Исповест

Питање:
Помаже Бог. Управо сам прочитала све теме које су имале везе са исповешћу и, будући да велики број људи има неке сличне проблеме и недоумице као ја, одговори су ми доста помогли, али има и неких који су ме збунили. (Навешћу цитат, не да бих тиме рекла да неко није у праву већ илустрације ради: “Када се исповедамо обавезно износимо, по могућности, детаљније своје грехе. На исповести ми не прикривамо грехе, већ исповедајући се ми уствари показујемо своју велику грешност и тражећи добар лек како би смо били сто боље очишћени.” о. Дејан “Детаљно описивање сваког греха понаособ није добро само по себи јер човек може кроз подсећање да се поново саблазни са истим стварима које је већ учинио. Кад неко чисти собу, не бави се испитивањем прљавштине, него све скупи на гомилу и избаци напоље.” о.Драган) Мој проблем је тај што не умем да се исповедим. Моја прва и једина до сада исповест (пре 2 године! ) није била врло успешна. Свештеник ми није дао никакав савет, никакав коментар, шта више није ми ни рекао да ли могу да се причестим или не (док га ја нисам питала) и мало ми је деловао шокирано, иако сам ја мислила тада да без страха од осуде могу све да кажем јер како каже једна моја верујућа другарица: слободно све реци, не можеш ти ништа рећи што свештеник већ није на исповести чуо. Након те исповести, уместо смирења или неког блаженог стања (као сто О.Пајсије описује у књизи “Чувајте душу”) , ја сам имала велики немир и једина мисао ми је била: шта ми је ово требало. Сутрадан сам отишла на Литургију и нисам успела да се причестим (свештеник ми је после исповести рекао да могу) јер ми се слошило као никада до тада, ухватила ме је јака мучнина, врућина и облила ме је хладна вода (чак ми је и коса била мокра) и ја сам морала да изађем из цркве. Наравно престрављена сам, јер не знам како то да протумачим и како да поступим. Од тада сам постила али се ни једном нисам усудила да се исповедим а самим тим ни да се причестим. Сада такође постим овај пост колико ми духовне слабашне снаге успевају и желим да се исповедим и причестим, али не умем. Пошто не зnам више где да потражим помоћ, у читању се више губим, а непријатно ми да свештенику о томе досађујем (такође не познајем ни једног свештеника лично) , молим Вас за неки савет и ја ћу даље тако поступити ако Бог да. Свако добро од Господа,
Н.Н


Одговор:
Драга сестро, Одговори које си навела, нису у супротности. Јер, ако исповест схватимо као духовни лек, нормално је да ћемо се поверити лекару. То може бити у мање или више речи, у зависности од тога о чему и о каквој нашој слабости се ради? Стога, неко врло детаљно описивање свих наших грехова не би служило ничему, исто као ни њихово прикривање или прећуткивање. Јер, ми се не бавимо описивањем грехова, већ њиховим идентификовањем и лечењем. Не треба описивати, већ треба идентификовати слабости ради њиховог уклањања уз Божију помоћ.
Што се тиче твог искуства, претпостављам да живиш у неком граду и да си отишла у свој парохијски храм. Такође, претпостављам да си то учинила непосредно пред Свету Литургију или у току ње. Можда је било много људи који су тога дана желели да се причесте и који су приступили за исповест, а времена у таквим приликама је мало… Стога, у принципу, о детаљнијој исповести треба најпре упитати свештеника и заказати неко време када није гужва у парохијској цркви и када је готово немогуће обавити све подробно.
Логично би било пре исповести, нарочито ако је то први пут, или ако човек није сигуран шта и како, попричати најпре са свештеником, или са неким добрим хришћанином и почети одатле. Осим тога, не знам да ли би можда имала прилике да одеш до неког манастира и евентуално замолиш да попричаш са неким од монаха или монахиња, које можеш упитати о оваквим стварима. Јер, у почетку човек има много питања, на која је тешко одговорити овако, писменим путем. Али сам сигуран да, ако будеш тражила Господа и Његову помоћ да ће те Он упутити и пружити ти прилике да сазнаш онда и онолико колико ти је потребно и на корист. Оне који Га траже, Господ никада није оставио, него је рекао да, ако ми учинимо макар један корак према Њему, Он ће сто корака према нама. Али, пошто Он није наметљив, и пошто нам је дао слободу, Он стрпљиво чека да најпре ми учинимо макар тај један корак, да сваки пут када паднемо потрудимо се макар мало да устанемо а Он ће учинити остало, и увек ће нас водити, докле год ми желимо да идемо према Њему…
поздравља те, о. Срба

Comments are closed.