NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA  TREĆA

XI glava

O tome kako je car Julijan otimao imovinu hrišćana

U početku svoje vladavine, car Julijan se prema svima pokazivao kao blag i dobar, ali nakon izvesnog vremena on se promeni. Kada bi se god ukazala prilika da se nešto učini da bi se osramotio Konstancije, on je bio spreman da udovolji molbama hrišćana, ali ako nije bilo prilike za to, on je otvoreno pokazivao svoju mržnju prema hrišćanima. Tako je i naredio da se ponovo izgradi novacijanska crkva u Kiziku, koju je porušio Evsoje, preteći tamošnjem episkopu Elevsiju da će ga oštro kazniti ako kroz dva meseca crkva ne bude opravljena, i to o trošku tog episkopa. U isto vreme car je išao na ruku neznaboštvu: otvarao je nove hramove i zbornice, a u bazilici je prinosio žrtve idolu koga je smatrao za zaštitnika Konstantinopolja.

 

 

XII glava

O episkopu Mariju Halkidonskom

U to vreme, pred cara bi izveden episkop Marije Halkidonski (u Vitiniji) i to zbog toga što su ga u starosti izdale oči. Izašavši pred cara, rekao mu je otvoreno veoma ozbiljne reči, nazvavši ga nečastivim otpadnikom i bezbožnikom. Car ga zbog toga poče vređati, nazivajući ga slepcem, a zatim reče: „Neće te izlečiti ni tvoj Bog, Galilejac!“ Tako je Julijan nazivao Hrista (hrišćane je nazivao „galilejcima“). Marije se nije zbunio, nego je odgovorio caru: „Hvalim Boga jer mi uze vid da ne gledam lice onoga koji je tako nečastiv!“ Car oćuta na to, ali se pokaza žestok prema hrišćanima. I kada je video da hrišćani poštuju svetitelje koji su mučenički postradali u vreme Dioklecijanovih progona, a takođe i kada je saznao da su hrišćani spremni da podnose mučenja, Julijan smisli kako da im napakosti, tj. zabrani da hrišćani budu mučeni onako kao u vreme Dioklecijana, ali dozvoli da budu proganjani, izdajući zakon po kome je hrišćanima bilo zabranjeno da se školuju i tako se suprotstavljaju neznabožačkoj dijalektici.

 

 

XIII glava

O tome kako su neznabošci nasrnuli na hrišćane

Onima koji nisu hteli da se odreknu hrišćanstva i da prinose žrtve idolima, Julijan je zabranio da budu u službi kod pridvorne vojske. Isto tako, hrišćani nisu mogli da budu starešine po oblastima zbog toga, kako je govorio Julijan, jer im zakon brani da potegnu mač iz korica i da kazne ljude koji su toliko skrivili pa ih je potrebno ubiti. Mnoge od hrišćana Julijan je laskanjem i darovima nastojao da se odreknu Hrista i da prinesu žrtvu idolima. Mnogi od hrišćana radije su napuštali službu i trpeli zlostavljanja nego li da prihvate nagovore cara. Među ove spadaju Jovan, Valentijan i Valent, sve sami ljudi koji docnije behu carevi. A oni, pseudo-hrišćani, koji su više voleli zemaljsko nego li nebesko, nisu se dugo premišljali, nego odmah priđoše idolopoklonstvu. Takav, recimo, beše konstantinopoljski sofista Ekifolije, čovek koji se pred carevim hrišćanima pokazivaše kao verujući, a pred Julijanom da je neznabožac.

U    to vreme car naumi da se osveti Persijancima koji su u vreme vladavine Konstancija upali u carevinu, pa pokrenu vojsku te kroz Aziju uđe u istočne oblasti. On je znao da je ratovanje veliko zlo i da zahteva mnogo novca, a da bi imao potrebna sredstva, on smisli da uzme vrednosti od hrišćana, i to od onih koji su odbijali da prinesu žrtve idolima. Pomoću ove nepravde, koja se pretvori u običnu otimačinu, car se ubrzo obogatio. Tada se i neznabošci okomiše na hrišćane, napadajući javno na njih, a oni koji se nazivahu filosofi, počeše da se okupljaju na nekim tajnim obredima, pa tu na ime gatanja po utrobama, klaše decu. Tako se radilo i po ostalim mestima, a takođe i u Atini i u Aleksandriji. Tada se ponovo podiže buna na Atanasija, te optužiše ga da on (Atanasije) uzmućuje narod po Aleksandriji i celom Egiptu, te da ga treba proterati. Po carevoj naredbi, na Atanasija ustade tadašnji upravnik Aleksandrije.

 

 

XIV glava

O tome kako je bežao Atanasije

Atanasije, videvši da je u nevolji, dade se u beg. Onima koji su bili oko njega reče: „Braćo, hajde da se sklonimo na neko vreme jer ovo je samo oblak koji će brzo proći!“ Rekavši to, on sede u lađu te krenu Nilom u Egipat. Oni koji su hteli da ga uhvate, pođoše u poteru za njim, i kada se približiše Atanasiju, on se seti da obmane progonitelje: skloni svoju družinu, a brod okrenuše ka progoniteljima. Tada reče mornarima da prevarom upute poteru na drugu stranu, tj. da nastave uzvodno, a Atanasije se ponovo vrati u Aleksandriju, i tu je živeo skriveno sve dok nije prošlo gonjenje. Međutim, starešine oblasti činile su hrišćanima mnogo veća zla nego što su smeli po izdatim naredbama. Oni su smatrali da car ionako mrzi hrišćane, pa su ujedno pomišljali i na svoju korist, uzimajući od hrišćana više od dopuštenog, a ponekad su i zlostavljali (mučili) ljude. Car je sve to znao, ali se pravio da ništa ne zna; i kada mu se jednom hrišćani požališe, reče im: „Vaše je da trpite i nosite ono šta vas je snašlo jer tako vam zapoveda vaš Galilejac!“

 

 

XV glava

O mučenicima koji su stradali u Miru (Gradu u Frigiji) tokom Julijanovih progona

U gradu Miru (u Frigiji), bio je starešina po imenu Amahije. On je izdao zapovest da se ponovo otvore neznabožački hramovi, da se iznese kojekakva nečistoća i da se obnove razbacane i uništene statue idola. Ova naredba uvredi silno tamošnje hrišćane, od koji trojica: Makedonije, Teodul i Tacijam, ne mogaše to otrpeti, i zadahnuti ljubavlju prema Hristu, uđoše jedne noći u neznabožački hram i uništiše sve statue. Amahije, razljućen do besnila, htede pobiti mnoge nevine hrišćane, ali oni koji su porazbijali idole, rekoše da su oni to učinili i da su spremni stradati za Hrista. Starešina uhvati njih trojicu i zapovedi da svaki od njih prinese žrtvu idolima. Ta trojica hrišćana prezreše njegovu želju rekavši da im je draža smrt nego li da se odreknu svoje vere. Tada Amahije naredi da se oni stave na muke tako što ih počeše peći na metalnim rešetkama. No, njih ni to ne pokoleba, već rekoše: „Amahije, ako želiš da se pogostiš pečenim mesom, a ti nas okreni na drugu stranu da se bolje ispečemo!“ Tako oni postradaše za veru.

 

 

XVI glava

O tome kako su dvojica Apolinarija pisali svoje knjige kada je car zabranio hrišćanima da uče grčke nauke

Carski zakon koji je hrišćanima branio da uče grčke nauke doveo je do toga da se proslave oni koji su sebe nazivali apolinarijavcima, a o kojima sam već govorio. Kako su njih dvojica bili ljudi od znanja, jer otac je znao gramatiku, a sin sofistiku, to su u te dane zaista bili od velike koristi hrišćanima. Prvi, kao vešt gramatik, pisao je u hrišćanskom duhu mnoge reči, preveo je Mojsijeve knjige, prilagodivši ih heroičkom stihu, a ostale knjige Starog Zaveta priredio je jednim delom u daktilskoj formi, a drugim delom u dramskoj formi, upotrebljavajući izraze iz tragedija. Jednom rečju, poslužio se svim formama pesništva. Mlađi Apolinarije, kao čovek osobenog dara u besedništvu, razložio je Jevanđelja i poslanice Apostola u forme razgovora (poput Platonovih spisa). Ovim svojim trudom oni behu od velike koristi hrišćanima jer su u mnogome doprineli da se ne ostvari careva zla namera. Uostalom, Bog je svojim staranjem učinio nego apolinarijevci, i uništio je Julijanovu nameru, jer zakon o kome je bilo reči nije bio dugog veka, nego propade zajedno sa onim koji ga je i objavio (kao što će se videti nešto kasnije). Takođe se pokazalo da i ono šta su činila dvojica Apolinarija nije baš bilo na pohvalu. Možda će neko drugačije misliti i reći: „Šta to kazuješ? To što Julijan umre nedugo zatim, svakako je dobro za hrišćane, ali to šta dvojica Apolinarija uradiše, pa ostaviše spise posle sebe iz kojih se hrišćani mogu učiti grčkim naukama.“ Na to ću odgovoriti koliko sam u stanju: ni Hristos ni njegovi učenici nisu smatrali grčke nauke kao bogonadahnute, ali ih nisu ni odbacili kao one koje nanose štetu. I ovo, rekao bih, nije urađeno bez namere. Mnogi od grčkih filosofa nisu bili daleko od znanja koje se odnosi na jedinog Boga. Pomoću svoje učenosti, oni se hrabro opiraše onima koji nisu verovali u promisao Božji, kao što behu epikurejci ili eristici, pa ih zbog toga prekoravaše govoreći da su neznalice. I tako ti filosofi behu od koristi za one koji su imali srce koje je raspoloženo za ono šta je iz pobožnosti, iako oni svojim umovanjem nisu došli do onoga šta je najvažnije u hrišćanskoj nauci, tj. nisu znali Hristovu tajnu koja je bila skrivena od postanka sveta (Kol. 1, 26), a da je to zaista tako, kazuje i apostol Pavle u poslanici Rimljanima (1, 18-21). Odatle se jasno vidi da su oni imali predstavu o istini koju im je Bog podario ali je nisu imali čime iskazati, jer poznavši Boga oni ga ipak ne proslaviše kao Boga. Zbog toga apostoli nisu branili da se ljudi upoznaju sa grčkim naukama, nego su ostavili na volju onima koji to žele da se upoznaju sa tom naukom. Ovo su razlozi za ono prvo, što se tiče našeg predmeta, a za ono drugo kazujem sledeće: svete knjige, koje su bogonadahnute, kazuju nam za čudne u istini božanske dogmate. Onima koji ih čitaju one daju pravila o tome kako treba smerno i sveto živeti, te saopštavaju bogougodnu veru onima koji jedva čekaju da je prime u sebe. Ali te knjige Svetog Pisma nikoga ne uče veštini besedništva kojom bi se mogli oboriti protivnici istine, a ti protivnici padaju kao pobeđeni naročito kada se njihovo oružje okrene protiv njih. Do toga pak ne mogahu doći hrišćani pomoću onih knjiga koje su pisali dvojica Apolinarija, a to je po svemu sudeći i car Julijan imao na umu kada je izdao zakon kojim je hrišćanima branio da se uče grčkim naukama, znajući da će one basne kod hrišćana izazvati smeh, a to su one basne u nauci u koju je verovao Julijan. Što te iste basne nije hteo prihvatiti kao istinu, svojevremeno je zbog toga osuđen Sokrat, prvi među filosofima, i optužen je da vređa božanstvo. Suprotno ovome, Hristos i apostoli, zapovedaju nam da budemo vešti u traganju (1. Sol. 5, 20) te da se čuvamo da nas ko ne zarobi filosofijom i praznom prevarom (Kol. 2, 8). A mi ne možemo doći do toga ako ne nabavimo sebi oružje protivnika, ali pri tome nećemo usvojiti njihov način mišljenja, nego ćemo odbaciti ono što je loše a prihvatiti što je dobro i istinito. Ko misli da ja ovo tvrdim za nevolju, taj neka se seti da apostol ne samo da nije branio da se uče grčke nauke, nego ih ni sam nije propuštao, a to potvrđuje činjenica da je znao mnoge rečenice grčkih pisaca. Jer, odakle je pozajmio rečenicu: „Krićani svagda lažljivci, zli zverovi…“ (Tit 1, 12), da nije znao dela Epimenida, čoveka koji je na Kritu pripremao učenika radi posvećenja u tajne? Učitelji Crkve odavno, kao po nekom pravilu, znali su i grčke nauke, a to su činili da bi produbili um i da se izvešte u rečitosti, te da budu spremni za obaranje neznabožačkih zabluda.

 

 

XVII glava

O tome kako su građani Antiohije ismejali cara Julijana kada je došao k njima idući sa vojskom u rat protiv Persijanaca, i o tome kako je ozlojeđeni Julijan napisao knjigu protiv njih pod naslovom „Misopogon“

Car Julijan, sakupivši silno blago od hrišćana, krenu sa vojskom na Persiju, i tom prilikom stiže do Antiohije (Sirske). Dok je tu boravio, poželeo je pokazati građanima toga grada svoje prazno razmetanje (a to je često činio). Ali kroz to, on napravi pometnju u ceni robe za trgovinu više nego što je trebalo, ne obazirući se na tamošnje okolnosti, i ne pomislivši o tome kako je teskobna situacija kada tako velika vojska dođe u neku od provincija. Zbog toga trgovci i vlasnici robe, da ne bi bili u šteti povodom izdate carske zapovesti, ostaviše se trgovine pa tako načiniše manjak robe na tržištu. Na taj način su građani Antiohije došli u nezgodan položaj, a kao ljudi koji su svagda spremni da se nekome narugaju, oni se počnu skupljati pred carem, vičući i zbijajući šale na račun njegove brade koja je bila veoma duga, govoreći da je treba odseći i od Nje napraviti uzice. A za bika koji je bio (iskovan) na novcu, govorili su da će proždrati ceo svet, jer car kao praznoveran čovek i koji je na idolskim žrtvenicima prinosio bikove na žrtvu, naredio je da na novcu bude iskovana slika žrtvenika i bika. Ovako narugan, car se veoma razljuti i poče pretiti Antiohiji svakakvim zlom, pa sklonivši se u Tars (Kilikijski), izda zapovest da se pripremi sve što bi napakostilo Antiohiji. Ovo je dalo povoda sofisti Livaniju da napiše dve knjige od kojih jednu uputi caru u odbranu Antiohije i njenih stanovnika, a drugu uputi građanima Antiohije, i tu im kazivaše o gnevu cara Julijana. Napisavši ove reči, Livanije ih ipak ne dade narodu nego ih zadrža kod sebe. Međutim, car naumi da se za porugu osveti porugom, te zato napisa knjigu pod naslovom „Misopogon“, i pusti je među narod. Time je za svagda žigosao grad i njegove građane, prebacujući im zbog njihove raskoši, neumerenosti i bezbožnosti.

 

 

XVIII glava

O tome kako se caru ne odazva (ne ispuni) proroštvo, bojeći se mučenika Vavile

Car naredi da se u Antiohiji otvore neznabožački hramovi, i kada to bi učinjeno, pohita u hram Apolona dafinijskog, da čuje od duha šta će se dogoditi u budućnosti. Ali duh demon, koji je tu bio, ne dade odgovor jer se plašio mučenika Vavile, čije je telo bilo u grobnici nedaleko od hrama. Kada car saznade za to, zapovedi da se uklone mošti mučenika. Kada za to doznaše hrišćani, odmah se zajedno sa ženema i decom okupiše, te mošti mučenika u radosti i uz pevanje himni prenesoše u grad Dafna, da ih ne skrnave ruke neznabožaca.

 

 

XIX glava

O tome šta je sve car radio u gnevu, i o tome šta se dogodilo sa Todorom

Razljućeni car tada pokaza svoju narav koju je dugo skrivao. Iako je dao reč da će pre svega biti filosof u svemu, on se sada pokaza sasvim drugačijim, i planuvši zbog pesama koje su pevane (a za koje je smatrao da ismevaju idole), htede da sa hrišćanima učini ono šta je nekada činio Dioklecijan. Ali u tome ga omete što je sa vojskom krenuo na Persijance. Svoj gnev je tada sveo samo na to što je zapovedio prefektu Salustiju da se uhvate i kazne neki od onih koji su se naročito istakli u pevanju pomenutih pesama. Što se tiče vere, prefekt je bio neznabožac, ali mu nije bilo po volji to što je naređeno, i izbegavao je da čini zlo hrišćanima, tako da zatoči samo jednog mladića po imenu Todor, koga mu dovedoše neznabošci. Tog Todora su mučili na razne načine, i onda ga pustiše misleći da neće dugo poživeti zbog muka koje je pretrpeo. Ali, Bog održa u životu tog čoveka, i on požive mnogo godina. Rufin, koji je pisao istoriju Crkve na latinskom jeziku, kazuje da se sreo sa tim Todorom nedugo posle oslobađanja, i da ga je pitao da li još oseća bolove, a ovaj mu odgovori da je bolove osećao samo dok su ga mučili ali da nisu bili teški jer mu se neki mladić javljao, i on mu je brisao znoj, hrabrio ga i pomagao da sve izdrži.

U isto vreme dođoše k Julijanu ljudi koje posla persijski car, moleći ga da prekine rat i da se u miru dogovore. Ali Julijan vrati te ljude, rekavši da će on brzo doći sa vojskom pred njihovog cara.

 

 

XX glava

O tome kako je Julijan nagovarao Judeje da prinesu žrtve, i o tome kako je dovršeno rušenje Jerusalima

Uz svoje praznoverice, car je gledao kako da naudi hrišćanima, pa kako mu se omili da prinosi žrtve, nije se radovao samo tome da gleda kako se proliva krv, nego požele da i drugi to isto čine. Ali kako je bilo malo onih koji su to želeli, on zato k sebi pozva Judeje, pa ih upita zašto oni ne prinose žrtve kada im to zapoveda Mojsijev zakon? Judeji mu rekoše da oni mogu prinositi žrtve samo u Jerusalimu, car naredi da se popravi Solomonov hram, a sam krenu na Persijance. Judeji su već dugo želeli da im se ukaže prilika da poprave hram u kome bi prinosili žrtve, pa stoga navališe na posao, a hrišćane su plašili time da su sada u carevoj milosti i da će im raditi ono što su im nekada radili Rimljani. Pa kako je car naredio da se popravi Solomonov hram i to iz državne kase, sve se brzo okonča. Tadašnji episkop Jerusalima, Kirilo, znajući za ono šta je predskazao prorok Danilo, a što je potvrdio Spasitelj sveta, Gospod Isus Hristos u svetom Jevanđelju, govorio je da nastaje vreme kada u hramu neće ostati ni kamen na kamenu, i da će se dogoditi ono šta je kazivao Spasitelj. I zaista, jedne noći bi silan zemljotres, i pomeri kamenje iz drevnih temelja, porušivši i zgrade koje su bile u blizini. To izazva veliki strah među Judejima, i tada mnogi od njih dođoše u Jerusalim. Dok je taj silni narod bio na okupu, dogodi se drugo čudo: s neba pade oganj i uništi sav alat i naprave koje su upotrebljavali radnici. Prestravljeni Judeji priznaše, i preko volje, da je Hristos Bog, ali i dalje ostaše verni zabludama judejstva. Štaviše, ni treće čudo koje se dogodi nije ih privelo k Istini. Već prve noći, pojaviše se na njihovoj odeći slike krsta, kao da su načinjene od nekih svetlosnih traka. Kada je svanulo, Judeji videše to pa počeše da peru krstove, ali bez uspeha. Po reči apostola, Judeji srca poput kamena, odbaciše od sebe blago koje su držali u rukama. I tako, umesto da bude obnovljen, hram bi srušen u samom temelju.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *