NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA DRUGA

XLI glava

O tome kako su akakijevci, sabrani u Konstantinopolju, prihvatili simvol vere objavljen u Arminu, pridodavši mu još ponešto, onda kada se car vratio sa zapada na istok

U to doba car se već vratio sa zapada i bio je u Konstantinopolju. Tu je Honorata proglasio prefektom, a zvanje konzula je ukinuto. Akakijevci su stigli ranije u Konstantinopolj od ostalih episkopa koji behu na Saboru. Oni to nisu propustili, te pred carem napadoše protivničku stranu, rekavši da neće pristati na veru koja je objavljena. Car se razgnjevi zbog toga i naumi da ih uništi, te zbog toga izdade naredbu da oni koji su bili u državnoj službi ostanu bez nje. Dok su episkopi iz protivničkog tabora ovako raspravljali, akakijevci su bili u Konstantinopolju, pa dozvavši episkope iz Vitinije, sastaviše sednicu. Na tom skupu je bilo pedeset episkopa, a među njima i Marije Halkidonski, pa tako proglasiše simvol koji je već bio poznat, i ja ga ne bih ponavljao da mu ponešto ne beše pridodato: „Verujemo samo u jednoga Boga, Oca Svedržitelja, od koga je sve. I u jednoga Sina Božijeg, Koji je rođen od Boga pre svih vekova i pre svakog početka, kroz Koga je sve postalo, sve što se vidi i što se ne vidi; Koji je rođen kao jedinac; Jedan od Jednoga Oca, Bog od Boga; podoban Ocu koji ga je rodio, kao što kažu svete knjige; za čije rođenje ne zna niko osim Oca koji ga je rodio. Mi znamo da je taj jedinorodni Sin Božji, po volji Oca sišao s neba, kao što je napisano, da uništi greh i smrt; da se rodio u telu, kako je zapisano, od Duha Svetoga i Djeve Marije, i družio se sa učenicima; a posle, po volji Oca, učinivši sve što je trebalo radi spasenja ljudi, bio je raspet i umro i sahranjen; da je sišao u dubine zemlje i uništio sam ad; da je vaskrsao iz mrtvih u treći dan i bio sa učenicima; a kada se navrši četrdeset dana, uznese se na nebo i sedi s desne strane Oca; a u poslednji dan vaskrsenja, doći će sa slavom Oca, da bi svakome dao po zaslugama. I u Duha Svetoga, Koga je obećao da će poslati ljudima, Utešitelja, kako je napisano; Duha Istine, koga im je poslao kada se uzneo na nebesa. A što se tiče reči „jednosušni“, kojom se poslužiše (sveti) Oci po svojoj prostodušnosti, ali koja je narodu nepoznata, i oko koje se buni, ukoliko je nema u svetim knjigama, mislimo da je pravilnije da bude izostavljena, i da od sada nema pomena o njoj. Jer ni svete knjige nigde ne govore o suštastvu Oca i Sina. Isto tako, ne treba koristiti ni reč „ipostas“ kada se govori o Ocu, Sinu i Svetome Duhu. Mi za Sina kazujemo da je podoban Ocu, jer tako kažu i tako nas uče svete knjige. Sve jeresi, one od ranije i one koje su se odskora pojavile, kao suprotne ovome što je izloženo, neka su anatema.“

Ovo je pročitano u Konstantinopolju. Dugo sam hodao po ovom lavirintu, gde se nailazi na tolike simvole, a sada ću da ih nabrojim: posle simvola koji je sastavljen u Nikeji, objavljena su dva u Antiohiji (kada je osveštan hram). Treći su objavili prijatelji Narkisa u Galiji, i dadoše ga caru Konstantu. Četvrti je poslao Evdoksije, episkop iz Italije. Posle toga behu proglašena tri simvola u Sirmijumu, a jedan od njih je pročitan i u Arminu, gde se pominju i konzulstva. Osmi je objavljen u Selevkiji, i čitali su ga akakijevci. Poslednji je objavljen u Konstantinopolju, sa dodacima. A dodato je to da kada je reč o Bogu, ne treba pominjati, tj. odnositi na Boga ni reč o suštini niti o ipostasi. Ovaj simvol prvi put je prihvatio episkop Ulfila Gotski, koji se do tada držao Nikejskog simvola, sledujući onome šta je prihvatio episkop Teofil koji je kao episkop Gota bio na saboru u Nikeji.

 

 

XLII glava

O tome kako je oboren Makedonije, i o tome kako je na njegovo mesto došao Evdoksije

Družina Akakija i Evdoksija i dalje je bila u Konstantinopolju, radeći na tome da se zbace neki od episkopa iz suprotnog tabora. Treba znati da to svrgavanje, koje su činili ljudi i jedne i druge partije, nije činjeno zarad vere, nego je to rađeno iz nekih sasvim drugih razloga. Naime, akakijevci su znali da je car već duže vreme gnjevan na Makedonija, i da je čekao prikladnu priliku da se obračuna sa njim. Zato akakijevci izdejstvovaše da se najpre zbaci Makedonije, zbog toga što se njegovom krivicom desiše ona ubistva, a takođe i zbog toga što je u zajednicu primio jednog đakona koji je bio okrivljen zbog preljube. Potom akakijevci oboriše i Elevsija Kizičkog, koji je krstio Iraklija, žreca Herkulovog (u Tiru), a kasnije ga rukopoložio za đakona. Zatim svrgoše i episkopa Vasilija Ankirskog, a kao krivicu navedoše da je bez razloga mučio i okrivljivao neke ljude, kao i to da je svojim poslanicama bunio crkve po Africi. Takođe svrgoše i Drakontija zbog toga što je iz Galatije prešao u Pergam. Uz njega oboriše i Neonu, a to je bio episkop Selevkije, mesta u kome je održan Sabor. Oboriše i episkopa Sofronija Pompeomolskog (u Paflagoniji), episkopa Elpidije Satalijskog (u Makedoniji), episkopa Kirila Jerusalimskog i još neke.

 

 

XLIII glava

O episkopu Jevstatiju (Evstatiju) Sevastijskom

Episkopu Jevstatiju Sevastijskom, akakijevci nisu dali ni toliko slobode da se brani, jer je njega oborio njegov rođeni otac Evlalije, episkop Kesarije Kapadokijske, zbog toga što je nosio haljine koje ne priliče čoveku crkvenog i sveštenog čina. Treba znati da je umesto Jevstatija postavljen Meletije, a o njemu će kasnije biti reči. Ali Jevstatija je i posle toga osudio Sabor koji je održan u Gangri (Paflagonija), a osuđen je zbog toga jer je činio mnogo toga što je protivno kanonima Crkve, i to još kao svrgnut od strane Sabora u Kesariji. Neki od razloga za svrgavanje bili su: to što je zabranjivao brak, što je učio da je zabranjeno jesti neka jela, što je mnogim licima koja su bila u braku branio zajednički život, što je govorio da se ne treba sakupljati u hramovima nego u kućama, i tamo se pričešćivati. Takođe je podstrekavao, u ime vere, da sluge otkazuju poslušnost svojim gospodarima. Zatim, nosio je plašt koji su nosili filosofi, a takođe je nagovarao i svoje pristalice da nose nekakve neobične ogrtače. Izdao je naredbu kojom su žene morale da šišaju kosu. Učio je da nije potreban post u za to određene dane, nego da treba postiti samo nedeljom. Zabranjivao je da se vrše molitve u kućama onih koji su venčani. Savetovao je da ne treba tražiti blagoslov od sveštenika koji je oženjen, i pored toga što je bio venčan po zakonu, pre rukopoloženja. Takođe je savetovao da ne treba imati zajednicu sa takvim sveštenicima, kloneći ih se kao grešnika. Pored ovoga, Jevstatije je još koješta učio, pa je zbog toga i svrgnut od strane Sabora koji je održan u Gangri, i na njegovo učenje je bačena anatema.

Međutim, potrebno je znati da se to dogodilo nešto kasnije; a onda kada je pao Makedonije, akakijevci za episkopa Konstantinopolja postaviše Jevdoksija, kome se činilo da je katedra episkopa Antiohije iza katedre episkopa Konstantinopolja. Akakijevci smetnuše s uma da je ovaj prestupnik protivan mišljenju koje su oni zastupali, jer kada svrgoše Drakontija, koji je iz Galatije prešao u Pergam, nisu mislili da će doći vreme kada će narušiti to svoje pravilo, kao što ga i pogaziše kada su Jevdoksija postavili na katedru Konstantinopolja, a kome to beše drugi put da menja katedru. Nakon toga poslaše u Armin ono verovanje koje je pročitano u Konstantinopolju, sa onim dodatkom, pa narediše da se po sili carskog ukaza, zatvore svi koji to odbiju da potpišu. Pored toga, javiše o svojim delima kako ostalim episkopima istoka, koji su bili za njih, tako isto i episkopu Patrofilu Skitopoljskom, koji je iz Selevkije krenuo u svoju episkopiju. U isto vreme kada je uzveden Jevdoksije za episkopa Konstantinopolja, osveštana je Velika crkva, koja je poznata kao crkva svete Sofije, a to se dogodilo desetog konzulstva Konstancija, a trećeg konzulstva kesara Julijana, 15. februara. Pošto je Jevdoksije postao episkop Konstantinopolja, odmah je proglasio svoje učenje, tj. da Otac nije za poštovanje nego da je Sin za poštovanje. Pa kako se uznemiriše svi koji čuše to, on im reče: Nemojte biti u smutnji jer Otac nije za poštovanje ukoliko ni On sam nikoga ne poštuje, već Sin je za poštovanje jer poštuje Oca! Čim je to rekao, presta zabuna i crkvom se proteže smeh, a te reči izazivaju podsmeh i danas kod mnogih ljudi. Eto kakvim praznim mislima su cepali Crkvi izmišljači svakojakih jeresi! I tako se okonča Sabor koji bi u Konstantinopolju.

 

 

XLIV glava

O episkopu Meletiju Antiohijskom

Sada je na redu da nešto kažem i o Meletiju. Već je rečeno da je on rukopoložen za episkopa Sevastije (u Armeniji), pošto bi svrgnut Jevstatije. Ali ubrzo bi premešten iz Sevastije u Beriju (Sirsku), jer je bio na saboru u Selevkiji i potpisa se na verovanje akakijevaca. Ali kada posle sabora u Konstantinopolju narod Antiohije saznade da je Jevdoksije prezreo njihovu crkvu i da se polakomio na blago crkve u Konstantinopolju, dozovu Meletija iz Berije, i postave ga za episkopa Antiohije. U početku je Meletije bio uzdržan u besedama i nije govorio o dogmatima, baveći se samo etikom. Kasnije, on poče da govori nauku o veri po Nikejskom simvolu, dokazujući jednosušnost. Kada je car čuo za to, naredi da se episkop zatoči, a umesto njega bi rukopoložen Jevsoj, koji je bio svrgnut jedno sa Arijem. Tada mnogi Antiohijci koji behu za Meletija otidoše od arijevaca i njihovih zborova, i počeše se zasebno okupljati. Ali mimo toga i dalje behu protiv onih koji su bili za jednosušnost, zato što je Meletije dobio episkopstvo po volji arijevaca, i što su njegove pristalice kršteni od Arijevih sledbenika. Zbog toga se Antiohija podeli na dvoje, i pored toga što se i jedna i druga strana držala istog učenja. Međutim, car doznade da se Persijanci ponovo spremaju za rat, te požuri u Antiohiju.

 

 

XLV glava

O Makedonijevoj jeresi

Makedonije, koji beše proteran iz Konstantinopolja, nije sedeo u miru jer beše mu krivo što je osuđen. Zbog toga on stade uz one koji su u Selevkiji oborili akakijevce, pa posla ljude po Sofronija i Elevsija, i posavetuje ovu dvojicu da se drže one vere koja je najpre razložena u Antiohiji, a zatim potvrđena u Selevkiji, dodavši da se tom verovanju da ovo ružno ime: „Podobnosušnost“. Mnogi stadoše uz Makedonija, i oni počeše javno ispovedati ovu zabludu koju osudiše i akakijevci na saboru u Selevkiji, mada su prethodno bili za nju. Međutim, proču se i brzo se raširi glas da podobnosušnost nije izmislio Makedonije nego Maratonije, koji je nešto pre ovih događaja bio episkop u Nikomidiji. Zbog toga se makedonijevci sada prozvaše Maratonijevim imenom. Njima se pridruži i Jevstatije, koga su prognali iz Sevastije. U to vreme, kako Makedonije odricaše i božanstvo Svetog Duha, Jevstatije ovako kazivaše: Ja ne mogu priznati da je Duh Sveti Bog, ali se ne sme reći ni da je tvar! Stoga, oni koji su verovali u jednosušnost, ovima nadenuše i ime „Duhoborci“. A zašto je to da se u Helespontu nalazi toliko makedonijevaca, o tome ću nešto kasnije. Međutim, sledbenici Akakija se pokajaše što za Sina rekoše da je savršeno podoban Ocu, pa su nastojali da se iskupe u Antiohiji. I zaista, neki od njih se sabraše u Antiohiji, u vreme konzulstva Tavra i Florencija, a i car se tada tamo nalazio. Tamošnjom crkvom je upravljao Jevs, i tu su opet obnavljane pređašnje misli, i okončaše svoj posao time da reč „podoban“ treba izbaciti iz simvola vere koji je proglašen u Arminu i Konstantinopolju. I sada se više nisu krili, nego su javno govorili da Sin nije podoban Ocu, nego da je postao ni od čega, a tako je učio i Arije. Tako su učile i pristalice Aecija u Antiohiji. To je dalo povoda onima iz Antiohije, a koji su verovali u jednosušnost, da i pored svojih podela, arijevcima nadenu još jedno ime, tj. „Anomijevci“ i „Eksuko-notovci“. Pa kada su prvi pitali druge zašto u svom simvolu kažu za Sina da je Bog od Boga, kada sada tako drsko govore o Njemu da nije podoban Ocu, i da je stvoren ni iz čega, ovi se u svome odgovoru skriše iz sofizma: izraz „od Boga“ uzet je onako kao što se nalazi kod apostola, tj. da je sve postalo od Boga. Ali, kako među sve to spada i Sin, to je i On od Boga. Zato je, kažu oni, u analizi vere i dodato: Po onom kako se nalazi u svetim knjigama. Ovaj sofizam je delo episkopa Georgija Laodikijskog, koji nije bio vešt da uđe u trag ovakvim izrazima, pa stoga i nije mogao znati kako je u pređašnjim vremenima Origen objašnjavao i tumačio te reči apostola. Ali, ako su se i odvojili stvarajući sofizme, opet nisu mogli podnositi prekore i ogovaranja, pa zato na kraju pristaše na onaj simvol koji je objavljen u Konstantinopolju, pa se potom raziđoše. Georgije se vrati u Aleksandriju, i preuze vlast nad tamošnjim crkvama jer se Atanasije još skrivao. U Jerusalimu je umesto Kirila postavljen Arinije. Posle njega na tu katedru dođe Iraklije, a zatim Ilarije. Nakon nekoliko godina vrati se Kirilo, i opet je bio episkop nad tamošnjim crkvama. U to doba se pojavi nova jeres, a evo kojim povodom.

 

 

XLVI glava

O Apolinarijevoj jeresi

U Laodikiji (Sirskoj) behu dva čoveka, otac i sin, koji su imali ista imena – Apolinarije. Otac je dobio čin sveštenika pri tamošnjoj crkvi, a sin je bio čtec. I jedan i drugi behu vešti u grčkim naukama. Otac je predavao gramatiku, a sin retoriku. Otac je rođen u Aleksandriji, a najpre je predavao u Beritu, a kasnije se preseli u Laodikiju, gde se oženio i dobio sina Apolinarija. Pored njih, u tom mestu bi čuven i sofista Epivanije, sa kojim su se oni družili, uvažavajući ga. Laodikijski episkop Teodot poboja se da ti česti susreti sa Epivanijem ne odvoje oca i sina od vere, te im zabrani da idu k njemu. Ali se oni nisu obazirali na tu zabranu, nego i dalje nastaviše da se druže sa sofistom. Episkop Teodot, koji dođe na Georgijevo mesto, zatim oca i sina odluči od crkvene zajednice. Mlađi Apolinarije to primi jako k srcu, pa uzdajući se u svoju sofističku krasnorečivost, smislio je jeres koja se prozva njegovim imenom, i održa sve sve do danas. Međutim, govori se, da ono šta je zavadilo oca i sina sa jedne i episkopa, sa druge strane, nije samo ovo, nego i to što je episkop Georgije bio čas uz ono šta je objavljeno na saboru u Selevkiji, a čas uz Arijevu nauku. Ovaj izgovor dvojica Apolinarija uzeše kao svoje pokriće radi udaljavanja od crkve. Ali ubrzo oni počeše da uvode svoju nauku o Bogu, tvrdeći da je Bog – Reč, po svom staranju za spasenje ljudi, na sebe uzeo oblik čoveka, ali bez duše. Zatim se naknadno setiše da kažu da je On imao dušu, ali da je ona bila bez uma, pa je taj um zamenio sam Bog kroz Reč. Svetu Trojicu su priznavali da je jednosušna, ali o tim jereticima biće reči kasnije.

 

 

XLVII glava

O tome kako je umro car Konstancije

Međutim, dok je car Konstancije bio u Antiohiji, kesar Julijan je vodio borbe po Galiji sa mnogobrojnim varvarima, pobeđujući ih. Zbog tih pobeda Julijan zadobi poverenje svoje vojske, i oni ga proglasiše za cara. Kada je za to čuo Konstancije, zbuni se, te pošto bi kršten od episkopa Evsoja, krenu sa vojskom na Julijana. Kada je bio između Kapadokije i Kilikije, u selu Mopsukrini, dožive srčani udar, i tu se upokoji. To beše u vreme konzulstva Tavra i Florecijana, 3. novembra. To je bila prva godina 285. olimpijade.

Konstancije je poživeo 45 godina, a vladao je 38 godina, tj. zajedno sa ocem 13, a nakon njegove smrti još 25 godina.

O tom vremenu je i kazivala ova knjiga.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *