Питање:
Помоз Бог, поштовани оци. Унапред Вам се захваљујем на одговору и на постојању ове странице која је веома корисна и поучна. Била бих вам веома захвална ако бисте могли да ми разјасните следеће: ДА ЛИ НАМ ГОСПОД ОПРОСТИ ГРЕХЕ ЗА КОЈЕ СМО СЕ ИСКРЕНО КАЈАЛИ, А НИСМО ИСПОВЕДИЛИ? Уколико се присетим неког свог греха из ранијих дана и помолим се Богу и покајем се најискреније, из свег срца, а није време поста или је средина недеље, а те недеље нисам постила… Јер човек је грешно биће, тако и сама, свесно или несвесно згрешим и често се присетим својих ранијих грехова за које се покајем али, временом, заборавим да исповедим, јер на исповести, све и да хоћу, не могу се свих својих грехова сетити у том тренутку, већ оних који ме највише тиште. Надам се да сте ме схватили, разумели, шта сам хтела рећи… Сваки дан се Богу молим да опрости како моје грехе, тако и грехе мојих ближњих и са великом вером и љубављу се надам да ће моје молитве бити услишене. С великим поштовањем
Н.Н
Одговор:
Драга сестро, Ја не знам да ли Бог опрашта грехе онима који се нису исповедали, јер ја не знам Његове онтолошке покрете кроз неко условљено правило које би могла Црква да определи као неки образац. Али сигурно знам да нема покајања приватног, тог организованог у неким личним нормама па да се тиче Цркве која за њега и не зна. Исповест је покрет Цркве у нама, када са испуњава и та Тајна Божија, када се молитвама заједнице у љубави нама опрашта грех, а пре свега грех против ближњег. Треба се сетити борбе Цркве за човека, т.ј. оног момента када Господ говори својим ученицима како да исправљају грешника; да то чине насамо, па затим пред неколико сведока, па пред Црквом и тек онда да се предају у тој борби за брата свог (Мт, 18, 15 – 17) – ако и тада? Црква у свом учењу ипак класификује наше погрешке на личне, т.ј. оне против нас, и на оне озбиљније и много горе које су рушилачке у односу на нашег ближњег, а самим тим и против Цркве. Грех против ближњег је разграђивање Цркве у нама, и он је много озбиљан, јер ако се у нашем брату не нађе Бог онда у таквом личном стању нама се не открива ни Црква. То је природна реалност односа према суштини о којој говоримо. То можемо да видимо у молитви коју презвитер узноси приликом вршења ове свете Тајне, када се за покајника моли: “и причисли га Цркви Твојој”. Свако рушење “образа” (иконе) Божијег у нашем ближњем јесте и рушење Цркве у нама. Стање греха члана Цркве је и реалан однос према њој у којем се она негира и он је путем њега губи.
Како да то објасним? Видите, у отсуству богопознања скоро се све у Цркви апстрахује као да она уопште није овде са нама, т.ј као да нема реалних људи у њој и тог њиховог реалног односа у њој. Многи предлажу неку “цркву” која је далеко од људи, као да она спасава неког другог негде у апстрахованим доменима а не овог јадног човека поред нас. Сав проблем се открива у једноставном питању: а да ли ми њу чинимо као “соработники Христови” (како то једна стихира каже) ? Да ли ми тим реалним путем њу остварујемо у нама, и нас у њој? Знате, човека треба спасавати а не да правимо умске акробације у одрицању ближњег поред нас, и овом здравом учењу узимати стварност и претварати га у идеологију – у нестварност! Хришћанство није идеја, нити сад пак нека наука о њој – идеологија! Управо у реченом разни теолошки покрети не разумеју суштинске ствари, па и те свете Тајне, и због тога их волшебно исповедају, и то са неким очекивањем магичног исхода без “сарадништва” Христу (соработники) . Дакле, без рада, т.ј. без христоуподобљења. Једино у отсуству овог суштинског може да се развије бесмислена полемика “достојног или недостојног причешћа”, са свим тим њеним погрешним постулатима на којима се она “научно” гради. И како год да се ова тема покрене она се не суочава са суштинском проблематиком, јер у отсуству реалне богопотражње предлаже се фиктивно богопознање, у том јаком процесу апологије пале људске природе, а не борбе, или у крајњем случају неслагања са њом.
Дакле, не смемо да апстрахујемо Тело Христово (идеолошки представимо) ; нити у њему Цркву; нити начине тог животворног односа људи у њој који се показују у њему, и дакако то поистовећење са њим. Ми не можемо да се исповедамо само ради нас, посебно тада када одбацујемо замисао, или систем нашег спасења, у којем централно место заузима човек поред нас – ближњи. Таква исповест о којој ви говорите неће да одржи свој смисао, а у крајње толерантном реченом она је највише половична, јер је пред Црквом неостварена. Ако се ми искрено покајемо ми ћемо искрено и да затражимо опроштај, или од ближњег или од Цркве као целог. И зато присуство свештеника није оно “латинско” – као се то неколико векова разумело – да сад он читањем молитвене формуле “опрашта” наше грехе, него је он ту као човек, као сведок у име Цркве, да чује ваша унутрашња ломљења, па и она срамна (тајна, или “персонална”… као се то најчешће каже) , да вас као човек поред вас наведе на стид. Суштина је у томе да се суочити са негодовањем Цркве на вас, и да у ломљењу своје гордости њега и прихватите, и да у том правом кајању (због стида) одређене грехе и непонављате. А ако сте слаби и њих понављате то ће да говори о духовном ступњу и вашим духовним вредностима, јер нажалост и поред наше греховности ми поведеним сујетом чак тражимо и нека наша висока котирања у Цркви. А то бива када ми опредељеујемо наше вредности (неким самопокајањем) , и зато се данас многи грешници налазе на местима на којима морално и етички уопште немају права да буду.
Наш је проблем што ми увек међу људима желимо да покажемо себе више од оног колико ми вредимо; сликамо слику о себи коју нашим тајним гресима уопште незаслужујемо. Исповест је ту и да нас она сачува од тог лицемеија и тшчеславија, да се барем постидимо сазнања нашег ближњег за оно што ми у својој слабости радимо. Тај стид, та последица одговроности и искрености и јесте реално кајање, а тамо неко “самокајање” најбрже ће да се претвори у форму која ће да нас само психолошки ослобаћа од погрешног живота али не и суштински, т.ј. литургички. Тај лични грех не може да се једноставно сагледа, јер и он носи ту своју различитост, када га један од њих одваја од Цркве, јер неки греси директно руше благодат у нама. Дакле, сва та проблематика је тешка, јер по Светим Оцима који нас уче ми видимо да нам се греси често допуштају и као средство које треба да нас одржи у смирењу да се неби изродила гордост. Гордост је царица свих грехова, и она је покретач свих њих. Лични или “тајни” греси су мање деструктиивни у односу на Цркву, али ону могу индивидуално да определе нашу везу са њом, када ми “рушимо тај храм Божији у нама” и тако губимо благодат. Они јесу лакши стим што не носе јавну саблазан и духовно не убијају друге људе око нас, али могу итекако да руше нашу духовну личност и опасно подмукло да нас одвоје од Цркве. Наравно, тај начин преслишавања наших грехова о којима ви говрите јесте добар, али не сме да се они сагледавају као неки духовни елементи који не играју директну улогу у нама, и који се врло конкретно не остварују у односну на нешто или неког. Покајање није баш лака ствар, и често нам је потребна помоћ у њему са циљем да се оно не формализује и сваки грех олакао чини поведени тиме сазнањем да ћемо лако да га окајемо. Нека арбитража је овде потребна а ви сами себи не можете да будете судија. Зато апостол Јаков јасно тражи од нас “да се исповедамо једни другима”, јер он каже да заједничка молитва исцељује, и да она има велику силу у Цркви (Јаков 5, 16) .
Исповест у савременим условима живота је добро питање за разговор. Покајање које изабирамо као “лично” – да, оно треба да се покрене раније, а сигурно је да је за то потребно размишљање о нашем духовном човеку којег најчешће заборављамо у нама, јер по слабости наше личности као хедонизму у овом животу руководимо се само телесним. По Богом даној словесности обавеза сваког човека је да свакодневно размишља о свом односу и вези са Богом (“религио”) , о тој животвороној нити, а посебно онда када оне постају тање и и тање са огромном опасношћу да се и прекину. Дакле, то све је неопходно за процес покајања који ће касније да се у отсуству гордости и јавно покаже пред Црквом.
Човек све своје грехе свршава у гордости или у преузношењу изнад животворних, или боље речено животоодржавајућих закона Божијих. И зато је потребно то лечити смирењем, т.ј. унижењем себе пред истином у каквом се стању налазимо. Црква не одбацује грешнике, али одбацује “лаж”о нашим гресима, јер је сам ђаво лаж (диаволос= клеветник, лажов) . Због тога је она установила свету Тајну исповести која се даје као механизам да се наша гордост сломи и пред људима покаже да ми ништа нисмо бољи од других него само гори. Зар се не каже “грешник од којих сам први ја”, а неки заиста имају проблем да то признају а посебно људи од власти у Цркви. У светој Тајни исповести вама се јасно каже да је свештенолице “сведок пред Богом за оно што све кажеш пред њим”, и зато он засигурно не “опрашта грехе”, него то само Бог чини, јер је то једино у Његовој власти. Свешетник је човек, који је приустан у том тренутку, и као човек слуша ваше грехе – човек који по природи односа, или општења људи, треба да покрене истинито покајање. А оно је стид за учињено, у зависности од тежине греха. Издеклемовати Богу наше грехе и одмах затим деклартивно објавити покајање, у удобности вела тајне а све у заштити своје праве личности, дакле у гордости да покажемо и какви смо, јесте лажно покајање. А то је “нормално” – у норми грехом корумптираних наших духовних покрета, јер се у Заједници увек тражи наше препознавање од нашег ближњег, и оно нас “храни” да би се “ми осећали добро”. То што се ми “осећамо добро” није права духовна слика о нама, него је пристрасна зато што је ми сликамо а не наш ближњи. Дакле, самопокајање као неко духовно ослобађање које носи психолошку природу а не духовну може да нас заведе, да се ми “осећамо добро” а у самој ствари да смо у свему деструктивни. И то се класично зове прелест! У жељи да вас ничим не збуним желим да вам кажем да ви можете у себи да зачнете покрете покајања али треба да знате да без Цркве не можете њега да остварите, а посебно тада када се оно тиче наших грешака против ближњег (а они су најчешћа препрека заједничарењу Тела, што је св. причешће) . Добро је што размишљате о својим гресима, и то што се кајете, али то није довољно ако се на тој “лествици” остане (св. Јован Лествичник) . У томе може да се створи систем “самозаштите” (сладуњаве уљуљканости) , и у њему ће најчешће да градите сигурност ваше непостојеће личности, оне коју само ви опажате и те норме опажања су ваш суд а не Цркве.
Добра је пракса да се на Литургији исповедате стим што би је у потунисти у себи испунили по примеру првих хришћана, али кроз исксутво Цркве како то она нама данас предлаже. Кроз послушање! Дакле, добро је да ви пред свако причешће присуствујете на Литургији дана – а то значи СВИМ богослужењима једне литургијске пуноће дана (дакле не само “Литургији” како то данас неки покушавају да “прогурају” и легализују) , и по канону који не трпи “кашњење” на све те службе ви можете и да приђете светој чаши. Ако се деси супротно ви сте једноставно “каснили”! У том пуном богослужбеном дану ви се едукујете о нашој вери, и ви такође имате много времена за самопреслишавање ваше духовне личности, и у зависности од вашег унутрашњег мира и савести да светим причешћем потврдите ту животворну везу са Телом, остварујући га и вашим животом. Дакле, нашим сарадништвом Господу Исусу Христу, оваплоћеном Логосу, у Његовом домостроју нашег спасења. Кажем сарадништву зато што постоји наша слободна воља да то и не чинимо. А грех и наша смрт је злоуоптреба наше слободне воље. Све је просто и једноставно у нашој вери. А једино је тешко да ми смртни живимо по Богу Живом, по законим живота, јер наша смрт чини да то буде “тешко”.
оЉуба
