Искушења у породици

Питање:
Помаже Бог, опростите ако ћу се током мог писања погрешно изразити и рећи неку глупу мисао, па Вас молим да ме разумете. Пре свега надам се да Вам нећу досадити мојим писањем. Као и сви имамо проблеме у животу, време је тешко, а све је и теже, хтела бих да добијем савет како и шта могу урадити да не очајавам. Моји родитељи су јако огорчени на њихов живот, и јако су нервозни, стално се свађамо, (псују Бога, ма страшне псовке изговарају да ми дође да заплачем и да одем од куће) увек су били вечити материјалисти, ја нисам таква, ја и кад бих живела у штали била бих задовољна. Стално причају о том новцу не излази им та реч из уста, моја сестра је побегла од њих и удала се и родила 2 деце, али брак није трајао дуго, тако да нас је 6 у кући…мама ме стално критикује и понижава и говори да ћу проћи као и она да ничему не вредим, ја сам се трудила и завршила 4годишњу средњу школу док је моја сестра само основну. Стално ми приговара. Иначе моја сестра стално проводи време на фејсубку уопште не обраћа пажњу на децу и кад је слободна никад није код куће са њима. Деца јако пате, али ја сам увек са њима и гледам их како причају као да су одрасли и тугују јако. Оца ретко виђају јер су разведени. Већ 8 година живимо заједно а и поред тога живела је са нама сестра од стрица која је била исто разведена са једним дететом. И од тада ја немам мира осећам константан притисак а притом родитељи су ми јако болесни. Желели су да упишем факултет ја нисам могла да бирам, бирали су они, тако да сам сада на вишој пословној школи тј економској а то ме не интересује нити то волим то највише презирем једва постижем испите јер то никад нисам учила тј о економији. Причају ми како ће ме избацити из куће јер су безвезе дали 60.000 динара за вишу пословну а ништа нисам урадила и јако се осећам кривом због тога, али ја то не волим је су управо због тога постали материјалисти. Кад дођем кући деца су стално самном пазим их и волим највише на свету. Поента ове приче јесте да су навикли сви на мене да ја увек успем ал ето ово за факултет ми није успело и страшне погрдне речи су ми изговорили. Када идем у цркву са децом стално ме питају а шта ћеш тамо што идеш не ваља да се иде често у цркву још је створио проблем што сам постила. Недају ми мира не могу да се сконцентришем ни нашта. Поред њих и друштво ме је исмевало јако. Тако да сам сама. Тако се осећам сигурније јер знам да ме неће повредити. Њима је криво и не желе да слушају када причам или када их питам нешто у вези цркве. Не знам шта да радим, психолози или психијатри ја њима не верујем….нити их волим…желела бих да пронађем прави пут. Не дозвољавају ми да сама одлучујем. Има доста грехова за које се страшно кајем и осећам се јако нечисто тј. огавно због тога. Чак сам у неким тренуцима пожелела да се замонашим да се склоним од родитеља и свега што постоји. То је то. Опростите још једном ако сам нешто погрешно рекла….хвала.
Н.Н


Одговор:
Драга сестро, Верујем да Ти је врло тешко, кад си смогла снаге и за ову, тако рећи, јавну исповест. Твој крст је, само према овом кратком писму, тежак, али га Ти носиш, ево, већ годинама. Покушаваш да га се ослободиш изласком из родитељске куће. Можда би то било добро за Тебе. Да се, на пример, удаш и одеш у кућу или стан супруга. Или, како си на крају писма напоменула, да одеш у манастир и да се замонашиш, да напустиш све овоземаљске бриге. Ти би се у оба случаја растеретила брига, ослободила увреда и понижења, могла би да се молиш Богу у цркви и својој кући. Међутим, шта би у том случају било са Твојом бројном породицом? Пишеш да су родитељи опседнути само новцем, а сада су болесни, треба им сигурно и нега. Сестра је опседнута фејсбуком, па ни на сопствену децу не мисли. Ти си тој деци, уствари, старатељ и мајка. Не знам од чега се та повелика фамилија издржава. Сигурно да онај ко доноси новац у кућу тражи и неко поштовање и захвалност, а можда се понаша и као газда. У таквој породици неко заиста мора да буде способан да расуђује, да брине о породичној заједници. Међутим, тај је истовремено и жртва заједнице. Нажалост, то си изгледа Ти, али ако Ти одеш из породице, бојим се да ће у кући настати још теже стање, обзиром на болесне родитеље, неодговорну сестру и малолетну децу. Ти си сигурно још врло млада, немаш ни 25 година. Саветовао бих Ти да сачуваш стрпљење још за извесно време. Можда ће старија сестра са децом изаћи, било да се помири са мужем и оцем деце, било да се поново уда. Можда ће родитељи схватити шта Твоје присуство у кући значи за све, па Те неће шиканирати за неуспех на студијама које Ти не одговарају, за које немаш вољу. Но и поред тога што немаш афинитета за ту струку, покушај да себе примораш и настојиш да положиш заостале испите и да завршиш школу. Сигурно да ћеш лакше наћи посао са завршеном вишом, него само са средњом школом. А можда се деси да и Ти у међувремену пронађеш свог животног сапутника, са којим ћеш почети нови живот, засновати породицу и рађати децу. Наш народ каже: Стрпљен – спашен, а Христос нам је поручио: Ко претрпи до краја – благо њему. Ја искрено верујем да ћеш Ти смоћи снаге и стрпљења, да ћеш и даље остати у породици, све док будеш свесна да за све њих нешто значиш, да им је Твоја помоћ потребна. А све ћеш то чинити из хришћанске љубави, по речима Христовим: А од ове љубави нема веће, да ко и душу своји положи за ближње своје. Молим се заједно с Тобом да Ти Господ подари снаге, воље и љубави, да послужиш својој породици, наравно и себи, а да Те Господ укрепи у Твојим узвишеним настојањима. Мир Ти и милост од Господа Бога. о. Душан

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *