NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » INDIJSKA PISMA

INDIJSKA PISMA

 

INDIJSKA PISMA
 
PISMO 20
Dušan Mitrinović piše iz Londona doktoru Jevtimu u Beograd.
 
Zalud me zoveš, dragi Jevtime, neću ti doći.
Moj Jevtime kako ću ti doći
Kad ne mogu kroz Beograd proći
Od gospodstva srpskih učenjaka
Što ne znaju za Boga i dušu.
Ja sam dolazio u Beograd nekoliko puta posle Svetskog rata. Hteo sam da pomognem svojoj otadžbini, a osećao sam i da mogu da pomognem. No svaki put bio sam ismejan i porugan od te gospode, da sam se rešio otići i više ne doći. Postupio sam kao apostol Pavle, koji je počeo prvo propovedati Hristovo Jevanđelje svome jevrejskome narodu. No kad je bio od njih ismejan i porugan, on se okrenuo tuđim neznabožnim narodima, i postao je apostol neznabožaca.
Sa poslanicima maharadže od Malabara ja sam se sastao u Londonu nekoliko puta i s njima iskreno i srdačno razgovarao. Rekao sam im otvoreno, da od sadašnje Evrope ne mogu nikakvo dobro očekivati. Evropa je sama sebe unesrećila i sada kao neka furija prenosi svoju nesreću na ostale rase i kontinente kao ona lisica koja je u krađi izgubila rep pa savetovala sve lisice da odseku rep. Izašla je iz svoga centra i sad bezumno juri po periferiji tražeći centar tamo gde ga nema. Odbacila je Hrista, i zato je poludela. Istorija sveta ne zna za neki period kada su ljudi pliće umovali nego što je ovo vreme koje plitkoumi Evropejci preživljuju. Ja kad razgovaram s najpoznatijim intelektualcima o ovom velikom gradu stidim se i proklinjem sudbu zašto me je dovela u svet u sadašnje vreme a ne pre sedam hiljada godina, i zašto u Evropi a ne u Tasmaniji ili u Kongu među Crncima. Jer i tasmanski ljudožderi i afrikanski Crnci pored svih svojih zabluda osećaju i priznaju neku veliku tajnu iza svega vidljivoga i neku višu silu iznad svih fizičkih sila, dok intelektualna Evropa priznaje samo ono što očima vidi i rukama dodirne. Takav grubi i plitki materijalizam nezapamćen je u prošlosti čovečanstva.
Onda sam im rekao, da će pre naći duhovno poimanje života kod malih i potištenih naroda nego li kod velikih. Govorio sam im o Balkanu, naročito o Srbiji. Rekao sam im, da nigde u Evropi neće naći toliko razumevanja za Indiju kao na Balkanu. Niti se mogu i od koga nadati nekoj duhovnoj pomoći osim od srpskog naroda, koji je rasno i psihički podsvesno najbliži Indijanima.
A Indija potrebuje pomoći. I duhovne i moralne, što se u krajnjoj liniji svodi na jedno. Kod nje je veliko previranje. Ona ne može više ostati pri svojim bezbrojnim bogovima, koji su isto tako nemoćni kao i ljudi i potčinjeni bedama ljudskim, kako je uvideo i objavio Gautama Buda. „Ja hoću da spasem i ljude i bogove“, govorio je Buda. Pa kad tako čovek govori o bogovima, onda tu i nema bogova. I zaista ih nema. Indijski bogovi ne postoje. Ali postoji u Indiji versko raspoloženje kao nigde u svetu. Neodoljiva čežnja za višim, nematerijalnim svetom. Indijska je duša kao i indijska zemlja bujna za svako prorašće. Svakovrsno i bujno prorašće pretrpalo je dušu naše braće u Indiji i zbunilo je. Indija je u očajanju. Ona je kroz hiljade godina bila glavni nosilac i propovednik očajanja, očajnog pesimizma. Postoji glad i žeđ za pravim Bogom, koji je svemoćan i koji voli ljude. Postoji rešenost na smrt da se dođe do istine. Postoji nečuvena askeza, samomučenje do samoubistva, u stvari radi ničega. Radi bolje reinkarnacije po Vedanti, ili radi Nirvane po Budi. I jedno i drugo je očajanje bez svetlosti i bez radosti. Ali je tle plodno i bujno bez paralele, i čeka pravo seme.
Protestantski i katolički narodi, narodi veliki i moćni, pokušali su da poseju seme Hristovo u Indiji. Seju ga već tri stotine godina, ali uzalud. Ne niče. Duša indijska ne prima ga. Jer oseća da to sejanje više označava propagandu nego apostolstvo. Daje se ne da se dade, nego da se više dobije. Pomaže se ne da se pomogne, nego da se uhvati i zahvati. Propagatori a ne apostoli sejali su do sada. Političari a ne braća nudili su i davali do sada. Iskrena Indija to je osetila i odbila. Svako seme u njoj raste, samo ne hrišćansko. Nije li to grozno? Dve svetske imperije, papska i britanska, nisu uspele do sada ni koliko apostol Toma sa svojim siromašnim sledbenicima. Ali siromašni – U tome je rešenje zagonetke.
Od siromaha primiće Indija Hrista Mesiju. Neće od bogataša. Nipošto od imperijalista.
Razumeš li me, Jevtime moj? Od Srbije primila bi Indija spasonosno Evangelije carstva nebesnoga. Zašto baš od Srbije?
Prvo zato što Srbija nema nikakvog materijalnog ni političkog interesa u Indiji. To Indija zna. Zato će rado otvoriti uši svoje za iskrenu evangelsku reč onih koji od nje ne traže ništa a žele da joj dadu sve.
Drugo zato što su Srbi jedini narod u Evropi, koji se kroz hiljade godina u svima sukobima i ratovima opredeljuje i izjašnjuje za carstvo nebesno a ne zemaljsko. Da, i koji je više puta gubio svoje zemaljsko carstvo da bi dobio nebesno. A to i jeste srž Hristova Evangelija.
Treće zato što, kao što ranije spomenuh, Srbi rasno i psihički podsvesno nose Indiju u sebi. Jer su sami poreklom iz Indije.
Sa ovakvim svojim izlaganjem ja sam uspeo da pobudim poslanike maharadže od Malabara da pođu u Srbiju i da se tamo zadrže ma i najkraće vreme. Hvala im; poslušali su me. Uostalom mogu ti reći, da Indijani mene više slušaju nego Srbi. Sad strepim na kakav će prijem tamo naići.
No ja sam im napomenuo, da je oktopod evropske zaraze zario svoje pipke i u srpsku školu i školsku inteligenciju. Da ne smeju gubiti iz vida ni za minut kad budu bili u Srbiji onu dvojstvenost koja postoji između naroda i školske inteligencije. Rekao sam im, da se naročito čuvaju beogradskog univerziteta. Dva znamenita čoveka svetskoga glasa doživeli su na tom univerzitetu prilikom svojih predavanja takve skandale kao nigde na pet kontinenata. To su Dr. Džon Mot i Rabindranat Tagora. Kad je Dr. Džon Mot govorio o potrebi hrišćanske vere za studente, ovi su se među sobom stolicama potukli i krv je pala. A kad je slavni indijski pesnik Tagora govorio na univerzitetu rekao je da će Evropa propasti ako se ne povrati Bogu, studenti su drekali od besa i nazvali ga reakcionarom vičući: Živeo Gandi! Tada je Tagora začuđeno objasnio da je Gandi njegov učenik i najbolji prijatelj, i da među njima vlada savršena saglasnost u svemu. Tom izjavom uspeo je Tagora da utiša onu ignorantnu mladež i da dovrši svoju reč.
Dakle poštedi ove čestite ljude od beogradskog univerziteta, krajnje stanice evropske mizerije. Vodi ih u pravi srpski narod i ako je ikako moguće u Svetu Goru.
 
Tvoj odani Mitrinović

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Zahvalnost za ovakav Blagoslov.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *