NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Vladika Nikolaj » INDIJSKA PISMA

INDIJSKA PISMA

 

INDIJSKA PISMA
 
PISMO 10
Teodosije Mangala piše Malabarskoj crkvi.
 
Mir vam i radost od Gospoda Isusa Hrista.
Juče je bio praznik Spasovdan. Slavila je opština beogradska. Služba u crkvi Vaznesenja i litija po celome gradu.
Šta je litija to i mi u Malabaru znamo. Ali ne znamo šta je slava. To je jedan isključivo srpski verski običaj. Svaki srpski dom ima svoga sveca zaštitnika. Kao što i vi znate, hrišćanski sveci nisu nekakvi izmišljeni bogovi nego stvarne ličnosti, koji su kao ljudi na zemlji živeli bogougodnim životom, posvetili se i u Raj ušli. Oni se mole Bogu za nas na zemlji i Bog iz ljubavi prema njima – zato što su oni pokazali svoju ljubav prema Bogu – ispunjava im molitve za ljude. Na dan slave srpski dom blista u svetlosti i radosti. Na sto se postavljaju u čast svetitelja tri stvari: zapaljena sveća od voska, kolač od pšenice i vino. Sveća predstavlja svetlost istine kojom je Hristos obasjao svet. Hleb i vino predstavljaju duhovnu hranu i radost, sve od Hrista i kroz Hrista. Sva čeljad su obučena tog dana u svečano ruho, i svi se trude oko dočekivanja gostiju. Naročiti gosti ne pozivaju se, nego ko god naiđe i dođe, biva dočekan kao dobrodošao, sa poštovanjem. Naravno, da cigani i slepci dobro iskoriste ovaj srpski običaj. Ne samo da napune stomak nego i torbe. Blagodareći slavama u Srbiji se nikad nije umiralo od gladi. Jer su slave vrlo česte, a milostinja čini polovinu slave. I kralj slavi. Njegova je slava sveti apostol Andreja. Zapamtite to, pa kad dođe dan svetog Andreje pošaljite kralju od Srbije čestitku iz Indije. Biće mu velika radost i prijatno iznenađenje.
No ne samo da svi domovi srpski slave slavu nego i sve ustanove i društva: i sela i gradovi i crkve i škole i vojska – svaki vojnički puk ima svoju slavu – i esnafi i bolnice i razna dobrotvorna udruženja.
Juče je slavila opština beogradska i crkva Vaznesenjska i Pokloničko društvo i još neka društva i ustanove. To je veliki dan za prestonicu srpsku.
Patrijarh je služio službu u crkvi Vaznesenjskoj sa nekoliko episkopa i mnoštvom sveštenika. Patrijarh je održao besedu, iz koje ću vam navesti nekoliko reči:
„Blizu dvesta miliona pravoslavnih hrišćana širom celog sveta slave danas veličanstveni događaj Hristova Vaznesenja sa zemlje u nebesa. Sišao je s neba kao siromah a uzneo se na nebo kao gospodar kome se, po Njegovim sopstvenim rečima „dade svaka vlast na nebu i na zemlji“. Anđeli su sletali na zemlju kad se On rodio u pećini Vitlejemskoj: anđeli su lebdeli oko Njega kada se na Maslinovoj gori uznosio na nebo. Kad se rodio, prosti pastiri prvi su mu se poklonili, a kad se uznosio poklonili su mu se prosti ribari, apostoli Njegovi. Pastiri i ribari – ima li što prostije i čestitije? To su ljudi koji ne mogu falsifikovati svoju robu. Niti može pastir izmisliti veštačku ovcu niti ribar prodati veštačku ribu. Nije Gospod Isus izabrao ni sarafe koji trguju veštačkim novcem niti fabrikante koji proizvode veštačku svilu.
„I naš srpski, zemljoradnički i pastirski narod, izabrao je On, da mu posluži istinom i pravdom i dobrotom pred mnogim drugim narodima sa izveštačenim životom i izveštačenim zanimanjima. Da blagodarimo Gospodu na misiji koju nam je opredelio po neizmernoj mudrosti i milosti svojoj. I kao što sam vas pozvao o Roždestvu Hristovom da se zajedno sa vitlejemskim pastirima poklonimo rođenom Mesiji i Spasitelju sveta, tako vas danas pozivam da se misleno poklonite na Jeleonskoj gori sa ribarima, apostolima, pred Njim kada se uznosi na nebeski presto slave svoje, praćen vojskama od lučezarnih anđela.“
Još je mnogo krasnih reči izrekao Patrijarh, ali ja nisam mogao uhvatiti. A završio je ovako:
„Današnji dan slave mnogobrojni hramovi u našoj otadžbini. Slavi i sveta Žiča, prva arhiepiskopija naša, u kojoj je krunisan i prvi kralj srpski Stevan. Pa još slave i mnoga sela i nose litije po poljima i njivama. Isto tako i mnoga društva. Neka im slavljeni Hristos Spas usliši molitvu i pomogne. No slavi i naša prestonica Beograd. Neka se milost Božija izlije na nj. Beograd je glava državi, a glava mora biti zdrava. Ako je glava bolesna, bolesno je sve telo. A ja vam kažem, da ova glava države nije sasvim zdrava. Puna je rana i krasta i gnoja. Zbog toga mi danas hodimo u litiji kroz ovaj grad, da ga krstom i molitvom i duhovnom pesmom osvetimo, a to znači, da ga očistimo od zlih duhova, i Hristu Bogu svecelo posvetimo.“
Po izlasku iz crkve pošli smo u litiju. Prava naša Malabarska litija po mnogobrojnosti duša, po barjacima, krstovima, horovima i svemu šarenilu. Bilo je valjda sto hiljada duša u litiji. Drugih godina i sam kralj je išao pored patrijarha, ali ove godine, ne znam zašto, on je bio odsutan. A to narod, čujem, negoduje. Vojska, četnici, muzika, uniforme, parade.
Ušli smo u opštinsku zgradu ljubazno pozvati od patrijarha. U sali na stolu stajala je zapaljena sveća, kolač i vino. Otpevan je tropar Vaznesenju Gospodnjem i izvršena molitva sa obredom. Onda je predsednik opštine pozdravio goste i pozvao na zakusku. Za vreme zakuske predsednik je ustao, pozdravio naročito nas i Indijane dobrodošlicom. Po tom jedan elegantan gospodin priđe predsedniku, pokloni se i nešto mu šapnu na uho. Predsednik klimnu glavom i taj gospodin stade pred nas i izdeklamova ove dve strofe:
„Indijo stara, zemljo naša draga,
„Zemljo nam draga, zemljo svih blaga
„Od stabla tvoga i mi smo grana
„I mi smo deca iz Hindustana
„Ti srbe ne znaš, no mi te znamo,
„Na te mislimo, tebi pevamo.
„Od Himalaja do Hindukuša
„S tobom je naše srce i duša“.
 
Ovaj mladi gospodin zove se Bogdanović. Putovao je po svoj Indiji i mnogo je zavoleo našu zemlju. Bili smo kod njega na čaju i dugo razgovarali. On nas je izveo u park zvani Kalemegdan, da bi gledali zalazak sunca, što je neobičan prizor u ovom gradu.
Kalemegdan je sada park i šetalište. No istorija toga mesta je jeziva. To je kroz vekove bilo srpsko krvavo mučilište. Što je koloseum u Rimu to je Kalemegdan u Beogradu za hrišćane. Tamo su hrišćani pred zverove bacani, a ovde su Turci Srbe na kolac žive nabijali. Kada bi se tačnije proučilo, možda bi se našlo da je više hrišćana postradalo na Kalemegdanu nego u koloseumu. Jer je mučeništvo hrišćana Srba pod muslimanima duže trajalo nego li mučeništvo hrišćana pod neznabožačkim Rimljanima. Zamislite, da čovek čoveka na kolac nabije! Ni tigar ni zmijski car u Indiji ne umeju tako da muče svoje žrtve. Ali demoni kad uzmu vlast nad ljudima uče ih kako da muče svoju braću.
Slušajući povest o srpskim mučenicima na ovom mestu ja sam u mislima bio u Indiji sa negdašnjim mučenicima za Hrista, najpre sa svetim apostolom Tomom, osnivačem naše crkve, a potom sa mnogobrojnim stradalnicima Hrista radi u vreme cara Avenira, Akbara i Mogula. Pomislio sam kako je krv mučenička veza između svih naroda hrišćanskih. I ja sam osetio svim srcem kako me kalemegdanski mučenici vezuju za Srbiju više nego išta drugo. I kad bi mene neko pitao, kakva je najjača veza između Indije i Srbije ja bih odgovorio: Krv mučenička.
Celuje vas i blagosilja
 
Teodosije Mangala

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Zahvalnost za ovakav Blagoslov.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *