Искушења

Питање:
Помаже Бог, Ево пишем вам по други пут. Молим вас да ми помогнете, јер немам свог духовника. Пола године и више сам се затворила у кућу. Ако негдје изађем то је испред куће. Чак ни у цркву не идем. Пре је све било добро, била сам на добром духовном путу, али све се окренуло, почела сам доста да гријешим. Имам искушења, највише ме муче ружне и грешне помисли и стомакоугађање. Кад се једно искушење мало стиша, дође друго. Студент сам завршне године медицине и треба да идем сада у септембру на факултет, али немам воље низашта. Страх ме је да све не упропастим, молим се Богу да све буде у реду. Молим вас дајте ми неки савјет. Хвала Вам.
verica


Одговор:
Драга Верице, Бежање од себе и то затварање је почетак депресије – у духовном речнику униније, а то је кад сматрамо да у нечему нисмо успели па дигнемо руке од свега. То је страшна и злокобна ствар и њој треба одмах објавити борбу. Ви би одмах и без одлагања требали да што чешће идете на службу Божију и у срцу свом да проживљавате свету заједницу Цркве – браћу и сестре, који су око вас. Тиме би одбацивали жељу, коју вам наш општи непријатељ улива у мисли да будете сами, повучени и сакривени од људи и све остало у чему се депресија остварује. Грешне мисли треба игнорисати. Ако наилазе ви само реците: “Господе, није то од мене, Ти то знаш и опрости ми”. Затим се прекрстите. И тако опет и опет. Када такве мисли наилазе добро је почети и са тзв. Исусовом молитвом. А она гласи: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешну”. И тако понављајући сигурно ћете потиснути те лоше мисли, које су ништа друго до напади сатанских сила. Чак и наша грешност није катастрофа, јер сви греси, који не затамњују Бога у нашем ближењем, се често нама у нашој слабости допуштају ради нашег смирења. Ко је отишао оправдан – онај грешник митар или научени и у својој праведности набусани фарисеј? Свети Петар Дамаскин нас у вези тога овако учи: “Ако не можеш него по навици и даље грешиш…, имај смирење као онај митар, и биће ти довољно за спасење…Нек је (човек) и послушао ђавола при свом греху, него опет, по страху Божијем, он одбацује нашег непријатеља који га побуђује очајању (депресији) , и зато је он – део Бога, који има благоразумност, благодарност и трпљење, страх Божији и дар неосуђивања других (у сазнању своје грешности) да он сам не буде осуђен, а то је њему нешто тако много потребно. Јер онај који понавља грехе а не очајава, увек ће да рачуна себе ниже од све твари и никада се неће осмелити да осуди или укори било ког човека” (Творенија, ст. 176. Москва 2009) . Заиста овај дивни епископ и свети отац јесте један од најплоднијих лекара душе или “психолога” за човека данашњице, за којег је Господ рекао да у долазећим тешким временима: “што је људима немогуће Богу је могуће” (Лк. 18, 26–27) . Човек треба да има страх да не “упропасти” свој живот и то није “неуспех” у животу, јер ово последње је врло релативан појам. Човек не сме да осети да је он губитник и да се љути на капацитет својих добијених дарова. Неко може да буде доктор, а неко не може. Tу срамоте и стида уопште нема. Криви су наши родитељи, којима су у животу философије материјализма циљеви наши земаљски успеси, па и по злокобну цену нашег здравља. Човек има свој лимит и на њему је да га он открије. Ви сама морате да процените колико можете и ако је то – то, онда ту одмах станите. Живот је кратак, а има и других начина да се он са смислом и земаљском срећом живи. Није све у престижном послу и парама. Почните са другим и важнијим стварима. Пре свега са породицом, која је човечанству увек била у првом плану и пуноћа живота. Хиљадама година она је пратила и давала смисао и радост у овом животу. Индустријски материјализам је ту лепоту живота давно украо и ми се данас сетимо породице само онда када почнемо да се осећамо јако усамљени. Често је то тако касно и тада, у тој самоћи као плоду нашег егоцентризма и сиромаштву духовног живота, настају проблеми психолошке природе чак до катастрофалних исхода. Материјализам је највећи грех, јер он потискује појам нашег васкрсења и Царства небеског као потребе, јер то што волимо ми “имамо овде” и у томе се сурогатно наслађујемо. Дакле, поистовећени смо са материјом, са пропадљивим, и ту налазимо одговор зашто не желимо неко то тамо “досадно” Царство небеско са “пасивним св. Петром”, како то сликовито и антропоморфистички шале те врсте о томе празнословно говоре. Појам овдашњег доброг живота суочава се са појмом смрти човека и његове давно промењене природе, у којој су начела живота била у нама непојмљивој слави, коју ни ап. Павле није могао да објасни. Јер човек аналогијски објашњава нека сазнања која раније није имао у искуству, а у овом свету смрти материје нема чиме да објасни оно што је видео и доживео. Ми тако, буквално бирамо царство земаљско и сва данашња педагошка логистика томе служи, а цена је ментално здравље, јер је душа просто бачена у неки ћошак и тамо заборављена све док се не разболи. А када се разболи онда је много теже и комплексније зацелити њене ране, а неке доживотно крваре. Зато, чувајмо нашу душу, негујмо је и хранимо је. Желите мој савет? У реду. Одмах се вратите Цркви и нађите неког свештеника, који ће сетити да је пастир и са њим разговарајте и усмеравајте свој живот. Предајте се Богу и Он вас неће никада оставити. Да вас Господ укрепи и исцели о. Љуба

One Comment

  1. Далибор

    Богу хвала на оваквим духовницима.
    Оче Љубо, хвала Богу драгом што постојите и што Вашим одговорима уносите спокој у смућене, залутале и немоћне душе и умове наше. Више од два месеца трагам за било каквом речју која би ми донела мир у души. Читам, разговарам, тражим помоћ психотерапеута и свака помоћ је кратког даха. Прочитавши Ваше одговоре и одговоре ваше браће у Христу на разна овде постављена питања, толико тога ми се освестило и разјаснило да сам заплакавши захвалио Богу што ми је дозволио да овакве одговоре пронађем и препознам због чега сам смућен био.
    Оче Љубо, свако добро од Бога вам желим и да и даље својом речју уз Божију помоћ, умирујете смућене и неутешне и указујете на прави и једини пут.
    Далибор