postaše veoma brojni. Po mom mišljenju, na ovaj Sabor pada odgovornost zbog čega je po Helespontu došlo do širenja makedonijevaca (jer Lampsak je u uskom zalivu Helesponta).

 

 

V glava

O tome kako je došlo do sukoba dve vojske kod jednog mosta u Frigiji, i o tome kako je Valent uhvatio Prokopija izdajom njegovih vođa, i kako je ubio i Prokopija i one koji su ga izdali

U vreme Gracijanovog i Dagalefovog konzulstva, unutrašnji (građanski) rat beše još žešći. Tiranin Prokopije izađe sa vojskom iz Konstantinopolja, i beše spreman da se sukobi sa vojskom cara. Valent, kada ču za to, krenu iz Antiohije i sukobi se sa Prokopijem u Nakoliji (Frigija). Prva bitka bi srećna po Prokopija, ali nešto docnije Valent zarobi Prokopija jer su ga izdali njegovi saborci Angelon i Gamarije. Ovu dvojicu Valent natera da kažu sve, obećavši im da im ništa neće učiniti. A kada oni sve rekoše, Valent naredi da budu presečeni nadvoje testerom. Sa Prokopijem je učinio sledeće: savili su dva drveta koja behu jedno pored drugog, pa jednu nogu Prokopijevu vezaše za jedno, a drugu za drugo drvo, i kada pustiše drveća, Prokopije bi rastrgnut.

 

 

VI glava

O tome kako je Valent, pošto ubi Prokopija, nastoji da arijanizmu privede i one koji behu na Saboru ali i sve hrišćane

Uklonivši tiranina, Valent nasrnu na hrišćane naumivši da ih sve načini sledbenicima Arija. Bilo mu je veoma krivo što je Sabor (koji je bio u Lamsaku), ne samo zbacio arijevske episkope, nego što je anatemisao veru koja je proglašena u Arminu. Dok je bio u Nikomidiji Vitinskoj, Valent k sebi dozva episkopa Elevsija Kizikijskog, a ovaj je, kao što rekoh, bio makedonijevac, pa onda dozva na sabor episkope koji behu za Arijevo učenje, pa poče primoravati Elevsija da i on pristane na arijanizam. U početku se Elevsije odupirao, ali kada mu počeše pretiti zatočenjem i gubitkom imanja, uhvati ga strah, pa se pridruži arijancima. Ali, čim je to učinio, odmah se pokaja, pa kada se vrati u Kizik, žalio se pred sabranim narodom: „Ja sam bio primoran da to učinim, te zato tražite drugog episkopa jer sam se ja odrekao svoje vere, ali na silu“. Međutim, narod iz odanosti prema njemu ne htede da pređe pod vlast drugoga, niti da svoju crkvu ustupi drugome. I tako oni ostaše uz njega, niti se odrekoše svoje jeresi.

 

 

VII glava

O tome kako je prognan Elevsije Makedonski a na njegovo mesto dođe Evnomije, koji kao nekadašnji picap bezbožnika Aecija, pođe njegovim stopama

Kada je o tome čuo episkop Konstantinopolja, posla Evnomija da bude episkop Kizika, a car izda uredbu po kojoj se Elevsije mora ukloniti, a na njegovo mesto postavi Evnomija. Ovo je dalo povoda da pristalice Elevsija sagrade crkvu za sebe, izvan grada, pa su tu vršili svoja bogosluženja. Evnomoje o kome je reč, svojevremeno je bio pisar kod Aecija, koji dobi ime Bezbožnik, kao što već rekoh. Družeći se sa njim, Evnomije je prihvatio njegov sofistički način razmišljanja i igru sa ispraznim rečima. Pomislivši za sebe da je veliki sofista, on poče huliti na Boga, krenuvši putem arijanizma. Slabo je poznavao Sveto Pismo jer i pored toga što ga je čitao, nije shvatao ono šta je napisano. O tome kazuje i sedmi tom knjige koju je napisao gde tumači Poslanicu Rimljanima, gde kazuje silne reči a opet nije razumeo smisao onoga o čemu govori apostol Pavle. Građani Kizika, gde beše postavljen za episkopa, nisu više mogli da trpe sve to, pa ga na kraju proteraše. Evnomije tada otide u Konstantinopolj, i tu je živeo sa Evdoksijem. Ali, da neko ne bi pomislio kako sam zlorečit, evo nekih njegovih reči koje on govori o Bogu: „Kakav je Bog u suštini, to On o tome zna isto toliko koliko i mi. Ne može se reći da On zna više a da mi znamo manje, ali to šta mi znamo o Njegovoj suštini, toliko o njoj znao i On; i naprotiv, šta On zna, to isto bez razlike možemo naći i u nama…“ Takve, i ovima slične reči pisao je Evnomije; a kako će kasnije napustiti Arijevu nauku, o tome ću reći docnije.

 

 

VIII glava

O rečima u kamenu, i o tome kako je razgnevljeni car Valent zapovedio da se sruši ta stena u Halkidonu

Prema Vizantiji su stajale Halkidonske stene, i car je naredio da one budu porušene. On se kletvom zarekao da će to učiniti kada pobedi tiranina jer se Halkidonci, odani bivšem tiraninu, rugaše Valentu i zatvoriše vrata pred njim kada je želeo da uđe u grad. I tako bi srušena ta stena, a kamen bi donet u Konstantinopolj, pa od njega sazidaše kupatila koja su nazvana „Konstantinova kupatila (Konstantinove banje)“. Na jednom od kamena bio je zapis proročkog sadržaja, i to beše zapisano davno u prošlosti, ali se nije znalo za to sve do tada. U tom zapisu se kazivalo da kada grad uzima vodu u izobilju i da kada kamen bude uzidan u banju (kupatilo), da će tada doći nebrojena plemena varvara, i da će napasti na Rimsku zemlju, i da će carevini naneti veliko zlo, i da će na kraju i sami propasti. Za one koji to žele da čuju, navešću tekst od reči do reči:

„Kada se na bogato ukrašenim ulicama grada načini kolo veselih nimfa, vila što nose rosu, i kada kamenje iz stene bude uzidano u banje, tada će nebrojena plemena skitalačkih naroda, plemena divlja, ratoborna, sa oružjem u rukama, preći preko prelepe vode Istra, i opustiće predela Skita i polja Misije; a kada dođu do Trakije, sa namerom da nad njom iskale svoju zlu volju, tu će naći svoj grob, i tako će se okončati njihova sudbina.“

Nije prošlo puno vremena, a Valent dovede vodu u Konstantinopolj, a u isto vreme napadoše i varvari (ali o tome ću kasnije govoriti). Međutim, taj proročki zapis se mogao primeniti i na nešto drugo: pošto bi uvedena voda u grad, tadašnji prefekt Konstantinopolja – Klearh, načini na sadašnjoj Teodosijevoj pijaci veliku česmu, i nazva je „Obilna voda“, i zbog gradnje te česme bi veliko veselje, tj. upravo onako kako o tome govori proroštvo. Uostalom, proroštvo se ispunilo nešto kasnije, te narod Konstantinopolja poče da moli cara da zaustavi rušenje stene. To isto molili su od cara i stanovnici Vitanije i Nikeje, koji su zbog toga došli u Konstantinopolj. Cara je to jako razljutilo, i jedva je prihvatio molbu građana koji su došli. Ali, kako se car zarekao zakletvom, zato odmah naredi da se stena poruši, a da se rupe koje su tada načinjene, zatvore sitnim kamenjem. O tome i danas postoje tragovi.

 

 

IX glava

O tome kako je car Valent gonio novatijevce zbog toga što su i oni, kao i pravoslavni, prihvatali jednosušnost

Međutim, car nije prestajao da progoni one koji su prihvatali jednosušnost, pa ih je proterivao iz Konstantinopolja zajedno sa novatijevcima koji su, kao i pravoslavni, prihvatili Nikejsku veru. Njihove (novatijevske) crkve je zatvorio, a takođe i njihovog episkopa. Bio je to episkop Agalije, čovek koji je novatijevskim crkvama upravljao još iz vremena Konstantina, i koji je živeo apostolskim životom: hodao je bos, imao je samo jednu haljinu, svagda držeći reči Jevanđelja… Razljućenog cara ublažio je pobožni i slatkorečivi čovek po imenu Markijan. On je najpre bio u pridvornoj vojnoj službi, a zatim je bio novatijanski sveštenik, i učio je gramatici careve kćeri Anastasiju i Karosu (po njihovim imenima nazvane su banje koje je njihov otac sagradio u Konstantinopolju). Iz pažnje prema tom Markijanu, behu otvorene novatijanske crkve. Ipak, ne može se reći da su oni bili u potpunom miru od arijevaca, jer su ih ovi svagda gledali sa podozrenjem.

Treba imati na umu da je rat sa tiraninom Prokopijem bio u vreme konzulstva Gracijana i Dagalefa, negde na kraju meseca maja.

 

 

X glava

O tome kako se Valentijanu našao sin kome je dato očevo ime, i o tome kako je Gracijan bio rođen pre nego što će Valentijan postati car

Nedugo nakon pomenutog rata, i za istog konzulstva, našao se sin Valentijanu (koji je vladao zapadnim oblastima), i tome sinu beše nadenuo svoje ime; a Gracijan je rođen pre nego što će Valentijan postati car.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *