NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA  TREĆA

 

I glava

O Julijanu, o njegovom poreklu, vaspitanju i o tome kako je prišao k neznaboštvu kada je dobio carsku vlast

Car Konstancije okončao je svoj život u Kilikiji, 3. novembra, u vreme konzulstva Tavra i Florencija. U vreme konzulstva tih istih ljudi dođe Julijan iz zapadnih oblasti u Konstantinopolj, i to 11. decembra, pa bi izabran za samodršca. Imam nameru da kažem nekoliko reči o Julijanu, čoveku veoma rečitom, ali molim svakoga da od mene ne traži ulepšane reči, jer ja pišem istoriju hrišćanstva, pa stoga moram da ostanem na putu kojim sam krenuo od početka. Reći ću o Julijanu, tj. o njegovom poreklu i obrazovanju, a dodaću i kako je došao do carske vlasti.

Konstantin, koji je svoje ime pridenuo Vizantiji, imao je dva brata od jednog oca ali od dve majke. Jedan se zvao Dalmacije, a drugi Konstancije. Dalmacije je imao sina koji se takođe zvao kao i otac, a Konstancije je imao dva sina: Gala i Julijana /Julijan je rođen 331. godine/. Pošto je umro onaj koji je podigao Konstantinopolj, a pošto vojska ubi mladog Dalmacija, umalo ista sudbina ne zadesi Gala i Julijana, koji ostaše siročad po smrti oca. Gala je spasilo to što je bio bolestan, i mislilo se da neće preživeti tu bolest. Julijana je spasla njegova mladost jer beše tek u osmoj godini života. Nakon nekog vremena utihnu gnev cara, i Gal krenu u školu u Efesu (u Joniji), a tamo su imali mnogo zemlje koja im je od predaka ostala u nasledstvu. Julijan, kada je porastao, učio je u Konstantinopolju, u bazilici gde su tada bile škole, i bio je sasvim običan, rukovođen evnuhom Maradonijem. Gramatiku ga je učio Nikokles iz Lakedemonije, a retoriku mu je predavao sofista Ekivolije, za koga se misli da je bio hrišćanin. Car Konstancije bio je protiv toga da Julijana uči nehrišćanin, plašeći se da ne bi upao u neznaboštvo. I Julijan u početku zaista beše hrišćanin, a kako je dobro učio, u narodu se proču glas da bi on mogao obavljati važne državne poslove. Kada se taj glas rašču, car se zamisli pa naredi da se Julijan premesti u Nikomidiju, zabranivši mu da ide u školu sofiste Livijana, koji je bio proteran iz Konstantinopolja. Razlog tome bio je taj što je Livanije neznabožac, ali i pored tih zabrana, Julijan je čitao ono šta je pisao pomenuti sofista. Dok je učio retoriku, u Nikomidiju je Došao i filosof Maksim (koji je ubijen od strane cara Valenta zbog magije i vradžbina). Uz filosofiju koju je slušao od Maksima, Julijan od njega primi i religiju, želeći da se što više ugleda na učitelja, a Maksim je istovremeno u mladiću raspaljivao želju za vlašću. Kada je car saznao za to, Julijana uhvati strah ali ga ne napusti nada, pa da bi skinuo sumnje, poče da se pretvara da je hrišćanin. Nastojao je da izgleda kao monah, a učeći tajno filosofiju, javno je čitao Sveto Pismo, pa je i postavljen za čteca pri hramu u Nikomidiji. Sve to on je radio iz straha, ali u sebi nije gubio nadu, pa je zato i govorio onima koji behu uz njega da bi bilo dobro da ima vlast nad čitavom državom.

