ИНДИЈСКА ПИСМА

ИНДИЈСКА ПИСМА
 
ПИСМО 28
Рама Сисодија пише Митриновићу у Лондон.
 
Пишем ти као драгом пријатељу и љубитељу Индије. Мир ти и здравље од Бога у кога верујеш.
Нас тројица изасланика махараџе од Малабара никада не можемо заборавити твоје гостопримство у Лондону, ни твоју “Индоевропску школу”, ни твоју свеобимну мудрост. По твоме савету ми смо се задржали у Србији много дуже него што смо мислили. Ово је твоја отаџбина, а ти си наш пријатељ. И све што примамо са језика или из руку твојих Срба ми као да од тебе примамо.
У Србији смо заиста доживели неочекиване радости. Али на жалост она црна пратилица радости, ако не прати своју госпођу изблиза прати је из далека. Мени се она јавила издалека, из моје Индије. Није ме изненадила. Јер кадгод уживам радост ја очекујем жалост, и кадгод трпим жалост ја се надам радости. Такво је ткиво живота уопште, и богова и људи. И од тога их нико не може спасти.
Жалост ми је дошла из саме моје куће. Мој брат Арџуна, који је теби познат из Лондона, као да је пореметио умом. У лудило га је бацила некаква жена по имену Гледис Фаркхарсон. Обоје су сада у апсу због анархистичке акције у Индији. И обоје су пред судом изјавили да су твоји ученици. Замисли! Aнархисти да буду ученици онога који као нови Аватара проповеда мир, споразум и хармонију свију вера и философија и начела? Зар Митриновић, који истина пије вино на жалост муслиманима, али који није у стању ни најискеженијег мајмуна убити, на радост Хиндусима!
Пишем ти ово, да се надаш непријатности. Јер ћете судски иследници свакако потрзати и саслушавати, а можда чак и хапсити.
Нас тројица смо разговарали о томе како да ти помогнемо. Па смо доконали, да напишемо једно писмо журналу “Индијски Весник” и да кажемо о теби оно што знамо, и што сва Индија треба да зна. То ће свакако истражне судије прочитати, те неће ништа против тебе предузимати.
За твоје добро ове ноћи лежаћу на голој земљи.
 
Одани ти Рама Сисодија