NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ISPOVEST SA CARSKOG PUTA (intervju za magazin „Hazarder“)

ISPOVEST SA CARSKOG PUTA (intervju za magazin „Hazarder“)

<p claProtojerej-stavrofor LJUBO Milošević
ISPOVEST SA CARSKOG PUTA
(intervju za magazin „Hazarder“)
 
Sa velikim ljudima nema malih intervjua. Hazarder sa ponosom predstavlja veliki intervju sa protojerejem-stavroforom Ljubom Miloševićem. Ovaj teolog i poliglota, enciklopedija je znanja i duhovnog iskustva kojim poslednjih decenija vodi pravoslavnu armiju putem portala Svetosavlje. Njegove reči slove za – srednji, carski put neophodan u vreme „levog i desnog“ fanatizma. Njegovi odgovori i na najteža pitanja u SPC jasni su, javni i nepristrasni. Milošević je pionir elektronskog apostolstva. Na projetku „Svetosavlje“ radi od samog osnivanja portala, od 2002. godine. Na hiljade stranica je ispisao, ali o njemu samom ne zna se puno. U intervjuu Hazarderu predstavljamo detalje iz života ovog beskompromisnog sveštenika, kao i odgovore na brojna aktuelna pitanja naše crkve.
 
Gospodine Miloševiću, kako je tekao vaš duhovni razvoj?
– Prva saznanja o problematici čoveka, o tim antropološkim urvinama u mom krohkom i sićušnom svetu dečaka, po prirodi izolovane sredine, dobijam od čestitog seljaka – mog oca. Bio je prost čovek, a po načinu života sada sve više vidim, vrlo mudar. Iako skromno obrazovan, izdvajao se iz te prosečne svakodnevnice, iz tog pasivnog sela na obroncima Jelice i bio je nekako drugačiji. Tražio je sebe po manastirima i crkvama, dosta je putovao i uvek je, kao jedna vedra i vesela ličnost, na ovim svetim mestima rado bio viđen. Iskreno je tražio i nosio Boga i to se nije moglo sakriti. On je moj prvi učitelj o Bogu, o molitvi i o uzdržanju koje mi danas zovemo post. Naravno, kao trezveno misleći imao je i probleme na toj relaciji da je reakcionar, „bogomoljac“, iako je to bilo u pasivnoj sredini ondašnjeg seoskog komunističkog stereotipa.
 
Nisu vas mimoišle aveti ideologije ateističkog režima?
– Oslepljeni tom ideologijom lokalni učitelj i učiteljica uvek su na tim postulatima tražili konfrontaciju sa njim. U tome sam i ja dosta stradao. Kao dečkić pred prvi razred sve sam to gledao i sada se čudim da sam dosta dobro tu situaciju i razumeo. Profane napade na sve sveto koji su bili upućivani njemu lično sam duboko preživljavao; psovku i ismejavanje Boga primao sam kao ličnu uvredu i tako u sebi gradio prkos, a skoro u potpunom odsustvu straha. Zbog tog progona morao sam da idem u školu koja je bila mnogo dalje u drugom selu. I sve jedno on i ja smo svake nedelje nekoliko kilometara pešačili u Crkvu. Uz put dobro se sećam mojih pitanja o Bogu, o Crkvi, o mladom „popi“ kojeg sam mnogo voleo. Tata je na sva ta pitanja uvek imao dobar i ubedljiv odgovor.
 

Crkvenost je glavna propoved RPZC, teško je odoleti spontanoj lepoti bogosluženja
 
To su vam ujedno i prva sećanja vezana za Crkvu?
– Boga sam zavoleo samo preko mog oca (a, to je sasvim prirodno da roditelj vaspitava dete), i tu ljubav prema Njemu uvek sam iskreno nosio. Bilo je „krizica“ druge prirode, ali Boga i Crkvu sam i kao „mangupčić“ mnogo voleo. Prisluživanje u oltaru, često posećivanje nedeljnih službi, i odlasci u moj manastir Žiču – sve je to učinilo da ono što sam još kao dete od oca čuo, da treba da budem sveštenik, rado i prihvatio.
 
Imali ste blagoslov roditelja…
– Čudne su ove stvari. Mama je bila protiv da idem u bogosloviju. Mislim, najviše zbog psihološkog pritiska od strane lokalnih partijskih aktivista, vrlo primitivno nastrojenih u predstavljanju njima nepoznate komunističke doktrine. Sa ocem se odlično slagala, ali oko mog daljeg školovanja nije. Desilo se da tu noć kada me je otac poveo za Prizren, moj mlađi brat nije bio kod kuće. Majka je ostala sama. Usred noći, probudio ju je miris tamjana. Ustala je da vidi šta je. Po svoj kući pored jakog mirisa podizao se i dim, kao da je tek maločas neko kadio. Za to sam mnogo kasnije saznao. Posle toga se smirila i nikada više nisam čuo da se žalila. Naravno, danas je sve to drugačije, jer je i njen drugi sin danas sveštenik.
 
U tim prelomnim trenucima kada ste se opredelili za sveštenički poziv, da li ste pomisli da možda grešite?
– Ti prelomni trenuci su postojali i te prve sumnje u moju staru želju. Nekako sam debatovao u sebi da baš ne moram da budem sveštenik. Naravno, tu uopšte nije bilo sumnje u ljubav prema Bogu, niti u svakodnevnu molitvu koju sam i u mojim najbuntovnijim godinama usrdno vršio. Pred prijateljima sam se pokazivao kao loš momak, čak se trudio i tražio načine da to dokažem, ali duša mi je bila drugačija i nešto drugo je kroz mene govorilo. I da nisam primio sveštenički čin tačno znam da bih ostvario sebe u liku mog oca, pobožnog i čestitog prostog čoveka koga su svi mnogo voleli.
 
Dakle, bilo je nedoumica?
– Bilo je još razloga koji su me iskušavali da baš ne moram da budem sveštenik i to još i prvi u familiji. Tu se isprečila i moja velika ljubav prema slikarstvu i uopšte umetnosti (još uvek slikam), jer su moji radovi u ono vreme stalno slati na republičke izložbe. Profesor koji je u našoj školi radio kao nastavnik insistirao je na tome da idem na Akademiju primenjene umetnosti, i znam da se žalio zbog mog talenta, jer mislim da je čuo šta nameravam. U to vreme mi se odnekud pojavila i želja da idem na Vojnu akademiju da letim na borbenim avionima, ali je sve to brzo splasnulo znajući da sa lošim vidom nemam nikakvu šansu. U duši sam uvek bio i ostao sportista i sportom se još uvek bavim. Prvo sam igrao fudbal, a zatim se bavio i borilačkim veštinama koje su u to vreme bile vrlo popularne među tinejdžerima. Kod mene je uvek bilo i ostalo pravilo da ako volim nešto da radim – da onda to moram odlično i neprikosnoveno da savladam do kraja. Ako nešto ne volim, onda mogu da me biju i ništa od toga.
 

Slika oca Ljube, naslikana početkom 90-ih. Predstavlja njegova unutrašnja stradanja daleko od ratišta. Opisuje put naroda kroz brojne prepreke prema Svetosavskoj crkvi, koju gore, ali ne mogu da je sagore
 
Vaš paroh pomogao vam je oko izbora tako što je primenio reči apostola „Sve sam im bio ne bi li ih pridobio…“
– Moj „popa“ o. Pera Gavrilović prevario me da u prizrenskoj bogosloviji postoji standardno igralište sa travom i da tamo mogu da igram fudbal. Posle tih reči potvrdio sam da ću u bogosloviju. A, otac Pera je čak dodavao šlag na svoju dobru prevaru, znajući da volim fudbal: rekao mi je da mogu da treniram za Liriju, da vaspitači to dozvoljavaju. Naravno, kod tadašnjeg episkopa „Paje“ to je bila misaona imenica, ali tako je to krenulo.
 
Šta vam je ostalo u sećanju iz tog studentskog perioda, da li pamtite ljude, ulice…
– Najčešće se sećam Prizrena i Kosova, jer sam sa nekih 15 godina iz jednog običnog sela pošao u svet, i još se uvek tumbam u njemu. Obreo se u takvoj sredini kao što je to za mene egzotično Kosovo, koje je puno nekog mističnog i istorijskog izazova. Znam da sam kao dečko to vrlo dobro osećao. U istoriji sam posebno voleo period Nemanjića, a tamo je sve to bilo pored mene: Arhanđeli, Kaljaja, carski Prizren koji je tada bio u nekom drugom vremenu. I ljutio sam se na istoriju. Maštao sam kako bi moglo da se izvede da se kamen sa Sinan pašine džamije nekako ponovo ugradi tamo gde je on do tog nasilja i pripadao. Mnogo su mi smetali razrušeni Arhanđeli. Sva mi se srednjevekovna Srbija vrzmala po glavi i tih trenutaka se još uvek vrlo dobro sećam. A, školovanje u Beogradu sam sasvim drugačije doživeo i kao mladić se rado sećam tog grada, ljudi… Ali, to je sve bilo drugačije. Prošle godine sam neplanirano i bez cilja šetao po njegovim ulicama i sećao se tih vremena, događaja i drugova kojih čak više nema. Naša Otadžbina je mnogo lepa.
 
Devedesete nisu bile najsrećniji period na ovim prostorima. Po blagoslovu episkopa Atanasija Jeftića otišli ste u Minhen gde ste izučavali ruski i nemački jezik. Tada ste otkrili Rusku pravoslavnu zagraničnu crkvu?
– Uvek sam želeo da vidim „inostranstvo“ i sa tim razlogom još u osnovnoj školi biram francuski, a ne ruski jezik. U tim ranim vremenima smatrao sam da treba da izađem iz zemlje i sve sam to polako planirao. Kad je došlo vreme za to, prijatelji su mi govorili da nigde nije bolje nego u Jugi. Sećam se čuvene Vlade Ante Markovića i povoljnih kredita, dobrih plata i euforije oko toga, a ja hoću u Nemačku? Ali mene nije interesovala zarada, zaista. Hteo sam da putujem, ali na sigurno – da ne padam u neke rizike jer sam čuo za razna vrlo loša iskustva potucanja po tuđini. Bliski prijatelj mog tasta je mnogogodišnji sveštenik u RZPC, i on mi je dao kontakt sa tadašnjim episkopom Markom, berlinskim i germanskim. To mi je bilo dovoljno. Vladika je poželeo da me vidi i razgovara. Do odlaska u Minhen, zamolio sam o. Atanasija da me primi, jer sam čuo da su on i vladika Marko prijatelji. Počele su da mi smetaju primedbe da nikada nisu čuli da postoji neka Ruska Zagranična crkva (dalje RZPC), i da li uopšte znam kuda to idem? A, o. Atanasije ko Atanasije – sa njegovom poznatom retorikom „ma šta sad tu: „Oni su Crkva, nikakvog tu raskola… Naprotiv… A, ti da paziš da nas kod tih vrlo kulturnih i čestitih ljudi ne obrukaš! Da tamo paziš šta radiš, jesi li čuo?“ To su bile njegove reči, spontane i direktne, video sam da su bile iskrene.
 

 
Šta je to što vas je opredelilo za RPZC?
– Razmišljao sam o ruskom sjaju aristokratije, o „belima“ na slobodi (jer do tada interesovao sam se „a, ko su ovi ljudi?) ali došao sam u dosta skroman manastir koji je ujedno bio i eparhijalni centar. Upoznao sam se sa vladikom Markom, sitnim i mršavim čovekom koji je odlično govorio srpski, ali sa britkim nemačkim pogledom i vitalno brzim pokretima i predivnim iskrenim osmehom. Njegov šum mantije podsećao me na episkopa Pavla u Prizrenu, koji je munjevito hodio kao vojnik i balerina u jednoj istoj pojavi, kada sam ponekad kao bogoslovac pritrčavao da mu pridržim „štap“ dok je on celivao centralnu ikonu u sabornom hramu u Prizrenu. Da li po nekom Promislu ne znam, ali nisam mogao da dođem u gore vreme jer je to bio početak Velikog posta, a ni u „gori“ manastir – jer se ovaj rukovodi Atonskim tipikom. Službe sa malim prekidom od pola sata trajale su od dva po ponoći do četiri po podne ako se služila Pređeosvećena. A, ako ne, onda dva, tri časa kraće. Nisam verovao da postoji tako nešto, a još i na Zapadu? Odluka je pala već te prve nedelje da sa tog mesta bežim glavom bez obzira. Ali za to morao sam da napravim dobru logistiku, da to izvedem mudro da ne razočaram mog tasta kojeg mnogo poštujem (on je isto sveštenik). Pričao sam mu da sam po ceo dan u crkvi, ali on mi nije verovao.
 
Smišljali ste priču jer vam je to sve bilo neizdrživo…
– Ali, kako rekoh, istrajan sam da se suočim i da to nosim, tako da sam na sve te službe išao, stajao, dremao, mislima lutao, opet se vraćao… I odjednom neočekivano pomalo počeo da pratim. Rusko umilno pjenije ostavlja prostora tvojoj pažnji da se izrazi bogoslužbena lirika, a ona sadrži bogato bogoslovlje, pa može i pasivnog u hramu da zainteresuje. Posle službi se nešto malo jelo i onda išlo na poslušanje. Vladika je sebi dao na poslušanje da u podrumu pravi sveće, i tako svaki dan. Presvlačio se u potpuno voskom pokriven podrasnik (mi to sve zovemo mantija) topio je vosak i izlivao sveće. Za to vreme ja sam na analoju pored njega satima čitao Psaltir i tako vežbao crkvenoslovenski, ali po akcentu koji stoji u bogoslužbenim knjigama koje i mi koristimo u SPC.
 
Vladika je preobratio begunca u vama…
– Njegova strogost i ljubav zajedno, onda smirenje i molitvenost; njegovo služenje jerejskim činom u manastirskom hramu; njegove propovedi nedeljom u Sabornoj crkvi u gradu počele su da me polako plene. Počeo je sa mnom da priča o ocu Justinu. Kada me slučajno poslao u svoju ćeliju zbog nečega, ni sam ne znam zašto, seo sam na njegovu postelju, a on je to iz svoje kancelarije video i nije mu bilo pravo. Shvatio sam zašto. Njegova postelja je bila (pretpostavljam još uvek) od dasaka koje su prekrivene jednim tanjim prekrivačem i to je bilo sve. Mislim da sam od tog momenta počeo da razmišljam o svemu ovom, ali kada sam sa njim dočekao „rusku“ Pashu u Sabornoj crkvi u Minhenu, bilo mi je jasno šta hoću. Počelo je da mi se pojavljuje Pravoslavlje iz nekog drugog ugla, van uobičajenog stereotipa. Bilo je tu više slobode, a sa više poretka i discipline, blagolepija i „strogoće“. Tada to sve nisam mogao da razumem. Kasnije mi je rekao da je bio ubeđen da neću izdržati, i posle toga počeo da mi govori o mogućim parohijama. Trebao sam da dobijem Brisel, Spomen hram Svetom caru Nikolaju, i zbog toga su me poslali u Ljesniski manastir (Provemon) u Francusku (bivši Hopovski) da vežbam Francuski. Sledeću Pashu služio sam u Briselu, baš onu kada je eksplodirao Černobil, ali kako je padala kiša nedeljama, nije mi se svideo grad i molio sam za nešto drugo.
 
RPZC je začeta 1921. u Sremskim Karlovcima. Van granica Rusije činili su je milioni izgnanika koji su sastradavali sa Svetim carem Nikolajem…
– To je Crkva koja se naučila da živi sama od sebe i da ni od koga ne zavisi. Pre svega finansijski. A, to je ključno, jer nikome ne polaže račune. Ranije je sve dobijala od cara, a onda je odjednom u tuđini morala na svojim skromnim finansijskim izvorima da postoji. Nuđena su ta sredstva, ali glava RPZC mitropolit Antonije nije hteo da ih uzme. Zato je i kritikovao mitropolita Jevlogija i njegov „pariski egzarhat“ što je koristio novac iz rimokatoličke pozadine. RZPC je bila potpuno nezavisna od novca, crkvene politike, i pseudo-kanonske psihologije ljudi koji su iza sebe prizivali formalnu kanoničnost ljudskog establišmenta, dok su u njoj negirali samog Hrista u Crkvi i njegove stradalnike i mučenike u „SSSR“. Ova crkva je u vrlo važno vreme objavila svetu – Novomučenike Ruske Crkve, Svetog Jovana Kronštatskog i Kseniju Petrogradsku, i kako reče arhiepiskop Antonije Ženevski: to je i bila njena završna misija ispovedništva. Sve drugo o njoj je danas dostupno i lako može da se nađe i pročita, ali sam njen unutrašnji sistem mora da se doživi da bi se razumeo.
 

 
Nezavisna, prva je otvoreno istupila protiv ekumenizma…
– Mogla je promislom Božijim jasno da objavi da je ekumenizam u teološkoj osnovi jeres. Ona se jedina bavila ovim pitanjem sa pastirskom brigom, a na čvrstim svetootačkim principima, da je čak razgraničila pojam dobrog i kulturnog odnosa sa inoslavnima sa jedne, i sasluživanja sa druge strane. Kada brineš za pastvu, dakle pastir si, teologija sama po sebi progovara u tebi. Kako postoje njene saborske odluke koje ovo svedoče, to sve klevete idu u prazno da je ona bila neka grupacija koja je tvrdo gledala na današnji izazov ekumenizma. Nažalost, još uvek ne vidimo da se bilo koja pomesna crkva latila ovog posla da reši ovo pitanje, osim što se neki sve više oslanjaju na odluke ove Crkve.
 
Recite nam nešto više o netruležnim moštima i procesu kanonizacije.
– Vidim da je pitanje kanonizacije svetih nekako apstrahovano isto kao i sam pojam kanoničnosti, pa i raskola naspram njih kako to mi danas vidimo. Mi prosto sve manje umemo da rešavamo stvari. Ta juridika tako duboko progovara u nama da mi ne razumemo šta je to kanonizacija. Da bi se objavila vest da je neko „kanonizovan“ – to znači da nema prevare i pritisaka sa strane, političkih ili socijalnih, emotivnih, „drugarskih“, patoloških, itd. Da bi saznali da je neko zaista obožen čovek, sasud Duha Svetog, koji je svojim dobrim životom u Crkvi osvetio i svoje mrtvo telo, da čak i njegove odežde (koja je uvek bila mrtva materija) mora da se pokaže neka sila Božija. Sve češće čujemo: da, ali apostol Pavle govori da su svi članovi Crkve sveti; šalje poslanice „svetima“, pa smo i mi svi tako sveti? Ljudi su u Crkvi sveti po pozivu još od Krštenja, ali to nije samo po sebi oboženje i bogopoznanje. Nažalost neki koji svojim zvanjem i položajem u Crkvi stoje visoko ne bi smeli da brkaju ove pojmove, a vidimo da to rade. Da, Ruska Pravoslavna Zagranična Crkva, ima mnoge molitvenike i podvižnike. I niko nije dizao posebnu buku oko toga, jer je normalno da monah, ili episkop bude podvižnik, ili sveštenik da živi molitvom i da nesebično daje sebe svojoj pastvi. A, kod nas ako je neko malo bolji odmah od njega pravimo kult ličnosti ne znajući da u svetu itekako ima svetih ljudi koje Crkva još nije objavila kao takve. Kada dođe vreme znaće se, a do tada mi mirno čekamo i radimo na našem spasenju. A, oni su već sveti, priznali mi njih ili ne.
 
RPZC takođe ima klirike čije mošti su netruležne…
– Verovatno mislite na mitropolita Filareta Voznesenjskog i episkopa Konstantina, kada smo otkrili njihova netruležna tela, koja su bila „sahranjena“, što znači predata na čuvanje za opšte vaskrsenje. Ali, Gospod i do našeg vaskrsenja poneke svoje ugodnike obdari netruležnošću. Vladika Konstantin kojeg sam dobro poznavao, nekoliko puta je bio i moj gost, bio je sahranjen baš u vlažnom zemljištu. Vladika Filaret je bio sahranjen u kripti grobljanske crkve u Džordanvilu, takođe mnogo vlažnom i memljivom mestu, i eto, nije satrulio. Stvar je u tome što nema euforije, evo mi „Rusi“ (a sve više ima Amerikanaca) smo najbolji i ne znam šta, nego ljudi čekaju, a Gospod će poslati još neke znake. Hoze Munjoz čuvar montrealske mirotočive ikone Iverske koji je bio ubijen u Grčkoj, posle dve nedelje ili više bio je dovezen u Manastir Svete Trojice (Džordanvil), i pred sahranu otvorili su njegov kovčeg. Stotine ljudi je videlo da njegovo telo uopšte nije imalo rigor mortis.
 
Kako dolazi do kanonizacije?
– Da bi se ostvarila kanonizacija ona zahteva veliki posao na najvišim nivoima Crkve. Sakuplja se materijal iz „plerome“, ta narodna svedočanstva o nečijem oboženju i da je sasud Duha Svetog. Objavi se po nekoliko knjiga te sadržine koji stoji na tom pomenutom materijalu iz naroda. Godinama se to proverava, skoro kao i kod katolika kada je jedan od kardinala čak i „đavolji advokat“ (advocatus diabolic). Na osnovu toga što dolazi iz naroda, većinom iskreno i nepristrasno, odstranjuje se ono što je sa nekim razlogom mitološki izmišljeno i piše se služba svetom. Kanonizacija je jedan duži pretres kada se izjave sa svih mogućih strana proveravaju i sučeljavaju dok se ne iskristališu fakti. Mučenike je najlakše kanonizovati, jer je tu sve jasno. Lako je i napisati (naslikati) ikonu, a teško je sav taj materijal pretočiti u bogoslužbeni tekst u kojem se već izražava bogoslovlje o slavi Božijoj u svetome, kojom se mi evharistijski učimo i spasavamo. Pa onda to sve treba minejski uklopiti u crkveni jezik. Lako je Saboru da objavi da je neko svet, ali bez ovih stvari danas se mnogo igraju vatrom. Evo, čujem da kod nas žele da kanonizuju episkopa Mardarija Uskokovića, ali upravo bez sve ove neizbežne metodike koje pomenuh.
 
Htedoše i Njegoša?
– To govori da mi Srbi polako gubimo pravilno poimanje svetiteljstva, ono o kojem govore sveti Grigorije Nisski, sveti Grigorije Bogoslov, sveti Teodorit Kirski i drugi. Nažalost, u poslednje vreme se kačimo sa stranom eklisiologijom, pa i to doprinosi ovoj zbrci.
 
U kojoj parohiji služite?
– Služim u parohiji Svete Trojice, u američkoj državi Džersiju. To je krajni jug na poluostrvu između Delevar zaliva i Atlantika, jugoistočno od grada Filadelfije. Sve je to moja parohija, a eparhija je Istočno-američka. Nekada su ovde bili vinogradi pa se grad zove zemlja vina ili Vajnland.
 
Da li možete nešto više da nam kažete o razlikama među vernicima u Srbiji, u Nemačkoj, u SAD… Verujemo da nije lako biti Hrišćanin ni u Jerusalimu ni u Somaliji, pa ni kod vas.
– Mislim da veliku ulogu čini kojoj crkvi pripadaš i raspoložive mogućnosti u njoj za duhovnu nadgradnju. Zato nije bitno da li si ti vernik u Nemačkoj ili na nekom drugom mestu „ako“ je ona svuda pristutna. Dok sam bio u Lesni služio sam po parohijama u Belgiji, Holandiji, Luksemburgu, Švajcarskoj, Jugu Francuske, Italiji, čak i na obroncima Pirineja. I zaista imao sam tu sreću da upoznam ljude koji su svojom veličinom polako ulazili u istoriju od kojih sam najviše u mom životu naučio. „Beli“ su u to vreme počeli naveliko da odlaze, ali to su za mene bili bogati i lepi dani, kada sam od njih brzo saznao šta je u samoj stvari ovaj život i „uspeh“ u njemu. Razlika postoji, ali bi onda više sudili ako bi o tome još govorili. Treba reći da je crkvenost glavna propoved RPZC, da ljudi koji se susretnu sa njom ne mogu da odole njenoj lepoti i toj spontanoj lepoti bogosluženja. Kako već rekoh rusko duhovno pevanje je više razgovetno i umilno, i kada ga slušaš na crkvenoslovenskom skoro se sve razume. Mislim da je mnogo važna ta kanonska ili po Tipiku pedantnost, ako tako mogu da kažem, jer je ona pre svega poslušanje Crkvi. Ako govorimo o parohiji kao pojmu Crkve na određenom mestu, o živom narodu i tom uzajamnom odnosu sa svojim pastirom onda postoji ogromna razlika. Na mnogim mestima sam rekao da je srpski princip upravljanja parohijom krajnje juridički, čak šta više katolički. To i sada kažem. Služim na ovoj parohiji već 28 godina, i ona je moje dete za koje zebem i mislim, i ponekad ne spavam, ali u bukvalnom smislu. To je veće davno stvoren odnos pastirskog srodstva, kada na sahrani sa porodicom zaplačeš ili recimo na težem porođaju pustiš suzu radosnicu zahvalnosti Bogu što se sve dobro završilo. Taj odnos može da se ostvari samo sa čovekom i ničim više, kada vidiš njega, a ne te spoljašnje stvari koje nisu on. Kada se parohije vrednuju po broju kuća, da se čak ljudi ne pominju, i materijalnim mogućnostima te Zajednice, onda nestaje taj odnos.
 
Kakav je vaš stav prema tom odnosu pastir-pastva-parohija?
– Nerazumljivo mi je da se uredbom rešava da sveštenik po svojoj želji ostaje na parohiji, i ta praksa je ušla, mislim, i u crkveno zakonodavstvo SPC – da se posebnom dozvolom daje mogućnost da se srode pastir i njegova Crkva. Rimokatolici smatraju da je to problem, a i mi izgleda isto to mislimo dok se na sva zvona udaljavamo od tzv. latinske teologije. Tri decenije sam na istoj parohiji. Ona mi je još uvek prva iako sam imao mnogo bolje „ponude“, da sada ni jeda od njih ni njihova veličina niti bogatstvo ne može da zameni ovu. Ovako dobiješ motivaciju da postaneš „otac“, da teško radiš na svim poljima poverenog ti naroda, da se dobrim radom duhovno orodiš sa njom. A, pomenuta rimokatolička doktrina upravljanja parohijom je suprotna ovom, jer se tamo u uredbama upravo boje ove srodnosti, vezivanja. Na njihovom eklisiološkom postulatu sveštenik ne može da se ženi i da ima porodicu, pa tu nalazimo odgovor zašto tako rade. Iz razgovora sa mojim prijateljem rimokatoličkim sveštenikom, ako se dobro sećam, pravilo je da se pet godina ostane u parohiji. Za katolike razumem, ali otkud da to utiče i na nas?
Ovo su vrlo važne stari. Sveštenik od loše parohije sa malo ljudi može da napravi mnogoljudnu i bogatu, da uredi crkveni život na najvišem nivou blagoljepija i bogoslužbenog podviga, ili pak, on može da dođe na bogatu i uređenu i sve u njoj pokvari. Postoje i apsurdi koji su vezani za ovo pitanje.
 

Kod nas razne forme ugnjetavaju suštinu, jer postajemo začaureni u toj juridičkoj sigurnosti
 
Da li možete da nam navedete primer…
– Poznat mi je slučaj jednog pastira koji revnosno molitvom okuplja ljude oko sebe, kod mene ovde bi bio primer dobrog sveštenika, a šalju ga na drugu, kao po kazni goru, jer je svojom dobrotom i pobožnošću, i molitvenošću privlačio ljude iz parohije uticajnog u eparhiji „susednog kolege“. Ovakvi primeri nama govore da mi raspravljamo o juridici u Crkvi samo apstrahovano, jer ona kao problem samo ostaje u udžbenicima. Zbog toga za sada ne vidim da će da je odstrane iz našeg praktičnog crkvenog života. Zapadna juridika je i to kada prezviter, ne može da dođe do svog episkopa osim preka njegovog namesnika kada se u tom procesu isprečava problematika ljudske sujete i besmislene suve vlasti – izvinite, to nije Pravoslavlje nego neka vojska.
 
U SPC bez pisanog blagoslova paroha mislim da više ne možete da Krstite dete u recimo nekom manastiru, ili da zakažete venčanje…
– Ovde kod nas pastva se ne zadržava (zatvara) tim juridičkim „oborima“, da kada verujući vidi stvari da ne valjaju, da on ne može da potraži izlaz iz svega toga. Nije ni to idealno, jer je deo opšteg problema Dijaspore i raznih jurisdikcija koje se preklapaju u njoj, ali takođe nikako ne možemo da opravdamo ovo zatvaranje u pomenutu juridičku sigurnost, da nas ne zanima uspeh parohije izuzev svojih ličnih interesa, pritom da smo formom zaštićeni da pastva u vezi toga skoro ništa ne može da uradi. Ovde su ljudi otresiti sa velikim osećanjem slobode i ovim formama ne možete da ih zadržite pri svojoj crkvi, osim iskrenim propovedništvom. Uprkos svim tim spoljašnjim normama oni brinu o svom spasenju i kod njih je odlučna ova misao: ja poslednji imam reč o izboru u koju crkvu idem. Tako o tim stvarima misle ovde. A kod nas razne forme ugnjetavaju suštinu, jer postajemo začaureni u toj juridičkoj sigurnosti. Ona štiti našu indiferentnost, recimo kada sveštenici znaju da preko onog potoka ne mogu „u njegovo“ i on je time zaštićen. Njemu nema pretnje od toga što njegov sused tamo sija apostolskom revnošću. Ovde ne postoje ti „potoci“ i međe, niti se pak pastiri žale za „oduzimanje „kuća“ (verujućih) ako bolje i usrdnije služiš Crkvi, a narod to vidi. Dakle, ovde nema te juridičke sigurnosti koja u takvoj svojoj formi samo šteti Crkvi.
 
Šta nam možete reći o našim ljudima u Americi?
– Kada je reč o nama Srbima poznajem baš mnogo ljudi i oni sami dolaze kod mene, nažalost nikada ih nisam tretirao kao moje parohijane i na tim principima tražio nešto od njih. Smatrao sam da je to važno da ne „podrivam“ okolne srpske parohije. Rekoh nažalost, jer se oni nalaze u nekom limbu, i to postaje teško za mene, a i za njih. Tu su, dolaze, a ja ih ne obavezujem na crkvenost i te parohijske obaveze, jelte prijatelji smo, to je moj „privatan“ život. Tako je to krenulo, a sada je teško da se promeni. Malo „privatno“ galamim na njih, a neki se malkice ljute, ne shvataju da je i meni teško, da ponekad mislim da sam zasnovao pogrešan odnos tipa: sa Rusima i ostalima se moliš, a sa svojim Srbima se „provodiš“. Ali i pored ovakvog zasnovanog odnosa mnogi su se promenili došavši preko mene do ruske duhovnosti i crkvenog blagolepija. Doduše imam nekoliko naših porodica koje su odavno u RZPC, i kada ih pitaš šta ih ovde drži prvi odgovor je lepota bogosluženja; zatim odsustvo naših pevaljki i „kafane“ koje su pri nekim parohijama. Nažalost, neke naše parohije samo tako mogu da opstanu finansijski.
 
Da li vas vuče sunce starog kraja?
– Da, razmišljam o povratku, ali već vidim da će to biti dolazak u novo „inostranstvo“. To mi je sudbina da uvek idem u neko inostranstvo, ali toga se ne bojim. Kažu da sam se promenio? Jesam, verovatno, i akcenat u mom maternjem jeziku je već očigledan i slično. Ali, kako da im objasniš da su se tamo još više promenili. Najteže je videti i oceniti sebe. Iste su ulice i zgrade, ali ljudi su neki drugi. Molim se Bogu da ipak moje kosti ostanu tamo, možda negde pod Jelicom?
 
Sveštenički poziv je velika blagodat, ali nosi sa sobom i težak Krst. Prema spisima Svetog Jovana Zlatoustog u poslednja vremena od stotinu sveštenika spasiće se svega tri… Sveti Kozma Etolski prorokovao je da će pred kraj sveta sveštenici postati bezbožniji od naroda… O tome ne možemo da sudimo, ne deluje da je dotle došlo, međutim svi grešimo, padamo, kajemo se, ustajemo, stojimo uspravno među ruševinama… Koliko je danas teško ustati i stajati uspravno?
– Nikada nije bilo lako biti sveštenik, ali sigurno je da je danas najteže. Biti „otac“ znači savršeno izbalansirati ljubav i autoritet, znanje sa pobožnošću, pragmatičnost sa emotivnošću… Mi našu decu bezmerno volimo, ali i kažnjavamo, pa i pored kazne oni prekrasno znaju da ih mi i dalje nepromenjeno volimo. Tako je i u parohiji. Ne možeš sve da dozvoliš. Moraš nekako svojim životom i edukativnom spremnošću da im kažeš odlučno – ne. Dobrota bez brige za istinu i veru ne vredi ni za tričave kučine. Kada se prilikom mojih dolazaka u Otadžbinu sastanem sa sabraćom i kada se pokrene razgovor o parohijskom životu, jedino što čujem – to su ustupci željama naroda. I nije jasno ko koga ovde uči: da li sada narod sveštenstvo? Glava aksioma je da se ne „uvredi“ narod u suočavanju sa štetnim stvarima u sve izraženijem tipu neke njihove skoro privatne religioznosti i pseudo-tradicije. Kako je sav „sistem“ kod nas prepušten slučaju vrlo je teško svetootački stajati uspravno. Onda štrčiš i smetaš, „praviš probleme“ rušeći taj jalovi i lažni mir u kojem slabo šta ima crkvenog i Hristovog. I uvek je taj preteći imperativ „zarada“ koja se dobija iz naroda, i zbog toga sve može, ali samo ne možeš da duhovno prevaspitaš narod. Čujem neke starije prote da kažu: ne sme da se „ljuti“ narod? Da su tako apostoli propovedali Blagu vest ne bi bilo nijednog mučenika niti hrišćanina. Umesto pastir da predvodi stado kod nas većinom on prosto hramlje za njim služeći nekim narodno-religioznim stereotipima koji ništa nemaju sa eklisiologijom i našim spasenjem.
 
Kada smo kod spasenja i mučenika, i sami ste bili na mnogim Svetim mestima. Iz tog mističnog dela, da li možete da nam otkrijete gde ste osetili veliku Blagodat?
– Prvi utisak je na mene ostavi sveti Stefan Dečanski, njegove cele mošti. Drugi veoma snažan susret je sa mirotočivom ikonom Iverskom (Montrealskom) kada nas je sa svojim čuvarom posetila u Francuskoj. Tih dana sam video isceljenje jedne katoličke monahinje koja je počela bukvalno živa da truli. Najjači utisak na mene je ostavio Sveti Jerusalim, Grob Gospodnji, i sama po sebi Galileja i to bez nekih opredeljenih mesta. Meni ne treba čudo da neke stvari vidim drugim očima, a što dobro znam da nije nikakav moj psihološki doživljaj duhovnosti. Koliko god puta odem tamo za mene je novo iskustvo. Fascinira me ta realnost „geografskog“ prisustva Gospodnjeg. To može da postane problem od navike, jer ako ideš često na sveta mesta, i još van crkvenog programa, počne da se gubi taj blagodatni strah Gospodnji i sozercanje stvari koje su se tu realno dogodile.
 
Od 2002. godine uređujete sajt Svetosavlja. Ako je hram ambasada neba na zemlji, vi ste ambasador. Pritom ste i začetnik apostolskog misionarenja putem mreže. Vašim misionarenjem na Svetosavlju, stekli ste na hiljade onih koji vas vide kao ličnog duhovnog oca. Kakvi su plodovi vašeg trinaestogodišnjeg misionarenja pri Svetosavlju?
– Plodovi našeg rada na Svetosavlju moraju da govore sami za sebe. Ako toga nema džaba sve to što ću ja da kažem. Uvek sam govorio da je internet nož sa kojim možeš da režeš hleb ili da ubiješ čoveka. On može da bude opasna stvar onako kako je prepodobni Justin Ćelijski u svom Stoslovu govorio za mnogo inferiornije novine: „Od kada je kod nas čitanje novina postala jutarnja molitva modernog čoveka, on se uraganski degeneriše u podčoveka, čiji je i prvi i poslednji potomak – nečovek“. Tako i internet. Opasnost od interneta je ogromna i mislim da on degeneriše čoveka ovako kao reče sveti srpski Avva. A, u duhovnom isto tako, jer je on sigurno za sve nas postao jutarnja i večernja molitva. I ako to što se predlaže na internetu nije strogo i sa savešću usmereno, na njemu lako može da se zatruje bilo ko. Nažalost velika je to „sila“ i nju ni na tren Crkva ne sme da omalovaži i da potcenjuje, već mora pastirski budno da motri.
 
Vaš primer sledili su i otac Gavrilo iz manastira Lepavina, Pouke, Borba za veru, fondacija Prijatelj Božiji, Istinoljublje monaha-nemonaha Antonija… Interesuje me vaše viđenje misionarenja na internetu.
– Misionarenje putem interneta sigurno da je moguće, ali iziskuje ogroman trud i vreme, ozbiljnost i još više – odgovornost. To ne sme da bude hobi. U tom Sajber svetu ima svakojakih ljudi, i onih koji sa svojim zlim rušilačkim silama služeći satani jedino mogu da postoje kao neljudi. Oni se obično kriju, jer su po prirodi slabići, a razni sajtovi su za to odlična mesta. Čim otvoriš neki sajt možeš da razumeš kako je uređen, sa kojom namerom i kakvu poruku šalje. I u tom „odnosu“ ostvaruje se greh: odnosom čoveka prema Bogu i čoveka prema čoveku sve jedno što se to dešava u nekom tamo etru. Štetan odnos „sajber savest“ ne može da opravda, da je to sad neka nestvarnost u kojoj može da se ostvari zanimacija, taj dokonluk sa nečistim unutrašnjim pobudama. Moramo odlučnije da govorimo da je to isti greh kao kada se uživo svađaš sa čovekom, i ne daj Bože, želiš mu zlo. Isti su duševni porivi, ista su osećanja, ovako „uživo“ ili preko interneta. Masa anonimusa ne mogu to da shvate. Bilo je u istoriji Crkve anonimusa, ali samo zbog smirenja, da se ne zna ko čini to dobro, ili piše svetootačke knjige i slično. Ali, ovi naši anonimusi postoje da kriju svoje rušilačke strasti. Ovo može da bude pojava psihološke prirode u toj podeljenosti čoveka, kada on živi sa dve ličnosti i njega to ispunjava, jer oni su u stvarnom životu licemerno tu negde pored nas smeškaju nam se i odobravaju, ili su čak naši bliski „prijatelji“. Iz takvog odnosa izliva se nekoliko strašnih grehova. Nažalost, to oni ne razumeju niti ima ko da ih nauči.
Čini mi se da smo Božijom pomoću još od prvih dana postojanja liste „Svetosavlje“ ove stvari odmah razumeli i na tim jasnim postavkama pravili sajt. Uspeli smo da sačuvamo „živi odnos“ (strogo na to gledamo), da ljudi na tastaturi shvate da govore sa čovekom, a ne sa nekom tamo apstrahovanom ličnošću, po onom poznatom: ako ne postoji čovek onda ne postoji ni greh. Mora da se razume da nema nikakve razlike u izražavanju naše slovesnosti ili rušenju iste, radili mi to mi „uživo“ ili na internetu, jer je „odnos“ (religio) isti. Treba da se shvati da čovek i preko Interneta može da pogubi dušu nečovečnim odnosom prema „čoveku pored nas“. Ako je svima nama izvesno da preko Interneta može da se izvrši najgnusniji kriminal, tako isto može da se u tom pogrešnom hrišćanskom odnosu ostvari užasan greh. Bojim se da kada ljudi u svojoj potpunoj privatnosti i opuštenosti sednu pred tastaturu da uopšte ne misle o tome.
 
Kako je došlo do toga da krenete sa misionarenjem na Svetosavlju?
– Kada sam dobio kanonski otpust iz Žičke eparhije od meni mnogo dragog vladike Stefana, tadašnji arhijerejski zamenik prebacio mi je rečima: „Lepo, SPC ga školovala, a on ode u Rusku?“ I o tome sam razmišljao i još uvek razmišljam. Kada se ukazala mogućnost da mogu ovako da se prenose istine vere i da se uči o Crkvi, rešio sam da na ovaj način budem pastirski prisutan u mom narodu. To je neki tip mog duga. Nije baš lako, jer dosta vremena oduzima. Sada dobijam kritike drugačije prirode: „A, šta nam on iz Ruske Crkve „zavodi red“ u Srpskoj?“ Oduzima mi se pravo na Crkvu u kojoj žive moja majka, brat, bliska rodbina, a ovamo isti ljudi tako odvažno pišu traktate o sabornosti i problemu etnofiletizma i slično. Moji motivi su iskreni, jer vidim da je potrebno u bukvalnom smislu misonarenje u našem narodu. Ponekad je potrebno i dostojno suočavanje sa crkvenom vlašću, kada stvari ne smemo da prećutimo, a sve radi Crkve. I taj odnos treba vrlo mudro izbalansirati, uklopiti, pri tom i ono nikada i ničim odmenjeno poslušanje za bilo koga u Crkvi, taj kanonski odnos: kulturu jezika i hrišćanskih osećanja sa istinom i revnošću za nju. To uopšte nije lako da se ostvari.
Profane misli odmah osuđujemo i eliminišemo, jer često se susrećemo sa tim agresivnim načinom „svedočenja“ o veri ili pak nekim „reformama“. Svako ko se ponaša na „Svetosavlju“ kao u crkvenoj porti ili čak hramu on je dobrodošao i naš je brat ili sestra u Hristu. Mi nemamo vremena na umnu gimnastiku i forumaška žongliranja, ta praznoslovlja svih vrsta koja su i crkvu i državu dovela do ovih sudbina.
 
Stiče se utisak da i na mreži danas imamo „leve“ i „desne“, „zilote“ i „liberale“. Nije lako odrediti koji je put tu onaj srednji – carski put… Neki od portala profilisani su proekumenističkim duhom, kako ste pisali, prema: „Uvozu tehnologije, ali i teologije sa Zapada…“ Neki drugi toliko su ostrašćeni da im i navijači Zvezde i Partizana ne mogu parirati. Tu mislim na psovke, karikature i kletve upućene vladikama od strane vernika…
– „Levi“ ili „desni“ mogu da se pojave samo onda kada se oni za to dovoljno udalje od učenja Crkve. To je aksioma od koje uvek treba da se pođe. Religioznost može da bude svakojaka, čak i ona besmislena nek je i dalje po spoljašnjoj formi „hrišćanska“. Kada mi započnemo da govorimo o sebi, a sve manje o Crkvi tada nastaje taj konflikt, i on biva samo po našem izboru, a ne Crkve. Kažu da je nešto u prošlim vekovima u odnosu na nas pogrešila, promašila, uvredila nas, ponizila, držala zaostale…? Tada ona uopšte nije razumela ovo naše vreme, naše „novo doba“, tako i nekog novog („savremenog“) Hrista, u odnosu na teološku dogmu da je Hristos uvek isti: juče, danas i sutra. Kao da smrti i truleži i ludila (duhovna trulež) u nama u ovom novom dobu ima manje?! I kada ljudski establišment u Crkvi, koji je sam po sebi racionalizam, stavlja na margine pre svega njenu tainstvenost blagodatnih ontoloških izraza (izliva) koji su jedini prenos znanja i saznanja o njoj, tada se u njoj pojavi ovaj tip ljudi sa svojim ličnim agendama. Mitropolit Antonije Hrapovicki je njih opisao kao „ruske Jeline“ („naučno-filosofska“ hrišćanska misao), i „ruske Jevreje“ kao predstavnike agresivnog tradicionalizma i svega onog što on sam po sebi nosi. Kada čitam tu njegovu propoved jasno vidim današnju sliku u dešavanjima u SPC, a i šire.
 

 
Rusija je stradala pod crvenima 70 godina, koliko i Judeji pod Vavilonom. Srbija upola kraće, ali sasvim dovoljno dugo da dobijemo neke našim korenima nepoznate generacije. Iz odnosa komunističko-ateističkih sa jedne, i kripto-kapitalističkih sa druge strane, kao da se rađaju monstrumi kakve svet još nije video. Danas u vestima redovno gledamo o slučajevima brutalnih ubistava, kasapljenja, samoubistava… Nešto što se dešavalo jednom godišnje danas je sasvim normalna pojava. Prema rečima Svetog vladike Nikolaja, najveći je mrak tamo gde je bilo najveće svetlo. Kako iz ugla duhovnosti gledate na sve ovo?
– Pa, već smo nešto malo napomenuli rečima svetog oca Justina, našeg dubokog mislioca koji je gradio bogoslovlje na čistoj crkvenosti. Čovek postaje nečovek i to je to. Sve se na tome završava. Plod toga je ljudska tragedija, a zar nje danas ima malo? Patrijarh Pavle je razvio najdublju teologiju, a u najkraćoj formuli koju sam ikada do sada čuo: Budimo ljudi, a ne neljudi. Logos se ovaplotio da čoveka vrati u Čoveka. To je realnost ljudskog pada, i on – pad, jeste realnost koju mi vidimo u ovom zlu koje pomenusmo. Rušilačka sila zla iz svog duhovnog sveta traži čoveka, vrbuje ga svime i svačim prelestnim iz „ovog veka“ samo da bi on pristao da bude sasud i provodnik zla. Čovek ovaploćuje zlo i prenosi ga u stvarnost, jer je Satana samo duh. I tu je sve jasno. Kada čovek počne da mu služi, mi vidimo ove pojave. Ako budemo apstrahovano gledali na „religiju“, „veru“, „pravoslavlje“ mi nikada nećemo moći da razumemo ove stvari. Pre svega treba dobro pročitati i razumeti Hristova iskušenja, tu samu suštinu šta je Satana hteo od Njega, jer mu nije bilo jasno „A, ko je On?“ On je na prvi pogled samo malo tražio: da se Bogočovek u kojem je kao i Arije video samo čoveka, da mu se pokloni. Danas čovečanstvo upravo to radi, traži da „kamenje postanu hlebovi“ i taj tip čuda, površan i za oči, a ne dubinu srca i uma.
 
Sa druge strane, ima dosta pokajnika. Nekada se zbog komunista nije smelo ići u Crkvu – danas se od komunista ne može ući u Crkvu. Kako vidite taj preobražaj u Rusiji i u Srbiji?
– Pokajanje je divna stvar. Pokajnici je takvom čine da ona bude nešto prelepo i preduboko što nam je Bog dao, potvrdivši da je u „Svoje obitelji“ prvo primio pokajnika. Pokajnica je Njega prva videla vaskrslog, da joj ovi pravedni čak nisu poverovali. Tako smo i mi u pokajanju „blaženi“ koji ne videvši Njega poverovasmo. I danas postoji komunizam u Rusiji i predsednik te partije ide u RPC i videh da se krsti. Komunizam sam po sebi nije problem dok on ne postane patološka ideologija. On je partija kao partija, tipa „carevo- caru“ sve dok mu se ne ubrizgaju inekcije psevdoreligije. I tu je bio problem sa našim narodom, i uvek je problem.
Pogrešna religioznost je najviše zla donela čovečanstvu, a danas više nego ikada. Šta je to „religijo“ ako i „đavoli veruju i drhte“? Ili koja je korist SPC što se ogromna većina nacije izjašnjava (ispoveda) kao pravoslavno-verujući? Problem je ta pogrešna religioznost, ona jalova i na kraju besmislena. Ona je začeta još u vremenima svetog cara Konstantina, kada je postojao pokušaj izmirenja „kneza ovog veka“ sa Hristom koji ga je u gore pomenutom iskušenju odbacio. To se desilo istorijski u pojavi gnosticizma, koji je doktrinarno uzeo za cilj da „primiri“ hrišćanstvo sa mnogoboštvom. To je bila politička reakcija gubitnika u mnogobožačkom stroju Rimske imperije, kada inteligencija traži svoje novo mesto u političkom aparatu. Tu istu ideju filosofsko-teološki danas zagovara ekumenizam, u bukvalnom pojmu tog termina, i već jednom mora da se prizna da on nema ništa sa misionarenjem među inoslavnima. To je naša utopija. Pravoslavci su slabi da tako svedoče o Crkvi, čak nesposobni, a u smislu nedovoljno obrazovani da na istim skolastičkim postulatima svedoče o Hristu u ogrezlom jeretičkom svetu. Kada bi najzad shvatili da je naše jedino i najjače oružje koje imamo, a sve manje ga vidimo – ono pred kojim je poklekao neznabožac – veliki ruski knez Vladimir. U tome je najjača sila Pravoslavlja, ali nažalost, ni „levi“ niti oni „desni“ danas to ne razumeju.
 
Svedoci smo popularizacije raznih jeretičkih učenja, i kultova rodnoverskih… Vizantiju su iznutra urušavali Grci koje su huškali pričama o njihovoj slavnoj istoriji. Danas Srbi sve češće slušaju slične bajke: šire se pamfleti koji promovišu Srbe kao najstariji narod. Mada smo „najstariji“ jedino ukoliko gledamo demografsku kartu koja kaže da ćemo uskoro imati više korisnika koji koriste pelene za odrasle, nego za decu. Kako komentarišete te kultove koji se klanjaju nekakvim starim Slovenskim „bogovima“? Da li njihovo popularisanje ima za cilj odvraćanje od Svetosavskog puta?
– Erozija našeg nacionalnog bića i osnovnih vrednosti našeg postojanja je u svom procesu naše degradacije pri kraju. Mi se nalazimo na infuziji da ne bi masovno izvršili eutanaziju. Pomalo nam daju da ne bi bilo opšteg haosa. Priznajmo to ako želimo da ikada budemo onaj feniks i ponovo prkosno ustanemo. Maštanja i hvalisanja da je danas kod nas bolje jeste samo arogantnost u odricanju stvarnosti. Mi svesno okrećemo glavu da ne vidimo da je ona tu, u nama, to malodušje i depresija, da nas to svakodnevno ruši. To je nešto najstrašnije što je moglo da nam se desi, da smo izgubili sve vrednosti sa kojima može da se opstane u ovom životu. Ovo pitanje za mene je više geopolitičko, i ova sredstva vidim kao jedno od najopasnijih oružja. Sa tim istim oružjem se pokušavalo u Rusiji, sa istim oružjem je Ukrajinski ili Maloruski narod izgubio realnu nadu, i istim tim oružjem smo i mi okupirani. Ono je kao ratni kameleon, možeš da ga nazoveš Jehovinim svedocima (modernim Arijevcima), subotarima, pentekostalcima, baptistima… A, kod nas boja mu je drugačija, onako transparentna kao i sam naziv vere. Zove se „unija“ i unijata. Njena suština je laž, jer laže dok se predstavlja. Spolja u svemu je pravoslavna slika, a iznutra sva papistička, ne samo eklisiološki nego još više geopolitički. Pod tim velom prevare i laži ratuje se i za Srbiju, a konkretno mogu da kažem raspravoslavljavanjem našeg naroda, ako ne to onda razbožavanjem, jer oba sredstva ostvaruju isti cilj. Sa nama se „ratuje“ tzv. akademskom teologijom koja se izražava u nekim segmentima evharistijske teologije, što je najprostije rečeno implementacija unijatizma na našim prostorima.
 
Recite nam nešto više o tim jeresima iz ugla geopolitike.
– Jeresi su stara klica političkih vizija vrlo pametnih i sposobnih ljudi sa kojom su stvarali, čuvali ili pak rušili imperije. To je stara metoda koja se danas u centrima ljudske moći dobro izučava. Ona je mnogo opasna, jer ako je i primetiš ona je toliko jaka da te još može proglasiti da nisi zdrav. Dakle taj antipod, ta naša svest realnog saznanja je u velikoj opasnosti. Ako prihvatiš borbu protiv ovakvog načina vojevanja postoji psihološki podignuta ruka koja ti preti da te proglasi konspirativnim, čak van uma, da zdrave stvari uprljaju teorijama zavera i konspiracijom. Opet, iz te iste kovačnice na svetsku pijacu se izbacuju i razne konspiracije da se čovek sve teže snađe u toj zbrci. To je superiorna ekspertiza današnjih centara ljudske moći i njihove pravde, koja se dobro izučava i primenjuje kao oružje nad narodima. Primera radi, Makedonce su ubedili da su „Egipćani“; Ukrajince da su „ukri“ kada umesto Bogu „slavu“ daju Ukrajini, nas Srbe naši nesrbi ubeđuju da smo bezmalo izgnani iz raja. U ovakvoj situaciji nekom je mnogo potrebno da se time bavimo i ne vidimo stvari koje treba da rešavamo. Realno obrazovanog, duhovno potkovanog čoveka ovim stvarima nikako ne možeš da sablazniš. Sablažnjavaju se oni koji misle da su preobrazovani, kao i oni „nadsrbi“ koji smatraju da je srbstvo veće od hrišćanstva (doživeo sam i to da čujem).
 

Erozija našeg nacionalnog bića i osnovnih vrednosti našeg postojanja je u svom procesu naše degradacije pri kraju
 
Agresivni protestantski „sola skriptura“ pristup i dalje je u ofanzivi. Iako postoji bezbroj njihovih frakcija, svaka od njih tvrdi kako je upravo ona „generalni distributer istine“ i tumač Svetog Pisma.
– Protestanti su nastali tako kada su ljudskim rezonom, a bez blagodati Božije i poslušanja rešili da isprave stvari u Crkvi. Neki kažu da Luter nije znao za Pravoslavlje u šta sumnjam, jer njemu je verovatno i kod nas zasmetalo – Predanje. Protestant, čovek, rešio je da može bolje sve to da sredi od Bogočoveka. Znate, toga pomalo vidimo i kod nas u SPC, kod nekih ljudi koji se danas koriste istom metodikom. Ta religiozna pragmatičnost je najveća protestantska vrednost i kasnije se ona pretočila u biznis, ništa manje i u diplomatiju. Mnogo čega lukavog ona sadrži što nepobitno dokazuje današnja filosofija socijalno ekonomske doktrine. Sve to slabo šta ima sa Hristom, jer protestanti biraju kakvog Hrista žele, dok mi vidimo Hrista kakav On jeste. Mi Ga vidimo onakvog – kojeg na svakodnevnim službama Liturgije jednog prostog kosmičkog dana sozercavamo i saznajemo. Dakle nije dovoljno ni videti, nego treba i upoznati.
Pored rečenog protestant ne voli istoriju u šta sam se mnogo puta uverio. On ne zna da je Crkva Pedesetnice starija od Evanđelja po Mateju, a da im ne govorimo o poslednjoj kanonskoj knjizi koju sadrži Biblija. I kada im tako kažeš, nastaje tišina. Sola Scriptura ili samo Biblijom kroz ovaj život i njom objašnjavati sve stvari govori još nešto: „čuvaj se čoveka jedne knjige“.
Sa Biblijom je najlakše manipulisati, umišljati, što posebno govore prosti ljudi prostih zanimanja kao Džozef Smit i Čarls Rasel, koji se itekako oslanjaju na svoje lične vizije i „predanja“. Ako je cilj da se uništi Pravoslavlje u našem narodu, da, ovakvi ljudi imaju tu šansu. Kao prvo, dovoljno je da samu Bibliju predstave kao „svoju knjigu“ i da naš čovek vidi „opasnost“ u njoj. Naš čovek je toliko neobrazovan da Bibliju smatra sektaškom knjigom, jer on veruje u neko Pravoslavlje koje je protiv te sektaške knjige. Zato što sektaši pred njihovim vratima mašu njom. Ako sektaši samo to uspeju i predstave Bibliju u nekoj sektaškoj konotaciji, oni već imaju veliki uspeh. Nas brine što prosečan čovek ne čita Bibliju, a onaj koji je čita ne postoji ništa da mu pomogne da je pravilno razume, jer ga više niko ne uči. Ranije ga je Crkva učila sa svojim bogatim bogoslužbenim tekstom, ali sada naš čovek posle Vukove reforme ni njen jezik više ne razume. Sa svih strana nam se zatvaraju vrata.
 
Neko ko je na putu traženja Boga danas lako može biti zbunjen. Sa jedne strane Perun i kompanija, sa druge protestanti, a sa treće zagovornici ekumenizma i mešanja istine i laži, zlata i blata, „budu i vudu.“ Prisutan je i klerikalizam određenih otaca koji hoće da gospodare, a pozvani su da služe… Justinovci su uživali veliki ugled u RZPC. Šta se dogodilo? Nemoguće je ne uočiti evidentne promene i odstupanja od onoga što su nekada zagovarali. Viđamo u medijima da su rado viđeni u Vatikanu, neki poput Lavrentija vodili su desetine sveštenika na poklonjenje papi… Kako prosti vernik da gleda na takva dešavanja?
– Mislim da prosti vernik ne razume ko su Justinovci, jer da intelektualno znaju za prepodobnog Justina oni bi se lakše snalazili u ovom pitanju. To što malo razume za ovo što vi kažete nema načina da bilo šta promeni. Kako je sva ta logistika crkvene juridike u rukama više crkvene vlasti za te probleme je najviše ona odgovorna. Bojim se da se viša crkvena vlast začaurila u svoj svet, i ona iz njega slabo čuje, a šta misli i govori njena eklisiološka „osnova“ na kojoj ona jedino može da postoji, prvo dogmatski zatim i finansijski. Do „Justinovaca“ onaj narod kojeg više nema je po svojoj prostoti i ontološkom prizivu bio više prisutan u našim crkvama. Crkve su bile punije do ove obnove. Želeo bih da napomenem da je reč o crkvenosti bez pompe nekog slavlja, jer sada u ovim danima i država i crkva često zajednički slave određene događaje. Samo tada vidimo crkve pune, čak i odavde mi možemo da vidimo da manje ljudi dolazi na prosečne službe nego ovde u Dijaspori.
Ja koji sam na neki način bio vezan za „Justinovce“ bio sam romantičar i verovao da će da preporode ovu naciju, jer jaka Crkva može vrlo dobro da utiče na državu. Bojim se da osim episkopa Marka „Justinovci“ nisu zadržali teološku doslednost, a ako hoćemo i tu spoljašnju akademsku principijelnost. Od kada je sv. Justin telom umro ni kod jednog ne mogu da pratim bogoslovski kontinuitet, a po njihovom uzrastu već je vreme za neku sintezu bogoslovlja da nam predaju. Artemije se u svom tradicionalizmu isto udaljio od Justina da je sada i njega teško povezati sa njim, a vidim da je sada aktuelan poziv da ponovo razgovara sa SPC. Razumem da je situacija u kojoj se obreo teška i traži neko teološko opravdanje. Bogoslovsku sintezu koju je Justin nama ostavio tačno znamo šta je ona, pre svega šta je on video kao opasnost za SPC i uopšte naše spasenje. Ovo što neki iz njih govore ničim nas ne vodi njemu niti pak njegovom duhovnom ocu Mitropolitu Antoniju, nego upravo poricanju njihovog bogoslovlja.
Episkop Atanasije Jeftić je u jednom intervju u Parizu na njemu poseban način uvređeno rekao da on nije nikakav „Justinovac“ nego da je njegov učitelj mitropolit Antonije Hrapovicki. Bogoslovlje mitropolita Antonija pratim i izučavam već 30 godina i mi u RZPC njime i živimo, i slobodno mogu da kažem da danas slabo šta njegovo vidim kod episkopa Atanasija. „Udaljavanja od latinske teologije“ (njegov tvorac je pomenuti mitropolit) u nekim današnjim izražajima udaljavanje je i od samog Pravoslavlja. Stvari koje danas čujemo nije Justin govorio, niti Hrapovicki, niti kasnije Florofski čak ni liberalni Šmeman. Oni su se ipak držali crkvenosti kada su govorili o akademskom bogoslovlju i teško mogu da ih povežem sa ovima novim u srpskoj teološkoj misli. Poražava me ta teološka eklektika, taj kako sam već jednom rekao, „uvoz sa zapada“ osim tehnologije i „teologije“, koja je kristalno jasno iz raskolničkih crkvenih struktura. Što je najkatastrofalnije sve to kod nas dolazi u velikom zakašnjenju i daje nam lažnu, tj. jalovu nadu. A, to je opasna stvar za nas, ako ni za šta drugo onda za naše dragoceno gubljenje vremena čekajući surogatna rešenja za neku „duhovnu obnovu“ koja je kao pokrenuta kod nas.
Ono što se ovde u SAD govorilo šezdesetih kod nas se odvažno nudi kao veliko otkrovenje, novina u kojoj leže „odgovori“ za trenutne probleme u SPC. Poražava i taj fakt da dok se ovde odriču šmemanizma, čak i njegova supruga to čini kada neke njegove krajnje liberalne misli izbegava da prevede na engleski. A, mi u njemu vidimo neku budućnost? Kada govorimo o Šmemanu i njegovoj evharistijskoj eklisiologiji, kako da izbegnemo da pomenemo Zizjulasa koji sav postoji na njemu. Mitropolit pergamski je prosto ućutkao „Justinovce“, hitro ih sveo sa puta istinitog udaljavanja od latinske teologije i te njene juridike, da se danas u SPC ništa Justinovo nije zadržalo nego upravo skolastički rešavaju stvari. A, ako su Justinovci barem na kratko vreme bili njegovi učenici onda bi morali otvoreno da progovore protiv ovog jarog zagovarača u tananim nitima unijatizma. I njemu je vreme da se postavi poznato stilizovano dijalektičko pitanje: Quo vadis Jovane? Kako to nekada jedan od njih smirivaše episkopa Lavrentija u ondašnjem njegovom privatno ušuškanom ekumenizmu za vreme službovanja u Nemačkoj.
Za mene je pitanje da li danas postoje „Justinovci“ onako kako to i episkop Atanasije na svoj uvek dramatičan način reče, a u odnosu na eklisiologiju oca Justina. Mislim da ne. Lično sve Justinovce (ali „sve“) i dalje pominjem u mom Pomjaniku na svakoj liturgiji koju služim, i molitva je više svakog razočarenja u ljude. Ako se sveti Justin jasno i glasno molio za raskolnika Dionisija, mogu i ja za Artemija, nadajući se da će Gospod nas više smirene čuti pa i to skoro rešiti.
 
Nameće nam se pitanje raščinjenog episkopa Artemija i njegovog nekanonskog proizvođenje episkopa pre neki dan… Čuje se kako je mogao da pozove nekog od episkopa iz Pravoslavnog sveta. Ovako izgleda kao da se niko nije odazvao. Na koji način rešiti ove sve dublje podele? Ili je otišlo predaleko i povratka nema?
– Ne želim ništa da sudim o episkopu Artemiju. Sreo sam ga u Prizrenu i predavao mi je grčki. Bio je pun ljubavi i razumevanja za sve nas, drugačiji od ostalih strogih profesora, ali sa boljim efektom iziskivanja našeg rada. Ubeđen sam da ako bi on na to rukopoloženje pozvao one iz ne kanonskog „ostalog sveta“ da bi mu se na desetine odazvali. Neki bi jedva dočekali. Za mene je veća enigma, a zašto nije pozvao? To čak brine, jer da je to uradio neke stvari bih bolje razumeo. Verovatno se drži principa kanoničnosti, a u njegovoj doktrini koja stoji na ne kanonskom uklanjanju sa svoje venčane eparhije, tj. u odsustvu suđenja. Problematika raskola je vrlo kompleksna i teška, mučna i ubitačna. Da je nešto drugo on bi sa nekim delio svoju eklisiologiju, jer neću da poverujem da je do te mere pao da sada vidi samo sebe kao Crkvu. Ispada da nema nikog na ovom svetu da pravilno misli kao on? Nije to on šta god mu pripisivali. Nek me neko ispravi, pa i oni sami ako budu ovo čitali, ali ja sam ubeđen da on i dalje ne želi da se kompromituje sa raskolničkim strukturama ubeđen u svoj status koji održava odsustvo suda nad njim. Sada široko držimo oči i uši otvorene kako će on da se odazove na ovaj poziv od SA Sabora da počnu da traže rešenje. A, ono je tako blizu, samo kada ne bi bilo gordosti sa obe strane, jer gordost može da prati pravičnost, tipa: ja sam toliko u pravu da ni za pedalj ne popuštam.
Ondašnja „Slobodna SPC“ imala je sumnjivo rukopoloženje svog mitropolita uz pomoć ukrajinske grupe „samosvajtih“, i bilo je dovoljno samo jedno saborno sasluživanje sa tzv. federalcima i hvala Bogu bio je rešen taj raskol. Moguće je da se i ovaj isto tako reši, ali nažalost, danas nemamo „oca Justina Popovića“ da bogoslovski kritikuje ovu opasnu pojavu u našem Srpskom pravoslavnom biću, niti patrijarha Pavla da svojim smirenim i podvižničkim autoritetom pokrene pomirenje, da nek je i po sto puta objavljen kao „sinagoga judejska“. Ako se propusti ova prilika ovaj sicilijanski kamenčić sve više će da žulja u cipeli, i slučaj ep. Artemija nikada neće nestati. Bolje da ovo rešavamo ranije, da nas kasnije ne krive kao loše domaćine vere i jedinstva u SPC. Istorija nikom ne oprašta!
 

Tel Aviv
 
U toku je još jedan Sabor SPC. Kako komentarišete ta zbivanja?
– Na SA Saborima SPC mi odavno ne vidimo eklisiološke rasprave, dijaloge, brige oko učenja, na njima rešenja nekih predmeta vere koji čekaju već dve ili tri decenije. Oni se tamo bave obično „kadrovskim promenama“ – baš tako kako slikovito suvo zvuči za Crkvu. Dakle, bave se tim rokadama arhijereja, odnosom sa javnošću, finansijama itd. Da li je Crkva samo to? Sada kao malo su pokrenuli neke disciplinske postupke. Brine što je to neka finansijska disciplina, a moral i etika kao da nisu važni. Crkvi je važnije to od para? Zatim tu su uvek prisutne stare stereotipske izjave u vezi Kosova, naših krajina… Suštinske stvari se odavno ne iznose na dnevni red, a upravo pitanje: zašto nam narod nije crkven? Kao i to: Zašto se neki takmiče ko će pogrešnije da ovom izgubljenom narodu prenese Pravoslavlje prikrivajući se akademskom teologijom. Dakle, prosto rečeno muljanjem? Pitanje bogosluženja, Tipika i bogoslužbenog jezika kao i prevoda bogoslužbenih knjiga, ili pak vraćanje na crkvenoslovenski jezik nisu ni blizu dnevnog reda. Na ta pitanja ne očekujem odgovor ni u sledećih deset sabora osim ako se neka kataklizma ne desi i zacari pravda Božija.
Ovih dana videsmo da je samo pronevera para ili neka zaduženost moralna i kanonska greška za koju se skidaju glave sa eparhija. Ranije su to bili sveštenici na parohijama a sada je već stigao red na episkope. Uredu, kanoni traže uredan odnos prema crkvenom novcu. Ali prenaglašavanje tog problema grabi pažnju medija sa kojim smo još do juče koketirali. Sada nam oni dolaze glave. Pogledajmo kako nas ismevaju zbog ovih oprečnih odluka koje se menjaju preko noći. Ostavlja se utisak da su nam samo pare osetljivo mesto. Istrošili smo municiju da nam neka žuta štampa i komunisti rade o glavi. Sve je manje zaklona od istine koju odbacujemo. Bavimo se nečim što nam priroda crkve i ne dozvoljava. A, čuvanje vere? Čista i pravoslavna vera, da li je i ona naše osetljivo mesto?
 
Kako vidite veru i nadglasavanje?
– Nadglasavanje ne sadrži svetootačku sabornost koja je jedinomislije ili konsenzus. Tu nema spora, jer na tom principu utvrđeno je da će da radi Svepravoslavni sabor sledeće godine? To je uvek bio jedini model, ali nažalost, došli smo do toga da je nedavno Ruska crkva morala da postavi ultimatum jeladskim crkvama da neće biti igranja sa tom „demokratskom većinom“ koja u Crkvi i ne postoji. A, od toga mi stradamo. To se kod nas dešava zbog toga što Sabor uzima ulogu Crkvenog suda, a ne daje da on pripremi fakte i iznese na Sabor. Zar nismo to „nadglasavanje“ već platili jednim raskolom?
Dakle, ovo što vidimo kod nas čak nije izraz Crkve, nego je sukobljavanje „partija“ u njoj, a tamo gde je sukob nema tog ontološkog jedinstva. Ako je reč o čistki u našem episkopatu onda to treba da se radi izbalansirano i da se rešavaju upadljivi problemi. Pritegnuti postepeno: malo zbog para, malo zbog čistote vere i bogme mnogo zbog morala. Ako je episkop Vasilije tuzlanski smenjen na materijalu koji je, molim vas, „slučajno“ dospeo i na internet, onda taj čovek mora da bude dugo pod zabranom sveštenodejstva sa dugom epitimijom, ili pak raščinjen. A, eno ga on mirno bogosluži protiv svih kanona Crkve. Ovako ispada da je on smenjen zbog toga što je bio jak, pa su jedino te bludne radnje mogle da ga crkveno-politički uzdrmaju i na kraju slome. Imamo i episkopa koji je bio legalno i javno okrivljen za pedofiliju da ga je od te optužbe izbavila pravna tehnikalija – zastarelost slučaja. Ako je za državu slučaj zastareo, kako je onda mogao da zastari i za Crkvu, kada ona ima drugačije obaveze prema moralu i svešteno-služenju, i toj sablazni uopšte.
 
Oče, hvala vam na temeljnoj analizi stanja u Crkvi. Za kraj, nekoliko reči o vašim planovima…
– Planove i dalje nemam osim da budem pastir Hristovog stada. Ne verujem ni u predavanja, ni u pisanje knjiga, a radi samo tog pisanja. Niti verujem u tribine, zvanja i odlikovanja, u sve te sujete ljudske koje predlažu učenje van doksoloških izraza Crkve. Ne pravim nikakve planove, a ako moja propoved samo od sebe počne to da čini, da ona iziskuje određenu pažnju na te stvari ja ću se samo njom upravljati. Ništa ne planiram osim da nikog ne obrukam, pa ni o. Atanasija Jeftića koji mi je to nekoliko puta podvukao: „Pazi tamo da nas ne obrukaš“.
Čini mi se da posle 30 godina mog služenja našoj opštoj i miloj majci Crkvi nisam. Na to pitanje ipak će najbolje da vam odgovori moj arhijerej, Mitropolit Ilarion, Prvojerarh RPZC. Hvala vama na ovom opuštenom razgovoru.
 
27. maj 2015.
 


Pripremio:
Ivan Tašić

Izvor:
Magazin „Hazarder“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *