NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA TREĆA

XXI glava

O tome kako je car sa vojskom krenuo na Persijance, i o tome kako je ubijen

Car je ušao u Persiju malo pre početka proleća, a to je učinio zbog toga jer je znao da su Persijanci tokom zime veoma lenji, pa kako ne mogu izdržati hladnoću, tada izbegavaju da se upuštaju u boj. I drevna poslovica kaže: „Miđani zimi ni ruke ne pomaljaju ispod plašta“. S druge strane, Rimljani su spremni da se bore tokom čitave godine, i znajući to, Julijan i povede vojsku. Sreća ga je poslužila, te je opustošio polja, sela, tvrđave, varošice i gradove, te dosta brzo dođe do Ktizofa, prestonog grada, u kome je bio persijski car, koji, kada vide šta se dešava, poče da moli Julijana da prekine rat. Ali Julijan ne htede da prihvati poziv cara Persije, nego poverova pričama nekog filosofa Maksima, koji dođe k njemu, pa za sebe poče da misli da je novi Aleksandar Makedonski. A kako se poveo i po Platonu i Pitagori, i njihovom učenju o seobi duša, on poverova da je u njemu duša Aleksandra Makedonskog. Car Persije, kada vide da molbe ne pomažu, odluči da prihvati bitku. Rimljani, videvši da se neprijatelj priprema za borbu, počeše da prekorevaju cara što nije prihvatio mir. Ipak, dođe do bitke. Julijan je sedeo na konju i hrabrio svoje vojnike, i oslanjajući se na sreću, bio je bez oružja. A onda, ne zna se odakle, dolete strela i rani ga. Od te rane umro je Julijan, i nikada se nije saznalo ko ga je ubio. Neki smatraju da je strelu odapeo neko od Persijanaca, a drugi da je to učinio neki Julijanov vojnik. Kalist, koji je po službi bio blizu cara, pričajući o svemu, tvrdi daje cara ubio nečastivi duh. Može biti da je Kalist, kao neko ko se bavio sastavljanjem pesama, sve to izmislio, a može biti da je to i istina. Činjenica je da je Julijan okončao svoj vek, kao što rekoh, u Persiji, 26. dana meseca Junija, kada je teklo četvrto konzulstvo koje je delio sa Salustijem. Tada je tekla treća godina njegove vladavine, a sedma od kako ga je Konstancije proglasio za kesara. Kada je poginuo, imao je 31 godinu života.

 

 

XXII glava

O tome kako je izabran Jovijan

Vojnici, našavši se u takvoj neprilici, već sledećeg dana za cara izabraše Jovijana, čoveka plemenitog i hrabrog. On je bio visoki oficir u vreme kada je Julijan predložio vojnicima, koji su ga služili, da izaberu između ova dva: ili da prinesu žrtve idolima ili da izađu iz vojne službe. Tada Jovijan sa sebe skinu oficirski pojac, ne želeći da učini po volji neznabožačkog cara. A kada je nastupio rat protiv Persijanaca, Julijan ga ponovo pozva u vojsku. Sad, kada su želeli da ga proglase za cara, Jovijan je to odbijao. Kada mu vojska zapreti silom, on reče da kao hrišćanin ne može gospodariti nad neznabošcima. Ali kako svi rekoše da su hrišćani, on se prihvati vladavine. Postavši car na tlu Persije, i videvši da vojska umire od gladi, on prekinu rat pod uslovima koji nisu bili povoljni, ali tada ne beše drugog rešenja. Tako Jovijan predade deo Sirije i mesopotamski grad Nizibu, pa se sa vojskom povuče. Kada se pročulo o svemu ovome, hrišćani se obradovaše a neznabošci silno zaplakaše za Julijanom. Međutim, vojska je neprestano optuživala Julijana zbog njegove naglosti i nepromišljenosti, i da je zbog toga izgubljen deo Imperije. Pominjali su takođe i to da je razlog za to što je Julijan poverovao nekom izbeglici, te naredi da se zapale svi brodovi duž reke koji su bili natovareni hranom, i zbog toga u vojsci nastupi velika glad. Tada i sofista Livanije zaplaka za Julijanom, pa napisa i knjigu „Julijan, ili nadgrobna reč“. U tom spisu on uzdiže ono šta je činio Julijan, a naročito njegov trud da uništi hrišćanstvo. Da je sofista hvalio neka druga dela cara Julijana, ja bih spokojno prešao na događaje koji pripadaju istoriji, ako kako taj veliki govornik pomenu Julijanove spise kojima on izvrgava ruglu hrišćane, nametnu mi obavezu da mu odgovorim.

 

 

XXIII glava

Obaranje navoda koje je sofista Livanije izneo u svojoj knjizi

„Tokom zime, piše Livanije, kada su noći duže, car je provodio vreme čitajući knjige u kojima se govori o nekom čoveku koji je živeo u Palestini, i za koga se govorilo da je Sin Božji. Julijan je opširno i razložno dokazivao da su te knjige, a koje mnogi cene, po sebi veoma smešne i da su prepune najraznovrsnijih nelogičnosti, i zbog toga se proču da je on (Julijan) mudriji od starca u Tiru. Neka mi taj starac oprosti, i neka moje reči primi dobronamerno, kada kažem da je sin nadmašio oca…“ Upravo ovako je pisao Livanije, a ja priznajem da je on veliki sofista, i da nije iste vere kao i Julijan, on bi protiv njega bez sumnje kazivao isto ono šta kazuju i hrišćani, a kao učeni sofista te reči bi se još pre prihvatile od naroda. Potrebno je znati da je Livanije pisao i pohvale Konstanciju, dok je ovaj bio živ, a kada je umro, on poče da kazuje protiv nekadašnjeg cara krivice kojima ga je silno vređao. Da je na carskom prestolu sedeo Porfirije, tada bi sofista Livanije bez sumnje hvalio ono šta je pisao Porfirije; a da je Julijan bio sofista, Livanije bi mu nadenuo neko drugo ime, možda nepristojno. Ali, kako je Livanije kao sofista i kao carev drug bio jedne misli sa njim, govorio je za cara šta mu se htelo, te stoga ću ja, koliko mogu, obarati njegove navode koje je pismeno izložio. Knjige o hrišćanima Julijan je znao od ranije, a kada je pisao protiv tih knjiga, on je to činio ne jakim argumentima, kao što kaže Livanije, nego kroz porugu i podsmeh upravo zbog pomanjkanja istinskih dokaza da omalovaži ono šta je zapisano u hrišćanskim spisima. Svako, kada opovrgava nekoga, nastoji da sakrije istinu i lažima napada na suparnika. Isti je slučaj i kada neko nekoga mrzi, i on ne samo da čini nego i govori kao neprijatelj. A kako su Julijan i Porfirije, koga Livanije naziva „starcem iz Tira“, imali običaj, pa i naklonost da se ismevaju nad drugima, to se vidi i iz onoga šta su pisali: Porfirije je napisao istoriju u kojoj se ismevao nad životom Sokrata, koji je jedan od najvažnijih filosofa, rekavši za njega takve stvari koje nije rekao ni Melit, niti bilo ko od onih koji su ga optuživali. Ja to govorim o Sokratu, kome se Grci čude zbog njegove izdržljivosti, pravičnosti i drugih vrlina, i koga čuveni filosofi Platon, Ksenofont i drugi, poštuju ne samo kao čoveka koji je Bogu po volji, nego i kao takvoga koji je razmišljao o stvarima koje su iznad čovekovih sposobnosti. A Julijan, ugledavši se na oca (Porfirija), pokazao je svoju pakost u knjizi o kesarima, gde je ismevao sve careve koji su bili pre njega, ne štedeći pri tome ni filosofa Marka. I tako, već samim onim što su pisali, pokazali su svoju spremnost da izrugavaju druge ljude. Mislim da nisu potrebni mnogobrojni dokazi da bi se videla istina o njihovoj naravi i razumu.

Pišem ovo o njihovoj naravi gledajući upravo njihove spise. Uz sve to, navešću i ono šta kazuje (sveti) Grigorije Nazijazin o Julijanu (u svojoj besedi protiv neznabožaca): „Drugi se istinski osvedočiše o svemu kada vlast beše predata Julijanu, a ja kao da ga još gledam kako je u Atini, kada smo zajedno živeli. On u Atinu dođe nedugo posle afere sa njegovim bratom. Razlog zbog čega je došao u Atinu je da proputuje Heladom i da se upozna sa njenim školama, a takođe i zbog toga da se dogovori sa tamošnjim žrecima i varalicama o svojim namerama. To je činio u tajnosti jer se još uvek plašio da javno pokaže svoju bezbožnost. Tako sam ja, koliko pamtim, doživeo tog čoveka, i nisam se prevario mada ne spadam među osobe koje su vešte u proceni. Tome je više doprinela nestalnost njegovog karaktera nego li neke moje sposobnosti. Zapamtio sam njegov izgled koji je takođe govorio u prilog tome: slab vrat, pleća koja su se nekako čudno širila kada je disao, nemirne oči, grozan pogled, krive noge, velike nozdrve iz kojih se pomalja pakost i prezrenje, podrugljive crte na licu, nepristojan smeh, napućena usta… Ja sam ga video takvog pre nego li je svojim delima pokazao svoje pravo lice… Video sam sve to, i govorio sam: Kakvu to zmiju gaji Rimsko carstvo? Ja sam to onda predskazao, a voleo bih da sam pogrešio jer bih radije prihvatio da me zovu lažnim prorokom nego što se nadvi toliko zlo nad ljudima i pojavi se takvo čudovište kakvog do tada nije bilo, mada se kazuju o silnim poplavama, erupcijama vulkana i provalama zemlje, o zlim ljudima i zverima koje dođoše na svet. Zbog toga on (Julijan) i skonča onako kako je priličilo njegovoj bezumnosti…“ Tako kazuje Grigorije o Julijanu, a što se tiče onih spisa koje je nekadašnji car ostavio iza sebe, a koji govore protiv hrišćana i protiv istine, gde on izvrće reči Svetog Pisma ili dodajući najrazličitije besmislice zarad svog cilja, treba znati da su nebrojeni ljudi pre njega isto tako pisali protiv Hrista, ali da učitelji Crkve sve te reči opovrgoše svojim spisima i besedama. Origen je oborio sofističke izmišljotine zlonamernih ljudi, iako je on (Origen) živeo mnogo pre Julijana, no opovrgavajući sva prebacivanja na hrišćane, on je tumačio i objašnjavao sve što je na prvi pogled moglo dovesti u zabunu one koji su čitali svete knjige.

Da su Julijan i Porfirije pažljivo pročitali sva ta tumačenja i primili njegove (Origenove) reči, mogli bi dar svoje rečitosti preneti na nešto drugo a ne da se utrkuju oko toga ko će šta ogavnije reći o hrišćanima. A da je to upravo bila želja cara, kao i da uz sebe privuče proste i neobrazovane osobe, a ne one kojima je već poznata istina Svetog Pisma, imamo dokaze u njegovim spisima. Na primer, u delu pod naslovom „O cinizmu“ on uči kako treba sastavljati mitove, pa tvrdi da u njima treba prikrivati istinu, te da on božanstvene knjige vidi kao mističke priče sa nekim tajanstvenim smislom. Njega, kako vidimo u tom delu, ljuti što svi ne misle o tome kao on, te napada na hrišćane koji su prihvatali Sveto Pismo onakvo kakvo jeste. Takođe sam čuo da se i njemu desilo isto što i Porfiriju: neki hrišćani iz Kesarije Palestinske izudaraše Porfirija nekoliko puta. Ovome to bi teško, te se odreknu hrišćanstva i poče da piše knjige protiv hrišćana.

Car Julijan, koji se držao prostote i njenog mišljenja, poče smatrati ništavnim sve što je hrišćansko, i u tome se povede za Porfirijem koji je jednako napadao na hrišćane. I tako, njih dvojica, svojevoljno se prepustiše bezbožnosti, a onda im se sve to vratilo. Ali, kada sofista Livanije, rugajući se hrišćanima, poče da širi glas o tome da hrišćani načiniše Bogom i Sinom Božjim onoga čoveka koji se pojavi u Palestini, čini nam se da nije razmišljao o tome da sam počinje da sleduje za Julijanom. Jer, kada dođe prvi glasnik, i javi da je poginuo Julijan, zamalo ga ne ubiše smatrajući da kazuje laž protiv boga, a on (Livanije) zatim kaže: „O vaspitaniče duhova! O učeniče Duhova! O zajedničaru sa duhovima!“ Možda je on ovo drugačije razumevao, ali ako se izraz od dva smisla uzme u onom lošijem (smislu), to onda njegove reči, kako se čini, nisu daleko od onih kojima se služe hrišćani kada kore Julijana. Ako li je Livanije hteo da uznese pohvalu, tada je trebao da se kloni izraza koji mogu biti dvostruko shvaćeni, kao što je učinio drugom prilikom, kada je izostavio izraz zbog koga je kritikovan. Uostalom, kako se priznaje za Boga Hristos, koji je s jedne strane, tj. one vidljive – čovek, a sa one druge, nevidljive – Bog, i kako se u Njemu sjediniše obe prirode, hrišćani o tome znaju iz Svetog Pisma, a to neznabošci ne mogu pojmiti sve dok ne poveruju u ono o čemu govori Pismo (Is. 7, 10). Stoga se neznabošci i ne stide da obožavaju tolike ljude. Pa neka na kraju krajeva i obožavaju dobronamerne, pravedne i mudre (ljude), ali, na žalost, oni vide i klanjaju se kao božanstvu ljudima koji nemaju ni stida, ni srama, običnim bezbožnicima i pijancima, kakvi su: iraklijevci, dionisijevci, eskulapovci, kojima se Livanije kune u svojim delima. I kada bih počeo opisivati njihov razuzdani i gnusni život, to bih se veoma udaljio od onoga dela koje sam započeo; a koji imaju želju da saznaju nešto više o tome, navešću dela iz kojih to mogu pročitati: „Peplos“, koje napisa Aristotel, zatim „Stefanos“, koga napisa Dionisije, „Polimnimon“, koga napisa Regin i mnoga druga, a u kojima je iskazano neznabožačko učenje o božanstvima. A da je kod neznabožaca zaista običaj da bez puno promišljanja obožavaju ljude, navešću nekoliko primera: stanovnici Rodosa, kada su stradali, prihvatili su mišljenje da treba da se poklone Atisu, jednom žrecu frigijskih tajni. A to im je bilo rečeno na ovaj način: „Proslavite Atisa, velikog boga, čistog Adonisa, pobožnog, koji daje sreću; lepog, kudravog vakha…“ Taj Atis nije znao za meru u pohoti, te se na kraju uškopio, a eto, u proroštvu ga nazivaju Adonisom i vakhom. Isto tako kada car Aleksandar Makedonski dođe u Aziju, pozdraviše ga amfiktionici, a Pitaja tad reče: „Proslavite Zevsa, vrhovnog boga, i Minervu tritogenijsku! Proslavite gospodara koji se sakri u telo čovečije, koga rodi Jupiter čudesnim rođenjem! Čuvara pravde među smrtnicima, cara Aleksandra…“ Tako je govorio duh iz delfijskog hrama, koji je često govorio vladarima, laskajući im. Može biti da je to rečeno zbog udodvoravanja, kao što već naglasih, a šta da kažem za Kleomida, koji beše junak u pesničenju, jer i njega obožavahu. Evo šta ka-zuju o njemu: „Poslednji od junaka je Kleonid Astiopljanin! Proslavite ga žrtvama jer on više nije smrtnik…“ Apolonova proročica osuđivala je zbog ovakvih reči, ali i pored toga ljudi iz Kizika izvikaše Adrijana za trinaestog boga, a sam Adrijan je obožavao Antinoja. Pa sve ovo nije ni najmanje bilo smešno za Livanija, i pored toga što je veoma dobro znao za ono šta je napisao Adrijan, kiteći život Aleksandra. Ali njega nije stid obožavati i Porfirija, kada ovako kaže: „Neka mi tirjanin oprosti što više cenim careve nego li njegove spise…“ Mislim da sam dovoljno govorio o tom sofisti, a sada da nastavim sa pisanjem istorije.

 

 

XXIV glava

O tome kako su episkopi pohitali sa svih strana k Jovijanu, i o tome kako se svaki od njih nadao da će pridobiti cara za svoje ispovedanje vere

Kada se car Jovijan vratio iz Persije, u crkvenim poslovima ponovo nasta pometnja. Crkvene starešine su nastojale da preteknu jedan drugog, nadajući se da će svaki dobiti carevu naklonost. Ali car je još od ranije bio veran veri koja ispoveda jednodušnost, te je tu veru cenio više od bilo koje druge. On je svojom gramatom utvrdio aleksandrijskog episkopa Atanasija, koji je počeo upravljati aleksandrijskom crkvom odmah po smrti Julijana, a po carskoj gramati dobi još veću slobodu, i više nije strepeo od napada. Car je pozvao episkope koje je prognao Konstancije, a koji se nisu mogli vratiti zbog Julijana, a takođe zatvori neznabožačke hramove. Oni koji su do tada nosili plašt, skinuše ga i počeše nositi običnu odeću. Takođe je prestalo i prinošenje žrtava (bika ili vola) boginji Cibeli radi večnog života.

 

 

XXV glava

O tome kako se u Antiohiji okupiše makedonijevci i akakijevci, pa potvrdiše Nikejski simvol

I pored toga pitanja oko hrišćanstva se ne smanjiše, jer oni koji su objavljivali razne simvole vere jednako dosađivahu caru, nadajući se da će dobiti odobrenje za svoje učenje. Pre svih su simvol doneli makedonijevci, sa molbom da se prognaju iz crkve svi koji kažu da Sin nije podoban Ocu po suštini. Tu molbu su podneli Vasilije Ankirski, Siluan Tarski, Sofronije Pompeopoljski, Pazinih Zilski, Leontije Komanski, Kalikrat Kalvidopoljski i Teofil Kastavalski. Car je primio tu molbu, ali ne dade odgovor, osim što pomenutim ljudima reče: „Ja mrzim svađu, a prihvatam i uvažavam one koji jednako misle“. Čuvši to, ostali se okanuše svađe, a to je car i hteo. Ovo je bila prilika za akakijevce da pokažu svoju nemirnu narav, i da se potvrdi ono da su svagda uz stranu koja je jača. Jer kada se okupiše u Antiohiji (Sirskoj), oni stupiše u zajednicu sa Meletijem, koji se ne tako davno odvoji od njih, i koji je priznao jednosušnost. Akakijevci uradiše tako zbog toga što su videli kako je Meletije primljen kod cara, koji se tada nalazio u Antiohiji. Tada nastade dogovor i akakijevci prihvatiše jednosušnost, i tako potvrdiše Nikejsku veru. I svitak sa time predadoše caru, a u tom svitku je pisalo:

„Preblagočestivom, Bogu omiljenom gospodaru našem – Jovanu, pobedniku, Avgustu – sabor episkopa iz različitih episkopija, koji se okupiše u Antiohiji

Da je tvoja blagočestivost, pre svega svoje nastojanje usmerila na to da bude mir u Crkvi, i da se u njoj jednako misli, za to mi vrlo dobro znamo, Bogu omiljeni care. Takođe nam nije nepoznato ni to, da si po svojoj pravičnosti priznao, da oni što ovde govore o jedinstvu, imaju ono šta odlikuje istinitu pravoslavnu Crkvu. Pa zato, da nas ne bi pribrojao među one koji kvare istinitu nauku, kazujemo tvojoj blagočestivosti da prihvatamo i ispovedamo veru Prvog Vaseljenskog sabora, koji je održan u Nikeji, jer su na tom saboru sveti Oci jasno protumačili reč jednosušnost, koja se mnogima činila nekako strana. A po tom tumačenju, jednosušnost znači da je Sin rođen od suštine Oca, te da je Sin podoban Ocu po suštini, a ne to da se neiskazano rođenje zbilo po nekakvoj strasti. I samu reč „suština“ sveti Oci su prihvatili ne zbog toga što se ona nalazi u spisima neznabožaca, nego zbog toga da se opovrgnu reči „iz ništa“ koje je Arije koristio kada je govorio o Hristu. Tim rečima, na štetu Crkve, služe se davnašnji Anomeji, i to mnogo smelije, bezobzirnije i besramnije od drugih. Upravo zbog toga smo ovom našem spisu i dodali tekst Nikejskog simvola, koga sačiniše episkopi koji su se sabrali u Nikeji. Evo od reči do reči šta mi primamo i ispovedamo:

Verujemo u jednog Boga, Oca, Svedržitelja… i sve ostalo šta se nalazi u Simvolu vere, mi: episkop Meletije Antiohijski, pristajem na ovo šta je rečeno, a sa mnom i Jevsevije Samostatski, Evagrije Sikelijski, Uranije Anamijski, Zoil Lariski, Akakije Kesarijski, Antipater Roski, Avramije Urimski, Aristonik Selevkovilski, Varlamen Pergamski, Uranije Melitinski, Magnos Halkidonski, Evtihije Elevteropoljski, Isakonis iz Velike Armenije, Tit Bostrijski, Petar Sipski, Pelagije Laodikijski, Aravijar Antriski, Pisom Adanski preko sveštenika Lamidriona, Sabijan Zevgmatski, Atanasije Ankirski preko sveštenika Orfista i sveštenika Aecija, Irinion Gaski, Pisom Avgustinski, Patrikije Paltijski preko sveštenika Lamiriona, Anatolije Verijski, Teotim Arapski i Lukijan Arijski.“

Ovaj svitak (rukopis), našao sam u Zborniku saborskih odluka. Car je želeo da se prekine svađa među protivnicima, ali je to želeo učiniti blago i sa ubeđivanjem. Zbog toga je i odgovorio da nikome ne želi da čini zlo, bez obzira na to kako ko veruje, ali da su mu miliji oni koji rade na tome da dođe do pomirenja i ujedinjenja. A da je car zaista ostao pri svojoj reči, o tome svedoči i filosof Temistije. On, govoreći o Jovijanu, kaže da je car svakome ostavio na volju da slavi Boga kako ume, a kroz to je sebe uzvisio iznad varalica koje su se prikazivale kao verujući a zapravo su bili poput (reke) Evrin, čiji tok čas ide uzvodno, a čas nizvodno.

 

 

XXVI glava

O tome kako je umro car Jovijan

Eto na koji način je car zaustavio dalju želju za svađom. Izašavši iz Antiohije, došao je u Tars (Kilikijski), i tu je sahranio Julijana. Kada se učini sve šta je bilo potrebno oko sahrane, Jovijan beše izvikan (proglašen) za konzula, i kao konzul on žurno krenu u jedno mesto po imenu Dadastan, a koje se nalazi na granici Galatije i Vitanije (Vitinije). Tu mu u susret izađe filosof Temistije zajedno sa ostalim senatorima, i pročita mu reči u hvalu njegovog konzulstva, a tu besedu prouzneo je i u Konstantinopolju, pred okupljenim narodom. Pod ovako dobrim carem bez sumnje svi državni i crkveni poslovi bili bi činjeni dobro, ali smrt je uklonila ovako vrlog čoveka. Jovijan je u tom istom mestu (Dadastanu), iznenada umro i to od zatvora utrobe, za vreme svog konzulstva i njegovog sina Baronijana, 17. februara, nakon sedam meseci vladavine, imajući tada 33 godine života.

 

Ova knjiga obuhvata vreme od dve godine i pet meseci.

Kraj treće knjige „Crkvene istorije“.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *