INDIJSKA PISMA

 

INDIJSKA PISMA
 
PISMO 59
Pavdava iz Benaresa piše Rami Sisodiji.
 
Želim ti mir, blaženi mokšu duši i svetlost nogama.
Evo novosti koja će poraziti tebe kao što je porazila i mene.
Stigao je u Benares Kumara Ram bikšu. Ovaj mnogoljudni grad dočekao ga je kao nekog cara. Jer je cela Indija saznala za njegov podvig: kako je ušao u tamnicu i pustio tvoga Ardžunu da izađe a sam ostao u tamnici. Svi smo s najvećim nestrpljenjem očekivali, šta će Sud učiniti, šta sa Ardžunom a šta sa Kumarom. Bojali smo se teške kazne i za jednog i za drugog. Međutim kad je Mahmud Omar pročitao u Sudu ispovedno pismo Ardžunino, Sud je Ardžunu oslobodio a podvigu Kumarinom sudije se slatko nasmejale i naredile da se slavni bikšu pusti iz tamnice.
– Tako nešto mogao je izvesti samo Kumara Ram, reklo se u Sudu. To baš liči na njega.
To je svršetak jednog dramatičnog čina a početak drugog, čini mi se, još dramatičnijeg. Došli su k meni sva trojica: stari Sundarar Daš, Kumara i Ardžuna Sisodija. Sundarar i Kumara bili su veseli a Ardžuna uvek ozbiljan i zamišljen. A da znaš šta su meni ispričali! Nešto što će uskoro odjeknuti širom Indije kao grom Indrin.
Kad je Kumara pušten iz tamnice, otišao je u Malabar. Pisao je Sundararu i Ardžuni da hitno dođu k njemu. Kad su se sastali, otišla su sva trojica hrišćanskom mitropolitu i izjavili da žele da postanu hrišćani. Mitropolit Toma, koji ima veliko poštovanje prema svetlom Maharadži, ostavi goste u svojoj kući, a on ode u Travankor. Javi se Maharadži i saopšti mu nameru svojih gostiju.
– Svetli Maharadžo, ova trojica su poznati i ugledni ljudi u celoj Indiji, pa nisam želeo ništa da činim dok tebe ne izvestim. Jer ti ceniš sve ljude od vere i činiš pravdu podjednako i bramanistima i budistima i nama hrišćanima.
Maharadža odgovori:
– Čini što ti je volja sa dvojicom bikšu, a Ardžunu pošalji k meni na razgovor. On je kšatrija kao što smo kšatrije i svi mi Maharadže u Indiji.
Kad se Ardžuna javio Maharadži, ovaj ga je savetovao da odustane od svoje namere.
– Istina je u našim Vedama, a Istina je i u Hristu, rekne mu Maharadža.
– Ne mogu biti dve istine, svetli Maharadžo no samo jedna, odgovori Ardžuna odlučno.
Mitropolit je krstio Kumaru a drugu dvojicu primio kao „oglašene“. Jer Kumara je izranije upoznat sa verom Hristovom, dok Sundarar i Ardžuna treba da se uče i pripremaju.
– A sada? – upitah.
– Sada idemo u Himalaje sva trojica, odgovori Kumara. Ja sam određen od crkve da poučim ova dva brata u spasonosnoj nauci Hristovoj. Evo iz ovih knjiga. Potom ću ih odvesti u Malabar da se krste, i tako očiste od svakoga greha.
Tu Kumara izvadi iz torbe jednu malu knjigu, u srebro okovanu, prekrsti se i poljubi je.
– Ovo je Evangelije ili Radosna Vest Gospoda Isusa, jedinog istinitog Mesije. A ove druge knjige to su Žitija svetih ljudi i žena i mučenika Hristovih.
Tada Kumara poče da čita Evangelije i objašnjava, rečito i ubedljivo, kako samo on ume. Ja uzviknuh:
– Ti, Kumara, kao da hoćeš i mene da obratiš Hristu?
– Kamo tvoje sreće Pandava. I kamo sreće da se svi milioni Indijana obrate jedinoj Istini, jednom Putu i jednom Spasenju.
Anuširvana… Umalo ne zaboravih. Rekoše mi, da će i sin Pandit Gauri Šankare, tvoga saputnika, sledovati njima. Oni su se obradovali, ali su ga usavetovali da sačeka povratak oca. Na tome je i ostalo.
Ja sam kao u nekom bunilu i u groznici. A i sva Indija je u bunilu i groznici. Ko će nas osvetliti? Ko će nas izlečiti?
 
Tvoj verni Pandava