Dok se to dešavalo, njegov brat Gal beše proglašen za kesara, pa kako je krenuo ka istočnim oblastima, dođe u Nikomidiju da se sretne sa Julijanom. Nakon nekog vremena Gal beše ubijen, a car, koji nije verovao Julijanu, odredi da ovaj bude pod prismotrom. Julijan se uspešno prikrivao, i često je išao iz jednog mesta u drugo, dok za njega nije čula carica Jevsevija, te ona nagovori cara da ga više ne uhode, a takođe i da ga puste da ode u Atinu radi usavršavanja u filosofiji. Nakon nekog vremena, car Julijana pozva iz Atine i proglasi ga za kesara, a za ženu mu odredi svoju sestru Jelenu. Zatim ga posla u Galiju, u borbu protiv varvara (a to behu oni varvari koje je ne tako davno unajmio car Konstancije da mu budu od pomoći u borbi protiv Magnecija) koji ustaše na državu. Pa kako je Julijan tada bio još uvek mlad, car je naredio da se ništa ne preduzima dok se prethodno ne dogovori sa vođama. Ali ovi, videvši sebe u velikoj vlasti, slabo su marili za posao, te zbog toga varvari počeše da pobeđuju Rimljane. Julijan, videvši to zlo, ostavi tribune da se provode u slastima i pijanstvu, a sam preuze vojne pohode, obećavši nagradu vojnicima za svakog ubijenog varvara. Upravo to je uticalo na rast njegove popularnosti među vojnicima. Priča se da je jednom, ulazeći u neki grad, na njegovu glavu pao venac, i to su protumačili kao znamenje po kome je njemu predodređena carska vlast. Neki misle da je car Konstancije Julijana poslao u rat da bi tamo poginuo, a da li je tako, ja to zaista ne znam.

Kada je Julijan javio caru o ponašanju tribuna, car mu posla jednog čoveka koji je imao ono što je odgovaralo Julijanovoj vernosti. I tako, pomognut tim novim vođom, počeo je napadati varvare. No, ovi pošalju k njemu svoje ljude, i kažu mu da oni napadaju na rimske oblasti po zapovesti samog cara, te mu i pokažu njegovo pismo. Ne obraćajući pažnju na to, Julijan naredi da se ti ljudi okuju, pa sa vojskom navali na varvare i tako ih pobedi. Tom prilikom on je zarobio njihovog vođu, te ga posla k caru. Nakon ovakvog ishoda rata, vojska je Julijana izabrala za cara, a kako pri ruci ne imaše krunu, to jedan od kopljanika skine grivnu sa svoga vrata i stavi je Julijanu na glavu. Eto na koji način je Julijan došao do carske vlasti.

A šta je uradio posle toga i, da li bi to uradio jedan filosof, o tome neka sude oni koji poštuju takve ljude. Pobedivši varvare, Julijan je propustio da Konstanciju pošalje naročite ljude, propustio je da oda čast svome dobrotvoru, i sve što je radio, činio je po svojoj volji. Tako je smenjivao starešine provincija, postavljao je druge; po gradovima je ogovarao Konstancija, čitajući javno, pred okupljenim svetom, poslanicu upućenu varvarima i na taj način je pridobijao narod za sebe. Više se nije pretvarao koje je vere, jer prolazeći kroz gradove, otvarao je zgrade za neznabožačke službe, prinosio je žrtve idolima i sebi je dodelio ime prvosveštenika. Tako i neznabošci počeše slaviti svoje praznike. Radeći sve to, stalno je vrebao priliku da dokrajči Konstancija, ali Bog koji upravlja događajima, ukloni s puta jednog od suparnika te ne dođe do još većeg krvoprolića. Julijan uđe u Konstantinopolj, i odmah poče da smišlja kako da pridobije narod za sebe, te se doseti ovoga: on je dobro znao koliko je Konstancije bio mrzak onima koji su zastupali jednosušnost, a takođe je znao i koliko su nezadovoljni neznabošci jer im je zabranjivano da prinose žrtve, te da su jedva čekali da se otvore njihovi hramovi. Pored toga, on je znao i to da su se mnogi žalili na evnuhe, a naročito na Jevsevija, koji je bio njihov starešina, pa je Julijan nastojao da ugodi svakoj od ovih strana. Pre svega, nastojao je da osramoti Konstancija pred narodom zbog njegove žestine prema potčinjenima, pa stoga pozva zatočene episkope, i vrati im ono što im je bilo oduzeto. Zatim je izdao nalog da se otvore neznabožački hramovi, a onda naredi da bude ubijen Jevsevije, starešina evnuha, između ostalog i zbog toga što je sumnjao da je ovaj bio umešan u ubistvo njegovog brata. Konstancijevo telo je sahranjeno uz sve počasti, a Julijan progna sa dvora evnuhe, berbere i kuvare. Evnuhe je prognao zbog toga što je oterao svoju ženu, a nije hteo tražiti drugu. Kuvare, zbog toga što se hranio veoma jednostavno, a berbere zbog toga što je jedan mogao uslužiti mnogo ljudi. Od pisara je mnoge vratio u pređašnju službu, a za ostale je naredio da im se daje pisarska plata. Ukinuo je poštu koju su do tada nosili na mazgama, zadržavajući samo konje za poštu, i to onu za državne potrebe. Ima dosta onih koji ga hvale zbog toga, a ima i dosta koji ga kude jer je ponizio pojam o carskoj vlast time što je odbacio velelepnost ceremonijala koja zaslepljuje oči običnom narodu. Pored toga, Julijan je noći provodio bez sna, sastavljajući besede koje je potom čitao senatu. Ljude od nauke, a naročito filosofe, pazio je i cenio. Zbog toga su sa raznih strana na dvor pohitali oni koji nose filosofski plašt, a među njima bilo je mnogo onih koji su samo po izgledu bili od nauke. Ali, svi oni bili su veoma štetni za hrišćane jer su bili mahom varalice i ljudi koji se dodvoravaju gospodaru. Julijanu je to jako prijalo, i slava mu je rasla, te stoga i napisa knjigu, kojoj nadenu ime „Kesari“, i tu se naruga svim carevima koji su bili pre njega. Ta ista strast navede ga da počne pisati protiv hrišćana. To što je oterao kuvare i berbere, to bi donekle moglo dolikovati filosofu, ali ne i caru; ali što je ismevao i izvrgavao grdnji druge, to ne dolikuje ni filosofu ni caru, ukoliko je i jedan i drugi tako visoko da do njega ne može dopreti nasrtanje i ogovaranje. U poslovima koji se tiču pametnog mišljenja i umerenosti, car može biti filosof, ali ako se filosof u svemu počne ugledati na cara, tada će se sam udaljiti od cilja. Uostalom, neka bude dovoljno ovo što sam rekao o Julijanu, o njegovom poreklu, vaspitanju, naravi i o tome kako je došao do carske vlasti.

 

 

II glava

O tome kako je došlo do pobune u Aleksandriji, i o tome kako je ubijen Georgije

Sada ću nešto reći o onome šta se u isto vreme dešavalo u drugim crkvama. U Aleksandriji je došlo do pobune, a evo na koji način: u tom gradu bilo je jedno mesto koje je odavno bilo zapušteno, zanemareno i prepuno svakojake nečistoće. Tu su u prošlosti neznabošci obavljali svoje ceremonije u čast boginje Mitre, prinoseći tu i ljudske žrtve. To mesto, kao ničije, podario je car Konstantin svojevremeno crkvi u Aleksandriji. Georgije naumi da na tom mestu podigne bogomolju, pa zato naredi da se mesto očisti. Oni koji su radili taj posao naiđoše na jednu pećinu gde su neznabošci obavljali ritual. Tu je bilo mnogo lobanja, i velikih i malih, dakle, i od odraslih ljudi ali i od dece, koja su po predanju, prvo bila zaklana, da bi potom neznabošci gatali gledanjem u njihove grobove. Hrišćani, našavši sve to, htedoše da iznesu na videlo sve te neznabožačke zablude, da im se svet ismeje i naruga, pa su stoga te lobanje uz svečani hod obnosili oko grada, ljudima na videlo. Ovu porugu neznabošci nisu mogli da otrpe, a njih je podosta bilo u Aleksandriji, pa raspaljeni gnjevom, digoše se na oružje i nasrnuše na hrišćane. Tada izginu puno ljudi, a tom prilikom uhvatiše i Georgija, vezaše ga za kamile, pa ga rastrgnuše. Kasnije su njegovo telo spalili zajedno sa telom životinja.

 

 

III glava

O tome kako je car prekorio građane Aleksandrije zbog ubistva Georgija

Car se jako razljutio zbog toga što je ubijen Georgije, te zato napisa poslanicu i pokara narod Aleksandrije. Pročuo se glas da su Georgija smakli oni koji su ga mrzeli, a koji su bili za Atanasija. Mislim da oni koji tako tvrde, nisu u pravu jer i sam car u svojoj poslanici više prekoreva narod nego hrišćane, a evo kako glasi poslanica:

 

 

IV glava

O tome kako se posle smrti Georgija na svoje mesto vratio Atanasije te je počeo upravljati aleksandrijskom crkvom

Nije prošlo puno vremena a Atanasije se vrati iz svog utočišta. Narod Aleksandrije ga primi sa velikom radošću. Pristalice Arijeve nauke behu od naroda proterane iz crkve, a hramove narod predade Atanasiju. Arijevci su se i dalje sakupljali, ali to behu nepoznata mesta, a umesto Georgija za episkopa izabraše Lukija.

 

 

V glava

O Luciferu i Jevseviju

U isto vreme, iz zatočeništva behu oslobođeni Lucifer i Jevsevije, po naređenju cara. Lucifer je bio episkop mesta Karali (u Sardiniji), a Jevsevije je bio episkop Verkelama (u Liguriji, Italija). Kada su se vraćali iz Gornje Tivaide, gde su bili zatočeni, razgovarali su o tome kako će stati na put običaju da se ne gaze kanoni Crkve.

 

 

VI glava

O tome kako je Lucifer rukopoložio Pavlina u Antiohiji

Bilo je naređeno da Lucifer dođe u Antiohiju (Sirsku), a Jevsevije u Aleksandriju radi toga da se održi sastanak sa Atanasijem i da se utvrde dogmati. Lucifer je u Aleksandriju poslao đakona, davši reč tom đakonu da pristaje na sve šta se tom prilikom oduči, a sam otide u Antiohiju, gde je zastao crkvu u velikom neredu. Narod u Antiohiju podelio se na dve strane, a tu podelu nije izazvala samo Arijeva jeres (koju je uveo Evsoje), nego su i Meletijevci vukli na svoju stranu. Lucifer tada rukopoloži Pavlina za episkopa, pa otide iz Antiohije.

 

 

VII glava

O tome kako se Jevsevije složio sa Atanasijem, pa sastaviše  sabor od episkopa u Aleksandriji, te javno ispovediše jednosušnost Presvete Trojice

Jevsevije dođe u Aleksandriju, i odmah u dogovoru sa Atanasijem. narediše da se okupe episkopi na sabor. Pozvani episkopi dođoše iz raznih mesta, te većaše o mnogim i važnim delima. Što se tiče Duha Svetoga, oni se složiše i priznaše da je On jednosušan sa Ocem i Sinom, a za Sina Božijeg, Koji uze na sebe telo čovečije (ovaploti se), rekoše da On nije imao samo čovečije telo nego i dušu, a tako su kazivali i drevni crkveni učitelji. Dakle, ovaj sabor nije izmislio novu nauku nego je utvrdio ono što je od početka bilo Predanje Crkve i što su, bez sumnje, ispovedili najmudriji među hrišćanima. Tako su o tome učili drevni Oci, pa su i napismeno ostavili svoje mišljenje. Irinej, Kliment, Apolinarije, Serapion Antiohijski, svi oni u svojim spisima kazuju da jednodušno priznaju i ispovedaju da je Hristos imao čovečije telo i dušu. Pa i sabor koji je držan zbog Berila, episkopa Filadelfije (u Arabiji), pišući istom Berilu, pominje tu nauku koja ima ostati. Origen govori u svojim delima da je Hristos uz čovečije telo imao i čovečiju dušu, a tumačeći knjigu Postanja (u devetom tomu), još bliže govori o toj tajni, te tvrdi da je Adam imao oblik Hrista, a Eva oblik Crkve. Za ovu nauku ima svedoka kojima se može verovati, a među njima su Pamfil i Jevsevije, koji je usvojio ime Pamfilovo. Njih dvojica su opisali Origenov život, i tu su osporavali navode onih koji su kudili tog poznatog čoveka, te navedoše u odbranu Origena da on nije prvi koji je razmišljao o tome nego je on samo tumačio drevno predanje Crkve.

Episkopi koji su bili na saboru u Aleksandriji nisu ostavili nerazmotreno pitanje o suštini i ipostasi /u vreme kada je Sokrat pisao ovo svoje delo još nije postojala jasno precizirana bogoslovska terminologija, pa se često dešavalo da su oni koji su pravoslavno ispovedali Presvetu Trojicu kazivali svoje misli pomalo neodređenim izrazima, te ih zbog toga neki proglašavaju za nepravoslavne. Tako, umesto reči suština upotrebljavali su pojam lice, tvrdeći da je u Boga jedna ipostas a misleći na jedinstvo suštine Božije. Umesto reči ipostas upotrebljavali su pojam suština, kazujući da su u Boga tri suštine, a zapravo su mislili na tri lica Presvete Trojice. Upravo tu razliku u terminologiji dovodi u red sabor koji je održan u Aleksandriji/. Osija, episkop Kordobe, o kome sam već govorio, a koga je car Konstantin poslao da utiša smutnje koje je započeo Arije, kada se bavio opovrgavanjem nauke Savelija Livijskog, predložio je pitanje o suštini i ipostasi, pa je time izazvao nove prepirke. Sabor koji je održan u Nikeji nije o tome pomenuo ni reč, ali se kasnije načini spor po tom predmetu, te je sabor u Aleksandriji rekao za suštinu i ipostas sledeće: „Na Boga ne treba primenjivati takve izraze jer se reč suština ne nalazi u svetim knjigama, a reč ipostas apostol je upotrebio iz nužde, nemajući dogmatskih termina“. Za ove izraze rečeno je da se njima treba služiti ako bi nekada bilo potrebno opovrgavati učenje Savelija, da se ne bi, u pomanjkanju pojmova, reklo za Boga da je to jedan predmet koji ima tri imena, nego da se govori i tvrdi da je svako lice za sebe /sveti Atanasije, kao Predsedavajući Sabora, napisao je sabornu poslanicu, te kaže samo da su svi episkopi, koji behu na Saboru, jednodušno priznali da je bolje pridržavati se izraza koje sadrži Nikejski simvol, i gde se reč suština primenjuje na Boga. Na Aleksandrijskom saboru rečeno je da pod tim izrazom treba razumeti suštinu Božiju, a pod izrazom ipostas treba razumeti lice / od onih što se spominju u Presvetoj Trojici. Tako je odlučio Sabor, a šta je nama poznato o ova dva termina, reći ćemo sledeće: Grci, koji su se bavili mudrošću, nejednako se služe rečju „suština“, dok reč „ipostas“ nigde ni ne pominju. U ostalom, potrebno je znati, da ako drevni filosofi nisu upotrebljavali reč ipostas, ipak se njome služe oni nešto mlađi, onda kada žele da kažu o suštini, a samu reč „suština“ uzimaju čas ovako, čas onako, kao što sam već rekao. Ali, ako se može definisati suština, kako ćemo onda taj izraz primenjivati na Boga koji se ne može definisati? Evagrije, pišući knjigu pod imenom „Monahikon“, savetuje svakoga da bude obazriv i uzdržan kada govori o Bogu, ali ujedno brani da se bilo ko upušta u to da definiše Boga, govoreći da je Bog suština koju ne mogu da definišu ljudi jer su tvorevina i njihov um je u mnogome ograničen. Taj isti Evagrije kaže i sledeće: „Svaka tvar ili rod tvari, ima u sebi nešto što se za taj rod može reći… ali o Presvetoj Trojici ne može se govoriti tako nešto, te stoga ćutanjem treba prelaziti preko onoga o čemu ne možemo govoriti…“

 

 

VIII glava

O Atanasijevoj apologiji, i o njegovom bekstvu

U isto vreme Atanasije je pred sabranim episkopima čitao reči koje je nešto ranije napisao, a koje govore o njegovom bekstvu. Ja ću ovom prilikom navesti samo odlomke iz tih njegovih reči: „…Tako su drski bili postupci tih nečastivaca, i oni se ne stide zla koje su počinili još od ranije, iz pakosti prema nama. Oni i sada okrivljuju one što su mogli, ili da kažem još preciznije, njima je veoma žao što nas ne uništiše, sve do jednoga. Prema onome kako nas mrze, prebacuju nam da smo plašljivci, a ne žele da vide to, da taj prekor više priliči njima jer, ako je kukavica onaj što beži, to je još veća kukavica onaj koji goni: kriju se oni koji žele da spasu život, a gone oni koji žele da ubiju druge. Bežati u nevolji dopušta i Sveto Pismo, a koji goni da bi nekoga ubio, taj gazi zakon i primorava druge da pomoć traže u begu. Zašto bi nam se rugali što smo bežali, te preče bi bilo da se postide jer nas progone; preče bi bilo za njih da ostave svoje mučke spletke, pa bi odmah prestalo bežanje. Ali oni ne žele da odstupe od svoje zlobe, i ništa ne propuštaju samo da bi nas mogli uhvatiti, znajući dobro da je bežanje gonjenih silan prekor za one koji gone, jer ko će bežati od onoga koji je dobar i čovečan… Kako bi imali mesta ogovarati ljude, koji beže ispred onih koji im rade o glavi, ili se rugati onima koji se sklanjaju od onih koji ih progone. Šta ćemo onda reći kada vidimo kako beži Jakov od brata svoga Isava, ili kada vidimo Mojsija kako beži od Faraona, u zemlju Midijamsku? Šta li bi rekli ti pustolovi za Davida koji beži od Saula, koji je poslao za njim svoje ljude da ga ubiju, i kako se David krije po pećinama i pravi nagrdu od svoga lica, dok se ne sasta sa Avimelehom, i ne beše zaklonjen od smrti? Šta li bi rekli ti nepismeni ljudi koji nam se rugaju, kada vide velikog Iliju koji je dozivao Boga i oživeo mrtvaca, kako se taj isti Ilija krije od Ahava, i izmiče pred pretnjama Jezavele?… Nije li i Pavle, kada beše u Damasku, i kada se nađe u nevolji, spušten u kotarici niz stenu, i uteče pred onima koji ga htedoše ubiti? Pa kada Sveto Pismo tako govori o tim svetiteljima, tada čime ovi koji nas progone opravdavaju svoje zločinjenje? Hoće li nam ponovo prebaciti da smo plašljivci? Ali, ako nas prekore da radimo protiv volje Božije, ponovo će se pokazati kao neznalice Svetog Pisma jer eto, sam zakon naređuje da se izvesna mesta proglase kao utočišta, gde će se zakloniti i spasti oni kojima se preti smrću (Izl. 21,1; Mt. 2, 13; Jn. 8,58-59). Kada vide, ili da kažem pravilnije, kada čuju za sve ovo (jer oni ne vide jer to ne žele), po rečima Svetog Pisma, zar neće sagoreti u ognju jer govore i smišljaju sve što je suprotno onome šta je Gospod učio i radio?“

 

 

IX glava

O tome kako se Jevsevije vratio u Antiohiju posle sabora u Aleksandriji koji je potvrdio jednosušnost, o tome kako je našao podeljene stanovnike Antiohije zbog toga što je među njih došao Pavlin, i o tome kako nije mogao da ujedini zavađene, te s toga otide iz Antiohije

Episkop Jevsevije, čim se okonča Sabor u Aleksandriji, odmah se uputi u Antiohiju. Tu dozna da je Lucifer rukopoložio Pavlina za episkopa, i da se narod podelio jer pristalice Meletija skupljale su se za sebe. Jevseviju nije bilo pravo zbog rukopoloženja Pavlina, ali to je osuđivao u srcu ne rekavši ni jednu reč javno iz uvažavanja prema Luciferu, tako da je o svemu ćutao, čekajući Sabor da se tamo o svemu odluči. I pored toga, on je činio sve da dođe do pomirenja naroda, ali nije uspevao u tome. Tada se iz zatočenja vrati Meletije, i kada vide da se njegove pristalice zasebno okupljaju, primi se starešinstva nad njima. Hramovi u kojima su se sakupljali verni, bili su u rukama Evsoja, kao vođe arijanaca. Pavlin je imao samo jednu, malu crkvu, i to unutar grada iz koje ga nije proterao Evsoj samo zbog toga što je veoma uvažavao Pavlina kao čoveka. Meletije, po povratku, poče da se sa svojima okuplja izvan gradskih vrata. Eto kakvo je bilo stanje u Antiohiji. Kada je Lucifer saznao da Jevsevije ne odobrava njegov postupak, tj. rukopoloženje Pavlina, primi to k srcu, i nađe se jako uvređen pa prekinu svaku zajednicu sa njim. Štaviše, u toj zloj volji, htede zbaciti sve što je odredio Aleksandrijski sabor. Ta ljutnja bila je u nevreme, usred sveopšte zbrke, pa se mnogi odvojiše od vere, i tako nastade nova jeres – luciferska. Ali, Lucifer nije svojim gnjevom postigao ono šta je želeo jer mu je smetalo obećanje koje je dao u svoje ime preko đakona koji behu na Saboru. Zbog toga se skloni u Sardijsku episkopiju, ne prekinuvši slogu sa crkvom, a oni što behu ozlojeđeni na njega, još ni danas nisu u zajednici sa crkvom. Jevsevije dok je putovao po istoku, poput lekara činio je dobro, utvrđujući u veri one koji behu slabi. Kasnije je prešao u Ilirik, a odatle u Italiju, čineći ono šta je radio na istoku.

 

 

X glava

O episkopu Ilariju Piktavijskom

Ali, nauku pravoslavne vere još ranije je među episkopima Italije i Galije utvrdio episkop Ilarije Piktavijski (Piktavija je mesto u Akvitaniji). I tako su bili od koristi za veru, pogotovo Ilarije koji je imao dara za besedništvo, te je dogmat o jednosušnosti razložio u naročitoj knjizi, napisavši je na latinskom, i time, koliko je s jedne strane valjano odbranio tu nauku, toliko je s druge strane opovrgao učenje arijevaca. Ovo se dogodilo nešto kasnije nego su iz zatočenja pušteni episkopi. A Makedonije, Elevsije, Jevstatije, Sofronije i svi ostali koji su sledili Makedonijevo učenje, jednako su okupljali sabore po raznim mestima. Pozvavši k sebi prijatelje Selevkija, bacali su anatemu na one koji su sledili Akakijevo učenje, pa odbacivši simvol proglašen u Arminu, prihvatiše ono šta je obnarodovano u Selevkiji, ili ono što je još ranije rečeno u Antiohiji. A kada ih neki zapitaše: zašto se vi, kao makedonijevci, delite u mišljenju od akakijevaca kada ste sve do sada imali zajednicu sa njima, oni na to pitanje odgovoriše, kroz usta episkopa Sofronija Pompeopoljskog (u Paflagoniji): zapadnjaci su zauzeti za jednosušnost, a na istoku je veru iskvario Aecije, kada je uveo nepodobnost po suštini, a oba ta postupka su protivzakonita. Prvi slivaju u jedno ličnosti Oca i Sina, vezujući jednu za drugu rečju jednosušno koja je poput neke loše uzice, a ovi drugi prave razliku između prirode Oca i Sina, tvrdeći da su one nejednake. Pa kako i jedni i drugi otidoše u različite krajnosti, stoga da bi se došlo do istine, po našem mišljenju je potrebno da se držimo srednjeg puta, tj. potrebno je priznati da je Sin podoban Ocu svojom ličnošću. Sabin kazuje u Zborniku sabranih dela, da su tako odgovorili i makedonijevci preko Sofronija. Ali, kudeći ne akakijevce, nego Aecija (koji je počeo da upotrebljava reč „nepodoban“), oni naočigled prikrivaju istinu, da bi tako ostali odvojeni od arijevaca i od onih koji veruju u jednosušnost. Uostalom, njihove reči svedoče da su oni sami izmislili nešto novo, te tako se odvojili i od jednih i od drugih.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *