NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTINA O SRPSKOJ PRAVOSLAVNOJ CRKVI U KOMUNISTIČKOJ JUGOSLAVIJI

ISTINA O SRPSKOJ PRAVOSLAVNOJ CRKVI U KOMUNISTIČKOJ JUGOSLAVIJI

PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
 
ISTINA O SRPSKOJ PRAVOSLAVNOJ CRKVI
U KOMUNISTIČKOJ JUGOSLAVIJI

 

I
O ODNOSU CRKVE PREMA VLASTIMA

 
Bogu se treba većma pokoravati nego ljudima“
(Dela. Ap. 5,29)
 
To je duša, to srce Pravoslavne Crkve; to njeno Evanđelje, njeno Sveevanđelje. Ona time živi, i radi toga živi. U tome je njena besmrtnost i večnost; u tome njena neprolazna svevrednost. Pokoravati se Bogu veđma nego ljudima – to je njeno načelo nad načelima, svetinja nad svetinjama, merilo nad merilima.
To Sveevanđelje je suština svih svetih dogmata i svih svetih kanona Pravoslavne Crkve. Tu se ne smeju, po cenu svih cena, od strane Crkve činiti nikakvi ustupci nikakvim političnim režimima, niti praviti kompromisi ni sa ljudima ni sa demonima. Najmanje sa otvorenim crkvoborcima i crkvogoniteljima i crkvouništiteljima.
„Pokoravati se Bogu većma nego ljudima“ – to je Ustav Pravoslavne Crkve, njen večni i neizmenljivi Ustav Sveustav, njen večni i neizmenljivi Stav – Svestav. To i prvi odgovor njen prvim goniteljima Crkve (Dela Apostolska 5,29); a to njen odgovor i svima goniteljima njenim kroza sve vekove, do Strašnog Suda. Za Crkvu je Bog uvek na prvom mestu, a čovek, a ljudi uvek na drugom mestu. Ljudima se treba pokoravati sve dok nisu protiv Boga i Božijih zakona. No čim istupe protiv Boga i Njegovih zakona, Crkva im se mora odupreti i suprotstaviti. Ne radi li tako, zar je Crkva? i predstavnici Crkve, ne rade li tako, zar su apostolski predstavnici Crkve? Pravdati se pri tome takozvanom crkvenom ikonomijom nije drugo do prikriveno izdavati Boga i Crkvu. Takva ikonomija je prosto naprosto – izdajstvo Crkve Hristove.
Crkva je večnost u vremenu, u vremenskom svetu. Svet se menja, ali se Crkva ne menja; ne menja se njena večna Božanska Istina, njena večna Božanska Pravda, njeno večno Božansko Evanđelje, njena večna Božanska sredstva. Ne menja se, jer se ne menja Gospod Hristos koji je i čini takvom. Evanđelska je istina i stvarnost: „Isus Hristos juče je i danas onaj isti i vavek“(Jevr. 13.8). Crkvom je večnost prisutna u vremenu, da bi se vreme osvećivalo njome, obnavljalo njome, ovečnilo njome, i ravnjalo prema njoj. Ne ona prema vremenu, ni prema duhu vremena, već vreme prema njoj kao Večnoj, i duh vremena prema njoj kao nosiocu Duha Večnosti, Duha Bogovečnosti. Jer ona je uvek sveta, uvek apostolska, uvek saborna, uvek božanska, zato ne sme nikada žrtvovati Večno vremenskom, Božje ljudskom, Nebesko zemaljskom. Niti se prilagođavati duhu vremena. Naprotiv, njeno je: prilagođavati vreme Večnosti, vremensko Večnom, čovečje Bogočovečjem. Njen je večiti put kroz ovaj svet: prvo Bog, pa onda čovek; napred Bog, a za njim čovek: „Gospod Hristos da bude u svemu prvi“ (Kol.1,8).
Vlast je u načelu od Boga (Rim. 13,16): i hijerarhija vrednosti i hijerarhija poretka je od Boga. Zato se u načelu treba pokoravati vlasti kao regulatoru i kao održavaocu tog bogodanog i božanskog poretka u svetu. Inače se pada i zapada u bezvlašće, u anarhiju.
Vlastima se treba pokoravati sve dok održavaju božanski poredak u svetu, dok su „sluge Božje“ i kao sluge Božje. Pokoravati se vlastima zato što kao sluge Božje nose mač kojim kažnjavaju zlo a štite dobro. Pokoravati se vlastima zato što su sluge Božje „strah zlim delima“, a ne dobrim. No kada su vlasti strah dobrim delima, kada vlasti gone Božje dobro, i najveće Dobro i Svedobro ovoga sveta – Gospoda Hrista, i time Njegovu Crkvu, onda se takvim vlastima ne treba pokoravati, niti ih slušati. Sa njima se hrišćanin mora boriti, i to svetim, evanđelskim sredstvima boriti. Nikada se hrišćanin ne sme većma pokoravati ljudima nego Bogu, naročito ljudima koji su protiv Boga Istinoga i protiv Njegovog Evanđelja.
Vlast je u načelu, u principu od Boga. Ali kad se vlast odmetne od Boga i istupi protiv Boga, onda se ona pretvara u nasilje, i time prestaje biti od Boga i postaje od đavola. Tako, mi hrišćani znamo i tajnu vlasti i tajnu nasilja: vlast je blagoslovena Bogom, nasilje je prokleto Bogom. Sve što je od Boga – dobro je, čim se zloupotrebi od đavola je. Zloupotreba Božjeg – to je đavo, i sav đavolizam svih svetova, pa i čovečanskog. Vlast je od Boga; i dok se drži u Bogu i pod Bogom i sa Bogom – ona je blagoslovena. Čim napusti Boga, ona postaje nasilje, i time prenosi sebe pod vlasti protivboga – đavola.
Takvo je evanđelsko, apostolsko, svetomučeničko, svetootačko, pravoslavno učenje o prirodi i vrednosti vlasti. Takvo je sveto i nepogrešivo učenje Pravoslavne Crkve Hristove o tome, takvo od početka do sada, i od sada pa kroza sve vekove vekova. Svedoci toga? – Svi Sveti Apostoli, svi Sveti Oci, svi Sveti Mučenici. Naročito Sveti Mučenici, počevši od Svetog prvomučenika Stefana, pa sve do našeg Svetog đakona Avakuma i ostalih Svetih Mučenika današnjih. Svi su oni stradali za Gospoda Hrista, mahom, od careva i kraljeva i poglavara; rečju: od bogoboračkih vlasti ovoga sveta. A tih Svetih Ispovednika je ne samo na hiljade nego na milione. Svi su oni sveti i besmrtni svedoci Bogočovečanske Istine: hrišćani su dužni protiviti se bezbožnim i protivbožjim naredbama careva, poglavara, vlastodržaca ovoga sveta, pa ma gde oni bili i ma ko bili. Svaki Sveti Mučenik, svaki Sveti Ispovednik vere Hristove živo je ovaploćenje i besmrtno oličenje presvetog Sveevanđelja Pravoslavne Crkve: „Bogu se većma pokoravati nego ljudima“. Svaki se od njih svom dušom, svim srcem, svom snagom, svim umom držao tog Božanskog Sveevanđelja. I zato su svi oni i bili mučeni, zlostavljani i ubijani od bogoboračkih vlastodržaca kroz vekove.
 
Evo izvestan broj od tih bezbrojnih svetih i besmrtnih svedoka:
 
1) Sveti Mučenik Glikerije, prezviter (+ 303. god), govorio je caru Maksimijanu u Nikomidijskom hramu, prepunom hrišćana, koje car hoće da spali zajedno sa hramom ako se ne odreknu Hrista: „Care, mi niti želimo darove koje nam obećavaš, niti se bojimo tvojih pretnji; jer sve što je u svetu za nas je kao san, a smatramo za kaznu i gubitak ne pretrpeti najljuće muke za Hrista… Ne bojimo se mi ni najmanje tvoga gonjenja, jer imamo oružje od Nebeskog Cara; Njegovim oružjem mi se naoružavamo, i Njegovim oružjenoscima mi smo ograđeni, kao što si ti sada ograđen svojim oružjenoscima. I čvrsto se nadamo da ćemo mi, boreći se s tobom, odneti čudesnu pobedu: jer mi ubijeni nadvlađujemo, i padajući pobeđujemo“.
2) Sveti Mučenik Jakov Persijanac (+ 421. god) i car Izdigerd. Car Mučeniku: „Znaj, osuđujem te na smrt. Ali neću te pogubiti mačem, da ne umreš odmah, nego ću te mučiti mukama, da gorkom smrću umreš“. – Sveti Jakov odgovara: „Care, čini odmah to što se hvališ da ćeš činiti. Jer znaj: mene neće uplašiti tvoje reči, koje su što i vetar koji duva na kamen; niti će me tvoja pretnja zastrašiti; ja se ne bojim smrti, znajući da vremena smrt nije smrt već san: jer će pri strašnom dolasku Hrista mog svi ljudi ustati iz grobova kao iz sna“ (vaskrsnuti).
3) Sveti Mučenik Tivurtije (+ 230. god) carskom eparhu u Rimu Favijanu: „Pretiš nam mukama. Ali, zar je nama hrišćanima strašno stradati za Boga našeg? Pretiš mačem? Ta on će nas od tamnice tela osloboditi, i mi ćemo nebesku slobodu dobiti. Pretiš ognjem? No mi ugasismo veliki plamen pohote u telu našem, pa zar da se ovoga ognja bojimo? Pretiš progonstvom? Ali, Bog naš je svuda, i ma gde da se nalazili sa našim Bogom, tamo je i mesto naše“.
4) Sveti Mučenik Mina (+ 304. god) i carski doglavnik Ermogen, mučitelj hrišćana. – Ermogen zahteva od Svetog Mine da izvršuje carska naređenja; Sveti Mina odgovara: „Sveta je stvar poštovati careve, zbog vlasti i poretka. Ali kad carevi nepravilno i nepobožno počituju Boga, koji je vrhovna vlast, niti Mu ukazuju dužno poštovanje, onda njih ne treba poštovati“.
5) Carski namesnik Agripin upozorava Svetog Mučenika Platona (+ 306. god.) i preti mu da ispuni careva naređenja. A Sveti Platon mu odgovara: „Ja znam naredbe Boga mog, a postupam kako mi naređuju Njegove svete i životvorne zapovesti“.
6) Sveti Mučenici: episkop Akepsim, prezviter Josif i đakon Aital (postradali oko 376. god), i njihov mučitelj knez persijskih maga. Mučenicima koje muče knez govori: „Ne protivite se carevoj volji“. – A oni mu odgovaraju: „Svaki koji ispunjuje volju bezakonog cara vašeg, protivi se Bogu“.
7) Sveti Mučenik Trofim (+ oko 300. god) i sudija Atik, carski namesnik. Sudija Atik pita Mučenika: „Jesi li čitao carske naredbe odnosno hrišćana“ – Svetitelj odgovara: „Pročitao sam. No šta su one za nas? Između vere i demonske zablude postoji takva razlika, kao između dana i noći“.
8) Sveti Prepodobnomučenik Andrej Kritski (+767. god) odgovara caru Konstantinu Kopronimu: „Ne daj Bože, da se ja odreknem Hrista mog… Ti care, bolje je da se baviš vojnim stvarima i da upravljaš narodom, nego da Hrista i sluge Njegove goniš“.
9) Sveta Velikomučenica Efimija i sa njom četrdeset osam Mučenika (+ 304. god) i carski namesnik Prisk. – Prisk ih pita: „Vi li se protivite naređenju carevom i našem, nipodaštavajući prinošenje žrtava velikome bogu Areju?“ – Mučenici odgovoriše: „Carevom ili tvom naređenju, carski namesniče, treba se povinjavati, ako ovo nije protivno Nebeskom Bogu; a ako je protivno Bogu, onda mu se ne samo ne treba povinjavati, nego mu se valja suprotiti. Kada biste nam naredili ono u čemu smo mi dužni pokoravati se vlastima, mi bismo onda dali ćesarevo ćesaru (Mt. 22,21). Ali pošto je vaše naređenje bogoprotivno i bogomrsko, jer vi naređujete: poštovati tvar više nego Tvorca, pokloniti se i prineti žrtvu demonu a ne Bogu Višnjem – to mi ovo naređenje vaše nikada nećemo poslušati, jer smo istinski poklonici Boga Istinoga koji na nebesima živi“.
10) Sveta Mučenica Nimfodora, i njene svete sestre Minodora i Mitrodora (postradale oko 305-311. god), govore njihovom mučitelju knezu Frontonu, velmoži cara Maksimijana: „Zar ti misliš da nas uplašiš mučenjima i ljutim ranama? Saberi ovde iz cele vaseljene sprave za mučenje, mačeve, kolce, gvozdene nokte; sazovi sve mučitelje iz celoga sveta; spoji sve vrste mučenja i sruči ih na slabo telo naše, pa ćeš videti da će se pre sva ta oruđa polomiti, i svima mučiteljima ruke umoriti, i sve vrste mučenja iscrpsti, nego što ćemo se mi odreći Hrista našeg, za koga će nam gorke muke biti slatkim rajem, a vremena smrt večnim životom“.
11) Sveti Sveštenomučenik Filip, episkop (+ 304. god), odgovara carskom namesniku Justinu: „Ja sam hrišćanin, a ne mogu izvršiti to što ti zahtevaš; ti me možeš mučiti, ali me ne možeš pobediti“.
Posle sedam meseci isti namesnik pita istog Svetitelja: „Zašto se ti tako nerazumno protiviš carevoj volji?“ – a on mu odgovara: „Ne postupam ja nerazumno, nego ispunjujem volju Boga, Tvorca i Sudije sviju. Sveto Pismo kaže: „Podajte Bogu Božije a caru carevo“. To ja i ispunjujem. Pravičnim naredbama careva ja sam se uvek pokoravao“.
12) Smejući se knezu mučitelju i mukama kojima ga on muči, Sveti Mučenik Kalinik (+ 250. god) mu gromko dovikuje: „Pretio si mi velikim mukama, a nalažeš na mene veoma male. Zadaj mi veće rane, nanesi mi najljuće mučenje: jer se ja ni ognja ne bojim ni mača ne plašim, i smejem se smrti, čekajući da od Gospoda mog dobijem život večni“.
13) Sveti Velikomučenik Pantelejmon (+ 305. god) odgovara caru Maksimijanu koji ga ljuto, muči: „Care, koji god umreše za Hrista, nisu poginuli nego su se obreli u večnom životu… Ja smatram da je meni gubitak ne umreti za Hrista, a dobitak – umreti za Njega“.
14) Svete Mučenice, monahinje devstvenice (oko 305. god), odgovaraju arhimagu koji ih muči: „Mi se klanjamo Gospodu našem Isusu Hristu, a careva naređenja ne slušamo; čini s nama što hoćeš“.
15) Sveti Sveštenomučenik Antipa, episkop Pergamski (učenik Sv. Ap. Jovana Bogoslova, postradao krajem 1. veka), odgovara carevom vojvodi: „Vojvodo, znaj ovo: hrišćanin sam, i zato se bezumnom i bezbožnom naređenju carevom neću pokoriti“.
16) Carski namesnik Evpsihije pita Svetog Mučenika Teodula (oko 300. god): „Ne znaš li da je pravedno poslušati naređenje careva koji vladaju vaseljenom?“ – Sveti Teodul odgovara: „Vaistinu je pravedno i pobožno poslušati i na delu ispuniti ono što naređuje Gospod neba i zemlje, a naređenja privremenih careva dobro je poslušati ako su pravedna i neprotivna nebeskom Tvorcu; ako su pak nepravedna, onda ih ni u kom slučaju ne treba poslušati“.
17) Sevastijan, vojvoda rimskog cara Antonina, saopštava Svetom Mučeniku Viktoru, vojniku (oko 150. god): „Dobismo od cara naređenje kojim naređuje da vi hrišćani prinesete žrtve našim bogovima; ko ne posluša, staviti ga na teške muke.“ – Sveti Viktor odgovara: „To bezbožno naređenje smrtnoga cara ja poslušati neću, niti ću izvršiti volju njegovu, jer imam Besmrtnoga Cara i Spasa moga Isusa, Njegovo je Carstvo beskonačno, i koji tvori volju Njegovu dobiće život večni; a smrtnog cara vašega i carstvo je privremeno, i koji tvore bezbožnu volju njegovu poginuće zanavek“.
18) Sveta Mučenica Julijana (oko 275. god) odgovara caru Avrelijanu: „Ja se ni mučenja tvojih ne bojim, niti marim od tvojih pretnji. Jer na nebu postoji Bog, koji nas može izbaviti iz tvojih bezbožnih ruku. Sva mučenja kojim raspolažeš naloži na mene, da bi po tome poznao pomoć Gospoda mog Isusa Hrista“.
19) Sveti Mučenik Kodrat Nikomidijski (+ 250. god) i carski namesnik Perenije. – Perenije naređuje Svetom Kodratu: „Pokori se zakonima carskim a ne Hristovim!“ – Svetitelj odgovara: „Pokoravam se zakonima Nebeskog Cara, a ne bezumnom naređenju ljudi koji ne znaju Boga“.
20) Sveti Sveštenomučenik Vlasije, episkop Sevastijski (+ 316. god), govori carskom igemonu Agrikolaju: „Ja se ne bojim tvojih pretnji; muči me kako hoćeš. Evo, za Hrista moga predajem tebi telo moje, a Bog ima vlasti nad dušom mojom“.
21) Vojvoda Neronov, Sveti Mučenik Viktor (oko 64. god), govori knezu Neronovom Sevastijanu: „Ja ću činiti volju Nebesnog i Besmrtnog Cara Hrista, a za naredbu zemaljskog cara Nerona da gonim hrišćane, neću ni da čujem“.
22) Sveti Sveštenomučenik Kliment Ankirski, episkop (+ 312. god), govori carskom namesniku Domicijanu: „Carski namesniče, vaše poklone smatramo za štetu, vaša odlikovanja – za sramotu, a veliki položaj – za zarobljeničku rabotu; a ruženja, pretnje, muke smatramo za nasladu i utehu, pa štaviše – pomoću njih se sjedinjujemo s Bogom. Znajući to, ne nadaj se da ćeš nas ičim odvratiti od vere. To nećeš postići ni obećavajući odlikovanja i poklone, ni preteći mukama“.
23) Carskom eparhu Akvilinu, koji muči Svetog Trifuna (+250. god) i predlaže mu da se pokloni carevom kipu, Sveti Mučenik kaže: „Ja samog cara prezreh, i bezumne naredbe njegove popljuvah, zar da se bezdahnom kipu njegovom poklonim?“
24) Carskom namesniku Kintijanu, koji Svetoj Mučenici Agatiji (+ 302. god) u tamnici obećava slobodu, a ona veli: „Nama je sloboda – služiti Hristu“. Zatim na sudu, isti namesnik traži od nje da se pokori carevom naređenju, a ona mu odgovara: „Sve su reči tvoje ništavne, i naređenje tvoga cara nepravedno; ono i sam vazduh skrnavi“.
25) Eparhu cara Trajana Tertilu Sveti Apostol Onisim (+ u 1. veku) kaže: „Sva mučenja na koja me budeš stavljao, neće me moći ustrašiti, makar i najstrahovitija, jer utešavan očekivanjem budućih blaga i ukrepljivan silom Hrista moga, ja ću ih lako podneti“.
26) Svetim Mučenicima: Evtropiju, Kleoniku i Vasilisku (+ 308. god), javlja se Gospod i veli im: „Kada vas mučahu ja tamo stajah kraj vas, posmatrajući vaše trpljenje. I pošto početak mučenja junački podnesoste, ja ću vam biti pomoćnik dok ne završite podvig svoj. Imena vaša biće zapisana u knjigu života“.
27) Sveti Prepodobnomučenik Konon (+ oko 275. god) kaže vojvode cara Avrelijana Dometijanu: „Umreti za Hrista nije smrt nego obretanje večnoga života“.
28) Sveti Mučenik Zinovije, episkop (+ oko 303. god), govori Liciju, carskom namesniku Dioklecijanovom: „Život vremenski bez Hrista, nije život no smrt; a smrt Hrista radi nije smrt no život besmrtni“.
29) Od Svetog Velikomučenika Teodora Tirona (+ 306. god) carski namesnik Publije zahteva da izvrši carevo bogoprotivno naređenje i preti mu, a on odgovara: „Ne bojim se ni tebe ni tvojih mučenja, makar bila i najstrašnija. Hajde, čini šta hoćeš. Jer očekivanje budućih blaga, koja su od Boga mog, savetuje mi da budem hrabar zbog nade na ta blaga i zbog venca ispletenog mi od Boga… Muke koje mi ti zadaješ, nisu za mene muke. Jer je kraj mene Gospod moj i Car Isus Hristos, koji me izbavlja od tvojih mučenja. No ti Njega ne vidiš, pošto su ti oči uma slepe“.
30) Sveti Sveštenomučenik Sadok, episkop Persijski (+ oko 343. god) i car Sapor. Sveti Sadok i sa njim sto dvadeset osam Mučenika, primoravani i mučeni da ispune bogoprotivnu zapovest carevu, to neće da učine. I Sveti Sadok govori: „Mi smo hrišćani, i klanjamo se jedinome Bogu Tvorcu neba i zemlje; i Njemu služimo svom dušom i svom snagom svojom; a suncu koje je On stvorio, ne klanjamo se, niti obožavamo oganj, jer ih je Bog stvorio da služe ljudima. Zato nećemo poslušati carevu naredbu o tome, i nećemo da budemo odstupnici od Boga našeg. Ne bojimo se smrti, koja nas iz ovo sujetnog i privremenog života vodi u život večni. Stoga ne odlažite ni za trenutak, nego nas odmah poubijajte! Nemojte štedeti krv našu, koja će se liti pred vašim očima!“
Tada sam car govori Mučenicima: „Ako naredbu moju ne poslušate, i ne ispunite volju moju, onda je evo nastao strašni čas vaše pogibije“. – Na to Sveti Mučenici kao jednim ustima odgovoriše: „Nećemo mi poginuti zbog našeg Boga, niti ćemo umreti u Hristu Njegovom, jer nas On oživljuje blaženim i večnim životom, i daje nam u nasleđe i odmor besmrtno carstvo. Hajde, predaj nas brzo smrti, jer smo svim srcem gotovi da umremo za Boga našeg, ali se suncu i ognju nećemo pokloniti, niti poslušati bezbožne naredbe carske, koje su pune smrti i pogibli“.
31) Caru Antoninu Piju i Rimskom senatu Sveti Mučenik Justin Filosof (+157. god), prvi filosof koji je postao hrišćanin, piše u svojoj znamenitoj Apologiji i ovo: „Vi nas možete ubijati, ali nam ne možete naškoditi“.
32) Carskim izaslanicima – velikašima, i među njima episkopu Teodosiju, Sv. Maksim Ispovednik, iguman (+ 662. god), izjavljuje: „Rado pristajem na sve što mi car naredi, ako to nije protivno Bogu i ne škodi večnom spasenju duše“.
33) Sveti Teodor Studit, iguman (upokojio se 826. god), govori caru Lavu Jermeninu: „Bog dade Crkvi jedne apostole, a jedne proroke, a jedne evanđeliste, a jedne pastire i učitelje, na usavršenje svetih (Ef. 4,11-12). Apostol nije rekao: i careve. Tebi je, care, povereno da upravljaš svetovnim poslovima, gradskim delima i vojnom silom. O tome se ti staraj, a crkvene poslove ostavi pastirima i učiteljima, kako to Apostol uči. Ako ne, onda znaj, mi nećemo poslušati učenje suprotno našoj Pravoslavnoj veri, makar ga doneo anđeo s neba, a kamoli da poslušamo tebe zemljanog, trošnog čoveka“.
Isti Sveti Teodor Studit govori istome caru u carskoj palati pred velikašima i episkopima: „Care, shvati i dobro čuj: nije tvoje da crkvena pravila pretresaš i ispituješ; tvojoj vlasti pripada da svetovne stvari raspravljaš i njima upravljaš, a crkveni poslovi pripadaju episkopima i učiteljima crkvenim; tebi pak je naređeno da im sleduješ i da im se pokoravaš. Tako je Sveti Apostol rekao: „Bog postavi u Crkvi prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje“ (1 Kor. 12,29), a ne careve. I na drugim mestima Sveto Pismo naređuje da crkvenim poslovima upravljaju crkveni učitelji, a ne carevi“.
34) Car Lav V Jermenin, gonitelj Crkve Pravoslavne, šalje izaslanike Svetom Teofanu Sigrijanu, Ispovedniku (+ 818. god), i preko njih traži od njega obećanjima i pretnjama da stane uz njega, cara ikonoborca. Sveti Ispovednik odgovara: „Zašto me car plaši pretnjom, kao malo dete prutom? Neka spremi za mene svakojake muke, neka raspali oganj, i ja ću, iako, kao što vidite, ne mogu sam da idem, ipak skočiti u oganj za Pravoslavlje“.
Isti Sveti Ispovednik piše iz tamnice caru: „Tvoje je, care, da ratuješ protiv inoplemenika. Crkvene pak dogmate i zakone treba da razmatraju Sveti Oci a ne carevi“.
35) Sveti Mihail Ispovednik, episkop Sinadski (+ 818. god), govori caru Lavu V Jermeninu: „Ja poštujem svete ikone Spasitelja mog Isusa Hrista i Prečiste Djeve, Matere Njegove klanjam im se, a tvoje naređenje prezirem i niušta ne smatram“.
36) Neustrašivi ispovednik Istine, učitelj vaseljene, Sveti Jovan Zlatoust (+ 407. god) govori izaslanicima carice Evdoksije: „Neka se ljuti carica koliko hoće, no ja neću prestati da govorim istinu. Jer bolje mi je da razgnevljujem ljude nego Boga; i kad bih ljudima ugađao, ja ne bih bio sluga Hristov“.
37) Sunčani stub Crkve Pravoslavne, Sveti Vasilije Veliki (+ 379. god), govori carskom namesniku Modestu, koji mu preti: „Da li ćeš mi uzeti imanje? Time nećeš ni sebe obogatiti, ni mene osiromašiti. Mislim da ti nisu potrebne ove moje vete haljine i nešto knjiga, koje sačinjavaju svo moje bogatstvo. Progonstva se ne plašim, jer je sva zemlja Božija. Na muke i ne gledam, jer će me odvesti željenom kraju, i time ćeš mi učiniti dobro, jer ćeš me brže poslati Bogu mome“.
Modest na to reče: „Niko mi nije tako smelo govorio“. Svetitelj odgovori: „Jer ti se nije desilo da razgovaraš sa episkopom. Mi u svetu ostalome ponašamo se smireno i krotko, ali kad neko hoće da nam uzme Boga i pravdu Njegovu, mi tada ne gledamo ni na koga“.
Najzad Modest reče: „Razmisli do sutra, jer ću te predati na pogubljenje“. Sveti Vasilije odgovori: „Ja ću i sutra biti isti, no želim da i ti ostaneš pri svojoj reči“.
38) Bogozračno sunce Pravoslavne Istine, heruvimski revnitelj Pravoslavne vere, presveto oko Crkve Pravoslavne, Sveti Simeon Novi Bogoslov, iguman (preminuo 1020. god), govori u oči svome nadležnom episkopu, patrijarhu Carigradskom, koji ga je poslao u progonstvo i koji ga goni podmuklo i lukavo: „Pristani da nas učiš saglasno Svetome Pismu, sledeći ranijim Svetim Ocima, i mi ćemo te primiti kao ravnog Apostolima, i bićemo ti zemlja, i prah pod tvojim svetim nogama; i da budemo gaženi tobom, smatraćemo to za posvećenje, za hirotoniju. I ne samo to, nego ćemo tvoja naređenja ispunjavati do smrti. Ali, ako ti nećeš da nas učiš tako kako bi nas pobudio da se pokoravamo tvojim naredbama… u tom slučaju mi ne možemo ništa drugo reći do ono što i učenici Hristovi: „Većma se treba pokoravati Bogu nego ljudima“ (D.Ap. 5,29).
 
***
 
Takav je stav, takav put, takva istina Pravoslavne vere Crkve Hristove od Svetih Apostola do danas, i od danas pa sve do završetka sveta zemaljskog. Na račun tog stava, tog puta, te istine, ne smeju se praviti ni ustupci, ni kompromisi, ni odstupanja. I to ni od koga, pa ni od samog Vaseljenskog Sabora, ako bi se sastao.
 
II
SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA
U KOMUNISTIČKOJ JUGOSLAVIJI

 
Po prvi put u svojoj istoriji Srpska Pravoslavna Crkva se nalazi pod političkom vlašću načelnih bezbožnika, načelnih bogoboraca, načelnih protivnika vere uopšte, a posebno Hrišćanstva kao takvog. I eto punih petnaest godina bezbožnički komunistički režim planski i sistematski vodi rat na razne načine protiv Srpske Pravoslavne Crkve. Sa krajnjim ideološkim ciljem: da je potpuno uništi. Svedočanstva su o tome mnogobrojna, činjenična i očigledna. I uvek jezivo potresna. Činjenice su najdostoverniji svedoci, za sve koji imaju oči i hoće da vide, i za sve koji imaju uši i hoće da čuju. A tih činjenica – svedoka je bezbroj. Dosta je ukazati na neke od tog „legiona“ činjenica, da se odmah oseti i vidi, kakvo je nebo i podneblje, kakva zemlja i podzemlje za Srpsku Pravoslavnu Crkvu pod komunističku bogoboračkom vlašću.
 
EVO NEKOLIKO TIH ČINJENICA – SVEDOKA:
 
1) ŠKOLA. Od najniže do najviše: sistematsko obezboženje učenika. To je u srži školstva (pod komunizmom). Posredno i neposredno vodi se planski rat protiv Hrista i Crkve. Programom propisano i zakonom ozakonjeno bogoboračko i hristoboračko bezboštvo. Diktatura bezbožništva je u punom zaletu, razrađena i smišljena. Pri tome sva sredstva dopuštena, sva u punoj upotrebi za dostignuće cilja. Povorke i povorke gnusnih izmišljotina i laži o Gospodu Hristu, sve u odori „naučnosti“. Kakvo jezivo gonjenje Hrista iz duša dečice i omladine! Kakvi progoni svih znakova i oznaka vere: krstića, ikonica, odlaženja u crkvu, pričešćivanja, posta! kakva ruganja, ismevanja, pogrde o Crkvi, o sveštenstvu, o veri! kakvo kažnjavanje dečice zbog deklamovanja o Svetom Savi u crkvi! kakva hajka na sve što je Hristovo, evanđelsko, svetosavsko! Jednom rečju: diktatura bezbožništva vlada školom.
2) PROSVETA od vrha do dna, sva je ne samo bez Hrista nego obavezno i protiv Hrista, protiv Boga, protiv Crkve. Obezbožiti prosvetu, to je cilj svekolike prosvetne delatnosti komunističke. I na tome svim sredstvima radi diktatura bezbožništva. Osobito putem javnih predavanja i štampe. Osnovni dogmati komunističko-bezbožničke prosvete jeste vulgarna parola: „Vera je opijum za narod“, otrov za narod! zato se boriti bez predaha sa svakom verom, naročito sa hrišćanskom, pošto je njenim opijumom najviše ljudi opijeno.
3) VOJSKA. I tu je glavni predmet: borba protiv Boga, vere, Crkve. Diktatura bezbožništva uporno radi na tome: da svakog vojnika prevaspita u ratnika protiv Boga, protiv Gospoda Hrista. Tu su i sredstva sirovija i surovija. Ne može biti ni reči o pravima vojnika – hrišćanina: da pohađaju crkvu, da se pričešćuju, da poste, da slave, da imaju Sveto Pismo, krstić, pobožne knjige, ikonice, ili koju drugu oznaku vere svoje hrišćanske.
4) PROSVETNI RADNICI. Bili u Partiji ili ne, svima je zabranjeno manifestovati svoju veru: oni ne smeju odlaziti u crkvu; ne smeju se pričešćivati, ne smeju slaviti Slavu; ne smeju praznovati praznike; ne smeju krštavati decu; ne smeju se venčavati u crkvi; ne smeju biti kumovi; ne smeju ulaziti u crkvu prilikom opela svojih srodnika, prijatelja; ne smeju prisustvovati na parastosu u crkvi. Jednom rečju: lišeni su svih prava koja kao hrišćani moraju imati. Diktatura bezbožništva tu nema očiju.
5) DRŽAVNI SLUŽBENICI. I njima, skoro svima, onemogućuje se držati se svoje vere. Tu se upotrebljavaju tajne i javne pretnje, kazne, neprijatnosti, pritisci, zastrašivanja, a katkad premeštaj, pa i otpuštanje iz službe.
6) UOPŠTE GRAĐANI OVE ZEMLJE. Hristoboračka diktatura bezbožništva mrko gleda i na one građane koji, iako nisu „u radnom odnosu“ sa državom, no manifestuju svoja verska osećanja i ubeđenja. Kao sredstvo borbe tu se najviše upotrebljava: zadirkivanje, ismevanje, podsmevanje, pa i pretnje, ako dotična ličnost ima koga iz kuće „u radnom odnosu“ sa državom.
7) DRŽAVNA VERA. Kada se sve ove činjenice saberu u jedan zbir, onda taj zbir, ma s koje strane posmatran, svaku normalnu ljudsku pamet navodi neminovno na ovakav zaključak: u komunističkoj Jugoslaviji bezbožništvo je ustvari državna vera, koju diktatura bezbožništva na sve moguće načine nameće građanima ove zemlje.
8) RENESANS NEZNABOŽAČKOG IDOLOPOKONSTVA. Izmišljeno je novo vrhovno božanstvo, novi vrhovni idol: država (komunistička). Diktatura bezbožništva zahteva da se tome idolu prinese na žrtvu sve: i savest, i vera, i pamet, i telo, i sve vidljivo i nevidljivo. Novi vrhovni idol, novi vrhovni bog, novi Zevs okružen je novim bogovima, novim idolima. To su: pozitivistička „nauka“, materijalistička filosofija, komunistička etika, anarhistička estetika, „socrealistička“ književnost, i… ostali sa njima. Tim novim idolima ima se klanjati svaki, i prinositi im na žrtvu sebe i sve svoje.
Šta je to? – Povampireno idolopoklonstvo, povampireno neznabožačko mnogoboštvo, povampireni fetišizam. Umesto jednog i jedinog istinitog Boga i Gospoda Isusa Hrista – puno je samozvanih bogova i bogčića, idola i idolčića. Trude se da budu bezbožnici, a ustvari su mnogobošci, idolopoklonici. Neprestano se izmišljaju novi idoli, proglašavaju za bogove, i unose u novi panteon uz bučni ritualistički ceremonijal. A diktatura bezbožništva trudi se na sve moguće načine da svakoga nagovori ili natera da se pokloni novim bogovima i prinese im žrtvu, da podržava „kult ličnosti“. Kroza sve to zbiva se ovo: povampirenje neznabožačko-mnogobožačkog života: povampirenje neznabožačkog načina mišljenja, neznabožačkog načina shvatanja, neznabožačkog načina delanja, neznabožačkog načina življenja. I tako sam život teče: „u bogomrskim neznaboštvima“ (1.Petr. 4.Z).
 
POSTEPENO LIKVIDIRANJE CRKVE
 
Sve u svemu: krajnji cilj, svecilj diktature bezbožništva jeste potpuna likvidacija Crkve. I na tome se radi planski, sistematski: postepeno se razara Crkva iznutra i spolja, ideološki i organizaciono; upotrebljavaju se sva sredstva: znana i neznana, javna i tajna, prefinjena i grubijanska, salonska i tiranska, cinična i farisejska, dioklecijanovska i pilatovska, neronovska i judinska. I sve je to vešto izmešano, ali ustvari otrov do otrova, samo u saharinskim oblandama. Diktatura bezbožništva kroz sve to lišava Crkvu njenih osnovnih prava. I svaki se hrišćanin u čudu pita: Jesmo li mi pravoslavni hrišćani punopravni graćani ove zemlje? Ustavom je „zajamčena sloboda savesti i vere“, isto tako i Zakonom o pravnom položaju verskih zajednica; a gde je ta sloboda za nas pravoslavne? Sloboda je dati mogućnosti da se prava ostvare. Bez toga, sloboda je skaska, sloboda je bajka, sloboda je suva apstrakcija i zločinačka utopija.
1) CRKVENA PROSVETA. U samoj stvari: crkvena prosveta ne postoji, jer je gotovo potpuno onemogućena od diktature bezbožništva. Protiv Crkve i vere pišu se odvratne, uvek pamfletske, bljuvotine i bestidne izmišljotine, ali se Crkvi ne dopušta da se brani ni putem štampe, ni putem javnih predavanja, ni putem slodobne diskusije. Pa, avaj! ni sa crkvene propovedao nice! Napadaju nas sa svih strana, ali nam ne daju da se branimo. Braniš li se, odmah si politički „neprija telj“ države, naroda, slobode, bratstva, jedinstva….
U pogledu štampanja crkvenih knjiga, vraćeni smo u Srednji vek, u doba pre pojave štamparije. Što nam treba – prepisujemo. Crkvena pak književnost u širem smislu ne postoji. Cenzura je tu nepoštedna. Dopusti se po nešto najobičnije i najelementarnije i to sa propagandnim ciljem: da se ne bi reklo, da je crkvena književnost potpuno zabranjena.
2) BOGOSLOVIJE. Postoje samo dve. Jedva životare. U mnogome prosjačke škole. Učenici njihovi lišeni su svih prava, koja poseduju učenici svih ostalih škola, od najnižih do najviših. Na bogoslove se u vojsci vrše svakovrsni pritisci, nedostojna primoravanja, nedolična zlostavljanja, da bi ih odvratili od stupanja u sveštenički čin.
3) BOGOSLOVSKI FAKULTET – „Plač, naricanje i jauk“. Tu je diktatura bezbožništva bezočno nametnula svoje veto pri izboru nastavnika, mada je Ustavom Crkva odvojena od Države. Zato ima tamo „naših“ i „vaših“. Ko su „naši“ a ko „vaši“? To valjda znaju: onaj na vrhu crkvene osmatračnice, i oni sa kule bogoboračke diktature.
4) VERSKA NASTAVA. „Verska nastava (katihizacija) u crkvama, hramovima odnosno u drugim prostorijama koje su za to određene, slobodna je“ – tako glasi plan 4 Zakona o pravnom položaju verskih zajednica. Tako glasi za propagandni izvoz u inostranstvo, dok ustvari verska nastava je onemogućena širom naše zemlje od strane hristoboračke diktature bezbožništva. Upotrebljavaju se sva sredstva zastrašivanja i roditelja i đaka, da đaci ne pohađaju versku nastavu.
5) CRKVENI HOROVI – gde su? A bilo ih je pre rata u celoj zemlji. Sve je to diktatura bezbožništva rasturila na razne načine. Sada ih nešto ima u Beogradu, radi stranaca najviše. I još po neki horčić, možda, u kojoj varoši u unutrašnjosti.
6) MANASTIRI – vekovni čuvari srpskoga naroda, svete osmatračnice srpske savesti, žive svetinje narodne vere, neosporive tapije srpske zemlje. Šta je sa njima? Diktatura bezbožnička ih postepeno pretvara u „kulturne spomenike“ i u muzeje mrtvih starina. A to znači: pretvara ih u mrtvačnice, u grobnice. „Kulturni spomenici?“ – nadgrobni spomenici. Kakav cinizam, pri još živom srpskom narodu, pri još živoj srpskoj pravoslavnoj veri i Crkvi!
Da se razumemo: za pravoslavne Srbe, manastiri su živi hramovi Živome Bogu, sveti domovi molitve, sveti suzarnici naši, svete riznice molitava i uzdaha i vapaja i kliktanja naših kroz vekove i vekove. A kada diktatura bezbožnička te svete domove molitve pretvara u muzeje, ona ih pretvara u razbojničke pećine. Jer dom molitve, lišen molitve, postaje pećina razbojnička, po rečima Sveistinoga (Mt. 21, 13). O, kakva tragedija srpskog naroda: ulaziš u Svete Sopoćane i plaćaš četrdeset dinara, muzejsku ulaznicu! Jer Sopoćani su već muzej; i tamo nema svetih bogosluženja. No avaj! avaj! avaj! i još bezbroj puta: avaj! ulaziš u svetu lavru Studenicu, i plaćaš muzejsku ulaznicu! – „Oj, kukavno Srpstvo ugašeno!“
Monasima se sve više i više onemogućava opstanak po manastirima. Poreze su basnoslovne. Manastirske đake – poslušnike diktatura bezbožnička izvlači iz manastira na razne načine: obećanjima, pretnjama, odvođenjem u druge škole, na zanate, pritiskom na roditelje.
7) SVEŠTENIČKO UDRUŽENJE. Prosto naprosto: agentura Udbe. Skupove, ručkove, putovanja, bankete, stranstvovanja plaća diktatura bezbožništva. I list Udruženja „Vesnik“ takođe. Sto nasto od učlanjenih sveštenika stupilo u Udruženje pod pritiskom Udbe, osim klike plaćenika na čelu: sveštenika komunista. Ovo Udruženje je skroz naskroz protivdogmatsko i protivkanonsko, protivevanđelsko i protivcrkveno: nakaza, apokaliptičko čudovište prerušeno u „socijalnog“ anđela. A njegov list „Vesnik“ nije drugo do „evanđelje“ maskiranog Satane; čaša otrova, prelivena tankom pavlakom lažnoga meda. – Ovo Udruženje i po biću i po delatnosti ne pripada Crkvi, jer samim svojim postojanjem radi protiv Crkve, sramoti Crkvu i razorava Crkvu. Ukoliko ovo Udruženje samozvano dela u ime Crkve, ono to čini samo kao komunistički trojanski konj u Crkvi.
8) SOCIJALNO OSIGURANJE SVEŠTENIKA. – To je narkoza koju operatori bezbožničke diktature s predumišljajem daju pacijentu, da bi mu obezosećajili i savest i dušu, dok ga operacioni nož bezbožništva i crkvoborstva ne umori. Pod narkozom „socijalnog osiguranja“ lakše će se, bezbolno će se izvršiti operacija na žrtvi, osuđenoj na smrt od strane operatora. Socijalno osiguranje – sladunjava, no predsmrtnainjekcijatajnog otrova, koja se daje žrtvi, osuđenoj na smrt od strane diktature bezbožništva. I još: narkoza – da žrtva ne bi bila svesna svoje pogibli pod komplikovanom operacionom instrumentacijom veštih hirurga bezbožja.
9) IZBOR PATRIJARHA. Diktatura bezbožništva je do sada birala dva patrijarha… I tako cinično pogazila sveta prava Crkve, a preko njih i svete dogmate.
10) „MAKEDONSKA PRAVOSLAVNA CRKVA“. – Ovako katastrofalno nepravoslavnim i sudbonosno kobnim rešenjem pitanja Makedonske pravoslavne crkve – Sveti Sava je ponovo spaljen. A sa tim: spaljeni i svi sveti dogmati, i svi sveti kanoni Pravoslavne Crkve Hristove. Zato takozvana Makedonska pravoslavna crkva – u samom njenom postanku je njen nestanak…
11) RASKOL U SRPSKOJ CRKVI. – Smrt i pakao idu za ovim Raskolom, i halapljivo proždiru srpske duše. O, da gozbe demonske, gozbe antihristovske! po prvi put priređene u hiljadugodišnjoj istoriji srpskoga naroda. Priredili je komunistički bogoborci sa svojim saradnicima, cinično pogazivši svete dogmate i svete kanone Pravoslavne Crkve. O, greha, koji se, po svetim rečima Svetog Zlatousta, ni mučeničkom krvlju oprati ne može! Kroz ovaj Raskol natutkane su na srpski narod sve apokaliptičke hristoborske zveri. „Pocrne sunce i nebo“ nad kukavnim narodom srpskim. O, da neviđenog pokolja srpskih duša, naročito u Americi gde se zbog ovog Raskola Srbi: i svađaju, i biju, a često i krv prolivaju.
 
GONJENJE SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE
 
Ako ove činjenice, i bezbroj drugih oko njih i iza njih, saberete u pitanje: šta je to? Odgovor može biti jedan, samo jedan: to je gonjenje Crkve, kakvog nije bilo od dana Svetih Apostola do danas. Ustvari, to je neprekidan petnaestogodišnji rat protiv Srpske Pravoslavne Crkve, koji se vodi svima sredstvima na svima poprištima života, vodi i otvoreno i tajno, podmuklo i javno. Cilj tog rata je antihrišćanski i antihristovski: uništenje Crkve. To je očigledno i za slepce, samo ako su nepristrasni.
Potpuno istrebiti Hrišćanstvo – bio je cilj Dioklecijanovog gonjenja, najsvirepijeg i najorganizovanijeg u prvim vekovima Hrišćanstva. To je cilj i hristoboračkog komunizma u nas. U svakom komunisti se taji po jedan Dioklecijan, katkad i Neron. Nevidljivi, no svudaprisutni Dioklecijan je tu, oko tebe, blizu tebe, prikriven, pritajen. Otuda u nas – robovanje strahu: strahom pretvarati ljude u bezvoljne robove, i avaj! u bezvoljne robote, koji ne smeju da znaju za Boga, niti da služe Bogu. Koliko mudrosti i čovekoljublja u Povelji Ujedinjenih nacija, koja traži za ljude „slobodu od straha“.
Iz straha od hristogonitelja mnogi se u nas krišom krštavaju, i venčavaju, i pričešćuju, i slave, i ostale svete tajne svoje vere krišom obavljaju, kao u vreme Dekija i Dioklecijana. Mnogi krišom odlaze u daleke crkve, kao nekada u katakombe. Da, da, naše katakombno doba u dvadesetom veku, veku atomske kulture i prašumske etike!
Za ovih petnaest godina diktature bezbožništva izvršen je najveći pokolj srpskih duša od kako je srpski narod zakoračio u istoriju. Škola – klanica srpskih duša; vojska – klanica srpskih duša; svako nadleštvo – klanica srpskih duša; svaka opština – isto; sva zemlja širom – ogromna klanica srpskih duša. Da, ogromna klanica: jer se bezobzirno ubijaju i gaze sve svetinje srpske pravoslavne duše, i uništavaju sve vrednosti njene. I taj pokolj, iz dana u dan je sve jači, sve bezobzirniji, sve jeziviji…. Cela zemlja je pretvorena u strašni dioklecijanovski amfiteatar, na kome se nemilosrdno gone i progone, muče i ubijaju duše zbog vere pravoslavne. Zabranjuje se pravoslavnim ljudima da se krštavaju, da se venčavaju, da se pričešćuju, da crkvu pohađaju – zar to nije pokolj duša? Zabranjuje se Srbinu Slavu slaviti – zar to nije dioklecijanovsko mučilište za duše srpske? Zabranjuju se litije, zabranjuje se obnavljanje hramova – zar to nije pokolj duša? Od oko 300 hramova, porušenih za vreme rata u bivšoj „Nezavisnoj državi Hrvatskoj“, obnovljeno je samo nekoliko, i to je na jedvite jade dobijeno odobrenje od bogoboračkih vlasti. A šta je sa tolikim ramovima na Kosovu i Metohiji i u Crnoj Gori? O, da potresno jeziva pokolja pravoslavnih duša na Kosovu i u postojbini Vladike Njegoša!
Nijedan službenik ne sme slobodno da manifestuje, da izrazi svoja verska osećanja i ubeđenja. Jer zbog toga služba je uvek u opasnosti. Šta je to? Dioklecijan iz onog sveta prepušta prvenstvo u gonjenju hrišćana današnjim bezbožnicima komunistima. Gle, čim osuđenik prekorači prag robijašnice, automatski gubi sva svoja hrišćanska prava, kao da je prestao biti ljudsko biće: on se ne može ni pričestiti, ni ispovediti, ni postiti, ni, ako umre, opojati. Šta je to, šta, šta, šta, ako ne besprimerni pokolj srpskih duša?
Za pravoslavnog Srbina pod diktaturom bezbožništva komunističkog, svi su dani pretvoreni u Veliki Petak: jer se vrši stalno ruganje Hristu, stalno ismevanje, pljuvanje, raspinjanje Hrista. To smišljeno i planski čini svaki Hristoborac i Hristoubica. A za njima kaskaju izvesne Hristoizdajice i Hristoubice u mantijama: Jude. I sarađuju im! Na čemu? – Na pljuvanju Hrista, na mučenju Hrista, na raspinjanju Hrista, na ubijanju, na stavljanju trnovih, bezbroj trnovih venaca, na tu predivnu Božansku Glavu, koja više vredi nego svi svetovi skupa, nego sve vasione skupa, sve, sve, sve, i one vidljive i one nevidljive!
Užarena Vavilonska peć – eto to je bezbožnički komunistički režim za Srpsku Pravoslavnu Crkvu. U ovoj novoj Vavilonskoj peći neće izgoreti jedino ljudi jake vere, svetosavske vere. Danonoćno hodimo posred ognja. Što smo jošte živi – delo je milosti Božje i sile Božje. A oko nas vihori ozakonjena u bezbožničkoj prosveti najgnusnija laž zemaljskoga sveta: „Hristos je mit“, „Hristos nije postojao“, „Hristos je obmana“. – To je prosvetni program. I zar to priznati, i zar sa tim sarađivati, i smatrati sebe hrišćaninom? Ne! Evo mi izjavljujemo i objavljujemo: To je najbednija i najbestidnija i najgadnija hula, koju su ljudska usta mogla izreći protiv najsavršenijeg i najčarobnijeg i najčovekoljubivijeg Bića Ljudskog pod nebom, koje je koračalo ovom krastavom zvezdom što se zemlja zove. I mi svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom stojimo uz Njega, za Njega, i iza Njega, po cenu svih smrti koje na nas mogu natutkati svi bogoborci i Hristoborci ovoga sveta, a ne samo oni zemlje naše.
Diktatura Hristoboračkih bezbožnika i Hristoizdajničkih Juda – eto naše tužne, naše mučeničke stvarnosti i mučeničkog života. Diktatura Jude! Ima li išta odvratnije od toga za Crkvu Hristovu, i za čoveka hrišćanina?…
Najelementarnija i najrudimentarnija logika pokazuje i dokazuje: da je potpuno nelogična i protivlogična aradnja između otvorenih bezbožnika, zakletih Hristoboraca i Pravoslavne Crkve Hristove. One koji hoće takvu saradnju, ili rade na njoj, ili – hirribile dictu – čak i primoravaju na nju, pitamo zajedno sa Svetim Apostolom: „Kakvu zajednicu ima pravda s bezakonjem? kakvu vezu ima svetlost sa tamom? Kako se slaže Hristos s Velijarom?“ (2 Kor. 6,14-15). Ne čujete li Hristonosnog Apostola koji grmi: „Ako mi, ili anđeo s neba, javi vam Evanđelje drukčije nego što vam javismo, proklet da bude!“ (Gal. 1,8). Zar ste pod tutnjavom diktature bezbožništva potpuno ogluveli za Hristovu božansku istinu i zapovest: „Ne možete služiti Bogu i mamonu“ (Mt. 6,24).
Vi stavljate primedbu: Ali Ustav postoji, Zakon o pravnom položaju verskih zajednica postoji, i njime se „zajamčuje sloboda savesti i sloboda veroispovesti“. – Da, zajamčuje se, ali se ne ostvaruje. Sve napred pomenute činjenice pokazuju i svedoče da to jamčenje ima deklarativni, propagandni, izvoznički karakter: za naivne i lakoverne ljude s one strane naše gvozdene zavese.
 
NE SARADNJA – NEGO KOEGZISTENCIJA
 
„Bogu Božije – caru carevo“. To je evanđelska koegzistencija Crkve i države, određena i propisana samim bezgrešnim sveznajućim Gospodom i Spasiteljem Hristom (Mt. 22,21). Zato za Crkvu neizmenljivo i večito obavezna.
Caru: harač, novac, na njemu lik carev. A Bogu? – i dušu i telo: jer na duši i u duši lik Božji, i na telu i u telu preko duše, jer ono živi bogolikom dušom i nosilac je bogolike duše. Zato i jedno i drugo pripadaju Bogu = večnosti, večnom životu = Večnoj Istini, Večnoj Pravdi, Večnom Razumu, Večnom Smislu. Stoga se Božje ne sme žrtvovati radi carevog. Prvenstvo i tu uvek pripada Bogu.
U Bogočoveku i Njegovom delu i telu – Crkvi: Bog uvek na prvom mestu, a čovek na drugom; uvek se sve rešava Bogom, a ne čovekom. To je vaseljenske Crkve i svevrednost i svemerilo. Zato se svakom problemu pristupa: „sa strahom Božjim, verom i ljubavlju“. Crkva je Bogočovečanski organizam, pa onda organizacija. Ona – telo Bogočoveka: zato se u njoj sve mora prvo gledati i videti i meriti Bogom, pa čovekom, i onda: čovekom iz Bogočoveka. Nikada samo čovekom, nikada „po čoveku“. Stoga: uvek, uvek, uvek: „Bogu se treba većma pokoravati nego čoveku, nego ljudima“. Kada je to u pitanju, onda se i prvovrhovnom apostolu Petru – „u oči protivstaje“. Tu je u večno neizmenljivoj važnosti bogonadahnuto apostolsko načelo i metod delanja Crkve: „nađe za dobro Duh Sveti i mi“ (D.Ap. 15,28): prvo Duh Sveti pa mi: mi iza Duha Svetog i u Duhu Svetom i sa Duhom Svetim.
„Bogu Božije – caru carevo“ – to je evanđelski princip koegzistencije između Crkve i države. Ne saradnje, već koegzistencije = sapostojanja. Ne saradnje, pogoto kada „car“ potire sve što je Božije, i neće ništa što je Božije, i hoće da uništi sve što je Božije. Tu nema najosnovnijih uslova za saradnju. Ili sapostojanje ravnopravnih ustanova, i ljudskih bića u njima, od nasilnika, koji odriču i gone Boga i što je Božije, a diktaturom nameću anti-Boga i anti-Božije. Crkva i država: odvojena jedna od druge: svaka za sebe, i u sebi i po sebi. Ne mešati se u unutrašnje stvari Crkve, ne dirati njene večne i svete evanđelske dužnosti i prava. Jasno je: Crkva mora u svakom režimu, pa i u bezbožničkom, naći svoj modus vivendi; ali uvek u duhu i granicama evanđelskog principa koegzistencije: „Bogu Božije, a caru carevo“. I još, pod vrhovnom kontrolom Sveevanđelja: „Bogu se većma pokoravati nego ljudima“. Ako toga nema, onda Crkvi kao jedini evanđelski modus vivendi ostaje: stradati za Gospoda Hrista, trpeti, zlopatiti se, i tako se boriti za osnovna prava vere i duše.
Naši komunisti urbi et orbi propovedaju i zalažu se za koegzistenciju raznih ideologija, raznih ideoloških sistema i režima. Evo im najneposrednije prilike da to stvarno pokažu i na našem tlu. Ne teorijski, ne apstraktno, ne propagandno, ne izvozno. No vi, umesto koegzistencije tražite, i namećete Crkvi saradnju. A to znači: tražite i primoravate da vas većma slušamo nego Boga, i – strašno je reći! – da radi vas radimo protiv Boga, protiv Gospoda Hrista! Na to vaše traženje i primoravanje evo neizmenljivog i večnog odgovora Crkve kroz usta bogonosnog Apostola: „Sudite je li pravo pred Bogom da vas većma slušamo negoli Boga“ (D Ap. 4,19). Uvek zauvek mi ispovedamo i propovedamo: „Bogu se treba većma pokoravati negoli ljudima „(D. Ap. 5,29).
Ne bude li takve koegzistencije na našem jugoslovenskom tlu za Srpsku Pravoslavnu Crkvu, onda sve priče naših komunista o koegzistenciji na međunarodnom i međukontinentalnom planu ostaju: gola apstrakcija, mrtva shema, izvoznički mit: sirenski zavodljiva reklama, propagandna basna, bajka iz komunističke Hiljadu i jedne noći.
 
KOZMIČKA LAŽ
 
Sva su srpska srca u Zemaljskoj i Nebeskoj Srbiji od bola i užasa zajecala – i stalno jecaju; i sva su srpska lica od stida i srama pocrvenela – i stalno crvene, kada je sa srpske zemlje lansirana – i još uvek se lansira – kozmička laž: da je Srpska Pravoslavna Crkva u komunističkoj Jugoslaviji slobodna, i da su njeni odnosi sa državom dobri, bolji, pa i najbolji. Tu kozmičku laž lansirali su širom zemaljskog i nebeskog sveta komunisti i njihovi izmećari, i sve bučnije i bučnije, sve bestidnije i bestidnije, sve bezobzirnije i bezobzirnije, neprestano lansiraju tu laž i Istoku i Zapadu, i Severu i Jugu, i zemlji i nebu, kao da se sav Juda uselio u njih.
A činjenice, iz svakog kvadratnog metra i santimetra širom naše zemlje, prosto riču i urliču protiv ove judinske bezočne i bestidne kozmičke laži. I objavljuje tužnu i ridajno bolnu istinu za sve koji imaju uši da čuju: da je Srpska Pravoslvna Crkva stalno na dioklecijanovskom mučilištu diktature komunističkog bezbožništva.
 
ZNAM, ZNAM, ZNAM:
 
Od ovoga časa (kad se ovo objavi) za mene su širom Jugoslavije otvorene sve tamnice, sve robijašnice, svi logori smrti. Ali pre no što krenem ka njima ja metanišući molim naše bogoborce i Hristoborce: u alhemičarskoj laboratoriji svoje crkvoboračke diktature umnožite me u hiljade i pošaljite po jednog u svaku vašu robijašnicu – na večitu robiju, u svaku vašu tamnicu – na večito tamnovanje, u svaki vaš logor smrti – na večito umiranje. I ja ću s radošću po hiljadu puta na dan umirati u njima za nezamenljivog Gospoda i Boga mog Isusa Hrista: Jedinog istinitog Boga i jedinog istinitog Čoveka u svima svetovima, u kojima se kreće ljudska misao i kruži ljudsko osećanje.
Hvala čudesnom i čudotvornom Gospodu mome Sladčajšem: ničega se ne bojim, jer stojim u slobodi kojom me Hristos oslobodi: u slobodi od straha, u slobodi od smrti, u slobodi od pakla, u slobodi od đavola – sve je to mrtvo pred Gospodom mojim, za Koga živim i za Koga svom dušom, svim srcem, svim bićem stojim.
 
januar, 1960.
 
DODATO AVGUSTA 1969:
 
Sve napred rečeno u punoj je važnosti, u punoj svevažnosti, i danas, posle dvadeset i pet godina komunističke vladavine Jugoslavijom. Stravični pokolj srpskih duša i nadalje se planski vrši. Svuda širom zemlje leševi srpskih duša. O, koliko je već nekrštenih studenata na univerzitetima! Koliko nekrštenih učenika po ostalim školama! Koliko nekrštenih radnika po preduzećima, po poljima, po gorama, po selima, i po gradovima, nekada svete, svetosavske Srbije! U samoj stvari Srpska Pravoslavna Crkva je saterana u strašilne katakombe…
U hiljadugodišnjoj istoriji Srpske Pravoslavne Crkve nije nikada bilo teže stanje nego što je danas; kao da je bolesnik na samrtničkom odru, u agonijskom bolu. Treba ga odmah najhitnije lečiti. A lekar – svelekar postoji; lek – svelek postoji. To je bogočovečanski put Svetih Apostola i Svetih Otaca; za njima i sa njima i svetih Srpskih Bogougodnika, sa Svetim Savom na čelu. Bez ovog leka – sveleka, svi ostali lekovi su bespomoćni flasteri. Jer lakejsko služenje bogoboračkoj, hristoboračkoj, crkvorušiteljskoj diktaturi zločinačke utopije – komunizma, vodi u sigurnu smrt, i to u večnu smrt, iza koje nema vaskrsenja.
 


PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI
ISTINA O SRPSKOJ PRAVOSLAVNOJ CRKVI U KOMUNISTIČKOJ JUGOSLAVIJI

 ŠTAMPANO IZDANJE

 Izdato: 2004, Spasovdan
 Mesto: Beograd
 Izvornik: Istina o Srpskoj Pravoslavnoj
  Crkvi u Komunističkoj Jugoslaviji,
  Manastir Ćelije, Beograd, 1990, str. 3-32.
 Izdaje: „Dveri srpske“ – Beograd
 Urednik: Boško Obradović
 Tehnički urednik: Branimir Nešić
 Štampa: Interklima-grafika – Vrnjačka Banja

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 1. avgust 2007.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Dizajn stranice: Stanoje Stanković
 Digitalizacija: Stanoje Stanković
 Korektura: Stanoje Stanković

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *