NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » ISPOVEDANJE VERE PROTIV EKUMENIZMA – SA SABORA PRAVOSLAVNOG SVEŠTENSTVA I MONAŠTVA GRČKE PRAVOSLAVNE CRKVE

ISPOVEDANJE VERE PROTIV EKUMENIZMA – SA SABORA PRAVOSLAVNOG SVEŠTENSTVA I MONAŠTVA GRČKE PRAVOSLAVNE CRKVE

<p claISPOVEDANJE VERE PROTIV EKUMENIZMA
Sa sabora pravoslavnog sveštenstva i monaštva Grčke Pravoslavne Crkve,
april 2009. godine

 
Sveti Revnitelji Pravoslavlja
 
Mi koji smo blagodaću Božjom odgojeni dogmama blagočešća i koji u svemu sledimo Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu verujemo da:
 
Jedini put spasenja ljudskog roda[1] jeste vera u Svetu Trojicu, u delo i učenje Gospoda našeg Isusa Hrista, koje se produžava u Njegovom Telu, Svetoj Crkvi. Hristos je jedina istinita Svetlost[2]; nema druge svetlosti koja bi nas obasjavala, niti drugog imena koje bi nas moglo spasti: „Jer nema pod nebom drugog Imena, danog ljudima, kojim bismo se mogli spasti“[3]. Sva druga verovanja, sve druge religije koje ne poznaju i ne ispovedaju Hrista „došavšeg u telu“[4] jesu plod ljudskog umovanja i đavolskog delovanja[5] koji ne vode pravom poznanju Boga ni novom rođenju kroz božansko krštenje, nego umesto toga, prelešćuju ljude i vode ih u propast. Kao hrišćani koji veruju u Svetu Trojicu, mi nemamo istog Boga sa bilo kojom drugom religijom, niti sa takozvanim mototeističkim religijama, judaizmom i islamom, koji ne veruju u Svetu Trojicu.
Hristom osnovana i Duhom Svetim vođena Crkva ostala je, tokom dve hiljade godina, postojana i nepokolebana u spasonosnoj Istini koju je Hristos doneo svojim učenjem, Apostoli preneli, a Sveti Oci sačuvali. Crkva nije poklekla pod surovim progonima, najpre Jevreja, a posle neznabožaca – tokom prva tri veka; Ona je iznedrila jata svedoka-mučenika i izašla kao pobednik, dokazujući time svoje božansko poreklo. Kao što je Jovan Zlatousti divno rekao: „Ništa nije jače od Crkve… ako se boriš protiv čoveka, ili pobeđuješ, ili bivaš pobeđen; ali ako se boriš protiv Crkve, ne možeš nikako pobediti, jer je Bog najjači“[6].
Kada su progoni Jevreja i neznabožaca prestali i Crkva trijumfovala nad tim spoljnim neprijateljima, unutarnji neprijatelji Crkve stali su da se umnožavaju i da jačaju. Počele su da niču različite jeresi, koje su nastojale da potru i iskvare predatu nam veru, kako bi time zbunile verni narod i oslabile njegovu veru u Evanđelje i Predanje. Opisujući stanje u Crkvi koje je, čak i administrativno, trajalo preko 40 godina, a bilo prouzrokovano Arijevom jeresi, Sveti Vasilije Veliki kaže: „Dogme Otaca su bile sasvim zanemarene, apostolsko predanje presahnulo, navotarije mlađih ljudi bile zapažene u Crkvama; zato su ljudi bogoslovstvovanje (theologizing) zamenili veštim umovanjem (technologizing); mudrost ovoga sveta kao da je uklonila pohvalu Krsta. Pastire su odgonili, a na njihovo mesto postavljali grabljive vukove, koji razgone Hristovo stado“[7].
Ali ono što se zbilo sa spoljnim neprijateljima, zbilo se i sa unutarnjim neprijateljima – jeresima. Preko velikih i prosvećenih svetih Otaca Crkva je, u slučajevima specifičnih, sumnjivih učenja, razgraničila i osigurala pravoslavnu veru odlukama Pomesnih i Vaseljenskih Sabora, i uz saglasnost svih Otaca (Consensus Patrum) u svim stvarima koje se tiču vere. Stoga smo mi sigurni kada sledimo svete Oce i ne pomeramo međe koje su oni postavili. Izrazi „sledeći naše svete Oce“ i „Ne pomerajući međe koje su naši Oci postavili“ predstavljaju pouzdan i ispravan put i sigurnosni ventil za pravoslavnu veru i način života. Zbog toga, ovo su osnovne postavke našeg Ispovedanja:
 
1. Mi neodstupno i neizmenivo čuvamo sve što su Sabori i sveti Oci ustanovili. Prihvatamo sve što oni prihvataju i odbacujemo sve što oni odbacuju; osim toga, izbegavamo opštenje sa onima koji uvode novine u stvarima vere. Mi ne dodajemo niti odstranjujemo bilo koje učenje, niti ga menjamo. Još je sveti Ignjatije Bogonosac u svojoj Poslanici upućenoj svetom Polikarpu Smirnskom pisao: „Svako ko govori suprotno od onoga kako je ustanovljeno – makar taj bio dostojan poverenja, makar postio, devstvenik bio, čuda činio, smatrajte ga vukom u jagnjećoj koži, koji hoće da naudi ovcama“. Sveti Jovan Zlatousti, tumačeći reči Apostola Pavla „ako vam neko propoveda evanđelje drukčije nego što primiste, anatema da bude“ napominje da Apostol „nije rekao – ako bi oni propovedali nešto suprotno, ili ako bi sve izvrnuli, nego – ako bi propovedali makar i najmanju stvar koja vam nije predata, čak i ako bi samo našaptavali, neka budu anatema“[8].
Objavljujući sveštenstvu Carigrada odluke protiv ikonoboraca, Sedmi Vaseljenski Sabor piše: „Sledismo predanje Saborne Crkve, ništa ne izostavismo niti dodasmo, nego, budući naučeni u apostolskom duhu, mi čuvamo predanja koja primismo, prihvatajući i poštujući sve što je Sveta Saborna Crkva primila od početka, nepisano i pisano… jer istinit i najispravniji sud Crkve ne dopušta bilo kakve novotarije u Njoj, niti pokušaje da se bilo šta ukloni. Stoga mi, sledeći zakone naših Otaca, primivši blagodat kroz jednog Duha, ispravno sačuvasmo, bez ikakvih novotarija i oduzimanja, sve ono što se tiče Crkve[9].
Skupa sa svetim Ocima i Saborima, i mi odbacujemo i anatemišemo sve jeresi koje se pojaviše kroz istoriju Crkve. Od starih jeresi koje preživeše do danas osuđujemo arijanstvo (koje još opstaje kod tzv. „Jehovinih svedoka“) i monofizitstvo – ekstremni vid kod Evtihija i nešto umereniji kod Sevira i Dioskora, u skladu sa odlukama Četvrtog Vaseljenskog Sabora u Halkidonu i hristološkim učenjem istaknutih svetih Otaca i Učitelja kao što su sveti Maksim Ispovednik, sveti Jovan Damaskin, Fotije Veliki i bogoslužbene pesme.
 
2. Proglašavamo da je papizam izvorište jeresi i pogrešnih učenja. Učenje o „Filiokve“ – to jest da Duh Sveti ishodi i od Sina – suprotno je svemu što je Sam Hristos učio o Svetom Duhu. Čitav zbor Otaca, i na Saborima i pojedinačno, smatra papizam za jeres, jer je osim „Filiokve“ iznedrio još gomilu drugih pogrešnih učenja, kao što je primat i nepogrešivost pape, beskvasni hleb (hostija), čistilišni oganj, učenje da je Presveta Bogorodica bila bezgrešno začeta, stvorena blagodat, kupovina oproštajnica (indulgencija)… Skoro u potpunosti su izmenjeni učenje i praksa kada je reč o krštenju, miropomazanju, Božanskoj Liturgiji i ostalim svetim Tajnama, a Crkva je pretvorena u ovosvetsku državu .
Savremeni papizam je čak više negoli srednjovekovni papizam odstupio od učenja Crkve, do te mere da on više ne predstavlja nastavljača drevne Zapadne Crkve. On je uveo mnoštvo novih preterivanja u svoju „mariologiju“, kao što je učenje da je Bogorodica sa-iskupiteljka ljudskog roda. Papizam je osnažio (navodno svetoduhovski) „harizmatski pokret“ pentikostalnih grupa. Usvojio je dalje inovacije u bogosluženju, kao što su ples i muzički instrumenti. Skratio je i suštinski razorio Božansku Liturgiju. U oblasti ekumenizma , svojim Drugim Vatikanskim koncilom postavio je osnove za jednu svetsku religiju, priznajući postojanje „duhovnosti“ kod naroda koji pripadaju drugim religijama. Dogmatski minimalizam odveo ga je, usled tesne povezanosti dogme i morala, u minimalizovanje moralnih zahteva, što je dovelo do moralnog pada crkvenih velikodostojnika i povećanja moralnih izopačenja među sveštenstvom, kao što su homoseksualizam i pedofilija.[10] Nastavljajući da podržava „uniju“ – tu karikaturu pravoslavlja, uz pomoć koje zavodi verujuće ljude i sprovodi prozelitizam, papizam sabotira dijalog i opovrgava svoje navodno iskrene namere da dođe do ujedinjenja.
Uopšteno govoreći, posle Drugog Vatikanskog koncila došlo je do radikalne promene unutar papizma i do okretanja ka protestantizmu, pa čak i do usvajanja raznih „spiritualnih“ pokreta „Novog doba“.
Prema svetom Simeonu Solunskom, papizam je Crkvi naneo više štete negoli sve jeresi i raskoli zajedno. Mi pravoslavni imamo zajednicu sa onim papama koji su živeli pre velike shizme i mnoge pape proslavljamo kao svete. Pape iz perioda posle shizme jesu jeretici; one su prestali da budu naslednici Rimskog trona; oni više nemaju apostolsko prejemstvo, jer više nemaju veru Apostola i svetih Otaca. Zbog toga sa svakim takvim papom „mi ne samo da nemamo zajednicu nego ga nazivamo jeretikom“. Pošto su svojim učenjem o Filiokve pohulili na Duha Svetog, On više nije prisutan kod njih i sve što čine lišeno je blagodati. Prema svetom Simeonu, nijedan od njihovih sakramenata nije valjan. „Dakle, novotari hule i daleko su od Duha, jer hule na Duha Svetog, i zato je sve što oni čine bez-blagodatno, pošto su pogazili i i unizili blagodat Duha… i zato Duh Sveti nije među njima i ništa duhovnoga nema kod njih , pošto je sve njihovo novo i izmenjeno i suprotno božanskom predanju“[11]
 
3. Isto ovo se, čak i u većoj meri, odnosi i na protestantizam, koji je, kao potomak papizma, nasledio mnogo jeresi, ali je dodao i mnogo novih. On je odbacio Predanje i prihvatio samo Sveto Pismo (Sola Scriptura), koje, međutim, pogrešno tumači; ukinuo je sveštenstvo sa posebnom svetotajinskom blagodaću, kao i poštovanje svetitelja i svetih ikona; unizio je ličnost Presvete Bogorodice, odbacio monaštvo; od svetih Tajni prihvata samo krštenje i Božansku Evhartistiju, mada je i u njima izmenio i učenje i praksu Crkve; on uči o apsolutnoj predodređenosti (kalvinizam) i opravdanju samo verom. Štaviše, njegov „napredniji“ sektor je uveo žensko sveštenstvo i brak homoseksualaca, koje čak primaju i u sveštenstvo. Ali protestantizmu, iznad svega, nedostaje eklisiologija, jer pojam Crkve, onako kako se ona shvata u pravoslavnom Predanju, kod protestanata ne postoji.
 
4. Jedini način da se vaspostavi naša zajednica sa jereticima jeste da se oni odreknu svojih pogrešnih učenja i da se pokaju, kako bi to moglo biti istinsko jedinstvo i mir: jedinstvo sa Istinom, a ne sa zabludom i jeresju. Kanonska akrivija zahteva da jeretici budu prisajedinjeni Crkvi kroz krštenje. Njihovo prethodno „krštenje“, obavljeno van Crkve, bez trokratnog pogruženja u posebno osvećenoj vodi, i od strane nepravoslavnog sveštenika, uopšte i nije krštenje. Njemu nedostaje blagodat Svetog Duha (Koji ne prebiva kod jeretika i raskolnika), i u njemu takvom nema ničeg zajedničkog što bi nas objedinjavalo, kako ukazuje sveti Vasilije Veliki: „A na onima koji se odvojiše od Crkve više ne počiva blagodat Svetog Duha jer je predavanje (blagodati) prestalo sa onima koji su prekinuli prejemstvo…A oni koji su se odelili i sada postali mirjani, nisu imali vlast ni da krste ni da rukopolažu, jer nisu mogli drugima predati blagodat Svetog Duha od koje su sami otpali“.[12]
Zato je neosnovan i neodrživ nov pokušaj ekumenista da stvore mnenje da mi imamo zajedničko krštenje sa jereticima, kao i njihova tvrdnja da je moguće podupreti jedinstvo Crkve ovim nepostojećim krštenjskim jedinstvom, koje navodno postoji gde god se može smatrati da postoji krštenje.[13] Međutim, u Crkvu se ulazi i postaje se njen član ne bilo kakvim krštenjem, nego samo jednim, jedinstvenim krštenjem, koje su obavili sveštenici koji su rukopoloženi u Crkvi.
 
5. Dokle god jeretici ostaju u svojim zabludama, mi izbegavamo opštenje sa njima, pogotovu izbegavamo opštenje kroz zajedničku molitvu. Svešteni kanoni u celini zabranjuju ne samo zajedničko bogosluženje i zajedničke molitve u hramu nego čak i obične molitve po kućama. Strog stav Crkve prema jereticima izvire iz istinske ljubavi i iskrene zainteresovanosti za njihovo spasenje, kao i pastirske brige da verujući ljudi ne zalutaju u jeres. Onaj ko voli, iznosi istinu i ne ostavlja drugoga u onome što je laž; u suprotnom, bilo kakva ljubav i slaganje sa njime bila bi lažna i pritvorna. Postoji i dobar rat i rđav mir: „jer hvale vredan rat bolji je od mira koji odvaja od Boga“ kaže sveti Grigorije Veliki.[14] A Jovan Zlatousti savetuje: „Ako vidiš da se blagočešće potire, nemoj više voleti harmoniju istine, nego stoj čvrsto sve do smrti… ne izdajući istinu ni u čemu“. A na drugom mestu on ističe: „Nemoj prihvatiti nikakvu pogrešnu dogmu koja se prikriva iza ljubavi“.[15] Ovaj stav Otaca usvojio je i veliki branitelj i ispovednik pravoslavne vere protiv Latina, sveti Marko Efeski, koji svoje Ispovedanje vere u Firenci zaključuje sledećim rečima: „Svi Učitelji Crkve, svi Sabori i celo Sveto Pismo savetuju nas da se klonimo onih koji drugačije veruju i da odstupimo od zajednice sa njima. Dakle, zar ću, prezrevši sve njih, krenuti za onima koji pod maskom lažnog pomirenja pozivaju da se sklopi unija sa onima koji su narušili svešteni i Božanski Simvol vere i koji uvode Sina kao drugog Uzročnika Svetog Duha?[…] Neka mi se nikada ne dogodi ovo, o Utešitelju Blagi, neka nikada ne odstupim u tolikoj meri od sebe i od zdravog rasuđivanja, nego imajući od Tvog Učenja i od Tobom oduhotvorenih ljudi neka se priključim Ocima mojim, odnoseći odavde, ako ne nešto drugo, onda ovo – blagočešće“.[16]
 
6. Sve do početka 20. veka Crkva se nepokolebivo i neizmenivo držala stava da odbacuje i osuđuje sve jeresi, kao što je jasno formulisano u Sinaksaru koji se čita u Nedelju Pravoslavlja. Jeresi i jeretici se anatemišu, svako od njih ponaosob; štaviše, da bi se obezbedilo da niko od njih ne ostane bez anateme, na kraju teksta je stavljena i opšta anatema – „Neka su svi jeretici anatema“.
Nažalost, ovaj jedinstven, čvrst i nepokolebiv stav Crkve postepeno je, od početka 20. veka, napuštan, time što se sledila Okružna poslanica koju je 1920. godine Carigradska Patrijaršija uputila „Svim crkvama Hristovim“. Tada su prvi put jeresi zvanično okarakterisane kao „crkve“ koje nisu odvojene od Crkve, nego su joj bliske i srodne. U Poslanici se preporučuje da „iznad svega treba opet rasplamsati i osnažiti ljubav među Crkvama, tako da ne mislimo više jedni o drugima kao o strancima i tuđinima, nego kao o bliskima i srodnima u Hristu, kao o onima koji su sa-naslenici i sa-učesnici u obećanju Božjem datom u Hristu (videti J. Karmiris, „Dogmatski i simvolični spomenici Pravoslavne Katoličanske Crkve, t. 2, str. 958).
Time je otvoren put za usvajanje, uobličavanje i razvijanje, u okviru Pravoslavne Crkve, jeresi ekumenizma, tog prvobitno protestantskog izuma, koji je sada prihvatio i papa; ovo je svejeres, koja sve jeresi prihvata i ozakonjuje kao „crkve“, čime vređa dogmat o Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi. Patrijarsi i episkopi sada razvijaju i nameću kao učenje novi dogmat o Crkvi, novu eklisiologiju. Prema tom dogmatu, nijedna crkva ne može pretendovati da isključivo ona ima svojstvo katoličanske i istinske Crkve. Umesto toga, svaka od njih predstavlja odlomak, deo, a ne celu Crkvu, a sve one skupa sačinjavaju Crkvu.
Porušene su sve međe koje su sveti Oci postavili; više nema linije razgraničenja između Crkve i jeresi, između istine i zablude. Sada su jeresi „crkve“, a mnoge među njima – kao na primer papizam – sada se smatraju „sestrinskim crkvama“, kojima je Bog poverio da se, zajedno sa nama, staraju o spasenju ljudskog roda.[17]
Blagodat Svetog Duha sada (navodno) postoji i u jeresima, pa se i njihova krštenja – kao i sve druge „svete tajne“ – smatraju punovažnim, valjanim. Svi koji su kršteni, ma kojoj jeresi da pripadaju, sada se smatraju članovima Tela Hristovog, Crkve. Osude i anateme koje su izrečene na Saborima nisu više validne i treba ih ukloniti iz bogoslužbenih knjiga. Sada smo pod okriljem „Svetskog saveta crkava“ i suštinski smo izdali – čak i samim pristankom da tamo učestvujemo – svoju eklisijalnu samosvest. Uklonili smo dogmat o Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi – dogmat o „jednom Gospodu, jednoj veri, jednom krštenju“.[18]
 
7. Ovaj međuhrišćanski sinkretizam sada se proširuje na međureligijski sinkretizam, koji izravnava sve druge religije sa jedinstvenim, bogootkrivenim kroz Hrista poštovanjem Boga, znanja o Bogu i hristolikim načinom života. Dakle, podriva se ne samo dogmat o Jednoj, Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi u odnosu na jeresi nego i osnovni dogmat o jednom i jedinstvenom Otkrivenju i spasenju ljudskog roda kroz Isusa Hrista u odnosu na druge svetske religije. To je najgora moguća prelest, najveća jeres svih vremena.
 
8. Mi verujemo i ispovedamo da je spasenje moguće samo u Hristu. Sve svetske religije i jeresi vode u propast. Pravoslavna Crkva nije tek samo istinita Crkva; ona je jedina Crkva. Jedino je ona ostala verna Evanđelju, Saborima i svetim Ocima, i zato jedino ona predstavlja istinitu katoličansku Crkvu Hristovu. Prema blaženom starcu Justinu Popoviću, ekumenizam je zajedničko ime za pseudo-crkve Zapadne Evrope; u stvari, njihovo zajedničko ime jeste – „svejeres“.[19]
Ovu svejeres su prihvatili mnogi pravoslavni patrijarsi, arhiepiskopi, episkopi, sveštenici, monasi i mirjani. Oni je propovedaju „otkrivene glave“; oni je primenjuju, oni je sprovode u praksi, opšteći sa jereticima na sve moguće načine – kroz zajedničke molitve, razmenu poseta, pastirsku saradnju, i na taj način oni suštinski sebe izopštavaju iz Crkve. Naša pozicija, zasnovana na sveštenim kanonima Sabora i primeru Svetih, očigledna je. Svako sada mora preuzeti sopstvenu odgovornost.
 
9. Postoji, takođe, i kolektivna odgovornost – i to ponajviše naših ekumenstvujućih jeraraha i bogoslova – i prema vascelom pravoslavlju, i svakoga od njih prema sopstvenoj pastvi. Njima, sa strahom Božjim i ljubavlju, izjavljujemo da je ovakav njihov stav i njihova otvorenost prema svim ekumenističkim aktivnostima podložna osudi u svakom pogledu, zato što:
 
a) u praksi osporavaju našu pravoslavno-svetootačko predanje i veru;
b) seju sumnju u srca svoje pastve i zbunjuju mnoge, vodeći time ka podeli i raskolu, i
v) deo vernih zavode u prelest i time u duhovnu propast.
 
Zato izjavljujemo, iz gore navedenih razloga, da se oni koji se kreću u okvirima ovog ekumenistički neodgovornog ponašanja – kakav god položaj zauzimali u Crkvi – suprotstavljaju predanju naših Svetih i, sledstveno tome, suprotstavljaju se njima.
Zbog toga njihova pozicija mora biti odbačena i osuđena od svih jeraraha i od vascelog vernog naroda.
 
Napomena:
 
Ko god od sveštenika, monaha, monahinja i mirjana želi da učestvuje u ovom malom svedočenju pravoslavnog ispovedanja, može to učiniti tako što će napisati:
„Saglasan sam sa Ispovedanjem vere protiv ekumenizma, i potpisujem ga“
Ovu izjavu mogu, navodeći svoje ime i svoj crkveni, manastirski ili profesionalni status, poslati na ovu adresu:
 

Časopis „THEODROMIA“, p.fah. 1602, Solun 541 24, Grčka
Faks +302310276590

email : [email protected]
 
Ovo Ispovedanje vere su potpisali, kao prvi nagoveštaj, dole potpisani, a potpisaće još mnogi:
 
Mitropolit pirejski Serafim
Mitropolit gortinski i megalupolijski Jeremija
Mitropolit kiterijski i antikiterijski Serafim
Arhimandrit Josif, iguman man. Ksiropotama, Sveta Gora
Protoprezviter Jorgos Metalinos, počasni profesor Bogoslovskog fakulteta Atinskog univerziteta
Protoprezviter Teodor Zisis, počasni profesor Bogoslovskog fakulteta Solunskog univerziteta
Arhimandrit Marko Manolis, duhovnik i predsednik „Svegrčkog pravoslavnog saveza“
Arhimandrit Atanasije, iguman man. Stavrovuni, Kipar
Arhimandrit Timotije Sakas, iguman man. Paraklit, Oropos
Arhimandrit Kiril Kehangioglu, iguman man. Pantokrator, Melisihoru, Lankada
Arhimandrit Saranti Sarantu, starešina hrama Uspenja Presvete Bogorodice, Amarusija, Atika,
Arhimandrit Maksim Karavas, iguman man. Sv. Paraskeve, Milohori, Ptolomeida
Arhimandrit Grigorije Hadžinikolau, iguman man. Svete Trojice, Ano Gazeja, Volos
Arhimandrit Atanasije Atanasiu, iguman man. Veliki Meteori
Arhimandrit Teoklit Bolkas, iguman isihastrije sv. Arsenija Kapadokojskog, Halkidiki
Arhimandrit Hrizostom, iguman kinovije Josija Nikodim, Pantalofos, Gumenica
Arhimandrit Teodor Dijamantis, iguman man. Panagija Molintoskepasti, Konica
Arhimandrit Palama Kirilides, iguman man. Rođenja Presvete Bogorodice, Kalipetra, Verija
Arhimandrit Lavrentije-Gracijas, Mitropolija Florine, Prespe i Eordije
Arhimandrit Meletije Vadrahanis, Mitropolija Florine, Prespe i Eortije
Arhimandrit Pavle Dimitrakopulos, man. Preobraženja Gospodnjeg, Mucijala, Verija
Arhimandrit Ignjatije Kalicopulos, man. Sv Paraskeve, Milohori, Ptolomeida
Arhimandrit Simeon, man. Svete Trojice Ano Gazeja, Volos
Arhimandrit Avgustin, man. Svete Trojice, Ano Gazeja, Volos
Arhimandrit Amvrosije, man. Svete Trojice, Ano Gazeja, Volos
Starac Grigorije, jeromonah, Danilovska isihastrija, Katunakija, Sveta Gora
Starac Evstratije, jeromonah, man. Velika Lavra, Sveta Gora
Starac Filip, jeromonah, koliba sv. Atanasija Velikog, Mala Sveta Ana, Sveta Gora
Jeromonah Atanasije, Danilovska isihastrija, Katunakija, Sveta Gora
Jeromonah Nikodim, Danilovska isihastrija , Katunakija, Sveta Gora
Jeromonah Nifon, Danilovska isihastrija, Katunakija, Sveta Gora
Jeromonah Hrizostom, koliba sv. Đorđa, Mala Sveta Ana, Sveta Gora
Jeromonah Onufrije, koliba Časnog Preteče, skit Svete Ane
Jeromonah Azarije, koliba Časnog Preteče, skit Svete Ane, Sveta Gora
Jeromonah Gavrilo, koliba Panagije Jorgepikos, man. Pantokrator, Sveta Gora
Jeromonah Pantelejmon, koliba Svetog Pantelejmona, man. Pantokrator, Sveta Gora
Jeromonah Tihon, koliba Pantokratora, Malihori
Protoprezviter Lambros Fotopulos, starešina hrama Svetog Kozme Etolskog, Amarusija, Atika
Protoprezviter Jovan Fotopulos, starešina hrama Sv. Paraskeve, Atika
Protoprezviter Atanasije Menas, Lutraki, Korint
Protoprezviter Elefterije Palama, Sveti Hristofor, Ptolomeja
Protoprezviter Konstantin Magdalis, starešina hrama Svetog Konstantina, Volos
Protoprezviter Fotis Vezinas, profesor, Mitropolija Lagade
Protoprezviter Antonije Buzdekis, starešina hrama Svetog Nikole, Nikeja, Pirej
Prezviter Dionisije Tacis, Konica
Prezviter Dimitrije Psaris, starešina hrama Svetih Arhangela, sesklon, Esonija
Prezviter Evtimije Antonijadis, Mitropolija Larise
Prezviter Anastasije Gocopulos, starešina hrama svetog Nikole, Patra
Prezviter Jorgos Papageorgiu, Mitropolija Dimitrije
Prezviter Petar Hirš, Petrokeresa, Halkidiki
Prezviter Teofan Manuras, starešina hrama Svetog Atanasija, Velestino, Magnezija
Đakon Teolog Kostopulos man. Svete Trojice, Ano Gazeja, Volos
Prezviter Pashalije Jinudis, Mitropolija Larise
Prezviter Jorgos Dijamantopulos, Lavra, Mitropolija Mezogije
Prezviter Vasilije Kokolakis, starešina hrama Časnog Krsta, Holargos, Atika
 


 
NAPOMENE:

  1. Pogledaj raspravu Genadija Sholarisa, Patrijarha Carigradskog: „O jedinom putu spasenja ljudskog roda“ u „Sabrana dela 1-8“, Pariz, 1928-1936, publ. L. Petit – X. Siderides – M. Jugie, Vol. III, 434-452.
  2. Jn. 8,12 : “ Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom, neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života“. Jn.3, 19: „Svetlost dođe na svet, a ljudi više zavoleše tamu negoli svetlost“.
  3. D.Ap. 4,12.
  4. 1Jn. 4,2-3: „Svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je; a svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga; i to je duh antihrista, za koji ste čuli da dolazi, i sada je već u svetu“.
  5. Vidi Pouke Sv. Kozme Etolskog, I. Menunos, „Učenje Kozme Etolskog (sa biografijom), Atina, A1, 37, str. 142: „Sve vere su lažne, krivotvorene, sve su od đavola. Ovo sam shvatio kao istinito, božansko, nebesko, ispravno, savršeno, iz mojih i vaših reči: da je vera pobožnih pravoslavnih hrišćana dobra i sveta, i da mi moramo verovati i biti kršteni u ime Oca i Sina i Duha Svetog“.
  6. „Beseda pred progonstvo“ 1, EPE 33, 186.
  7. Pismo 90, „Najsvetijoj braći i episkopima na Zapadu“, 2, EPE 2, 20.
  8. Gal. 1, 9. Beseda na Poslanicu Galatima, 1, PG 61, 624.
  9. Mansi, 13, 409-412.
  10. Moralnu raspuštenost i dekadenciju, čak i među sveštenstvom, uočio je još početkom 15. veka sveti Simeon Solunski („Šesnaesta dogmatska poslanica“ u D. Balfur, sveti Simeon Solunski, „Bogoslovska dela“, Vladatonska zbirka odlomaka 34, Colun 1981, str. 218: „Štaviše, oni uopšte ne smatraju, čak ni sveštenici, da je pakao plata za blud, nego bestidno bludniče sa konkubinama i mladićima, i pritom svaki dan služe u crkvi“. Isto, 15, str. 216: „Oni ne slede evanđelski način života; jer za njih nikakva raskoš ni blud nisu stvar dostojna osude, niti bilo šta drugo što nije dopušeno hrišćanima“. Moralna dekadencija koja se u novije vreme zapaža čak i kod pravoslavnih sveštenika, jeste posledica ekumenističkog liberalizma i sekularizma.
  11. Dijalog 23, PG 155, 120-121, Poslanica o blaženstvu 5, u D. Balfur, Simeon Arhiepiskop solunski, „Bogoslovska dela“, Vlatadonska zbirka odlomaka 34, Solun 1981, str. 226.
  12. Prva kanonska poslanica, Amfilohiju Ikonijskom, Prvi kanon.
  13. U tekstu 9. Generalne skupštine Svetskog saveta crkava održanog u Poro Alegreu u Brazilu 2006. godine, koji su prihvatili i predstavnici Pravoslavnih Crkava, a koji je naslovljen „Pozvani da budemo jedna crkva“, u 8. odeljku piše: „Svi oni koji su kršteni u Hrista, ujedinjeni su Njegovim imenom“. Odeljak 9: „To što svi mi kroz krštenje u ime Oca i Sina i Svetog Duha zajedno pripadamo Hristu, pruža crkvama mogućnost i poziva ih da hode zajedno, čak i kada se ne slažu. Mi smo uvereni da postoji jedno krštenje, isto onako kao što postoji jedno telo i jedan Duh, jedna nada našeg zvanja, jedan Gospod, jedna vera, jedan Bog i Otac svih nas (v. Ef. 4, 4-6)“ Mitropolit pergamski Jovan (Ziziulas) u svom članku „Pravoslavna eklisiologija i ekumenistički pokret“ Suroški eparhijski časopis (Engleska, avgust 1985, br. 21, str. 23) utro je put ovakvom gledištu, tvrdeći: „Unutar krštenja, čak ako i postoji neka podela, podvojenost, raskol možete još uvek govoriti o Crkvi… Pravoslavlje, barem po mom shvatanju, učestvuje u ekumenističkom pokretu kao pokretu krštenih hrišćana, koji su u stanju podele zato što ne mogu zajedno da izraze istu veru. U prošlosti se ovo dogodilo zbog nedostatka ljubavi, što sada, Bogu hvala, iščezava“.
  14. Pravdanje bekstva u Pont 82, EPE 1, 176.
  15. Beseda na Poslanicu Rimljanima 22,2, PG 60,611. Na Poslanicu Filipljanima 2,1, PG 62,119.
  16. Ispovedanje vere izloženo u Firenci u Documents relatifs au Concile de Florence, II, Oeuvres anticonciliaires de Marc d’Ephese, par L. Petit, Patrologia Orientalis 17, 442.
  17. Videti zajedničko saopštenje pape Jovana Pavla II i patrijarha Vartolomeja prilikom njegove posete Rimu 29. juna 1995. godine. Isto je proklamovano i ranije od strane Mešovite teološke komisije za dijalog između Pravoslavlja i papista, u Balamandu u Libanu, 1993.godine.
  18. Ef. 4,5.
  19. Arhimandrit Justin Popović, Pravoslavna Crkva i ekumenizam, Solun, 1974. god., str. 224…

 


Prevod sa engleskog:
Rodoljub Lazić

Izvor:
Holy Monastery of Pantocrator

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *