NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA DRUGA

XXXI glava

O Osiji, episkopu Kordobe

Već sam naglasio da je na saboru u Sirmijumu bio i Osija, ali ne svojom voljom. Biću kratak po ovom pitanju: po navaljivanju arijanaca, Osija je bio zatvoren. To se desilo nešto pre sabora u Sirmijumu, ali car je želeo da ovaj episkop bude na Saboru, jer se njegovo prisustvo smatralo kao važan dokaz za veru. Zbog toga je car, po želji episkopa koji su se okupili, na Sabor pozvao i Osiju. U početku on je odbijao da dođe, ali kada ga već kao starca počeše tući i mučiti, on pristade da dođe i stavi svoj potpis na ono što je odlučeno o veri u Sirmijumu.

Eto kako su okončani poslovi u Sirmijumu. U to vreme car Konstancije je bio u tom gradu ujedno i zbog toga da bi video šta će učiniti vojska koju je poslao na Magnecija.

 

 

XXXII glava

O tiraninu Magneciju

Kada je Magnecije zavladao Rimom, on je naredio da se pogube mnogi od senatora ali i mnoštvo običnog naroda. A kada vojskovođe cara Konstancija okupiše rimsku vojsku i krenuše na Magnecija, ovaj pobeže iz Rima pa otide u Galiju. Tamo je stalno bio izložen napadima vojske, a najposle, kod grada Mureje (u Galiji), Magnecije bi opkoljen. Govorilo se da se u tom gradu desi sledeće: Magnecije je želeo da ohrabri svoje vojnike koji su klonuli duhom zbog poraza, te on uziđe na presto koji je bio visoko postavljen. Vojnici su hteli da ga pozdrave kako se pozdravlja car, ali se taj pozdrav pretvori u nešto što niko nije očekivao jer vojnici svoj pozdrav upraviše na Konstancija, i svi povikaše da je on Avgust, a ne Magnecije. Zbog toga Magnecije, videvši šta se sprema, izađe iz grada i poče da beži ka granici Galije. Konstancijevi oficiri nastaviše da ga gone, i ponovo se sukobiše sa njim kod mesta po imenu Montoselevsk, i tu silno poraziše njegovu vojsku. Magnecije nekako uspe da pobegne, i otide u grad Lugdun (Lion). Kada je došao u taj grad, Magnecije prvo ubi svoju majku, onda i svoga brata koga je postavio za kesara, a na kraju ubi i sebe. To se dogodilo kada je Konstancije po šesti put bio konzul, a Konstancije Gal po drugi put. Zapravo, najtačnije rečeno, to je bilo petnaestog dana meseca avgusta. Ubrzo potom upokoji se i drugi brat Magnecija, po imenu Dekentije. Ovako su se okončale smutnje koje je činio Magnecije. Međutim, carevina nije bila mirna ni posle ovih događaja jer se pojavi drugi tiranin po imenu Sildan, ali Konstancijeva vojska umiri i ovog tiranina koji je harao po Galiji.

 

 

XXXIII glava

O Judejima koji su živeli u Diokesariji Palestinskoj

Mimo događaja o kojima je bilo reči, dogodi se jedan unutrašnji sukob na istoku: Judeji, koji su živeli u Diokesariji Palestinskoj, ustaše protiv Rimljana i počeše da napadaju obližnja mesta. Car posla vojsku protiv njih, a za vojskovođu odredi Konstancija Gala, koga proglasi kesarom, te ovaj povrati mir uz pomoć oružja, a sam grad (Ciokesariju) razori do temelja.

 

 

XXXIV glava

O kesaru Galu

Kesar se nije mogao bolje snaći na mestu za koje je postavljen. Savladavši Judeje, ponese se pa poče smišljati zle namere protiv onoga koji ga je uzdigao na to mesto, i sve je išlo tim putem da će i Gal postati tiranin. Za tu njegovu nameru ubrzo sazna njegov brat Konstancije, i to od tadašnjeg prefekta istoka, Domicijana i kvestora Magna. Gal naredi da se ta dva čoveka ubiju zbog toga što su ga izdali. Konstancije, čuvši za ta ubistva, razljuti se i naredi Galu da dođe pred njega. A ovaj, iako se uplaši, nije smeo da odbije naredbu cara. Krenu na put protiv svoje volje, i kada je stigao u zapadne oblasti, a blizu ostrva Flan, ubiše ga po naredbi cara. Tada za kesara bi postavljen Julijan, Galov brat, i car ga odmah uputi u Galiju u rat sa varvarima. Konstancije Gal bi ubijen treće godine svog konzulstva, a sedme godine konzulstva samog cara Konstancija. Julijan pak posta kesar druge godine za tim, šestoga dana meseca novembra, za konzulstva Arbinona i Julijana. O tom Julijanu više reči će biti nešto kasnije.

Savladavši na ovaj način opasnosti koje su mu pretile, car Konstancije prenese svoja interesovanja na crkvene razdore. On krenu iz Sirmijuma i vrati se u Rim, pa izdade naredbu da se održi Sabor u Italiji, na koji pozva nekoliko episkopa sa istoka, a takođe naredi da dođu episkopi zapada. I dok su se episkopi okupljali, upokoji se Julije Rimski, koji je upravljao tom crkvom petnaest godina, a na njegovo mesto dođe Liverije.

 

 

XXXV glava

O Aeciju Sirjaninu

U to vreme pojavi se u Antiohiji Sirijskoj jedan jeretik po imenu Aecije, koga još nazivahu i bezbožni Aecije. On je mislio poput Arija, i propovedao je tu istu nauku ali se odvojio od arijevaca zbog toga što nije hteo da prihvati zajednicu sa Arijem. Već sam naglasio da je Arije hteo prevariti tadašnjeg cara kada se potpisao na Nikejski simvol, i zbog toga se Aecije i odvojio od njega. Nakon izvesnog vremena provedenog u Aleksandriji, gde je učio, on se vrati u svoju postojbinu, u mesto gde se rodio (Antiohiju Sirsku), i tamo ga tadašnji episkop Leontije rukopoloži za đakona. Nakon toga on poče pred svakim da kazuje svoje učenje, i svakome se činilo da on kazuje neku novu veru. On je izlagao svoje učenje uz pomoć Aristotelovih kategorija, te citirajući ono šta je tamo izloženo, i mešajući to sa svojim poukama, nije ni jednoga trena pomislio da govori protiv sebe samog. Međutim, Aecije nije imao učitelja koji je bio filosof i akademik pa, zavolevši sofizme na osnovi kategorija, on nije uspeo da razume na koji način nerođeno može biti rođeno, i kako ono što je proizašlo može biti savečno onome koji je rodio. Povrh toga, Aecije je slabo znao i razumeo Sveto Pismo jer se vodio time da se što bolje izražava u dijalozima i prepirkama. Aecije takođe nije čitao knjige drevnih pisaca koji su tumačili Sveto Pismo, a za Klimenta Afrikanca (Aleksandrijskog) i Origena, kao za ljude koji su veoma čuveni po svojoj mudrosti, nije želeo da zna. Pisao je caru Konstanciju i još nekima, i tada se koristio sofizmima i raznim prepredenostima, a zbog čega i dobi ime bezbožnik. Aecijeva nauka bila je rođena sestra Arijeve nauke, ali opet sami arijevci nisu mogli pojmiti njene zamršene silogizme. To je dalo povoda da ga i arijevci proglase za jeretika. Aecije, prognan iz Crkve, prognan je i od jeretika i pored toga što je nastojao da pokaže kako on prekida zajednicu sa njima. Njegovih pristalica ima i danas, i poznati su pod imenom „evnomijevci“ jer kroz neko vreme vođa te jeresi postade Evnomije, sekretar Aecija, koji je usvojio tu nauku. Ali o Evnomiju biće reči kasnije.

 

 

XXXVI glava

O Mediolanskom saboru

U to doba sakupiše se episkopi u Italiji. Sa istoka ih dođe tek nekoliko jer je mnoge onemogućavala u dolasku njihova starost i dalek put, a sa zapada dođe više od trista. Car zatim odredi da se Sabor održi u Mediolanu (Milanu). Tek što se tu okupiše, a svi episkopi sa istoka počeše da rade na tome da se osudi Atanasije, tj. da se Atanasiju jednom za svagda zabrani povratak u Aleksandriju. Ali episkop Trivera (Trira u Galiji) – Pavlin, zatim episkopi Jevsevije i Dionisije, „pa episkop italijanske mitropolije – Albea, episkop Varkela Ligurski (Italija), kada videše kako nasrću na Atanasija, ustaše i povikaše iz sveg glasa da se na taj način radi i o glavi samoj hrišćanskoj veri, i to uz pomoć prevara i obmana jer, kako su kazivali, Atanasije je okrivljen bez razloga i da njegovi protivnici zapravo nastoje da unište pravoslavnu veru. Nakon ovako žestokih reči i prekora raziđe se Sabor.

 

 

XXXVII glava

O Arminskom saboru, i o simvolu vere koji je tamo izložen

Kada je o tome čuo car, on te episkope zatvori, a zatim objavi da mu je želja da se sazove vaseljenski Sabor, tj. da će pozvati na zapad sve istočne episkope, i da će nastojati da svi budu u jednomisliju. Ali, kada je dublje razmislio o tome, i kada je shvatio kako će biti tegobno putovanje, izdao je naredbu da se sabori održe u Arminu (Italija) i Nikomidiji Vitinskoj. Zato naredi da oni episkopi koji behu u Mediolanu dođu u Armin, a oni sa istoka da se okupe u Nikomidiji. Kada je car izdao ovu naredbu, imao je nameru da složi njihove misli, ali to nije uspelo jer niti jedan niti drugi Sabor nisu bili u slozi nego se razdvojiše na razne struje. Oni u Arminu nisu se mogli složiti zbog različitih mišljenja, a oni na istoku čak načiniše i novi raskol. Kako se to dogodilo, reći ću kasnije, a sada ću reći nešto o Jevseviju.

Negde u to vreme upokoji se Leontije koji je rukopoložio Aecija za đakona. Evdosije, episkop Germanikije (Sirija), tada se nalazio u Rimu, i požuri što pre da na lukav način javi caru da je neophodno za vernike u Germanikiji da ih uteši i čuva, pa poče da moli za dopuštenje da se vrati. Car, ne znajući da tu ima lukavstva, dozvoli ovom episkopu da se vrati, a on, napustivši svoje mesto, a imajući uz sebe carske dvorjane, ovlada na prevaru Antiohijskom episkopijom, pa želeći da podrži Aecija, činio je sve da se sastavi sabor episkopa te da Aeciju vrati đakonstvo. Ali to mu ne pođe za rukom.

Međutim, episkopi sa istoka, koji behu na saboru u Arminu, rekoše da su došli da bi govorili protiv Atanasija. To isto izjaviše Ursakije i Valent, koji su prvo bili za Arija, a kasnije prihvatiše jednosušnost i, kao što smo već rekli, dadoše rimskom episkopu svoje pismeno pokajanje. I kada bi koja strana bivala jača, oni su tako prilazili jačima. Uz njih stadoše i Germanije, Avksentije, Dimofil i Gaije. Ali kako tokom sednica jedan govoraše jedno, a drugi drugo, stoga oni koji su bili sa Ursakijem i Valentom rekoše da se uništi sve što je ranije činjeno za veru, te da se prihvati ono što je zaključeno u Sirmijumu, gde su i sami bili. Dok su to govorili, u rukama su držali spise, i insistirali na tome da se pročita šta je rečeno za veru i šta je odlučeno na saboru u Sirmijumu, i ako se zna da su to ranije prikrivali, u Arminu objaviše to da svi čuju. Evo tog spisa u prevodu sa latinskog:

„Saborna vera izložena u Sirmijumu, gde je bio i naš gospodar Konstancije, u vreme najpoznatijih konzula: Flavija, Jevsevija i Ipatija. Jedanaestog dana junskih kalendi.

Verujemo u jednog i istinskog Boga, Oca, svedržitelja, koji stvori i sazda sve. I u jednog jedinorodnog Sina Božijeg, koji je bez strasti rođen od Oca pre svih vekova, pre svakog početka, pre svakog vremena koje bi se moglo i zamisliti, i pre svake predstave koju bi um sebi mogao dočarati; kroz Koga postaše vekovi i proizađe sve, Koji je rođeni jedinac, jedan od jednoga – od Oca, koji je Bog od Boga, podoban svom Ocu koji ga je rodio, po knjigama Svetog Pisma, za čije rođenje ne zna niko do samo jedan Otac koji ga je rodio. Za ovog jedinorodnog Sina Božijeg mi znamo da je po želji Oca došao s neba da uništi greh (Jevr. 9, 26), da se rodio od Marije Djeve, da je bio sa učenicima i učinio sve šta je potrebno za spasenje ljudi po volji Očevoj, da je raspet i umro, da je sišao u dubinu (pakla), i tu učinio sve što je trebalo, gde, kada ga videše, uzdrhtaše čuvari pakla. Koji je vaskrsao u treći dan i bio sa učenicima, a posle četrdeset dana uzneo se na nebo i sedi s desne strane Oca. Koji će u poslednje dan doći sa slavom Očevom, i dati svakome kako je zaslužio po delima. I u Svetoga Duha, koga je obećao poslati rodu čovečijem sam jedinorodni Sin Božji, Isus Hristos, kao utešitelja, po rečima Pisma (Jn. 14,16,26). Ali reč „suština“ koju Oci upotrebiše, a koju narod ne razume i dolazi mu kao sablazan zbog toga što je nema u Svetom Pismu, tu reč smo odlučili da izostavimo, i od sada je ne treba koristiti kada se govori o Bogu, zbog toga što božanstvene knjige nigde ne kazuju o suštini Oca i Sina. Mi smatramo da je Sin podoban Ocu u svemu, kao što to tvrde i uče knjige Svetog Pisma.“

Kada se ovo pročitalo, neki koji u srcu nisu odobravali rečeno, ustaše i kazaše: Mi nismo došli na ovaj Sabor da tražimo veru jer je naša vera ispravna i ona je u nama od početka, nego smo se okupili da odbacimo ako je uvedeno neko pogrešno učenje u vezi sa verom. Ako, dakle, ovo što je sad pročitano, ne sadrži u sebi ništa što je novo, to onda vi, očevidno, bacate anatemu na Arijevo učenje, kao što su anatemisane i ostale jeresi koje su odbacile drevna pravila Crkve, jer ceo svet zna da je nečastiva Arijeva nauka pričinila Crkvi velike smutnje, pa i da još uvek pravi zabunu.

Ove reči ne behu po volji onoj strani na kojoj su bili Ursakije, Valent, Germanije, Avksentije, Dimofil i Ganije, te se zbog toga Crkva podeli jer jedni prihvatiše to što je pročitano, a drugi su bili uz Nikejski simvol. Neki su se smejali onom naslovu koji je imao pročitani spis o veri, a naročito se smejao Atanasije, koji u svojoj poslanici upućenoj prijateljima, kazuje sledeće: „Kakva je nauka trebala sabornoj Crkvi pa da postane blagočestiva, kad oni u naše vreme idu veri u trag i u pročelje svojih reči o veri, stavljaju i to ko je bio konzul u to doba? To učiniše Ursakije, Valent i Germanije, a toga nikada nije bilo, niti se to čulo među hrišćanima. Napisavši kako im se htelo verovati, oni u pročelje staviše konzulstvo, mesec i dan sadašnje godine, da bi pokazali svima koji zdravo misle, da njihova vera nije davnašnja po postanku, nego da je od tada postala, tj. za vreme vladavine cara Konstancija; i sve što su zapisali, odgovara njihovoj jeresi. Pored toga, tobož pišući o Gospodu, oni kažu za Konstancija da je on vladika – zbog toga što je on dao snagu njihovoj nečasnoj nauci, pa pridodajući samome caru ime večnog, odriču večnost Sinu Božijem /iz nekog, do sada neutvrđenog razloga, Sokrat na ovom mestu izostavlja reči samog svetog Atanasija/. Eto, dokle ide njihova mržnja prema hrišćanima! Međutim, može biti i to da su se oni ugledali na hronografiju svetih proroka, tj. kako oni pominju konzulstva. Ali ako se pozivaju na to, tada pokazuju i svoje neznanje jer iako su proroštva svetih obeležena vremenom, kao npr. Isaije i Osije, koji su živeli u vreme vladavine Ozije, Joatama, Ahaza i Jezekije, a Jeremija je živeo u vreme vladavine Josija, ali oni ne rekoše da su postavili osnovu tome kako treba Boga proslavljati jer Boga su slavili ljudi i proslavljali i pre njih; sam Bog u Hristu namenio je ljude za to i pre nego što je iko stvoren. Kada su proroci napominjali vreme, oni to nisu činili stoga da bi pokazali od kada datira njihova vera, jer je i do njih bilo ljudi koji su verovali u Boga, nego su beležili vreme da bi se znalo kada su preko njih davana obećanja. Ta obećanja su se pre svega ticala našeg Spasitelja, koji je trebao doći. Zatim, ona su se doticala i onih posledica koja će se dogoditi nad Izrailjem i nad neznabošcima. Dakle, proroci nisu napominjali vreme kada je postala njihova vera, nego su beležili da se zna u koje vreme su oni živeli i prorokovali. S druge strane, ovi sadašnji mudraci, niti govore šta istorijsko, niti prorokuju, nego načinivši onaj rogobatni naslov, odmah tome pridodaše napomenu o konzulstvu, kao i dan i mesec. Kao što sveti ljudi zapisaše koje godine se šta desilo, i kada su oni vršili svoju službu, ovi tako kazuju o vremenu nastanka njihove vere. Ali, neka i zapišu o tome kada je nastala njihova vera, jer ona tada zaista i poče, samo neka svojoj veri ne pridodaju to da je ona saborna i svuda prihvaćena. Oni ne kazuju: „Mi ovako verujemo…“ već: „Saborna vera, izložena u Sirmijumu…“ Ova drska namera iznosi na videlo njihovu bezbožnost, a ono šta su oni smislili i stavili u svoje spise, nije ništa drugo nego jeres Arijeva. Dajući takav natpis svom delu, oni su pokazali od kada počinju verovati, i ujedno izjavili želju da se vreme njihove vere broji od tog datuma. Kao što se rečima jevanđeliste Luke /„Izađe zapovest…“ (2,1-2)/ daje na znanje to da te zapovesti pre toga nije bilo, nego da je izdata od zapovednika iz tog vremena, isto tako i oni, sačinivši svoje reči, pokazaše da je ta jeres koji su smislili nešto novo i da toga nije bilo do tada. A kada su pridodali „saborna“ nisu primetili da su u zabludi poput frigijaca (sekta montanista iz Frigije), ukoliko govore i jedni i drugi: nama je objavljena pre nego bilo kome, i od nas počinje vera hrišćanska. Pa kao što frigijci kazuju za Montana i Maksimilu, tako i ovi kazuju za Konstancija da je on njihov episkop. Ako vera, po njihovom mišljenju, zaista ima svoj početak od sadašnjeg konzulstva, šta onda da se kaže o Ocima i blaženim Mučenicima? Šta će činiti sa onima koje su obučili ali koji su umrli pre tog konzulstva? Kako će ih povratiti u život, da izbrišu iz njihovog sećanja pređašnju nauku i da stave u njih sadašnju, tobož zdravu nauku? Vidi se da su neznalice, i samo su onde vešti kada treba smisliti izgovore, kao što pada u oči i na prvi pogled…“

Tako je Atanasije pisao svojim prijateljima. Ko želi, taj može tu poslanicu naći u originalnom tekstu, a ja se ovom prilikom zadržavam samo na detaljima jer ne želim da budem opširan, te stoga navodim samo ovoliko.

Treba znati da je Sabor svrgao Valenta, Ursakija, Avksentija, Germanija, Gaija i Diofila zbog toga što ti episkopi nisu hteli da potpišu akt kojim se anatemiše Arijevo učenje. Oni, uvređeni tim što su svrgnuti, pohitaše k caru da se žale, i sa sobom ponesoše tekst o tome kako je izložena vera na sednicama Sabora. Međutim, Sabor je o svemu izvestio cara posebnom poslanicom, a evo kako ona glasi, prevedena sa latinskog:

 

„Poslanica Sabora u Arminu caru Konstanciju

Mi verujemo da je volja Božija i zapovest tvoje blagočestivosti naredila da se u Arminu okupe episkopi iz različitih mesta zapada radi toga da bi se objasnila vera saborne Crkve, i kako bi svi saznali o njoj a takođe i pokazalo ko istinski uči o veri. I mi smo dugo većali i raspravljali dok nismo došli do sledećeg uverenja da je najbolje da ostanemo u veri koja je do nas došla iz davnina, u veri koju su propovedali proroci, apostoli pa i sam Gospod naš Isus Hristos, u veri koja čuva tvoje carstvo i štiti tvoju moć. Mi ćemo se postojano držati te vere i bićemo u njoj do kraja jer nama se čini da bi bilo i protiv zakona i protiv zdrave pameti kada bi se bilo šta menjalo, a šta je jednom određeno, pravilno i tačno, i što je razmotrano na Saboru u Nikeji, gde je bio i tvoj slavni otac, car Konstantin, i što je propovedano da svi čuju, te je tako to postalo kao sveprihvaćeno. To je jedina vera koja je namenjena da savlađuje i iskorenjuje Arijevu jeres, kao što je pobedila ne samo ovu, nego i svaku drugu jeres. Dodati toj veri bilo šta, bilo bi opasno. Okrnjiti tu veru bilo bi ogromna šteta jer ako bi se to činilo, odmah bi dali priliku protivnicima da čine šta im je volja. Zbog toga su Ursakije i Valent, kao dugogodišnji zajedničari i pristalice Arija, i bili odlučeni od strane nas dok se nisu pojavili sa željom za povratak, pa su priznali svoju zabludu, pokajali se i dobili oproštaj, kao što svedoče pisani dokumenti. Njima je, dakle, oprošteno i sa njih je skinuta krivica upravo zbog njihovog pokajanja. To je učinjeno i onda dok su trajale sednice sabora u Mediolanu, gde su uz ostale bili i sveštenici iz Rima. Uz to, mi znamo, i posle smrti cara Konstantina, koji zaslužuje da se pominje, da je on sa voljom i razboritošću pismeno razložio veru koja je došla do nas, i da je kršten u toj veri, kao što je i trebao učiniti čovek da bi došao do pokoja koji je želeo. Stoga smo našli da bi to bio trud bez smisla kada bi nakon svega toga uvodili nešto novo, pa prezreli tolike svetitelje i mučenike, koji i napisaše i razmotriše tu samu nauku, koji meriše svaku reč i upoređivahu ih sa drevnim ustanovama saborne Crkve, i čiju veru sačuva Bog do vremena tvoje vladavine, kroz Gospoda našeg Isusa Hrista, Koji ti je podario carstvo, kome su granice raširene do kraja vaseljene. I pored svega toga, postoje ljudi sa nesrećnom i žalosnom pameću, te oni počeše drsko širiti zlu nauku, i tako podrivati istinu, a to im se mora uzeti za krivicu. Kada po tvome dopuštenju počeše sednice Sabora, oni otvoreno rekoše svoju nameru u korist zablude, počeše sa prevarama i da sa bunom uvode nešto novo. Pa imajući uz sebe prijatelje svoje jeresi: Germanija, Avksentija i Gaija, počeše raspirivati svađu. Već sama njihova nauka nadmašuje sva ostala njihova huljenja. Kada su videli da se i sami međusobno ne slažu, zatražiše od nas da im se savetima pritekne u pomoć, izrazivši svoju želju da mi promenimo nauku. Ali kako smo imali malo vremena da porazmislimo o tome šta su oni predlagali, stoga da crkveni poslovi stalno ne bi bili izloženi jednim i istim opasnostima, i da ne bi smetnje i nespokojstva proizvodila nered, odlučeno je da se ostane u starim odrednicama vere, a da se pomenuti ljudi odluče i da ne budu više sa nama u zajednici. Zbog toga smo se i obratili tvojoj milosti, i poslali smo odbornike koje smo izabrali, i u poslanici koju ti oni donose, rekli smo kako misli Sabor. Odbornicima koji dolaze naređeno je da brane istinu, držeći se drevnih i pouzdanih stavova. Oni će objasniti tvojoj blagočestivosti, nasuprot reči Ursakija i Valenta, da ne može biti mira ako se izokreće ono što je istinito, jer kako će održati mir oni ljudi koji stalno rade protiv mira? Zbog takvog njihovog ponašanja doći će do rasprava unutar crkvi, te molimo tvoju milost, da blagonaklonjeno sasluša šta budu rekli naši izaslanici, i da ne dopustiš, na ožalošćenje upokojenih, da se uvodi neka nova vera, nego da se i dalje bude u onome šta ozakoniše naši preci koji, možemo reći, sve učiniše mudro i po uputstvu Duha Svetoga… Isto tako te molimo da se ne naruše pređašnje odredbe bilo kroz oduzimanja ili kroz dodavanja, nego da budu cela i nedirnuta, kao što behu u vreme tvoga oca pa do danas. Na kraju, neka mi ne stradavamo van svojih eparhija, nego da episkopi budu zajedno sa svojim narodom i da u miru prouznose molitve i bogosluže, moleći se za tvoje spasenje, za tvoje carstvo i mir… Naši izaslanici imaju kod sebe potpise i imena episkopa. Oni će ubediti tvoju blagočestivost i na osnovu reči Svetog Pisma.“

Ovako je pisao Sabor, i svoju je poslanicu predao određenim episkopima da je odnesu. Ali, prijatelji Ursakija i Valenta pretekoše te izaslanike, i tako su imali vremena da napadnu na Sabor i da iznesu svoje učenje. Car, koji je i do tada bio blagonaklon Arijevoj nauci, naljuti se na Sabor, a prijatelje Valenta i Ursakija odlikuje počastima. Zbog toga izaslanici sabora dugo nisu dobili odgovor, i tek nakon dugog čekanja, car odgovori sledećim rečima:

 

„Konstancije, pobednik, Avgust – episkopima koji su sabrani u Arminu

Vama, koji ste za ono što je dobro, neće biti nepoznato da se mi svagda i naročito brinemo za zakon koji je od Boga i koji zaslužuje da bude poštovan. Pa opet, mi do sada ne mogasmo videti izaslanike koje ste poslali u ime vas dvadeset. Ne možemo drugačije, nego da se najpre sukobimo sa varvarima, a dok to traje ne možemo se baviti poslovima koji se tiču zakona Božijeg, jer i sami znate da u tim delima radi duša, i to duša koju ne pritiskaju neke druge brige. Zbog toga smo naredili episkopima da čekaju dok se ne vratimo u Adrijanopolj, i pošto se rasprave državni poslovi kako treba, onda ćemo saslušati i razmotriti ono šta vi predlažete. A da vama, koji ste tako stalni, ne bi bilo teško što čekate na njihov povratak, kada dođu oni koji budu doneli ovu poslanicu, počnite da obavljate poslove koji još nisu obavljeni, a tiču se saborne Crkve.“

Na ovu poslanicu episkopi su odgovorili caru:

„Dobili smo poslanicu koju nam uputi tvoja čovekoljubivost – gospodine care, Bogu omiljeni. Tamo se pominje kako nisi mogao primiti naše odbornike zbog neodložnih državnih poslova, i zapovedaš nam da čekamo da se vrate naši izaslanici… No, evo i ovom drugom poslanicom koja je k tebi upućena, kazujemo i tvrdimo da ni u koliko nećemo popustiti od onoga što smo rekli. I svojim izaslanicima smo naredili da se toga strogo pridržavaju, i stoga te molimo da i ovu našu poslanicu daš da ti se pročita, i da pri tom čitanju pokažeš svetlo lice, a ujedno i da našu prvu poslanicu udostojiš blagonaklonjenog pogleda. I ti, krotki care, vidiš kao i mi kakva je tuga i bolest danas, što u ovo tvoje preblaženo vreme, tolike crkve ostaše bez episkopa. Pa zbog toga ponovo molimo tvoju čovekoljubivost, gospodine care, Bogu omiljeni, da nam zapovediš, kako je volja tvojoj blagočestivosti, da se vratimo svojim crkvama pre nego nastupi zima, da bi smo mogli zajedno sa narodom uznositi svedržitelju Bogu i Gospodu našem Isusu Hristu, jedinorodnom Sinu Njegovom, usrdne molitve za tvoje carstvo, kao što smo svagda činili, a kao što i sada činimo.“

Poslavši caru ovu poslanicu, i sačekavši određeno vreme radi odgovora (a koga ne dobiše), svaki od episkopa se vrati u svoju episkopiju. Car, koji ni ranije nije krio svoju nameru da raširi Arijevu jeres po crkvama, i koji je i sad želeo da ta nauka dobije prevlast, nađe se uvređen time što episkopi otidoše protiv njegove volje. Zbog toga dopusti onima koji su bili uz Ursakija da nanose pakost Crkvi, a ono verovanje koje je razloženo u Arminu, razaslao je po crkvama u Italiji, naredivši da se proteruju svi oni koji ne htednu potpisati tu veru, te da se drugi postave umesto njih. Prvi koji nije hteo da se potpiše, i koji je zatvoren zbog toga, bio je rimski episkop Liverije. Uraskijevi sledbenici na njegovo mesto su doveli Feliksa, koji je bio đakon rimske crkve, a kada je prihvatio arijanizam, postaviše ga za episkopa. Neki kazuju da on nije prihvatio arijanizam, nego da je posvećen za episkopa mimo svoje volje i na silu. Eto, takve su se smutnje i zabune tada dešavale na zapadu: jedni su bili zatvarani a drugi su postavljani na njihova mesta, i sve to rađeno je po ukazu cara, i to ne samo na zapadu, nego i na istoku. Međutim, nije prošlo puno vremena, a Liverije beše pušten i vraćen na svoje pređašnje mesto jer se pobuni narod u Rimu, pa proteraše Feliksa, i car je morao pristati na to, mada mu nije bilo po volji. Tada Ursakijevi sledbenici otidoše iz Italije, pređoše na istok i zauzeše Frakiju, po imenu Niku. Tu se zadržaše neko vreme, sazvaše sabor, i tu prevedoše na grčki ispovedanje vere koje je objavljeno u Arminu, i utvrdiše ga pa ga razaslaše na sve strane, naglasivši u pročelju da je vaseljensko i da je razloženo u Nici. Namera im je bila da obmanu prost narod sličnim imenom jer se moglo pomisliti da je reč o veri iz Nikeje (Vitinske). Ali ta prevara im ne pođe za rukom, jer ljudi su videli o čemu je reč i na to se posmatralo sa podsmehom. Sada je red da kažem nekoliko reči o obome šta se u to vreme događalo na istoku.

 

 

XXXVIII glava

O Makedoniju i njegovim smutnjama

Episkopi koji su bili za Arija, otvoreno su radili svoj posao jer su im na ruku išli carski ukazi. Kada su se pripremali za sazivanje sabora, o tome ću kasnije govoriti, a sada ću ukratko naglasiti šta su činili do sabora. Akakije i Petrofil prognaše Maksima iz Jerusalima, a na njegovo mesto dovedoše Kirila. Makedonije je doveo u zabunu i eparhije i mesta koja su bila u okolini Konstantinopolja, postavljajući u crkve samo one koji su njemu bili odani. Za episkopa u Kiziku postavio je Elevsija, za episkopa u Nikomidiji postavio je Maratonija, koga je sa đakonskog čina uzdigao na episkopstvo, te je Maratonije docnije, sa velikom revnošću radio na tome da se podignu manastiri za monahe i monahinje. Sada je trenutak da se kaže kakve je smutnje i zabune stvarao Makedonije po eparhijama i mestima u okolini Konstantinopolja: kada je seo na episkopsku katedru, činio je zla i pakosti onima koji nisu mislili kao on, i progonio je ne samo hrišćane koji su bili uz Crkvu, nego i novatijane, ukoliko bi saznao da i oni pristaju na jednosušnost, te tako behu gonjeni i jedni i drugi, i snosiše velike nevolje (novatijanski episkop Agelije je pobegao sa svoje katedre). Mnogi od onih koji su bili poznati zbog svoje pobožnosti, hvatani su i ubijani jer nisu hteli da budu u zajednici sa Makedonijem. Muškarce je mučio na ovaj način: nekom palicom bi im otvarao usta i u njih ulivao pričešće. Isto to je činio i ženi i deci. I njih su hvatali i primoravali da se pričešćuju, a koji su se protivili, vezivani su, tučeni, bacani u tamnicu i mučeni su na razne načine. Navešću nekoliko slučajeva da bi se shvatilo koliko su užasni bili ti napadi Makedonija: kada neka žena nije htela da se pričesti, počeli su da joj deru kožu sa grudi, a jednoj drugoj ženi su kidali udove nekim metalnim spravama, a treću su pekli usijanim gvožđem… Za takva mučenja ne znaju ni neznabošci, a tada su ih činili oni koji sebe nazivaju hrišćanima! O ovome sam slušao od stogodišnjeg starca Avksanona, o kome je bilo reči u prvoj knjizi. On je bio sveštenik novatijanske crkve, i kazivao je da je i sam mnogo trpeo od arijanaca dok nije postao sveštenik. Zajedno sa njim je stradao i trpeo muke i Aleksandar Paflagonac. Obojica su bili u tamnici i mnogo puta su tučeni. Avksanon je preživeo te muke dok je Aleksandar, kako je rekao starac, umro u tamnici od silnih udaraca i bio je sahranjen sa desne strane kada se ulazi u sadašnji vizantijski zaliv koji se zove Keras, blizu reke, gde se nalazi novatijanska crkva, posvećena upravo po menu na Aleksandra. Po Makedonijevoj naredbi, arijevci su porušili mnogo crkvi po raznim mestima, pa i novatijansku u Konstantinopolju, u blizini Pelargosa. A zašto sam pomenuo tu crkvu, reći ću šta sam čuo od starca Avksanona: po zakonu koji je izdao car, i po insistiranju Makedonija, trebalo je da se unište sve crkve onih hrišćana koji ispovedaju jednosušnost. Ta zapovest, i to nasilje dotaklo se i pomenute crkve, i ljudi koji su bili određeni, već počeše da je ruše. Tada se okupi mnogo novacijana, pa i onih koji su mislili poput njih, te uzeše materijal od koga je crkva načinjena i prenesoše ga na mesto sasvim na drugoj strani grada, po imenu Siki, a to je trideseti deo Konstantinopolja. Ovo premeštanje crkve brzo je učinjeno jer je bilo puno ljudi i bila je dobra volja kod onih koji su to činili. Tako su jedni nosili crep, drugi kamenje, treći grede i svako je uzeo ono šta je mogao i sve beše preneto u Siki. U tom delu nisu izostale ni žene jer svi su smatrali da je sveto delo i da će biti od koristi. Tako je preneta novatijanska crkva u Siki, a pre nego što je umro car Konstancije, crkva je vraćena na svoje staro mesto, po zapovesti cara Julijana koji je dopustio da se sagradi novi hram posvećen Anastasiji. Ova crkva, kao što rekoh, obnovljena je za vreme Julijana, koji je podjednako gonio kako novatijane, tako i hrišćane. Stoga hrišćani vaseljenske Crkve, kloneći se zborova gde su se okupljali arijevci, išli su na molitvu tamo gde su se „sabirali novatijani, a ovi su imali tri svoje crkve unutar grada, i tada je bila prilika da se slože i jedni i drugi, ali se novatijani tome odupiraše, ostajući u svom sartanskom pravilu. Ipak, oni su se uzajamno pazili, činili su jedni drugima usluge i bili su spremni dati svoj život jedni za druge. Na hrišćane obe ove crkve nasrtalo se progonima ne samo u Konstantinopolju, nego i po drugim mestima. Tako je u Kiziku tamošnji episkop Elevsije zlostavljao hrišćane kao i Makedonije, goneći ih na svakom koraku, a novatijansku crkvu je porušio do temelja. Najposle Makedonije okonča svoja zlodela ovim: doznao je da u Paflagoniji ima mnogo sveta koji su prihvatili novijantstvo, a naročito u Mantineji, pa predvidevši da neće moći prognati tolike ljude, nagovori cara da u Paflagoniju pošalje četiri odeljenja vojske, pa da na taj način tamošnje žitelje primora da prihvate Arijevo učenje. Car je poslao vojsku, ali ljudi u Mantineji, kao odlučni da štite svoju veru, naoružaše se i krenuše na vojsku. Tom prilikom poginulo je mnogo Paflagonaca a od vojnika jedva da je ko ostao živ. O ovome sam čuo od jednog seljaka iz Paflagonije koji je govorio da je i sam bio u tom boju, a o istom događaju govorili su i drugi ljudi iz Paflagonije. Eto, šta je Makedonije radio u korist hrišćanstva! Smišljao je i pravio ratove, ubistva, bitke! Zbog svega toga omrzli su ga ne samo oni kojima je nanosio zlo, nego i oni koji behu uz njega. I sam car je izgubio naklonost prema njemu, a evo zbog čega: smatralo se da će Makedonije nasrnuti i na hram u kome su bile kosti cara Konstantina, jer taj hram je već bio trošan. Makedonije zamisli da se prenesu mošti cara, a kada o tome doznade narod, usprotivi se, tvrdeći da ih ne treba dirati jer je to bilo isto kao da ih vade iz zemlje. Ali Makedonije se nije obazirao na to pa prenese mošti u Crkvu gde su bile mošti mučenika Akakija. Kada se dešavao taj prenos moštiju, narod nagrnu prema crkvi i tamo poče tuča. Kada je car čuo o tome, razljuti se na Makedonija. Stoga predade kesaru Julijanu upravu nad zapadnim oblastima, pa se vrati na istok. Sada ću reći kako nije prošlo puno, a Mekedonije bi svrgnut i ipak malo kažnjen za sva ta nebrojena nedela.

 

 

XXXIX glava

 O saboru koji je održanu Selevkiji (Isavrijskoj)

 Sada ću reći šta je bilo sa drugim saborom koji je trebao da se održi na istoku po carevoj naredbi, u isto vreme kada i sabor u Arminu. Prvobitno je episkopima naloženo da se okupe u Nikomidiji (Vitinskoj), ali zbog zemljotresa koji poruši taj grad, a to je bilo za konzulstva Tacijana i Kerealija (28. avgusta), episkopi se tu nisu mogli okupiti. Posle toga je bilo reči da se sabor održi u obližnjoj Nikeji, ali i od toga odustaše. Onda se poče govoriti o Tarsu u Kilikiji, ali se na kraju okupiše u Selevkiji (Isavrijskoj), zvanoj i „Kamenita“. U to mesto dođoše episkopi iste one godine kada je održan i sabor u Arminu, u vreme konzulstva Jevsevija i Ipatija. Na taj sabor je došlo 160 episkopa. Tom broju je pridodan jedan od pridvornih činovnika, po imenu Leon, koga je car odredio da se tu nađe, a takođe i starešina nad vojskom Isavrije, oficir Lavrekije, kao da bude na usluzi episkopima, ako bude potrebno. I tako episkopi počnu sednicu 28. septembra, a knjige su bile otvorene da bi se zapisao govor svakog ponaosob. Onaj ko bi želeo da opširnije sazna šta je tu govoreno, taj će to naći u Sabinovom Zborniku, a ja ću navesti samo ono najvažnije. Na prvoj sednici Leon je predložio da svaki kaže kako misli, ali episkopi rekoše da neće ništa započinjati dok ne dođu i ostali episkopi, jer nije došao Makedonije Konstantinopoljski, Vasilije Ankirski i još neki koji su trebali da dođu. Makedonije nije došao uz izgovor da je bolestan, Patrofil se žalio na bolest očiju te da mora ostati u predgrađu Selevkije, i svako je naveo razlog svog nedolaska. A kada je Leon primetio da treba početi posao i pored toga što mnogi nisu došli, oni koji se behu okupili rekoše mu da neće ništa preduzimati dok najpre ne ispitaju kakav je život onih koji su okrivljeni, a krivica je bačena na Kirila Jerusalimskog, Evstatija Sevastijskog (iz Armenije) i još na neke. Te reči su izazvale raspravu jer jedni behu za to da se najpre ispita život onih koji su okrivljeni, a drugi behu za to da se najpre pozabave pitanjima o veri. Ova nesloga je porasla i zbog toga što car nije jasno ukazao šta hoće, jer u poslanici koju je uputio Saboru neodređeno kazuje o tome koja pitanja treba da se razmotre. Otvorilo se pitanje i oko toga, te se članovi Sabora podeliše. Eto tako je došlo do toga da se podele na dva tabora: jedan je predvodio Akakije Palestinsko-Kesarijski, Grigorije Aleksandrijski, Uranije Tirski, Evdokije Antiohijski, i uz njih su bila još 32 episkopa; drugi tabor je predvodio Georgije Sirsko-Laodikijski, Sofronije Pompeopoljski (u Paflagoniji) i Elevsije Kizikijski, i njima se pridruži većina episkopa. Pa kako je prevagnula ona strana koja je zahtevala da se najpre pozabave pitanjima o veri, tada je Akakijeva strana otvoreno odbacila Nikejski simvol vere, zahtevajući da se načini novi. Suprotna strana, koja je imala većinu glasova, ostala je pri onom šta je određeno u Nikeji, dok je odbacila reč „jednosušnost“. Iz takve prepirke, koja je trajala do noći, na kraju ustade starešina crkve u Tarsu, Siluan i reče gromko da nije potrebno stvarati novi simvol vere, nego da ostane na snazi ono što je ranije utvrđeno i obnarodovano u Antiohiji, kada je osveštan hram. Na ove reči pristalice Akakija napustiše sednicu, a oni iz drugog tabora iznesu Antiohijski simvol, pa ga pročitaše i time okončaše prvi dan rada. Sledećeg dana oni se okupiše u selevkijskom hramu, pa zatvorivši vrata, pročitaše simvol i utvrdiše ga svojim potpisima, a umesto onih episkopa koji nisu došli, potpis su stavljali njihovi đakoni i čteci koji su tamo bili, jer su oni poslati na Sabor da zastupaju svoje episkope i da se potpišu na ono šta bude odlučeno.

 

 

XL glava

O tome kako je na Selevkijskom saboru episkop Akakije Kesarijski objavio drugi simvol vere

Akakije, zajedno sa onima koji su bili uz njega, poče napadati suprotnu stranu što je potpise stavljala u zatvorenoj crkvi, jer, kako je on kazivao, što je rađeno krišom ne može biti odobreno pošto postoji velika sumnja o svemu tome. A te reči on je govorio sa namerom da bi lakše bio prihvaćen simvol koji je on spremio i koga je pročitao Lavrikiju i Leonu, pa je zahtevao da se taj simvol prihvati. Tog drugog dana Sabora ništa drugo nije rađeno. Trećeg dana Leon je pokušao da izdejstvuje primirje, a tada dođoše i Makedonije Konstantinopoljski i Vasilije Ankirski. Ali kada se sakupiše obe struje, akakijevci opet ne htedoše da ostanu na sednici, nego su zahtevali da izađu oni koji su bili svrgnuti a takođe i oni koji su okrivljeni. Posle dugog prepiranja, izađoše oni koji su okrivljeni, i tek tada uđoše akakijevci. Tada Leon reče da je dobio dokument od akakijevaca, ali ne reče koja je njegova sadržina. Svi koji su bili na sednici, ćutke su smatrali da je u tom dokumentu napisano nešto drugo, a ne da je reč o veri, i tako bi pročitano ono šta je pripremio Akakije o veri. Evo kako glasi taj tekst: „Mi, što se po volji cara okupismo u Selevkiji Isavrijskoj, činili smo sinoć, tj. petoga dana pred oktobarskim kalendama, sve što god se moglo da sa punom blagopristojnošću održimo mir u Crkvi i, kao što nam je zapovedio naš car Konstancije, Bogu omiljeni, da zrelo rasudimo o veri, prema onome kako o tome rekoše proroci i jevanđelisti, i da ne unosimo u veru Crkve ništa od onoga čega nema u knjigama Svetog Pisma. Ali kako neki na Saboru jedne od nas uvrediše, a nekima zabraniše doći na sednice, iako su ovi želeli da dođu, a ovamo ima ih među njima samima koji su svrgnuti i nemaju eparhija, pri tome su i rukopoloženi protiv kanona Crkve, pa je zbog toga nastala opšta zabuna, kao što svojim očima videše Lavrekije i Leon, zbog toga objavljujemo sledeće: mi ne odbacujemo pređašnje verovanje koje je sačinjeno u Antiohiji, kada je osveštan hram, i smatramo da je važniji od drugih, iako se zna, da oci naši za onda imadoše ispitati sasvim drugu stvar. Ali kako se mnogima u svako doba, pa i danas, smuči kada čuju za „jednosušnost“ i „podobnosušnost“, a odskora izmisliše i novu reč „nenaličnost“ Sina od Oca, s toga mi ne prihvatamo ni izraz jednosušnost, ni podobnosušnost, ukoliko o tome nema traga u svetim knjigama. Reč „nenaličnost“ proklinjemo, i sve one koji je prihvataju smatramo kao odbačene od Crkve. Naprotiv, verujemo i kažemo da je Sin podoban Ocu, kao što se to slaže sa rečima apostola (2. Kor. 4,4). Mi kažemo da verujemo i Jednoga Boga, Oca Svedržitelja, koji je stvorio nebo i zemlju i sve što se vidi i ono što se ne vidi. Verujemo i u Gospoda našeg Isusa Hrista, Sina Njegovog, Koji se rodio od Oca bez strasti pre svih vekova, Boga – Reč od Boga Jednorodnu, Svetlost, Život, Istinu, Premudrost, kroz Koga sve postade i na visinama i na zemlji, što se vidi i što se ne vidi. Verujemo da je On, kada se navršilo vreme za to, tj. da se uništi greh, uzeo na sebe telo od svete Djeve Marije, i postao čovek; da je postradao za naše grehe, da je vaskrsao, da se uzneo na nebo, da sedi s desne strane Oca, i da će doći sa slavom da sudi živima i mrtvima. Verujemo i u Duha Svetoga, koga naš Spasitelj naziva Utešiteljem, koga je obećao poslati svojim učenicima kada On ode, i Koga je poslao, kroz Koga osveštava u Crkvi one koji veruju i koji se krštavaju u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. A koji govore i uče što nije kao ova vera, njih smatramo da su se otuđili od saborne Crkve.“

Na ovaj akt svoje potpise su stavili Akakije i oni koji su bili uz njega. Kada je bio pročitan ovaj tekst, ustade episkopi Pampeopolisa (Paflagonijskog), Sofronije, te reče: Ako ćemo mi iz dana u dan analizirati svoje misli, pa tu analizu primati kao pitanje vere, tada će u nama nestati istine! To kaza Sofronije, a ja vam kažem da su to mislili za Nikejsku veru oci koji behu na tom Saboru, pa i oni koji su živeli pre i posle, zacelo ne bi bilo toga prepiranja oko ispitivanja, niti bi preuzele maha te smutnje i zabune u Crkvi. Uostalom, da li je tako, neka o tome presude ljudi sposobni za to. Četvrtog dana svi se ponovo okupiše zajedno, te ponovo započeše prepirke i svađe. Tom prilikom Akakije reče: Kada je Nikejski simvol jednom popravljen, pa je i posle nekoliko puta menjan i ispravljan, tada ništa ne stoji na putu da se on i sada menja. Na to odgovori Elevsije Kizički: Ovde nije sazvan Sabor da se sazna šta se ranije nije znalo, nego zbog toga da se ostane na putu Otaca i da se ne skreće u neku drugu stranu, ni za života ni za smrti. Ali moglo bi se Elevsiju primetiti sledeće: Kako ti, Elevsije, sada kažeš da su ono bili Oci koji behu na Antiohijskom saboru, a ovamo ne prihvataš Oce tih Otaca? Znaj da s većim pravom liči ime Otaca naših koji behu u Nikeji, i jednoglasno ispovediše veru u jednosušnost, jer oni su vremenom stariji, a oni isti i uveli su u red sveštenika one koji kasnije behu na saboru u Antiohiji. Pa kako se Oci Antiohijskog sabora tako brzo odrekoše svojih Otaca, stoga najpozniji, ugledavši se na njih, i ne uzimaju na um da se povode po onim koji odbaciše svoje Oce. I da se upitamo, zašto im nije prava vera ona u koju su oni verovali, a sa druge strane ne odbacuju sveštenstvo koje su dobili od njih? Ako Oci koji ih rukopoložiše nisu imali Duha Svetoga, koji silazi kroz rukopoloženje, tad onda oni nisu dobili sveštenički čin? To bi se moglo reći Elevsiju na njegove reči.

A tada Sabor pređe na drugo pitanje. Kako akakijevci u pročitanom objašnjenju vere rekoše za Sina da je podoban Ocu samo što se tiče volje, ali ne i po suštastvu, svi ostali rekoše da to nije tako. Svađa oko toga trajala je čitav dan. Akakiju su prebacivali da on u svojim rečima kaže da je Sin podoban Ocu u svemu, pa ga sada pitahu zašto odustaje od svojih reči, pa ne prihvata da je Sin podoban Ocu i suštastvom? Na to Akakije odgovori da se ni tadašnjim ni davnašnjim piscima nije sudilo po onom šta su oni napisali. O tome se raspravljalo ali bez ikakvog napretka, i najposle ustade Leon i prekinu sednicu. Eto, tako se završi Selevkijski sabor. Istina, Leon je pozvao episkopa da i sutra dođu na sednicu, ali on ne htede doći, rekavši da ga je car poslao da bude na Saboru, ali onom koji je u slozi. Akakijevci, videći da je zgodna prilika, ni sami ne dođoše na sutrašnju sednicu, a oni s druge strane okupiše se u crkvi i pozvaše akakijevce da rasude o parnici episkopa Kirila Jerusalimskog. Treba znati da je Kiril bio optužen zbog nečega, ali ja ne znam o čemu /reč je o svađi Kirila i Akakija oko prava koja je imao mitropolit Jerusalima/, pa je zbačen zbog toga što kroz dve godine beše pozivan na sud ali on nije dolazio jer se plašio da ga ne okrive. Ali, iako je bio zbačen, on je apelovao na viši sud, a to je prihvatio i car Konstancije. Kirilo je prvi koji ide tim putem, kao što biva kod građanskih sudova, a to je suprotno običaju i protivno pravilima Crkve. Tako dakle, on je došao u Selevkiju, i čekao je presudu. Zato su episkopi, kao što bi rečeno, i pozvali akakijevce da bi razmotrili to pitanje, te da izreknu presudu kada je reč o okrivljenima. Međutim, bilo ih je više koji su pozvani kao krivi, i to sve akakijevci, pa kako ovi, a toliko puta zvani, ne htedoše doći, stoga oni episkopi koji se zatekoše na Saboru, svrgnuše najpre samog Akakija, zatim Georgija Aleksandrijskog, Ursakija Tirskog, Teodula Kerepatskog (iz Frigije), Teodosija Filadelfijskog (iz Lidije), Evagrija sa ostrva Mitilene, Leontija Tripolskog (iz Lidije), Evdoksija koji je bio nekadašnji episkop Germanikije, a kasnije Antiohije (u Siriji). Isto tako zbaciše i Patrofila zbog toga što nije hteo da dođe na Sabor, gde je pozvan po tužbi sveštenika Doroteja. Pored ovih, Sabor je odlučio i Asterija, Jevsevija, Avgara, Vasilika, Fiva, Fidolija, Evtikija, Magna i Evstatija, naredivši da ostanu u tom stanju sve dotle dok se ne opravdaju i postanu čisti od krivice. Sabor potom uputi poslanice u eparhije onih episkopa koji su bili zbačeni, a umesto Evdoksija postaviše novog episkopa za Antiohiju – Anijana. Ali, akakijevci uhvate Anijana i predaše ga Leonu i Lavrikiju, a ovi ga zatvoriše. Na to episkopi koji su izabrali Ananija napisaše pismo Leonu i Lavrikiju, posvedočivši da su akakijevci narušili odluku Sabora. Najposle, kada su iscrpli sve tačke o kojima je trebalo većati, odlučeno je da se javi u Konstantinopolj o onome šta su radili.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *