NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ISTINA O PRAKSI ČESTOG PRIČEŠĆIVANJA

ISTINA O PRAKSI ČESTOG PRIČEŠĆIVANJA

<p claJURI MAKSIMOV
ISTINA O PRAKSI ČESTOG PRIČEŠĆIVANJA
 
UVODNA REČ UREDNIKA
 
UVOD
SVETI DIMITRIJE ROSTOVSKI
SVETI FILARET MOSKOVSKI
SVETI IGNJATIJE BRJANČANINOV
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
SVETI OPTINSKI STARCI
PRAVEDNI JOVAN KRONŠTATSKI
PREPODOBNI SERAFIM SAROVSKI
DA LI ZAISTA ČESTO PRIČEŠĆIVANJE PROTIVREČI PREDANJU RUSKE CRKVE?
DA LI JE U VIZANTIJI V VEKA ZAISTA PREKINUTA PRAKSA ČESTOG PRIČEŠĆIVANJA?
PRIPREMA ZA PRIČEŠĆE
 


 
Uvodna reč urednika
 
Ovaj članak ima za zadatak ne da opravda „često“ pričešćivanje nego da objasni citatološku opasnost od toga da su Sveti Oci učili da treba „retko“ da se pričešćuje. Katastrofa! Stvara se negacija preko nužne negacije, time i destruktivnost u umišljenom korisnom radu za Crkvu…
Imamo dva tabora; dve polarizacije ovog pitanja gde svaki ide u svoju krajnost… Zato je ovaj tekst Maksimova konfuzan za obe „napredne strane“ izneverene „novojustinovske“ srpske teologije…
Apologija „retkog“ pričešća je prosto katastrofalna, isto prelestna kao i taj volšebni prilaz Svetoj Čaši svaki put, bez osnovne crkvenosti i podviga kao realizacije Evanđelja u nama, i između nas.
 
Protojerej-stavrofor Ljubo Milošević
 
* * * * *
 
Uvod
 
U poslednje vreme počelo se diskutovati o praksi čestog pričešćivanja. Neki učesnici tih diskusija smatraju da često pričešćivanje nije samo nešto dopustivo, nego i nešto čemu bi, srazmerno svom duhovnom uzrastanju, trebalo da stremi svaki svestan hrišćanin.
Drugi, opet, kažu da je mirjanima i običnim monasima nedopušeno da se pričešćuju češće nego jednom mesečno, i da je želja da se pričešćuju svake nedelje – obnovaštvo, pa čak i da je često pričešćivanje monaha i mirjana – „od lukavoga“, i znak duhovne prelesti. Autori pokušavaju da nas ubede – prvi put u celokupnoj hrišćanskoj istoriji – da nije nedostojno pristupanje Tajni pričešćivanja Telom i Krvlju Hristovim, nego i sama učestalost pričešćivanja sama po sebi „prelest“ i da dolazi „od lukavoga“.
Postoje bar dva razloga zbog kojih bismo mogli i da se ne uplićemo u ovu diskusiju. Kao prvo, broj mirjana koji se često pričešćuju veoma je mali, i svi su oni ocrkvenjeni ljudi koji imaju regularno duhovno rukovođenje. Oni su sposobni da i sami, uz pomoć duhovnika, daju trezvenu i pravilnu procenu navedenih tvrdnji.
Kao drugo, na pitanje o učestalosti pričešćivanja već je dat iscrpan odgovor u članku sveštenika Danila Sisojeva, „O čestom pričešćivanju Svetim Hristovim Tajnama“, a i drugi pastiri od autoriteta sasvim su se određeno izjasnili po datom pitanju. Tako je arhimandrit Rafail Karelin u svojoj poslednjoj knjizi „Na kamenu vere“ napisao: „Do XVIII veka, svi Sveti Oci pozivali su ljude na učestalo pričešćivanje, i mnogi od svetih našeg vremena nastavljali su, i nastavljaju, tradiciju čestog pričešćivanja – na primer, sveti Jovan Kronštatski, koji je govorio da hrišćanin, ukoliko je spreman za pričešćivanje, može da se pričešćuje i svakoga dana. Sveti Teofan Zatvornik je tvrdio da je retko pričešćivanje – nepravilnost, koja je postepeno počela da ulazi u crkvenu praksu zbog ohladnelosti hrišćana… Čovek pada u zabludu i prelest ne zbog čestog pričešćivanja – sama po sebi takva misao je već bogohulna – nego zbog gordosti ili zbog nemara prema Svetoj Tajni, kada svetoj čaši pristupa bez potrebne pripreme, pokajanja i praštanja onima koji su ga uvredili“.
Međutim, u radovima protivnika „prekomerno čestog pričešćivanja“ susreće se mnoštvo tvrdnji o svetima, kao i primera iz istorije Crkve, koji bi se mogli svesti na sledeće teze.
Kao prvo, Ruska crkva je, navodno, sve od vremena svog osnivanja pa do sredine HH veka, jednodušno podržavala praksu retkog pričešćivanja mirjana – jednom ili tri-četiri puta godišnje, i da je zbog toga, navodno, retko pričešćivanje „iskonska 900-godišnja ruska tradicija“.
Kao drugo, Ruska crkva je tu praksu preuzela iz pravoslavne Vizantije, gde je, navodno, praksa čestog pričešćivanja verujućih iščezla još u V veku i bila zamenjena retkim pričešćivanjem.
Kao treće, govoreći o mnoštvu svetih i podvižnika Ruske crkve, učesnici diskusije pominju svete Dimitrija Rostovskog, Filareta Moskovskog, Ignjatija Brjančaninova, Teofana Zatvornika i prepodobne Serafima Sarovskog i Optinske starce Leonida, Makarija, Amvrosija i Varsanufija, tvrdeći pri tom da „niko od njih ne poziva mirjane na prekomerno često pričešćivanje, nego ih, naprotiv, upozoravaju da svetoj čaši treba da pristupe nakon što se pripreme postom i obaveznom ispovešću, i bez učestalosti“.
Nijedna od ove tri teze ne odgovara stvarnosti. I budući da ne mogu svi čitaoci da pronađu vremena i mogućnosti da provere navedene tvrdnje i argumente koje ovi autori navode, smatrao sam umesnim da se svim tim pozabavim u ovom članku.
Trebalo bi, međutim, da najpre kažem nekoliko reči o novostvorenom terminu „prekomerno često pričešćivanje“. Već i sama potreba da se izmisli takav pojam, pokazuje da su ideje Pravoslavlja koje se njime prikrivaju – nove. Osim toga, međutim, i sam ovaj termin odlikuje se neodređenošću. Na primer, čovek koji smatra da je dovoljno da se pričesti jednom u životu, smatraće da je pričešćivanje jednom godišnje „prekomerno učestalo“.
Oni koji se pričešćuju jednom godišnje, smatraće da je pričešćivanje jednom u tri meseca „prekomerno učestalo“, dok će oni, koji se pričešćuju jednom u tri meseca, smatrati da je „prekomerno učestalo“ pričešćivanje jednom mesečno. Uopšteno govoreći, polemičari izbegavaju da upotrebljavaju reči „često pričešćivanje“ i „retko pričešćivanje“, iako su Sveti Oci upravo njih koristili. Ukoliko se razmotre polemički članci, može se primetiti da je redovnost pričešćivanja ili „prekomerno učestala“ ili „umerena“. Pri tom je sasvim nerazumljivo za šta se vezuje određenje „prekomerno“. Predložene gradacije – od jednom godišnje do dva puta mesečno – izgledaju sasvim proizvoljno.
Sve nas to uverava da je ovaj novostvoreni termin nekorektan i neuspešan, zbog čega ću u ovom članku nastaviti da koristim one termine, koje su koristili i Sveti Oci – „retko“ i „često“ pričešćivanje.
Sada nam predstoji da razmotrimo svetootačke citate, koje autori navode kao potvrdu za svoje stavove u vezi sa čestim pričešćivanjem kao nepoželjnim.
 
Sveti Dimitrije Rostovski
 
U svojstvu argumenata u svoju korist, oponenti najpre navode reči svetog Dimitrija Rostovskog (+1709). „Sveta Crkva ozakonila je da se pričešćujemo tokom sva četiri posta, ali je nepismenima – seljacima i mirjanima koji rade sopstvenim rukama, zapovedila da se, pod pretnjom smrtnog greha za neposlušnost i nepričešćivanje, neizostavno pričešćuju jednom godišnje, oko Svete Pashe, tj. tokom Velikog posta“ (iz „Odgovora o veri i ostalom, što je neophodno da znaju hrišćani“).
Postavlja se, međutim, pitanje: gde se ovde može pronaći zabrana o učestalijem pričešćivanju? Gde se govori o tome da je pričešćivanje češće od četiri puta godišnje – nepoželjno? Gde je poziv da se „ne učestava“? To se ne može pronaći ni u kakvom obliku. Ovde se ukazuje samo na minimalnu normu, koja je u to vreme bila istinska „propaganda prekomerno čestog pričešćivanja“.
Naime, u vreme svetog Dimitrija Rostovskog mnogi mirjani pričešćivali su se samo jednom u životu (a što je poticalo od teorije da se Pričešće, kao i Krštenje, može primiti samo jednom u životu), ili se nisu pričešćivali nijednom. To se događalo čak i u crkvenoj sredini, o čemu je svetitelj pisao sa nevericom: „Još nas više čudi to što se mnoge svešteničke žene i deca nikad ne pričešćuju, a što sam doznao iz sledećeg: sveštenički sinovi dolaze da ih postavimo na mesto njihovih otaca, i kada ih upitamo da li je prošlo mnogo vremena otkako su se pričestili, mnogi mi otvoreno kažu da se ni ne sećaju kad su se pričestili. O, grešni sveštenici, koji ste nemarni i prema svom domu! Kako mogu da se brinu o svetoj Crkvi oni koji ni svoje domaće ne privode svetom Pričešću?!“
U vreme takvih običaja, pričešćivanje „četiri puta godišnje“ značilo je poziv za često pričešćivanje. Međutim, da ova granica nije bila gornja, nego donja, jasno se može videti iz ostalih dela sv. Dimitrija. Na primer, ako pogledamo „Žitija svetih“ koja je on sastavio, primetićemo onu idealnu normu učestalosti pričešćivanja koju je sveti Dimitrije predlagao ruskom čitaocu.
Prepodobni Apolonije Egipatski (IV vek) „uveo je u svojoj obitelji takvo pravilo da monasi, koji se podvizavaju s njim, ne okuse hranu pre nego što se najpre pričeste Svetim Hristovim Tajnama. To se obično događalo svakoga dana u devetom času jutra, a zatim bi monasi seli za trpezu“.
Prepodobni Onufrije Veliki (+390) pričešćivao se svake subote i nedelje – i to na čudesan način. On je pripovedao: „Kod mene dolazi anđeo Gospodnji koji donosi prečiste Hristove Tajne i pričešćuje me. Anđeo sa božanstvenim Pričešćem nije dolazio samo kod mene, nego i kod ostalih podvižnika pustinje, koji su Boga radi živeli u pustinji i nisu gledali ljudska lica“.
Svake nedelje pričešćivao se prepodobni Pajsije Veliki (V vek); u obitelji prepodobnog Gerasima Jordanskog (+475) „subotom i nedeljom svi su dolazili u manastir, sabirali se u crkvu na božanstvenu Liturgiju i pričešćivali se prečistim i živototvornim Hristovim Tajnama“. Svake nedelje pričešćivali su se i u lavri prepodobnog Jevtimija Velikog, pa stoga ne čudi što su se svake nedelje pričešćivali i u lavri njegovog učenika, prepodobnog Save Osvećenog (+532). Opisujući žitije Sinajskih Otaca VI veka, sveti Dimitrije piše: „Oni su imali ovakav ustav – svakoga dana su kao bezmolvnici (tihovatelji) sedeli u svojim kelijama, a u subotu uveče, kada bi nastupila nedelja, svi su se okupljali u crkvi i zajedno služili svenoćno bdenje, da bi se ujutro, na svetoj Liturgiji, pričestili Svetim besmrtnim Hristovim Tajnama, a zatim bi svaki od njih ponovo odlazio u svoju keliju“.
Oponenti bi mogli da prigovore da se ovo odnosi samo na monahe i da se, navodno, ne može primeniti na mirjane. Onda je, međutim, nerazumljivo zašto oni sami, kao prvo, navode za primer mirjanima Optinske starce koji su se pričešćivali najmanje mesečno, a kao drugo, zašto, uporedo s mirjanima, često pričešćivanje zabranjuju i sadašnjim monasima?
Međutim, najveća neodrživost ovakvog prigovora sastoji se u činjenici da sv. Dimitrije Rostovski u svom monumentalnom delu nije prevideo ni pitanje o učestalosti pričešćivanja mirjana. Tako saznajemo da se sveti Aleksije, čovek Božji (+411), iako mirjanin, „od nedelje do nedelje pričešćivao Svetim i čistim Hristovim Tajnama“, da je pravedna Marta Antiohijska (+551), takođe obična mirjanka, „stalno boravila u hramu Božjem… i često se pričešćivala božanstvenim Tajnama Tela i Krvi Hristove“, dok se sveti Teodor Sikeot (+613), budući još dečak-mirjanin, tokom Velikog posta pričešćivao svakoga dana.
Na ovo bi mogli da prigovore da je to, tobože, udeo samo posebnih, svetih mirjana i da, navodno, ne bi moglo da bude obrazac za sve mirjane koji streme blagočašću. U tom slučaju, međutim, nije baš sasvim jasno prema kome bi mogli da se orijentišu savremeni mirjani koji teže savršenstvu, ako ne prema svetim mirjanima – ili bi možda trebalo da se ugledaju na grešne mirjane?!
Ovaj prigovor je, pak, neodrživ i zbog same činjenice da je sv. Dimitrije Rostovski, u žitija koja je priredio, uključio i dva jasna svetootačka ukazivanja na neophodnost čestog pričešćivanja čak i za obične mirjane.
Kao prvo, u žitiju prepodobnog Makarija Egipatskog (19. januar) navodi se slučaj jedne žene-hrišćanke, koja je bila izložena demonskim činima, zbog čega se pred ljudima koji su je okruživali pojavljivala u obličju konja. Kada su je odveli kod prepodobnog Makarija, ovaj je „osveštao vodu i s molitvom je izlio na dovedenu ženu, a ona je istog časa zadobila svoj uobičajeni ljudski izgled; posle toga je sv. Makarije poučio isceljenu ženu da što je moguće češće odlazi u hram Božji i da se pričešćuje Svetim Hristovim Tajnama.
– To ti se dogodilo zato što je prošlo već pet nedelja otkako se nisi pričestila božanstvenim Tajnama – rekao je prepodobni“.
Kao drugo, u žitiju prepodobnomučenika Epikteta (pomen 7. jula) opisuje se kako je jedan otac-oficir u činu vojvode, doveo kod prepodobnog svoju bolesnu kćer. Sveti se „usrdno pomolio Bogu i pomazao oduzetu devojčicu osveštanim jelejem. Ona je istog časa ozdravila i stala na svoje noge. Prepodobni je tada rekao vojvodi:
– Ljubljeni! Ako hoćeš da niko u tvom domu ne bude bolestan, onda se i ti i tvoji ukućani svake nedelje pričešćujte božanstvenim Tajnama Hristovog Tela i Krvi, pošto prethodno na doličan način očistite svoja srca“. Prema tome, sv. Dimitrije na hagiografskom materijalu upravo pokazuje koliko je štetno retko pričešćivanje i nedvosmisleno poziva na često pričešćivanje, kako monahe, tako i mirjane.
 
Sveti Filaret Moskovski
 
Još omiljeniji argument protivnika čestog pričešćivanja predstavlja citat iz katihizisa sv. Filareta (Drozdova, + 1867): „Drevni hrišćani pričešćivali su se svake nedelje, dok su među sadašnjima samo malobrojni oni koji vode tako čist život da su svagda spremni da pristupe tako velikoj Tajni. Crkva materinskim glasom savetuje onima koji revnuju na pobožnom životu, da se ispovedaju pred duhovnim ocem i da se pričešćuju Telom i Krvlju Hristovom četiri puta godišnje ili svakoga meseca, a svima – neizostavno bar jednom godišnje“.
Začuđujuće je da oponenti upravo ovu rečenicu smatraju argumentom protiv pričešćivanja svake nedelje! Naime, takav zaključak može da se izvede jedino u slučaju da je površno pročitana.
Kao prvo, sv. Filaret nigde u njoj ne zabranjuje da se pričešćujemo češće, nego jednom mesečno.
Kao drugo, u ovoj rečenici svetitelj otvoreno priznaje da u njegovo vreme, iako „malobrojni“, ipak postoje hrišćani koji „vode tako čist život da su svagda spremni da pristupe tako velikoj Tajni“.
Kao treće, određujući pričešćivanje „svake nedelje“ kao obeležje „čistog života“, svetitelj samim tim nedvosmisleno označava pričešćivanje svake nedelje kao ideal hrišćanina – naravno, ako se saglasimo s tim da je svaki hrišćanin dužan da stremi ka čistom, a ne ka nečistom životu.
Kao četvrto, pada u oči da je sv. Filaret postavio višu granicu učestalosti pričešćivanja („jednom mesečno“), nego što je 150 g. pre toga učinio sv. Dimitrije Rostovski („četiri puta godišnje“). Mi u tome vidimo izraz trajnog stremljenja Ruske Pravoslavne Crkve da svoja čeda vrati čaši Hristovoj. Proći će još 100 godina od vremena kad je ovaj katihizis napisan, a onda će ruski novomučenici, kao što su sveštenomučenici Aleksije i Sergej Mečevi, sveštenomučenik Serafim (Zvezdinski), sveštenoispovednik Atanasije (Saharov) i drugi, pozvati mirjane da se pričešćuju jednom nedeljno, pa i češće od toga.
To se, uzgred, izrazilo i u zvaničnoj odluci Svetog sinoda Ruske Pravoslavne Crkve od 13. maja 1931. godine, u kojoj se kaže: „Poželjno je i prihvatljivo da se pravoslavni hrišćani pričešćuju što je moguće češće, a napredniji među njima i svake nedelje“.
Međutim, da se ne bi stvorio utisak da je naše razumevanje stava sv. Filareta zasnovano samo na tumačenju njegovih reči, kao potvrdu tome navešćemo tri citata iz pisama ovog svetitelja upućenih mirjanima, gde se govori upravo o češćem pričešćivanju od pričešćivanja jednom mesečno.
„Što se tiče pričešćivanja Svetim Tajnama i na Veliki četvrtak i na dan Pashe, ranije su smatrali da je ovo ne samo prihvatljivo za svakog vernika, nego i obavezno. Isus Hristos je Onaj isti i sada. Ostaje samo pitanje da li smo mi spremni da Mu se približimo. Odgovor može da nam pruži savest i duhovni otac“. (Pismo od 30. marta 1828. g).
„Kako može da postoji nesporazum zbog toga što žele da se približe Gospodu? Češće pristupanje trpezi Gospodnjoj jeste čin vere i ljubavi, ali tu postoji i odvažnost, a ne mogu svi da imaju pravilnu odvažnost… Zbog toga smatram da nameru pričešćivanja Svetim Tajnama na Veliki četvrtak i na dan Pashe treba da razmotri duhovni otac…“ (Pismo od 1. aprila 1835. g).
Mirjani „mogu ponekad češće da pristupaju Svetim Tajnama, ako imaju posebnu želju ili ako je to osobito potrebno… sadašnje bolesno vreme daje nam osnovan razlog da se češće pričešćujemo Svetim Tajnama“ (Pismo od 28. novembra 1847. g).
Kao što vidimo, u polemici protiv čestog pričešćivanja, pozivanje na citat iz katihizisa ili, uopšteno, na sv. Filareta Moskovskog, nikako nam se ne čini mogućim. Što se tiče upravo autoriteta katihizisa, može se navesti i ono što se tim povodom kaže u „Katihizisu Istočno-pravoslavne crkve“ Svetog Nikolaja Srpskog (+1956): „Koliko bi se često trebalo pričešćivati? Najmanje – četiri puta godišnje (tokom četiri posta). Međutim, poželjno je da se pričešćivanju pristupa što je moguće češće, u zavisnosti od spremnosti za Pričešće“.
 
Sveti Ignjatije Brjančaninov
 
Kao sledeći svetootački argument protivnika čestog pričešćivanja pojavljuju se tri citata iz dela sv. Ignjatija Brjančaniova.
Prvi glasi ovako: „Moramo se pričešćivati, u krajnjoj meri, tokom sva četiri posta, četiri puta godišnje. Ako, na žalost i na nesreću, žitejske brige ni to ne dopuštaju, onda se neizostavno moramo pričestiti bar jednom godišnje“.Ovde pronalazimo ono isto što i u prethodnim citatima – argumentima, samo izraženo u još većem stepenu. Navoditi kao dokaz protiv učestalijeg pričešćivanja ono, o čemu sveti otac govori kao o „krajnjoj meri“ retkog pričešćivanja, jeste nešto sasvim neumesno[1] – posebno ako uzmemo u obzir da se sam sv. Ignjatije, još dok je bio mirjanin, pričešćivao svake nedelje.
Drugi citat je preuzet iz pisma upućenog bolesnoj sestri Jelisaveti Aleksandrovnoj, u kojem Sveti Episkop piše: „Crkvena služba hrani dušu, a usamljenost u velikoj meri pogoduje ispitivanju samoga sebe i pokajanju. Zbog toga su se mnogi Sveti Oci povlačili u duboke pustinje… Savetovao bih i tebi da Veliki post provedeš ne izlazeći iz kuće, sa korišću za dušu i telo, i da ponekad pozoveš sveštenika radi vršenja nekih najvažnijih službi, a da pripremu za sv. Pričešće i samo pričešćivanje Svetim Tajnama odložiš do Petrovog posta. Nije važno da se često pričešćujemo, nego da se suštinski pripremimo za pričešćivanje i da usled toga požanjemo veliku korist. Tokom svog dugogodišnjeg života u pustinji, sveta Marija Egipatska se nije nijednom pričestila: takav njen život bio je priprema za Pričešće, kojega se udostojila tek pred kraj života“. (Pismo od 16. februara 1847. g).
U datom citatu uistinu postoji savet za ređe pričešćivanje. Međutim, da li je taj savet upućen svim hrišćanima ili nekoj pojedinačnoj ličnosti i u konkretnim okolnostima? Iz navedenog teksta se vidi da Sveti Episkop savetuje adresatu da tokom čitavog Velikog posta ne ide u hram! Zar je i to savet koji se može primeniti na sve pravoslavne? Osim toga, da li je i navedeni primer prepodobne Marije Egipćanke, koja se za četrdeset sedam godina pričestila samo dva puta, takođe norma za sve? S tim se neće saglasiti čak ni pristalice „veoma retkog“ pričešćivanja. Zašto onda oni iz jedne rečenice, koju je naveo Sveti Episkop, odabiraju samo ono što njima odgovara?
Da se pred nama ne nalazi opšta zapovest, nego naglašeno lična preporuka, još jasnije ukazuju reči sa početka ovog odlomka, koje oponenti najčešće propuštaju da navedu: „Nikako ti ne savetujem da tokom zime izlaziš iz sobe. Isprazna je ta pomisao o lišavanju crkvene velikoposne službe koja ti predlaže da odeš u crkvu, i na nju ne bi trebalo da obraćaš pažnju“.
Upravo se ovim mogu i objasniti one reči Svetog Episkopa koje zatim slede. On predlaže i protivotrov za iskušenje, i utehu za bolesnicu, za koju je opasno da izlazi iz kuće.
Razume se da je u onim okolnostima, u kojima se našla njegova sestra, i uzimajući u obzir njeno tadašnje duhovno stanje, savet Svetog Episkopa bio sasvim prikladan i dušekoristan; međutim, izvoditi iz njega opšti propis za sve zdrave hrišćane podjednako je nemoguće kao što bi bilo nemoguće i izvesti iz ovog teksta opšte pravilo o neposećivanju hrama tokom Velikog posta.
O tome, da Sveti Episkop ne odbija mogućnost čestog pričešćivanja za one hrišćane koji su zdravi i pripremljeni za ovu Sv. Tajnu, svedoče redovi koje je on, za ruske čitaoce, napisao u „Otečniku“: „Ava Apolos je govorio: ‘Monasi su dužni da se, ako je to moguće, svakodnevno pričešćuju Svetim Hristovim Tajnama. Onaj koji se udaljuje od njih, udaljuje se od Boga a onaj, koji im često pristupa, često prima u sebe Hrista Spasitelja. Sam Hristos Spasitelj je rekao: Koji jede Moje Telo i pije Moju Krv u Meni prebiva i Ja u njemu (Jn 6, 56)“.
Najzad, treći citat koji navode protivnici čestog pričešćivanja uopšte ne pogoduje njihovim tvrdnjama: „Čovek neka ispituje sebe (1. Kor. 11,28), neka dobro osmotri samoga sebe pre nego što pristupi Svetim Tajnama; ako je ogrezao u grehovnoj nečistoti, neka se udalji od strašnog Pričešća, da svoje grehe ne bi prevršio i zapečatio najtežim grehom: izrugivanjem nad Svetim Tajnama Hristovim i izrugivanjem nad Samim Hristom“.
Čitav ovaj citat govori samo o onima koji se pričešćuju u stanju nepokajanih smrtnih grehova. U njemu nema nijedne reči o učestalosti pričešćivanja. Pričešću se, međutim, nedostojno može pristupati i jednom nedeljno, i jednom godišnje. Učestalost, sama po sebi, ne izlaže pričasnika osudi, kao što ni retko pričešćivanje ni u kom slučaju ne garantuje dostojnost pričasnika.
Trebalo bi reći da je to opšta greška oponenata: oni poistovećuju često pričešćivanje sa nesumnjivo nedostojnim i zato nastoje da kao argumente protiv njega iskoriste one tekstove koji su posvećeni upravo nedostojnom pričešćivanju[2].
Osim toga, često se događa da kao svoj tobožnji argument navode i reči apostola: Tako koji jede ovaj hleb ili pije čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv Telu i Krvi Gospodnjoj; ali čovek neka ispituje sebe i tako od hleba neka jede i od čaše neka pije. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući Tela Gospodnjega (1. Kor. 11, 27-29).
Ni apostolske reči, međutim, ne govore, o osudi čestog pričešćivanja, niti je nagoveštavaju: uopšteno, apostol ne govori o tome, nego o stanju u kojem čovek pristupa Svetoj Tajni. Pripisivati njegovim rečima značaj argumenta utoliko je apsurdnije, ukoliko su se u apostolskim vremenima hrišćani pričešćivali Svetim Tajnama upravo „prekomerno često“, što priznaju i sami oponenti.
Apostolske reči su podjednako upućene i onima koji Pričešću pristupaju svake nedelje, i onima koji mu pristupaju jednom mesečno, i onima koji mu pristupaju jednom godišnje – ukoliko, naravno, sami oponenti ne smatraju da retko pričešćivanje, samo po sebi, garantuje dostojnost i čistotu života pričasnika[3].
I sveti Jovan Kronštatski je pisao: „Postoje ljudi koji samo usled nužde i neophodnosti pristupaju primanju Svetih Tajni jednom godišnje. To… nije dobro, jer svoju hrišćansku dužnost kao da izvršavaju pod palicom, usled neophodnosti, zaboravljajući, tako da posle Pričešća ubrzo opet padaju u grehe i na taj način se udaljuju od Boga i prebivaju u smrti“ („Nove strašne reči“, I, H) .).
Osim toga, Sveti Oci su nedvosmisleno zabranjivali da se ove apostolske reči tumače kao povod za retko pričešćivanje. Na primer, sveti Kirilo Aleksandrijski piše: „Ako želimo večni život, molićemo se da u nama bude Darodavac besmrtnosti, da se ne udaljimo od blagoslova ‘tj. od Pričešća’, kao što čine neki nemarni. Neka nam iskusni u lukavstvu đavo ne postavi zamku i mrežu u vidu štetnog strahopoštovanja u odnosu na božanstvenu Tajnu. Ali, šta mi ti govoriš: ‘Evo, Pavle piše da onaj, koji nedostojno jede hleb i pije čašu Gospodnju, osudu sebi jede i pije. Ja sam, dakle, ispitavši sebe, uvideo da sam nedostojan da se pričestim’. Ja ću ti na to odgovoriti: ‘A kada ćeš biti dostojan? Kada ćeš stati pred Hrista? Ukoliko se uvek budeš plašio svojih sitnih sagrešenja, nikada nećeš prestati da ih činiš i tako ćeš zauvek ostati nepričastan spasonosnoj svetinji“[4].
 
Sveti Teofan Zatvornik
 
Oponenti u svoju korist navode i tri citata iz pisama sv. Teofana Zatvornika (+1894). „Trebalo bi se pričešćivati tokom sva četiri posta. Tome se može dodati i pričešćivanje dva puta tokom Velikog i Božićnog posta… Možemo se pričestiti još ponekad, ali ne isuviše često, da ne bismo postali ravnodušni“ („Pisma“, I,185)
„Što se tiče ‘učestalosti’, ne bi trebalo učestavati, budući da ta učestalost u značajnoj meri lišava strahopoštovanja prema ovom velikom delu… a pod tim podrazumevam pripremu za sv. Pričešće i samo pričešćivanje. Čini mi se da sam već pisao da je dovoljno da se pripremimo i pričestimo tokom svakoga od četiri velika posta“ („Pisma“, III, 500).
„O čestom pričešćivanju ne može se reći ništa neodobravajuće… Međutim, mera koja podrazumeva pričešćivanje jednom ili dva puta mesečno je najprimerenija…“ (Pisma, V, 757).
Primećujemo da su reči „o čestom pričešćivanju ne može se reći ništa neodobravajuće…“ unete među argumente u onim radovima koji su u celini posvećeni tome da govore mnogo toga neodobravajućeg o čestom pričešćivanju!
Nažalost, često se događa da ljudi, čak i protivno svojoj volji, izdvajaju pojedine iskaze iz svetiteljskih dela, težeći da pomoću njih potvrde svoju misao, ne trudeći se pri tom da vaspostave kontekst u kojem je izrečena misao nekog svetog oca, a vezano za pitanje koje ih interesuje.
Da bismo u našem slučaju vaspostavili taj kontekst, dopustiću sebi da citiram ostale iskaze sv. Teofana Zatvornika o čestom pričešćivanju.
„Primetiću ovde da nam to, što se retko pričešćujemo, neće omogućiti da vidimo primetne plodove Svetog Pričešća. Naložite sebi da se pričešćujete što je moguće češće – i videćete utešne plodove ove Svete Tajne („Šta je duhovni život i kako mu se prikloniti“, 41. glava)
„Često pričešćivanje Svetim Hristovim Tajnama (a mogao bih da dodam: što je moguće češće) živo i delatno sjedinjuje sa Gospodom novi deo Njegovog Tela posredstvom Njegovog prečistog Tela i Njegove Krvi, osveštavajući ga, umirujući u Sebi i čineći ga nepristupačnim za mračne sile“ („Put ka spasenju“, I, 1).
„Ako ne jedete Telo Sina Čovečijega i ne pijete Krvi Njegove, nemate života u sebi… Ko jede od ovoga hleba živeće vavek“ (Jn 6; 53, 51). Eto blagodatnog izvora očuvanja i ukrepljenja našeg duhovnog života! Zbog toga su od samog početka hrišćanstva istinski revnitelji blagočašća kao prvo dobro postavljali često pričešćivanje. U vreme apostola, ono je bilo svuda prisutno: svi hrišćani prebivaju u molitvi i u lomljenju hleba, odnosno u pričešćivanju. U svojoj poslanici upućenoj u Kesariju sveti Vasilije Veliki kaže da je spasonosno pričešćivati se Telom i Krvlju svakoga dana, a u svom žitiju piše: ‘Ja se pričešćujem četiri puta nedeljno’. Opšte je mišljenje svih svetih da bez pričešćivanja nema ni spasenja i da nema napretka u životu bez čestog pričešćivanja“ („Put ka spasenju“, III, 2).
„Onaj koji traga za savršenstvom trebalo bi da se priprema za sv. Pričešće tokom sva četiri velika posta. Tako je i zapisano u ‘Pravoslavnom ispovedanju’. Uostalom, time se ne postavljaju granice usrdnosti onih koji žele da se češće, pa i stalno pripremaju za sv. Pričešće, isto kao što se ovo ne postavlja ni kao jaram na one koji usled svojih okolnosti nisu u stanju da to ispune“ (Isto).
„Dobro je što ste se pričestili dva puta tokom posta! Blagoslovi, Gospode! Možete se i češće pričešćivati, kao što ste i zamislili. Sveštenik svakoga dana poziva pravoslavne da se pričeste, samo što se niko ne odaziva. Ako nađete mogućnost da se češće pričešćujete, to neće biti loše“ („Pisma“, III, 435).
„Vi ste se već pripremali za sv. Pričešće. Pripremite se još, i pričestite se. Neprestano možete da se pripremate i često da se pričešćujete, kako Vam duh nalaže. Neka Vas Gospod blagoslovi“ („Pisma“, III, 451).
„Češće se pričešćujte Svetim Tajnama, kako razreši duhovni otac, samo se svagda trudite da pristupite sa doličnom pripremom, štaviše – sa strahom i trepetom, da se ne bi dogodilo da, navikavši se na to, ne počnete da pristupate s ravnodušnošću“ („Pisma“, IV, 693)
„Dobro je ako se češće pričešćujete. Međutim, izvršavanje toga podložno je razmatranju. I razmotrite svaki put, da li je to prikladno i da li je valjano? Oni koji su izuzetni svagda padaju u oči – i tuđi, i svoji“ („Pisma“, III, 523).
„Želite da se pričešćujete Svetim Tajnama na svaki od dvanaest velikih praznika. Kako to da izvedete? Vi se izdvajate iz opšteg nivoa. A dobro je, veoma dobro – ako se češće pričešćujete. Tu je Gospod Kojega tražimo. Kako da postupite? Najpre možete da pokušate. Ako bude dobro, možete to tako uvek da odredite. Neka, dakle, Bog blagoslovi“ („Pisma“, IV, 708).
„Predobro ste delo učinili što ste se pričestili Svetim Hristovim Tajnama. Uredite da to i češće činite“ („Pisma“, V, 844).
„Dobro ste učinili što ste se pripremili za sv. Pričešće. Kako je, dakle, kod vas? Retkost je da se neko tokom ovog posta priprema za sv. Pričešće? A kod nas, u manastiru, retkost je da i jedna nedelja prođe bez velikog broja odraslih pričasnika, a ne dece, i ne samo bogomoljaca, nego i žitelja iz okoline, i običnog naroda, i plemića. Sada će, uz Vašu pomoć, i kod Vas početi da se pripremaju za sv. Pričešće. Naime, ako je život u Gospodu, i ako On kaže da je u Njemu onaj koji okuša Njegovo Telo i Krv, kako onda da se ne pričešćuje često onaj, koji želi da živi? Ko Vas sprečava da se potrudite da češće pristupate Tajnama? Samo besmisleno praznoverje. Reči „sa strahom Božijim i verom pristupite“ kod nas su postale puka forma. Sveštenik Božiji poziva, a niko ne dolazi, i pri tom niko ne primećuje ništa nedolično u ovom neodazivanju na poziv Božiji i na večeru Božiju“ („Pisma“, V, 777).
Mogli bismo navesti još svedočanstava, ali postoji opasnost da prekomernim obiljem citata nadmašimo obim koji je dopustiv za članak. Sveti Teofan Zatvornik je dao blagoslov za često pričešćivanje ili je uporno pozivao na češće pričešćivanje i u sledećim pismima: I. 33; II. 336; III. 370; III. 422; V. 776; V. 860 i VI. 950.
I navedeni citati su, međutim, sasvim dovoljni da pokažu da se sv. Teofan Zatvornik prema pitanjima čestog pričešćivanja odnosio upravo suprotno od načina kako se prema njima odnose pomenuti učesnici diskusije. Tokom XIX veka, on je bio najdosledniji zagovornik što je moguće češćeg pričešćivanja i neosporno je ukazivao na njega kao na ideal kojem bi trebalo da teže svi hrišćani i na koji je pozivao i svoje korespondente.
Sveti Episkop se pri tom, naravno, usaglašavao sa duhovnim stanjem svakoga od njih. Zbog toga u izuzetnim slučajevima, koje su upravo i naveli oponenti, on svojim pojedinim adresatima nije dao blagoslov za često pričešćivanje.
Ovde ne postoji nikakva protivurečnost. Zaista, ne mogu svi, kao što je i on sam rekao, „usled svojih okolnosti to da ispune“, zbog čega se ni pomenuti ideal „ne postavlja kao jaram“.
Kao delatni zagovornik misli o neophodnosti čestog pričešćivanja koji se i sam svakodnevno pričešćivao, sveti Teofan je bio dobro upoznat sa onim okolnostima koje bi, u vezi sa tim, mogle da predstavljaju opasnost. Iz tog razloga je često upozoravao na njih. Prva opasnost je – „postati ravnodušan, izgubiti osećanje strahopoštovanja pred najvećom svetinjom, pretvarajući Pričešće u neku redovnu obavezu“. Druga opasnost se krije u tome što bi čovek, koji se često pričešćuje i na taj način se izdvaja od ostalih parohijana, mogao pred njima da padne u gordost i u greh osuđivanja, što bi mogao da postane „nadmen“.
Razume se da su i prva i druga opasnost realne i, naravno, ako čovek padne u jednu ili u drugu, za njega će biti korisnije da se ređe pričešćuje – sa tim su saglasni i svi savremeni zagovornici čestog pričešćivanja.
Onima, dakle, koji su po svom duhovnom stanju skloni da padnu u slična iskušenja, Sveti Episkop preporučuje da se uzdrže od čestog pričešćivanja. Među svima, sa kojima se dopisivao, našle su se samo dve takve osobe, dok je bilo petnaestoro onih kojima je jasno ukazivao da se češće pričešćuju; pri tom nekima, ukazujući na ove opasnosti, nije zabranjivao da „učestavaju“, nego im je ukazivao i na „protivotrov“ za ravnodušnost – da „svagda pristupaju sa doličnom pripremom, štaviše – sa strahom i trepetom“.
Činjenica da su neki protivnici čestog pričešćivanja među svoje pristalice ubrojali i sv. Teofana Zatvornika može se objasniti jedino pretpostavkom o površnom poznavanju njegovih dela. Sveti episkop toliko često i u toliko brojnim svojim delima govori o potrebi što je moguće učestalijeg pričešćivanja, da bi bilo veoma teško da se to ne primeti.
 
Sveti Optinski Starci
 
Iz izreka Optinski staraca oponenti navode izreke trojice: prepodobnog Makarija, prepodobnog Varsonufija i prepodobnog Nikona.
Prepodobni Makarije Optinski (+1860) je govorio: „U prvim vekovima hrišćanstva svi su pristupali pričešćivanju Tajnama na svakom služenju Liturgije, ali je Crkva zatim ustanovila neizostavno za slobodne četiri puta godišnje, a za zauzete poslovima bar jednom pristupanje pričešćivanju Tajnama“.
Prepodobni Varsonufije Optinski (+1913) je pisao: „U prvom veku sledbenici Hrista Spasitelja pričešćivali su se svaki dan, ali su vodili i život ravnoangelski, i bili su spremni da svakog minuta predstanu pred lice Božije. Niko od hrišćana nije bio siguran. Često se događalo da se ujutro hrišćanin pričešćivao, a da su ga uveče hvatali i vodili u Koloseum. Nalazeći se u stalnoj opasnosti, hrišćani su strogo pazili na svoj duhovni svet i provodili život u čistoti i svetosti. Ali prvi vekovi su prošli, progoni od strane nevernih su prestali, nije više bilo stalne opasnosti. Tada su se, umesto svakodnevno, počeli pričešćivati jednom nedeljno, a sada čak i jednom godišnje. Kod nas u skitu drže se svetogorskog tipika, koji su sastavili sveti starci i koji su nam predali za nazidavanje. Svi monasi pričešćuju se šest puta godišnje, ali po blagoslovu ponekad i češće. Na to su se toliko navikli, da češće pričešćivanje izaziva sveopštu pažnju…“ (Iz besede 12. aprila 1911. godine).
Prepodobni Nikon Optinski (+1931): „Šta je bolje, retko ili često se pričešćivati svetim Hristovima Tajnama – teško je reći… Suština je u tome da se dostojno pripremiš za veliku Tajnu“ (Riznica mudrosti, M. 2005, str. 93).
U vezi sa ovim citatima opet treba da ponovimo ono što smo već govorili u vezi sa drugima. Sami po sebi, oni uopšte ne izražavaju one misli, koje pokušavaju da potvrde oponenti. Prepodobni Makarije piše skoro od reči do reči ono isto, što su pisali sveti Dimitrije Rostovski, sveti Filaret u Katihizisu i sveti Ignjatije. Kao i oni, prepodobni Makarije ukazuje n donju granicu učestalosti pričešćivanja, određen od Crkve u njegovo vreme, i napominje da u početku u Crkvi nije bilo tako.
Prepodobni Varsonufije jednostavno opisuje onu praksu pričešćivanja koja je postojala u skitu, gde se on podvizavao. Ni rečju on ne govori o tome, da se tog običaja moraju držati svi hrišćani, kao što ni reč ne govori kao osudu ili zabranu onima koji se pričešćuju češće.
Prepodobni Nikon takođe ni rečju ne odbacuje često pričešćivanje. A ona teškoća u odluci, o kojoj on piše, kao mlad monah, vremenom se za njega razrešila na potpuno očigledan način. To se vidi iz činjenice se pri kraju života starac, kako svedoče očevidci, „pričešćivao skoro svakodnevno; kada je mogao sam se pričešćivao, a kada je potpuno zanemoćao, pričešćivao ga je duhovnik ili neko od jeromonaha“.[5]
Osim gore navedenih citata, oponenti čestog pričešćivanja pišu sledeće: „Napomenimo ovde da se prvi veliki Optinski starac Leonid (+1841) pričešćivao jednom u tri nedelje, a drugi veliki Optinski starac Makarije (+1860) i treći veliki Optinski starac Amvrosije (+1891) jednom mesečno.“
Takođe nije sasvim jasno šta su imali u vidu oponenti navodeći ove činjenice. Pa prepodobni Leonid, pričešćujući se jednom u tri nedelje, upravo nije prelazio donju granicu, koja je ustanovljena 80. pravilom Trulskog sabora, a prepodobni Amrosije je zbog bolesti imao opravdanje, koje je dopušteno kanonom. I najglavnije, svi oni su se, po merilima svog vremena, pričešćivali veoma često. Osnovno pitanje je: da li su oni svoj primer pričešćivanja postavili kao zabranu za češće od toga pričešćivanje? Da su oponenti našli takve tekstove, oni bi ih, bez sumnje, naveli. Međutim, nema ničeg sličnog. Ali ako je tako, čemu onda ovi biografski podaci?
Pa i kog, zapravo, optinskog starca autori predlažu da sledimo? Prepodobnog Varsonufija, koji se pričešćivao jednom u dva meseca, ili prepodbnog Leonidu, koji se pričešćivao jednom u tri nedelje, ili prepodobnog Nikona, koji se pričešćivao skoro svaki dan? Upravo, primer svetih optinskih Staraca očigledno pokazuje, nasuprot tvrdnjama oponenata, da su u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi istovremeno postojala različita predanja u pogledu učestalosti pričešćivanja.
A da starci znamenite pustinje uopšte nisu osuđivali niti zabranjivali često pričešćivanje, očigledno se vidi iz pisama prepodobnog Amvrosija Optinskog:
„U bolesti si se pričešćivala svetim Hristovim Tajnama svake nedelje i brineš se da to nije prečesto. U ozbiljnoj i neizvesnoj bolesti moguće je pričešćivati se svetim Tajnama i češće. Nipošto ne sumnjaj u to.“ (Pisma monahujućima, 393.)
„Pišeš da bi želela češće da se pričešćuješ svetim Tajnama; ali to kod vas ne dozvoljavaju. Možeš uraditi i ovako: kada se razboliš, možeš navesti kao razlog svoju bolest i moliti da te pričeste u keliji“. (Pisma monahujućima, 271).
Dakle, prepodobni Amvrosije svojim duhovnim kćerima dva puta piše o čestom pričešćivanju, nikako ne odbacujući ga; naprotiv, prvu on uspokojava, svedočeći da je u njenom stanju bilo moguće pričešćivti se i češće negoli jednom nedeljno, a drugoj monahinji savetuje da svoju bolest uzme kao povod da „učesta“ pričešćivanje.
 
Pravedni Jovan Kronštatski
 
O ovom podvižniku borci protiv čestog pričešćivanja pišu: „Sveti pravedni Jovan Kronštatsi (+1908) prizivao je narod da se obrati izvorima svoje duhovnosti, crkvenog života, držanju postova, veri otaca i kao posledica, češćem pričešćivanju (češće od jednom godišnje). Istovremeno, otac Jovan Sergijev je upozoravao: „Nakon nedostojnog pričešćivanja svetim Tajnama dešava se, da u ljude ulazi satana… Onima koji nedostojno pristupaju svetim Tajnama, Gospod neće oprostiti, nego će ih kazniti, i to strogo.“
Veoma je neočekivano videti, da su se u svoje sledbenike oponenti osmelili da ubroje i najsjajnijeg u 19. veku propovednika onoga što oni nazivaju „preterano čestim pričešćivanjem“! Pri tome, opet, citati koji oni navode odnose se isključivo na nedostojno pričešćivanje, a pokušaj da se čitalac ubedi da je, tobož, sveti Jovan Kronštatski, sve u svemu, prizivao na pričešćivanje „češće od jednom u godinu dana“ prosto nas zaprepašćuje. Formalno, to je naravno, istina, ali zašto ne reći celu istinu o tome koliko puta često su se parohijani svetog Jovana pričešćivali? To takođe nije tajna: „jedni su se kod njega pričešćivali jednom mesečno, drugi – svake nedelje, a neki – na svaka dva do tri dana; monasi – svakodnevno“.[6]
Zašto ne bi naveli šta je sam sveti Jovan Kronštatski mislio o čestom pričešćivanju? To uopšte nije teško pronaći.
„Uzimaš slatki hleb, misli o istinskom Hlebu, koji daje večni život dušama – o Telu i Krvi Hristovoj, i budi željan tog hleba , to jest, želi da se češće pričestiš njime“ („Moj život u Hristu“, I,6).
„Sredstva koja jačaju nadu hrišćansku – molitva, često iskreno molitveno ispovedanje svojih grehova, često čitanje reči Božije, posebno često pričešćivanje svetim životvornim Tajnama Tela i Krvi Hristove“ („Moj život u Hristu“, II,7)
„Blaženi su oni koji često sa iskrenim pokajanjem i iskrenim ispitivanjem sebe samih pristupaju svetom Pričešću! Takvi mogu da se usavršavaju iz dana u dan, mogu da dođu u poznanje svoje grehovnosti i da ostatak života upotrebe na ono, za šta nam je dan od milosrđa Božijeg – na očišćenje i isceljenje sebe, kroz pokajanje i veru, od svih grehova.
I slava Bogu, da u ovom svetom hramu među vama postoje pričasnici koji često pristupaju toliko velikoj Svetinji i koji u njoj nalaze utehu za dušu i zdravlje za telo. Bolno je srcu, kada u mnogim hramovima na poziv đakona, koji iznose Svete Darove narodu: „Sa strahom Božijim i verom pristupite“, – ponekada nema nikoga od onih koji žele da ih prime. Za mnoge to je sasvim uobičajen prizor, a za mene to je neprijatan prizor, jer Gospod zove sve k Sebi, na sve hrišćane se odnose te reči: „Primite, jedite Telo Moje… Pijte svi Krv Moju“ (Nove strašne reči, I, X).
A evo kako pravednik Božiji govori o svom opitu: „Prvih godina sveštenstva nisam često, nisam svaki dan služio Liturgiju i zato sam često slabio duhovno; zatim sam, videvši korist svakodnevnog služenja Liturgije i pričešćivanja svetim Tajnama, počeo svakodnevno da služim i da se pričešćujem.“ („O molitvi“, 14). I svakodnevno pričešćivanje sveti Jovan nije prekinuo ni onda kada zbog bolesti već sam nije mogao da služi Liturgiju.
O ideji, da se tobož ne treba često pričešćivati, sveti baćuška je govorio prilično strogo: „Neke ličnosti govore, da je tobož mirjanima greh da se često pričešćuju, da je mladim ljudima tobož dovoljno da se pričeste jednom godišnje, a samo starima – u sve postove, da će oni koji se često pričešćuju sići sa uma. Kakvo bezumlje! Kakvo bogohulstvo, hula! Kakva nerazumnost! A zašto se svaki dan na Liturgiji čuje glas Spasitelja, koji poziva na Pričešće: „Primite, jedite… pijte od nje svi… na ostavljenje grehova…“ (Mt. 26:26-28) Zar cele godine trunuti u gresima i samo se jednom očistiti pokajanjem i Pričešćem? Zar ne grešimo svaki dan, trulimo, prljamo se gresima; zar nam svaki dan nije neophodno očišćenje, osvećenje i obnovljenje? Zar svaki dan samo nakupljati grehe i samo jednom godišnje se očistiti? Zar je to razumno? Zar ne perete često lice i telo u kadi ili zar se ne umivate svakog jutra? Zar ne prati neprestano dušu, koju gresima prljamo svakog dana?“[7]
 
Prepodobni Serafim Sarovski
 
A evo šta oponenti pišu o drugom svetom propovedniku čestog pričešćivanja: „Upravo te pouke sadrže se u zapovesti prepodobnog Serafima Sarovskog (+1833) monahinjama Divjejevskog manastira: „Pričešćujte se sve neizostavno tokom svetih postova, a po želji i na svih dvanaest velikih praznika.“ Ali to pravilo prepodobnog baćuške Serafima bilo je dano za monahinje, a ne za mirjane.“
Prvo, treba u celini pogledati izreku prepodobnog Serafima o pričešćivanju: „Neizostavno se ispovedati i pričešćivati u svim postovima i, sem toga, na dvanaest i na velike praznike: što češće to bolje – ne mučeći sebe mišlju da si nedostojna; i ne treba propuštati slučaj da se što češće koristiš blagodaću, koja se daruje pričešćem svetim Hristovim Tajnama. Blagodat, koja se daruje pričešćem, toliko je velika, da koliko god bi čovek bio nedostojan i grešan, ali samo sa smirenom svešću svoje velike grehovnosti pristupao Gospodu, Koji nas sve iskupljuje, makar bio od glave do pete pokriven ranama od grehova, očistiće se blagodaću Hristovom, sve više i više će svetliti, potpuno prosvetiti i spasiti.“.[8]
Očigledno je da su oponenti prilikom citiranja propustili prilično važan deo u nastavku. Ne smatrajući da je Pričešće u svim postovima, plus na dvanaest velikih praznika, plus na velike praznike – to već prevazilazi jednom u dve do tri nedelje (u saglasnosti sa kanonima Crkve), sveti Starac još dodaje i ključnu frazu: „što češće to bolje“. U vezi sa tim, pominjati njega među onima koji su se, tobož, zalagali da se ne „učesta“, nije, blago govoreći, korektno.
U tim vremenima, takva praksa je zaista bila „prečesta“, zbog čega je prepodobni Serafim čak posebno, nakon reči o učestalosti pričešćivanja, rekao svešteniku Divjejevske zajednice, Vasiliju Sadovskom: „Pričešćujući se svetim Hristovim životvornim Tajnama, zapovedam im, baćuška, da se u sva četiri posta i dvanaest praznika, čak kažem i u veće praznične dane: što češće, to bolje. Ti, njihov duhovni otac, nemoj im zabranjivati, kažem ti.“ (Letopis Divjejveske obitelji, 20).
Drugo, izaziva nedoumicu interpretacija te činjenice, koju su pružili oponenti, da je tobož „to pravilo baćuška Serafim dao monahinjama, a ne mirjanima monahinje.“ Gde su našli da mirjani ne mogu da slede ovo pravilo? U samom tekstu takvih tvrdnji prepodobnog Serafima nema, a podvižnici pobožnosti 20. veka predlagali su upravo suprotno tumačenje njegovih saveta o učestalosti pričešćivanja.
Tako, episkop Varnava (Beljajev) piše: „Po zapovesti prepodobngo Serafima Sarovskog koju je dao monahinjama Divjejevskog manastira, neophodno je „pričešćivati se obavezno u svim svetim postovima, a po želji i na svih dvanaest praznika“. Taj zavet prepodobnog, kao ono koje je u najvišem stepenu primenljivo, preporučuje se da se prihvati kao rukovodstvo i svim uopšte mirjanima, koji iskreno i nelicemerno žele svoje spasenje. A u vezi sa češćim pričešćem svetim Tajnama odgovor i odgovornost treba u svakom konkretnom slučaju položiti na duhovnog oca.“[9]
 
Da li zaista često pričešćivanje protivreči predanju Ruske Crkve?
 
Borci protiv čestog pričešćivanja vole da tvrde da je tobož, od samog primanja hrišćanstva u Rusiji i do dvadesetog veka jedinstvena praksa u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi za proste monahe i mirjane bilo pričešćivanje od jednog do četiri puta godišnje. Na toj osnovi usuđuju se da temelje svoje optužbe da često pričešćivanje, navodno, predstavlja „obnovljenstvo“. Apsurdnost takve optužbe očigledna je sama po sebi, ali se pri tome, takođe, ona zasniva i na pogrešnoj tvrdnji.
Istorijsku neodrživost ove ideje moguće je uvideti ako obratimo pažnju na drevnoruske spomenike crkvene literature.
Tako u drugoj polovini jedanaestog veka, Kijevski mitropolit Jovan (+1089) u svojoj „Zapovesti svetih Otaca sinovima i kćerima koji se ispovedaju“ govori o pričešćivanju u velike praznike i u sve nedeljne dane Velikog Posta, nabrajajući ukupno do 22 pričešća dana u godini.[10] To je otprilike jednom u dve nedelje.
A ako pogledamo „Pitanja Kirika“ – dokument iz sredine dvanaestog veka, koji sadrži zapise beseda tri sveštenika sa novgorodskim episkopom Nifontom, takođe ćemo videti da se tamo ukazuje na praksu čestog pričešćivanja u do-mongolskoj Rusiji. Tako, odgovarajući na pitanje kako pričešćivati đavoimane, episkop Nifont govori: „Pravilo svetog Timoteja: „Ako neko od vernih postane đavoiman, da li da se pričešćuje svetim Tajnama ili ne? Ako ne huli na Tajne neka ih prima, ali ne svaki dan, dovoljno je jednom nedeljno“. I ja ti tako govorim.“ („Pitanja Kirika“ 17-18). Iz ovog dodatka vidi se da je praksa pričešćivanja svake nedelje bila realnost u vreme episkopa Nifonta. Na drugom mestu episkop propisuje epitimiju koja se sastoji u odlučivanju od Pričešća na mesec dana. („Pitanja Kirika“, 75). Ako i u njegovo vreme norma i tradicija bila retko pričešćivanje (jednom ili tri puta u godini) onda ova epitimija ne bi imala nikakvog smisla.
Takvu istu praksu čestog pričešćivanja videćemo, ako obratimo pažnju na ono što se govori u Žitijama Svetih, koja su, pritom, sastavljena u sinodalnom periodu – svi dolenavedeni slučajevi, sa izuzetkom poslednja dva, uzeti su iz „Žitija Svetih“ sastavljenih od strane svetog Dimitrija Rostovskog i arhiepiskopa Teodosija Černjigovskog.
Blagoverni knez Rostislav Mstislavič (+1168), duhovno čedo prepodobnog Polikarpa Pečerskog, „svake nedelje se pričešćivao Božanskim Tajnama moleći se sa suzama, uzdišući iz dubine srca i jecajući“.
Blagoverni knez Dimitrije Donski (+1389) pričešćivao se svake nedelje u toku Velikog Posta.
Prepodobni Sergije Radonješki (+1391) odmah nakon postriga, budući novopostrižen monah sa 24 godine „proveo je neprekidno sedam dana u hramu. Svakog dana iguman Mitrofan je služio Liturgiju i pričešćivao ga Svetim Telom i Krvlju Gospodnjom“.
Prepodobni Joasaf, u svetu knez Andrej Vologodski (+1453) „svake nedelje se pričešćivao Svetim Tajnama“, pri čemu takođe kao mlad čovek od 24 godine.
Prepodobni Sava Višerski (+1460) „je postavio stub (stolp) i penjući se na njega, celu nedelju do subote provodio je na njemu u postu i molitvi; u subotu je silazio sa stolpa bratiji, i pričešćivao se sa njima Svetim Tajnama“.
Prepodobni Irodion Ilojezerski (+1541, učenik prepodobnog Kornilija Komeljskog „svake subote se pričešćivao Svetim Tajnama“.
Prepodobni Serafim Sarovski (+1833) nakon što je bio rukopoložen u čin jeromonaha, „svakog dana se sa verom i pobožnim trepetom pričešćivao Svetim Hristovim Tajnama“, a kasnije, kada je postao otšelnik, tim ne manje „uoči nedeljnih i prazničnih dana dolazio je u sarovsku obitelj, slušao večernju, svenoćno bdenje ili jutrenje i na ranoj Liturgiji se pričešćivao Svetim Tajnama“. A kada zbog bolesti nogu više nije mogao svake nedelje dolaziti da se pričesti, „mnogi od monaha su se sablaznili tom okolnošću, bivajući u nedoumici, ko će ga pričešćivati Svetim Tajnama; zato je iguman sazvao manastirski sabor koji se sastojao od najstarijih jeromonaha, podnevši im na rešavanje pitanje u vezi sa pričešćivanjem starca Serafima. Nakon savetovanja, starci su odlučili da predlože Serafimu, da on ili dolazi, ako je zdrav i snažan u nogama, kao i ranije, u obitelj u nedeljne i praznične dane radi pričešćivanja Svetim Tajnama; ako ga, pak, noge ne služe, onda da za stalno pređe da živi u manastirskoj keliji“. To jest, brigu od neophodnosti pričešćivanja svake nedelje iskazao je čitav sabor Sarovske obitelji! I prepodobni Serafim ga je poslušao i, vrativši se u obitelj, do kraja života pričešćivao se svake nedelje i na praznike.
Sveti Ignjatije Brjančaninov (+1867), dok je još bio mirjanin, student na Inženjerskom učilištu, počeo je da posećuje hram svake nedelje, čime je izazvao nezadovoljstvo sveštenika, koji je to prijavio. Rukovodstvo je savetovalo budućeg Svetitelja da nije propisano mirjanima da isuviše često posećuju crkvu i da se pričešćuju svake nedelje; dovoljno je, kako je to određeno Vojničkim zakonom iz 1715. godine, jednom ili četiri puta u godini. Kao rezultat mladi Dimitrije Brjančaninov i njegov drug Čihačov počeli su da tajno odlaze na službu u druge hramove i da se pričešćuju tamo jednom nedeljno.
O takvoj normi svedoče u Drevnoj Rusiji i strani posmatrači. Evo, na primer, šta je 1523. godine rimokatolik Albert Kampenze pisao papi Klimentu VII o veri i moralu Moskovljana: „Oni bolje od nas slede učenje Jevanđelja… Pričešćuju se veoma često (skoro svaki put kada se okupljaju u crkvi)… U crkvi se ne može primetiti nikakav ispad niti štogod nepristojno, naprotiv, svi, preklonivši kolena i prostrevši se ničice, mole se sa iskrenim usrđem… Prevara se kod njih smatra za užasan, odvratni prestup; preljuba i nasilje su veoma retki; protivprirodni poroci su potpuno nepoznati, kletve i bogohuljenje se uopšte ne čuju. Uopšte, oni duboko poštuju Boga i Njegove Svetitelje.“[11]
Sem toga, norma o čestom pričešćivanju kao idealu hrišćanskog života nalazi se i u izrekama ruskih Svetitelja. Neke od njih smo već naveli u vezi sa razmatranjem argumenata oponenata, ali treba da obratimo pažnju i na ono što su po tom pitanju govorili i drugi naši Svetitelji.
Prepodobni Genadije Kostromski (+1565) u svom zaveštanju nije ostavljao monasima, koji su se pričešćivali četiri puta godišnje, nikakvu nadu: „Ne odvajajte se od Svetinje Božije; ako se monah nije pričestio šest nedelja, on nije monah.“
Sveti Tihon Zadonski (+1783) savetovao je sveštenicima: „Kada izgovarate: „Sa strahom…“, pomislite kako se Hristos nakon Svog vaskrsenja javio apostolima i svoj ostaloj braći. Znajte takođe da tim rečima vi prizivate verujuće da prime Svete Tajne. I kada vidite da niko ne prilazi, patite u duši, jer u vreme, kada Hristos poziva sve k Sebi, i prinosi za hranu Svoje Prečisto Telo i Krv, niko ne prilazi da se nahrani ovim velikim dobročinstvom“.[12]
Prepodobni Pajsije Veličkovski (+1794) je pisao: „Demoni se veoma boje šest vrlina: 1) gladi, 2) žeđi, 3) molitve Isusove, 4) krsnog znaka… 5) čestog pričešćivanja Prečistim Tajnama Hristovim – ko se dostojno pričešćuje i 6) nesumnjive nade na Boga. Od ovoga nema strašnijeg oružja protiv demona.“ (Poljski krinovi, 38)
Pravedni Jovan Kronštatski (+1908): „Što vernije i moćnije sredstvo koje nas sjedinjuje sa Bogom, tim više protiv njega usmerava svoje razarajuće delovanje protivnik Božiji i naš, koji upotrebljava sve za to: i telo naše raspoloženo ka lenjosti, i slabost duše… Zbog toga postoji veoma malo iskrenih, usrdnih molitvenika; zbog toga se hrišćani veoma retko i pripremaju s pokajanjem raspoloženjem i pričešćuju “ (Moj život u Hristu, 1,3).
Sveti Aleksej Mečov (+1923): „Pričešćujte se češće i nemojte govoriti da ste nedostojni. Ako tako budeš govorio, nikada se nećeš pričestiti, jer nikada nećeš biti dostojan. Mislite da na zemlji postoji makar jedan čovek, dostojan pričešćivanja Svetim Tajnama? Niko toga nije dostojan, a ako se mi i pored toga pričešćujemo, to je samo po posebnoj milosti Božijoj. Nismo mi stvoreni za Pričešće, već Pričešće radi nas. Upravo mi, grešni, nedostojni, slabi više od svega imamo potrebu za tim istočnikom spasenja… Pričešćujem vas često, polazeći od želje da vas priopštim Gospodu, da bi vi osetili kako je dobro – prebivati sa Hristom.“
Blažena Matrona Moskovska (+1952) jednoj ženi je, kao što je poznato, zapovedila „da ne propušta nijednu nedeljnu službu, da se na svakoj ispoveda i da se pričešćuje Svetim Hristovim Tajnama“ i uopšte, ljudima je savetovala da se češće pričešćuju Svetim Hristovim Tajnama: „Zaštićujte se krstom, molitvom, svetom vodom, čestim pričešćivanjem… Pred ikonama neka gore kandila“.[13]
Dakle, čitav zbor Svetitelja ubeđuje nas u to da je Ruska Pravoslavna Crkva znala za praksu čestog pričešćivanja monaha i mirjana u sve vekove svog postojanja i nikada nije prestala da glasom svojih Svetih priziva na što češće pričešćivanje – ne polažući to kao jaram na one koji nisu spremni, već savetujući da je to ono čemu je neophodno stremiti i što je, uz Božiju pomoć, moguće u potpunosti dostići.
Sledi da sve izjave o tome, da tobož često pričešćivanje protivreči „900-godišnjoj praksi čitave Ruske Crkve“ blago govoreći, ne odgovara istini.
 
Da li je u Vizantiji V veka zaista prekinuta praksa čestog pričešćivanja?
 
Da bismo dokazali neodrživost takvog gledišta, dovoljno je da pogledamo ono što pišu vizantijski Sveti Oci u poznijim vremenima.
Saglasno ustavima prepodobnog Teodora Studita (+826), „ako se neko ne pričesti na dan Liturgije, dužan je da navede razlog, a ako ga ne navede, onda treba do posti do uveče i da načini 50 poklona… Bilo da je monah ili mirjanin, ako se ne nalazi pod epitimijom a usled svoga nemara 40 dana ne pristupi Pričešću, mora biti na godinu dana odlučen (odvojen) od Crkve (Dela prepodobnog oca našeg Teodora Studita u ruskom prevodu, SPb. 1908, t. 2, s. 850, 852). Da bi se stalno pričešćivao, sam prep. Teodor Studit je svakodnevno služio sv. Liturgiju, pa čak i onda kad je bio zatočen.
Što se tiče svakodnevnog pričešćivanja, prepodobni Simeon Novi Bogoslov (+1021) je pisao: „Onaj koji ne otkriva svakodnevno tajne svoga srca i ko ne prinosi dolično pokajanje zbog onoga što je počinio u neznanju, ko ne korača svagda plačući i jadikujući i ko ne brine o onome o čemu smo prethodno govorili, taj je uistinu nedostojan (svakodnevnog pričešćivanja). Onaj, pak, koji sve to čini i život provodi u uzdasima i suzama, veoma je dostojan da bude pričasnik božanskih Tajni, i ne samo na praznik, nego i svakodnevno, pa čak – mada to i smelo govorim – od samog početka svog pokajanja i obraćanja“[14].
Sveti Simeon Solunski (+1428) govorio je: „Božanstvena Liturgija – to je služba čiji je cilj sveštenodejstvovanje nad samim presvetim Telom Hristovim i Njegovom Krvlju, da bi oni, radi pričešćivanja, bili dati svima vernima. Njen cilj se, kao takve, i sastoji samo u pričešćivanju… Onaj koji ima dovoljno snage i pažnje, neka takav pristupa Pričešću Hristovom i češće, pa čak, ako je moguće, i svake nedelje, posebno ako su to ljudi prestareli i slabi, jer je u ovom opštenju – naš život i snaga“[15].
Na taj način, jasno je da se praksa čestog pričešćivanja svagda i u sve vekove sačuvala u Crkvi, a ne samo u apostolskim i prvim hrišćanskim vremenima, kao što pokušavaju da nas ubede neki od učesnika diskusije o čestom pričešćivanju.
Naravno, ne smemo padati u drugu krajnost i tvrditi da su se tobože svi pravoslavni hrišćani u Vizantiji i u Rusiji pričešćivali svake nedelje. Oponenti su zaista u pravu kada kažu da je u Rusiji, u drevnim vremenima, postojala praksa retkog pričešćivanja mirjana. I ne samo u Rusiji, nego i u Vizantiji. Posredstvom žitija prepodobnomučenika Epikteta, do nas su, još iz predvizantijskih vremena, iz III veka, došli podaci o hrišćanima koji su se retko pričešćivali. Praksa retkog pričešćivanja veoma je stara, podjednako kao i praksa retkog posećivanja hrama ili retkog opštenja sa Bogom posredstvom molitve, samo što se to nekada nije imenovalo neutralnom rečju „praksa“, nego konkretnijim rečima kao što su „lenjost“, „duhovna slabost“ i sličnim.
U vezi s takvom „praksom“, još je u V veku prepodobni Jovan Kasijan (+435) pisao: „Ne bi trebalo da se klonimo Pričešća Gospodnjeg zato što sebe smatramo grešnicima. Naprotiv, trebalo bi da mu još više i sa većom željom pristupamo radi iscelenja duše i očišćenja duha, ali sa takvim smirenjem duha i verom, da bismo, smatrajući sebe nedostojnima primanja takve blagodati, još više želeli iscelenje za naše rane. Sa smirenjem srca, po kojem verujemo i ispovedamo da se nikada ne možemo dostojno približiti Svetim Tajnama, svake nedelje primaćemo ih radi iscelenja naših bolesti, umesto da, gordeći se ispraznim ubeđenjem verujemo da smo, posle godinu dana, dostojni da ih primimo“ (Spisi prepodobnog oca Kasijana Rimljanina, M., 1882, s. 605).
U poznijim vremenima, prepodobni Nikodim Svetogorac (+1809) i sveti Makarije Korintski (+1805) napisali su posebno delo protiv ideologije i „prakse prekomerno retkog pričešćivanja“ – Dušekorisna knjiga o neprestanom pričešćivanju Svetim Hristovom Tajnama. U njoj je sabrano mnoštvo izreka velikih drevnih svetitelja o koristi od čestog pričešćivanja i tu je, između ostalog, rečeno: „Ah, braćo moja, ako bismo bar jednom duhovnim očima svoje duše videli kakvih se uzvišenih i velikih dobara lišavamo zato što se ne pričešćujemo neprestano, tada bismo, naravno, uložili sve svoje snage da se pripremimo i pričestimo, ako bi bilo moguće, i svakoga dana“.
U diskusiji protivnika čestog pričešćivanja čula se i tvrdnja o tome da navodno „osnovu ove knjige čini traktat katoličkog pisca Migela de Molina (1640-1696)“. Da bismo ovo razjasnili, obratio sam se prevodiocu knjige na ruski jezik, igumanu Simeonu (Gagatiku) iz ahtirskog Sveto-Trojickog manastira. Smatram da je neophodno da navedem njegov iscrpni odgovor:
„Migel de Molinos (a ne Molino) izdao je 1673. g. u Rimu Kratki traktat o svakodnevnom pričešćivanju. D. Stiernon u rečničkom pasusu posvećenom prepodobnom Nikodimu (u katoličkom Rečniku duhovnosti…) jednostavno ukazuje na postojanje takvog traktata, govoreći da pitanje o tome da li je on na neki način vezan za Dušekorisnu knjigu… zahteva dublje proučavanje i opisuje samu Dušekorisnu knjigu… kao originalno delo svetih Makarija i Nikodima, iako su za polazište imali knjigu Neofita Kavsokalivijskog, izdatu 1777. godine.
Međutim, I. Čiterio, najbolji savremeni istraživač stvaralaštva prepodobnog Nikodima Svetogorca, iako dolazi sa Zapada, uradio je značajnu uporednu analizu Duhovnih vežbi i Nevidljive bitke u njihovoj italijanskoj i Nikodimovoj verziji, pri čemu uopšte ne pominje Molinosov traktat kada govori o Dušekorisnoj knjizi… Ovaj Traktat je – savet za često pričešćivanje, a Neofitova knjiga – nešto sasvim drugo: dijalektički konstruisano pobijanje teze protivnika čestog pričešćivanja, teze koja je izložena upravo u Grčkoj, upravo na Svetoj Gori i upravo u Neofitovo vreme! Knjiga se oslanja na kanonsko pravo i svetootačke spise i, uopšteno, ni po čemu nije slična knjizi Španca-kvijetiste, dok Dušekorisna knjiga – pogotovo ne liči na nju.
Napominjem i to da ni prepodobni Nikodim, ni sveti Makarije, nisu čitali ni na italijanskom, ni na španskom jeziku, i da su zapadne knjige u njihovoj preradi – uvek novogrčke verzije, koje je sveti Makarije pronalazio u biblioteci na Patmosu, dok Molinosove knjige na novogrčkom, koliko je meni poznato, ne postoje. U svakom slučaju, na pitanje: ‘Da li je Molinosov traktat bio osnova za Dušekorisnu knjigu’, sa naučne tačke gledišta trebalo bi odlučno odgovoriti: ne.
Ovome bih želeo da dodam da sveti Nikodim i Makarije u datoj knjizi malo toga govore sami od sebe; Dušekorisna knjiga je prevashodno antologija svetootačkih tekstova o pričešćivanju. Ova knjiga je istinski consensus patrum po datom pitanju. Pravoslavac se ne može kolebati u pogledu toga kome će verovati – Svetim Ocima ili jednostavno ocima (ili, pak, mirjanima). Ukoliko ti oci (ili mirjani) protivureče Svetim Ocima (i to u onome u čemu su oni sasvim saglasni), na čemu onda zasnivaju svoje mišljenje? Samo na jednom – na veri u sopstvenu ispravnost. Šta će odabrati pravoslavac, kome da veruje – svetima ili samouverenima? Mislim da je to retoričko pitanje“.
 
Priprema za Pričešće
 
U svojstvu jednoga od argumenata protiv čestog pričešćivanja protivnici ističu i to da, pri takvom pričešćivanju, trpi skraćenja ono što čini njihovu predstavu o pripremama za Sv. Pričešće a koje se, prema njihovom mišljenju, sastoje u tome što ćemo postiti tokom čitave nedelje, pročitati mnoštvo kanona i akatista, ispovediti se i prisustvovati večernjem bogosluženju uoči dana kada se pričešćujemo.
O ovom prigovoru već je dosta toga rečeno u pomenutom članku sveštenika Danila Sisojeva, ali bih želeo nešto da dodam i to upravo na osnovu onoga, što su o tome pisali ruski svetitelji.
U Katihizisu koji je sastavio Sv. mitropolit Filaret (Drozdov), a koji predstavlja simvoličnu knjigu Ruske Pravoslavne crkve, razmatra se i pitanje o pripremi za Sv. Pričešće, ali pri tom nije ukazano niti na obaveznih nedelju dana posta, niti na obavezan obim tekstova koje ćemo pročitati uoči samog pričešćivanja.
„Svaki koji želi da pristupi tajni Sv. Pričešća dužan je da ispita (otkrije) pred Bogom svoju savest i da je očisti pokajanjem zbog grehova, čemu pomažu post i molitva“.
Kao što se vidi iz ovih reči, glavna i jedina priprema duše pravoslavnog hrišćanina pred pričešćivanje Svetim Tajnama sastoji se u pokajanju, dok su post i molitva sredstva koja će dušu dovesti u to stanje, a ne nešto što je samo po sebi dovoljno. Nažalost, u vreme razmatranja pitanja o pripremi za Sv. Pričešće, često se javlja osećanje da se sredstva mešaju sa ciljem. U stvari, čak ni savesno ispunjenje svih navedenih zahteva – čitanja kanona i akatista, jednonedeljnog posta i ostalog – samo po sebi uopšte ne garantuje da će posle toga čovek automatski postati dostojan pričešćivanja. Naprotiv, Sveti Oci ukazuju da skraćenje ili promena sredstava u pripremi za Sv. Pričešće uopšte ne znače da čovek automatski postaje neko ko se „pričešćuje na osudu“.
Usled toga, glavna priprema uopšte se ne sastoji u čitanju određenog broja tekstova ili u tome što ćemo na nedelju dana iz svojih obroka izbaciti jela pripremljena sa mesom, mlekom ili jajima. Evo šta prepodobni Amvrosije Optinski kaže o istinskim zahtevima pripreme za Sv. Pričešće:
„Ako se s verom neosuđeno pričešćujemo Tajnom Krvi i Tela Hristovih, onda sve zamke naših duševnih neprijatelja, koji nam dosađuju, ostaju nedelotvorne i uzaludne. Neosuđeno se pričešćujemo onda, kad ovoj Tajni pristupamo, kao prvo, sa iskrenim i skrušenim pokajanjem i ispovedanjem svojih grehova, kao i sa čvrstom rešenošću da im se više ne vraćamo; kao drugo, ako pristupamo bez zlopamćenja, pomirivši se u srcu sa svima koji su nas ožalostili“ (Pisma monasima, 20).
Navešćemo i druge iskaze svetitelja Ruske Pravoslavne Crkve vezane za ovo pitanje.
Prepodobni Serafim Sarovski ovako je govorio svom učeniku koji nije odlučio da se pričesti, jer nije ispunio sva navedena pravila za pripremu: „Čak i ako bismo okean napunili svojim suzama, ni tada ne bismo mogli da se odužimo Gospodu za ono što On besplatno izliva na nas, hraneći nas Svojim prečistim Telom i Krvlju, koji nas peru, očišćuju, oživotvoravaju i vaskrsavaju. Prema tome, pristupi bez sumnje i ne zbunjuj se, samo veruj da su to istiniti Telo i Krv Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nam se daju radi iscelenja svih naših grehova“ („Radosti moja“, 2).
Sveti Teofan Zatvornik: „Sveto Pričešće ne projavljuje svoju silu zbog naše dostojnosti, nego usled dobrote Božije. Spremnost za dostojno pričešćivanje – sastoji se u ispovedanju grehova, sa tvrdom rešenošću da ne pokleknemo pred grehom i da ne propustimo da učinimo nijedno dobro za koje nam se ukaže prilika“ (Pisma, I, 189).
„Vi možete da se pričestite. Sadašnji nedostatak posta nadoknadite time što ćete postiti kasnije, a prevashodno unutrašnjim osećanjima skrušenosti i čežnje za Gospodom“ (Pisma, IV. 662).“Uvek možemo da se pričestimo kad nam je savest čista i mirna. I Gospod svagda milostivo prima takve, kada Mu pristupaju“ (Pisma V. 829).
Prepodobni Makarije Optinski: „Traži od Njega pomoć da poništi neprijateljske zamke, a udaljiti sebe tokom dužeg vremena od pričešćivanja živototvornim Tajnama, veoma je štetno. Makar tri dana pripremi se sa smirenjem i Bog će možda dati mir, a gde je smirenje – tamo je i milost Božija (Pisma, 212).
Pravedni Jovan Kronštatski: „Neki polažu sve svoje blagostanje i ispravnost pred Bogom u čitanje propisanih molitava, ne obraćajući pažnju na spremnost srca za Boga, na svoje unutrašnje popravljanje. Tako, na primer, mnogi čitaju pravilo pred Sv. Pričešće. Međutim, najpre bi trebalo obratiti pažnju na popravljanje i spremnost srca za primanje Svetih Tajni; ako ti je, po milosti Božijoj, srce pravo u utrobi tvojoj, ako je spremno da susretne Ženika, neka je slava Bogu, čak i ako nisi uspeo da pročitaš sve molitve. Carstvo Božije nije u reči, nego u sili (1. Kor. 4; 20). Dobro je ako smo u svemu poslušni Majci Crkvi, ali sa razboritošću, i ako je moguće da se primi dugotrajna molitva – neka bude primljena. Međutim, ne mogu svi primiti reči ove (v. Mt. 19; 11); ako je dugotrajna molitva nespojiva s plahovitošću duha, onda je bolje satvoriti kratku, ali usrdnu molitvu. Seti se da je carinika opravdala jedna reč, izgovorena od usrdnog srca. Bog ne gleda na mnoštvo reči, nego na raspoloženje srca. Najvažniji su – živa vera i toplina pokajanja zbog grehova“ („Moj život u Hristu“, II; 10).
Sve to, naravno, ne znači da post i molitva kao sredstva nisu potrebni. Ne, oni su dobri i u onim minimalnim razmerama koje je Crkva ustanovila: evharistijski post od ponoći i posledovanje za Sv. Pričešće, dok za pojedine ljude mogu biti korisni i u maksimalnim varijantama koje postoje u narodu, kada se na one zahteve, na koje ukazuje Crkva, dodaju i različiti kanoni i akatisti, a takođe i višednevni post. Sve to bi trebalo da odredi sam hrišćanin, pod rukovođenjem svog duhovnika.
Sasvim je sigurno da bi kao dobru i korisnu trebalo prihvatiti tradiciju Ruske crkve o obaveznom ispovedanju pred Sv. Pričešće i da bi trebalo nastojati da se ona i sačuva; one komplikacije, koje izaziva njena realizacija u mnogoljudnim parohijama, ne bi trebalo posmatrati kao povod za ukidanje tako korisne tradicije, nego kao povod da se pronađe rešenje za njeno optimalno izvršenje.
Takođe želim da napomenem da sveštenik nema pravo da odluči (odvoji) čoveka od Svetog Pričešća na osnovu toga što mu se čini da se on pričešćuje „isuviše često“. Sveštenik koji tako postupa čini kanonski prekršaj. Nigde u kanonima Crkve ne postoji zabrana za često pričešćivanje, kao što ne postoji ni ukazivanje na to da ne bi trebalo dopustiti da pristupe Pričešću oni, koji žele da se pričešćuju češće nego dva puta mesečno. Zbog toga sveštenici, koji se odvaže na takav postupak, podležu dejstvu dolenavedenih kanona.
Pravilo svetog Grigorija, episkopa akraganskog, glasi: „Svim episkopima i sveštenicima zabranjuje se da bilo koga odluče od Sv. Pričešća sve dotle, dok ne bude otkrivena krivica zbog koje crkvena pravila nalažu da čovek bude odlučen od njega. Ako neko, ne uzimajući to u obzir, odluči nekoga od Sv. Pričešća, taj koji je nepravedno odlučio neka bude odlučen od strane episkopa kojem se potčinjava, i to na onoliko godina, na koliko episkop smatra da je potrebno“.
To isto kaže i sv. Vasilije Veliki: „Episkop ili sveštenik koji bilo koga odluči od Sv. Pričešća bez određenog razloga, neka sam bude lišen Sv. Pričešća onoliko vremena, koliko odluči episkop kojem je potčinjen“.
O nužnosti očuvanja ovih kanona svedoče i svetitelji Ruske Pravoslavne crkve, a posebno sveti Josif Volocki, koji u 12. glavi svog „Prosvetitelja“ i navodi pomenute citate.
Na osnovu svega što je prethodno izloženo, trebalo bi priznati da izjave o tome da se Ruska Pravoslavna crkva navodno svagda pridržavala isključivo prakse retkog pričešćivanja mirjana i monaha, da je, tobože, u Vizantiji još od V veka iščezla praksa čestog pričešćivanja mirjana i, najzad, da su ruski svetitelji, navodno, istupali protiv čestog pričešćivanja mirjana – ne odgovara stvarnosti.
Prema našem mišljenju, navedena svetootačka svedočenja više su nego dovoljna da nepristrasni čitalac stvori svoje mišljenje o tome kako su zapravo na pitanje o učestalosti pričešćivanja gledali Sveti Oci, kako oni drevni, tako i novi.
 


 
NAPOMENE:

  1. Isto se odnosi i na reči prepodobnog Varnave Getsimanskog, koje navode oponenti. Naime, prepodobni Varnava je sestrama Iverske Viksunske obitelji savetovao: „Pričešćujte se tokom svih svetih postova, a takođe, ukoliko se neka razboli, što je moguće češće“. Ovde nema nijedne reči protiv čestog pričešćivanja.
  2. To se može reći i za drugi argument koji navode – na reči prepodobnog Sevastijana Karagandinskog (+ 1966): „Pristupiti čaši Svetih Tajni – ni u kom slučaju nije isto što i pristupiti stolu radi čaše supe ili čaše čaja“. Kao da neko od zagovornika čestog pričešćivanja govori nešto suprotno od ovoga!
  3. Uzgred rečeno, Sveti Oci dorevolucionarne Rusije su kao primer onih koji se nedostojno pričešćuju navodili upravo one koji se retko pričešćuju – jednom godišnje. Tako je sv. Teofan Zatvornik pisao: “Ko ljubi Gospoda, traži da bude pričasnik Svetih Tajni. A ko ne ljubi Gospoda – toga nećeš dozvati u hram Božiji… takav se priprema i pričešćuje jednom godišnje, ali usled nužnosti, usled prihvaćenog običaja, da to ‘obavi’… I sama misao takvog čoveka o Crkvi ili o nečemu crkvenom proniknuta je hladnoćom“ (“Sozercanje i razmišljanje. Ljubav prema Bogu“
  4. Sveti Oci o pričešćivanju Svetim Hristovim Tajnama, v. http://www.hram-ks.ru/svo.shtml
  5. Nikon Optinskiй, prepodobni. U Gospoda se uzdam! M., 2004.
  6. Mihail Truhanov, sveštennik. http://pochemutak.ru/md/mod/tex/views/296900/
  7. Cit. po: Varnava (Belяev), episkop. Osnovi iskustva svяtosti. III. 6. 5. http://pilotchart.narod.ru/text/Varnava/Varnava365.htm
  8. Cit. po: Dimitri Galkin, sveštenik. Ispovest i sveto pričeće. http://barba1.narod.ru/Ispoved.htm
  9. Varnava (Beljajev), episkop. Osnovi iskustva svяtosti.
  10. Golubinski I. Istorija Ruske Crkve. M., 1904. T. 1. Č. 2. S. 434. Prim. 1.
  11. Biblioteka stranih pisaca o Rusiji. SPb., 1836. T. 1. Otd. 1. Č. 1. S. 33-34.
  12. Cit. po: Ilija (Mastrojanopulos), arhimandrit. Čaša bessmertiя. Svяto-Troickaя Sergieva lavra, 1997. S. 90-92.
  13. http://days.pravoslavie.ru/Life/life4629.htm
  14. Cit. po Dimitrije Galkin, sveštenik. Ispovest i Sveto Pričešće
  15. P. G. T. 150. Coll. 460 B.

 


Prevod sa ruskog:
Antonina Pantelić (prevod objavljen u Novinama Srpske Patrijaršije „Pravoslavlje“, br. 991, 992, 993)
Stanoje Stanković (prevod nedostajućeg dela teksta objavljenog u Novinama Srpske patrijaršije „Pravoslavlje“)
Lektura:
Rodoljub Lazić
Izvor:
Pravda o praktike častogo pričaщeniя častь 1 – Pravoslavie.ru
Pravda o praktike častogo pričaщeniя častь 2 – Pravoslavie.ru

Jedan komentar

  1. Tragalac

    Dobro. Odlično je objasnio da često pričešćivanje nije loše…
    Međutim, čini se da je deo o pripremi za pričešće mogao biti potpuniji. Gde može da se pročita koji gresi onemogućuju čoveka od pričešćivanja iako se ispovedio, i određena stanja u kojima se osoba nalazi?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *