NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » INDIJSKA PISMA

INDIJSKA PISMA

 

INDIJSKA PISMA
 
PISMO 18
Teodosije Mangala piše mitropolitu od Malabara
 
Pomozi ti Bog, dedo mitropolite.
Reci: Bog ti pomogao.
Tako ćemo se onda pozdravljati i otpozdravljati po srpski.
Tako se Srbi uvek pozdravljaju izuzev velikih praznika Hristovih.
Drevni je običaj srpski, da stariji pozdravljaju mlađe a mlađi otpozdravljaju. Čuo sam da je to bio i staroindijski običaj.
Videli smo srpskog sveštenika gde putuje drumom na konju. Na njivi ukraj druma narod je žnjeo pšenicu. Kad su žeteoci opazili sveštenika, svi su se uspravili i ćutke čekali da ih sveštenik pozdravi.
– Pomozi vam Bog, braćo, viknuo je sveštenik.
– Bog ti pomogao, otpozdravljali su svi u glas.
A da njih sveštenik nije prvi pozdravio, ne bi ni oni njega.
Uz mene je sedeo otac Kalistrat, jedan sjajan monah iz Svete Gore, koji nam je jedan od putovođa po Srbiji. Pa uzdahnu otac Kalistrat i reče:
– Eto tako je kod naroda. A naša se gospoda pozdravljaju sa Dobro jutro i Dobar dan. Kakav je to pozdrav u kome se ne spominje sveto ime Božje? Ne dolazi nam zdravlje od jutra ili od dana ili od večera nego od Boga. I još kad se izusti sveto ime Božje očišćava se vazduh, osvećuje sva priroda i razgone zli duhovi.
Upitah ga:
– A kako se govori kad se ljudi rastaju?
– S Bogom pošli! I S Bogom ostajte!
Dr. Jevtim, indolog i naš drugi saputnik srdi se na Kalistrata što ovaj kritikuje srpsku gospodu. Doktor bi hteo da nam istakne sve što je dobro kod Srba a da prećuti što je rđavo. Kalistrat naprotiv prećutkuje sve što je dobro a obara se na ono što je rđavo.
– Zašto ti, oče Kalistrate, mutiš radost našim gostima? Zašto im ne pokazuješ ono što je dobro i lepo kod Srba?
– Zato, doktore, što će oni i sami videti što je dobro i lepo, ukoliko ga ima kod nas, ali se bojim neće moći videti naše zlo, pa će poći svojoj kući sa pogrešnim pojmom o Srbima.
– Onda ajd’ pa istresi svu torbicu naših zala! – reče zlovoljno doktor.
– Hoću, hoću, ali ne torbicu nego veliku vreću. Zar nije zlo to što ljudi, čak i starci ljube ruke mladim ženama u znak pozdrava? Odakle ste vi, gospodo srpska, primili tu glupost? Stari i pristojni srpski običaj jeste, da mlađi ljube ruke samo starcima i staricama. Ali novi reformatori pogazili su taj pristojni i prirodni običaj i zaveli jednu glupost i sablazan.
– Pa zar nije zlo to, što su gospoda srpska zavela običaj da nevesta donosi miraz mladoženji? Kod Srba je hiljade godina postojao običaj ili brak bez miraza ma s koje strane ili pak mladoženja daje uzdarje roditeljima devojačkim. Dosta je što roditelji daju njemu, strancu, svoju ćerku, koju su oni godinama podizali i vaspitavali, i kupali vodom i suzama, pa je sasvim u redu da mladoženja daje neko uzdarje bilo u zlatu ili nečem drugom kao neko priznanje i utehu roditeljima. No kod nas se došlo do jednog očajnog dvojstva između naroda i gospode, i do dve suprotne prakse: Miraz bez ljubavi i ljubav bez miraza.
Doktor Jevtim poče da maše rukama kao da se brani od oca.
– Dosta, dosta, uzviknu on.
– Kako dosta, doktore dragi? Nisam još načeo torbicu a kamoli vreću naših zala. Kaži mi, šta su gospoda naša učinila od nedelje, dana u koji je Hristos vaskrsao iz groba? Dozvolili su da sve pivnice, rakidžinice i duvandžinice i kockarnice budu otvorene u taj dan po vazdan, a zabranili su zakonom otvaranje hlebarnica. Dakle, nedeljom se ne može prodavati hleb a može svaki otrov! Tako je eto ovaj sveti dan postao privilegovani dan otrova. Pa kad sveštenici u nedelju objavljuju u crkvama vaskrsenje Hrista iz groba, gospoda naša i ona moralna sirotinja koja sleduje njihovom primeru, pogrebavaju svoje duše po pivnicama i kockarnicama. – Pa pogledajte šta su ti bezbožnici učinili od naših manastira. Sproveli su navlaš nasipe i železnice pored najvećih svetinja Srbinovih, te time upropastili i mir i imanje manastirsko. Još su oduzeli veći deo imanja od svih manastira a na ostatak udarili teške poreze i dažbine. Međutim i Turci nisu udarali poreze na manastire kao ni na svoje vakufe. Ali Turci su ipak azijski narod, a to znači narod sa jakom verom u Boga, dok su gospoda srpska đakele bezbožne i otupele Evrope. Opustošili su i osiromašili i opteretili naše manastire tako, da se malo ko u naše dane odlučuje da ide u monahe. Jednom rečju, upropastili su nam monaštvo, to jest ono što je glavni stub prave i istinite crkve Hristove. Bog neka ih pita!
– Ta dosta, dosta zavapi Dr. Jevtim. Gospodo, molim vas, nemojte ga slušati. On preteruje; nije tako. Zašto im ne govoriš, oče Kalistrate, kao monah o veličanstvenosti Dečana, o krasoti Gračanice, o…
– Oni su sami videli te veličanstvene zidine. Nije nužno da im o tome govorim. Kam da im mogu govoriti o veličanstvenosti naše duše i našeg karaktera, što treba da odgovara krasoti tih zidina sazidanih radi duše i karaktera, a ne radi sujete, ali ne mogu. Ja sam svetogorac, sa najstrožijim zavetom da govorim istinu, a vi ste ljudi od sveta, koji u sve unosite politiku, tj. Mešate neistinu sa istinom.
Tada smo sva trojica nas Indijana zamolili Kalistrata da zaveže svoju torbicu, koliko da spasemo dobro raspoloženje druge dvojice naših pratioca. Naravno, u duši smo odobravali iskrenost njegovu.
Narod koji ume sebe da kritikuje, i tako nemilosrdno sekcira, ne može propasti. Ništa nije simpatičnije nego kad jedan čovek ili jedan narod slobodno ispoveda svoje grehe. Ali su razna vaspitanja kod raznih naroda. Dok Englezi stalno sebe podništavaju i kritikuju, dotle Amerikanci teško podnose i najmanju kritiku.
Ja bih preporučio i našim vernim u Malabaru ovakav iskreni stav ovoga divnoga svetogorskog kaluđera. Kalistrat nam je postao mio kao rođeni brat. Ne samo meni kao krštenom čoveku nego i Pandit Šankari i Rami Sisodiji.
Mir ti i blagodat od Gospoda našeg i Spasa, kako tebi tako i svoj našoj vernoj braći u Malabaru.
Pokorni ti i odani
 
Teodosije Mangala

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Zahvalnost za ovakav Blagoslov.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *