NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Razno » Ikonostas

Ikonostas

Pitanje:
Pomaže Bog! Oče Blagoslovi! Pitanje je vezano za praksu pojednostavljivanja ikonostasa, znatnim smanjivanjem njegove visine i izobražavanjem samo dve prestone ikone na njemu (Gospoda Isusa Hrista i Presvete Bogorodice) . Molim vas da pojasnite kako bi ikonostas trebalo da izgleda i prokomentarišete ove slučajeve u praksi. Hvala na trudu vama i ostalim časnim ocima što pomažete pravoslavnim vernicima dajući odgovore na mnogobrojna pitanja putem ovog sajta. Želim vam svako dobro od Gospoda i istrajnost u svedočenju pravde i istine. Praštajte i zbogom!
grešni Života


Odgovor:
Dragi Života, ikone i ikonostasi imaju važan udeo u identifikaciji Pravoslavlja. Ikone svedoče o Bogoovaploćenju i oboženju čoveka. To je suštinska teologija o čoveku. Primivši telo Bog je postao „opažajući“ za naše oko i dao nam životnu mogućnost da se kroz poistovećivanje i podražavanje Hristu („imitacio Kristi“) i sami obožimo i „postanemo bogovi“ (kako je rečeno u Otkrovenju) . O tome svedoči Bogoslovlje o ikoni, dakle i sam pojam ikone. Razni su darovi Božiji i Crkva njima daje širok spektar mogućnosti obrazovanja zarad našeg spasenja. Jedna od njih je svedočenje o večnim istinama, o Evanđelju, u tim obrazima i izobraženjima, oni su oslikano ostvareno Evanđelje. U ikonografiji i freskoslikarstvu se slavi sva dubina Pravoslavlja, kroz koju se otkriva nebeska mistika ili pak tajna. Jer je sve što nam Bog daje je Tajna. Radi izdvajanja i intelektualnog „prestiža“ počeli smo da se bavimo crkvenom arhelogijom i „iskopavanjem“. Prekopavamo i Sveto Predanje i kroz nalaze i analize vagamo ga i merimo. Uzeli smo intelektualne krampove u ruke i otkopavamo istorijske „eksponate“ kojima želimo da izmenimo crkveno nasleđe. Na taj način remetimo sveti pojam živog crkvenog nasleđa kao suštastvene graditeljske eklisijalnosti. Zaista u bazilikama u Svetoj zemlji, koje su persijanci divljački porušili, ikonostas su činile samo ikone Bogočoveka i Bogorodice, koje su svedočile o Bogoovaploćenju i Njegovom domostroju našeg spasenja. Ali to nije dovoljan argument. Crkva je postojala i kada nije bilo Simvola vere niti određenih sakramentalnih odeždi, a čak ni nekih knjiga Novog Zaveta. Tom arehološkom psihologijom odnosa prema iskustvu Crkve, koje je ona ustanovila, dolazimo do ubeđenja da je danas moguće odreći se i Knjige Otkrovenja samo zato što je ušla u kanonske knjige Biblije tek u sedmom veku, posle sedam vekova postojanja života Crkve. Sličnih argumenta ima mnogo. Problem se skriva u nedoumici; šta je važnije korektnost ili poslušanje? Šta je celishodnije ili svrsishodnije? Život u Raju nije bio samo život sam po sebi u iskustvu svog razvitka, nego je osnove imao u najprostijem poslušanju. Poslušanje je u čovekovoj prirodi i pomaže nam da razumemo našu slobodnu volju u živom odnosu prema Tvorcu. Da nema slobode ne bi bilo ni poslušanja kao vežbe i ostvarenja ličnih odluka u odnosu na Izvor bitisanja. Poslušanje je suština života u našoj Crkvi i ono se najbolje ogleda kroz pojam sabornosti. Crkva je pojam dolazećeg Carstva Nebeskog, u kojoj se i dan danas aktivno susreću živi i „mrtvi“, koji u Liturgiji čine jedno Hristovo celo. U Zajednici Tela sve se odigrava kroz poslušanje pojedinačno raspoređeno kao služba da je čovek nosi i na taj način se ostvaruje Sabornost kao jedino oruđe sabiranja. Van ovakve sabornosti sve je deljenje, a to nije Hristova priroda, jer On sabira a ne deli. Crkva svedoči o Bogoovaploćenju i bori se protiv hristoloških jeresi. To je proces koji će trajati do kraja ljudskog veka. Sve jeresi su hristološke, čak i one tzv. duhoboračke, jer je samo Hristos ovaploćeni Bog u kojem prepoznajemo i Utješitelja. Crkva stvara i razvija svoje bogoslovlje, a doksološki, himnološki i deobom talenata stvaralačko-umetnički svedoči samo o jednom – o Bogoovaploćenju, a kroz njega i o podražavanju Hristu kao našem Bogoupodobljenju! Oboženi čovek je već bog po onom evanđelski davno otkrivenom: „bogovi ste“. I zato Crkva počinje da oslikava sv. Geogija Pobedonosca, sv. Nikolu, sv. Vasilija i sve druge svete i obožene ljude u domostroju našeg spasenja. Ona to čini kroz suštinsko bogoslovlje – ovaploćenje Boga Logosa (Slova) . Crkvi nije dovoljno da se visoko naučno o njoj svedoči, već po oprobanom primeru ona najčešće koristi „ribarski jezik“ i „priče“ o Carstvu Nebeskom, koje ne predstavlja samo Bogočovekom i Njegovom Majkom, nego blagodatno o njemu uči i mnoštvom obraza (ikona) kao izraza sabora svetih Nebeske Crkve. Pogled na ikonostas, koji ne strada od renesanse i racionalizma (realizma) , nam predočava Nebesku Crkvu oboženih obraza u svom Prvoobrazu. O tome Florenski ubedljivo bogoslovstvuje: „Hram je ona lestvica Jakova, i on od vidljivog uznosi prema nevidljivom, i sav oltar kao jedna celina već je mesto nevidljivo, oblast ocepljena od ovog sveta, prostranstvo koje nije od ovog sveta“. I zaista, kada uđemo u hram Božiji na ikonostasu je izobražena Nebeska Crkva, i mi u njoj postajemo jedno celo kroz vizualno opažanje kao naše priopštenje Saboru Svetih. Ikonostas je dubina bogoslovlja o sudbini i uzdizanju čoveka u večnu slavu. Crkva je ovo bogatstvo vekovima bogonadahnuto stvarala i postepeno otkrivala sa jakim edukativnim ciljem da u Carstvu Nebeskom pored Bogorodice u njemu prebivaju i „pokajani razbojnik“, i svi mi pokajani razbojnici raznih vrsta. Današnje odricanje od ikonostasa je odricanje od Pravoslavlja, i to onog teološki otkrivenog u bogoslužbenom jeziku Nedelje Pravoslavlja. Hronološki Crkva usavršava svoje bogoslovlje, koje je dokaz njenog dinamičnog, stvaralačkog života, i poriče „statiku“, tj. zakopavanje talenta. Izraz tog stvaralačkog života je i pojava freskoslikarstva i ikonografije. Na taj način učimo o suštastvenom liturgičkom spajanju Nebeske i Zemaljske crkve, koje se ostvaruje u Svetoj Liturgiji, kada se i mi spajamo (sapričešćujemo) sa našom otišlom braćom i sestrama, kako se to u Liturgiji pominje pri spajanju čestica za žive i mrtve. Kada uđemo u hram i pogledamo ikone, i to ne samo Bogočoveka i Bogomajke, nego i na druge svete i prepodobne, mi tada na najprostiji i najnaivniji način sozercavamo nebesku Crkvu, koja nam se daje da je vidimo. Ne moramo da čitamo duboku teologiju Bogoovaploćenja, dovoljan je samo pogled na ikonu sv. Nikole, i razumećemo kako je to Bog Logos postao jedan od nas i uzneo nas na krst Života. Postoje pokušaji krađe te nasledne lepote ovog dubokog bogoslovlja, kada se sve racionalizuje i svodi na grubo opažanje kao znanje. Tako je pala zapadna hrišćanska zajednica, a o tome svedoče njene zajednice razbijene na paramparčad koje možemo da nabrojimo trocifrenim brojevima, što je pokazatelj ljudske tragedije delenja a ne sabiranja i sjedinjenja. „Arheološka teologija“ sve više teži da sebi priušti povratak crkvenom opitu hiruškim zahvatom, koji vrši amputirajući stvaralačku dinamiku Crkve kao ostvarenje njenog iskupiteljskog života. Ona jednostavno bira jedno opredeljeno vreme koje procenjuje kao najkoristnije iskustvo eklisijalnog života. Crkva se vraća u „juče“ analogno rečima sv. ap. Pavla da je Hristos „juče, i danas, i zanavek isti“. Odabire jedno vreme i jedan opit i predlaže ga kao najbolje i najcelishodnije, pritom bez uvažavanja mišljenja sveučeća crkvene punote. Sve više nas obuhvata duh „Tominog istraživanja i opipavanja“ uz grubo odbacivanje vere, nade, i nevinosti onih u bogočovečanskim rečima: „blaženi su koji ne videše ali verovaše“. Sve dominatnije religije sveta svoje bogatstvo vidi u tradiciji izraženu kroz umetnost što su jednostavno prineseni talanti i darovi Božiji. Pravoslavlje je po prirodi svog postojanja u tome najbogatije i zato se treba boriti protiv lažne „obnove duhovnog života“, koja se u suštini svodi na teatralno opažanje – racionalizam, koji odstranjuje vekovnu pravoslavnu mistiku. Sve crkve bez ikonostasa su nekanonske u odnosu na sabornost Crkve i takve pojave su za osudu, jer su produkt idividualnog shvatanja Crkve i percepcije njene Liturgije. Ikonostas je naša večna tapija unikatnog svedočanstva o Bogoovaploćenju i Hristovoj Crkvi; o onoj živoj Zemaljskoj i onoj živoj Nebeskoj, kada se taj njen život i tavorska svetlost oboženja rukom opisuje na nibu (oreolu) ikona. Imamo na umu da čovek ponekad kada greši čini to sa dobrim pobudama, zato se molimo za oproštaj i nesvesnih grehova. Čovek može da bude rušilac Tela i iz nepažnje i neznanja. Smireni čovek ne polazi od sebe nego od opšteg i zajedničkog. Hažalost, to nije slučaj ovih lomljenja i bure kada se pod predlogom boljeg cepa Telo. Pokretač svake „novine“ van sabornog sagledavanja je inidividualizam, ma se on otkrivao u idividualnoj formi ili grupno i organizovano. Individualizam po svojoj prirodi donosi nemir zbog odsustva saglasnosti. Drugim rečima: ne postoji sabornost! Skraćivanje ikonostasa je vezano za psihološko-vizualno poimanje Liturgije, a ne i tajinstveno. Otklanjanjem drevne „rešetke“, koja je od prvih vekova bila između oltarskog dela hrama i laosa, podvlači se opažanje na uštrb tajinstvenosti (prebogate istočne mistike) , jer se sveti darovi ne opažaju vizualno nego sozercavaju verom. To je stari pokušaj vraćanja naroda u status zainteresovanog posmatrača sveštenih radnji i dešavanja, tako da sveti oltar dobija smisao scene a gubi tajinstvenost o kojoj Florenski govori. To se javlja kada realizam počne da potiskuje tajnu, tj. kada opažanje zamenjuje veru i nadu. „Renesansa pravoslavne liturgije“ (m. I. Alfejev) pokrenuta je racionalizmom, u kojoj se pokreće i ostvaruje sav liberalizam. Zar u tome današnje „moderno pravoslavlje“ da traži sebe? Pravoslavni hram je lep, lepši od svih drugih sa svojom nebeskom lepotom oslikane ili opevane pravoslavne mistike. Da bi ironija bila veća, ovo nam predočava Robet Taft jedan od najvećih katoličkih teologa današnjice, dok se mi otklanjanjem oltara upodobljujemo katolicima i njihovoj realističkoj percepciji na uštrb naše prebogate (blagodatne) pravoslavne mistike. Ikonostas ima svoj kanon po kojem se gradi, i zavisi od arhitektonskog stila hrama. He sme da bude nizak niti previsok. Nizina ikona na ikonostasu, koju smo videli u Somboru jeste jedan tip huljenja, kada su nam likovi svetih ispod pojasa i ispred nogu (ni fotografije naših voljenih ne držimo tako nisko) . Neshvatljivo je da je postojao blagoslov za to? Opet, visoki ikonostasi koje vidimo po našim baroknim crkvama takođe nisu prihvatljivi, jer zaklanjaju freske, i „Širu od Nebesa“, koju oslikavaju u oltaru. Svaki hram bi trebao da bude freskopisan i samo tada je završen. Dakle, sve zavisi od mnogih faktora. Pored uobičajenih ikona, koje treba da stoje više pojasa nad carskim vratima (otvor više visine čoveka) , po kanonu mora da stoji ikona Tajne večere (ponavljanje „prikrivene“ na gornjem mestu u oltaru) a levo i desno od nje svi „Gospodnji praznici“. A to bi već bila visina ikonostasa po normi na koju smo do sada navikli kod nas i u drugim pomesnim crkvama. Ikonostas ne treba pretrpavati ikonama (kao po našim baroknim hramovima) a da zidovi ne budu oslikani, nego treba uskladiti freskopis sa ikonostasom tako, da se harmonično dopunjuju. Obratimo pažnju na ovu činjenicu: Odsustvo ikonostasa kod katolika ih nije sprečilo da na poslednja dva svoja „vaseljenska sabora“ traže nove izlaze za „opažanje“ evharistije, jer je očigledno da realizam i fizička percepcija liturgičkih dešavanja nisu doneli željene rezulatate – masovno vraćanje crkvi. Naprotiv, razdevena i od stidljivo sačuvane mistike ona sunovrato gubi vernike i svešteni kadar, i danas proživljava strašnu krizu. I papa Ratcinger se vraća tradicionalizmu. Nikakva „liturgička obnova“ nije se desila u rimokatoličkoj crkvi i na ovom njenom iskustvu koje „pariškom školom“ (Afanasijev) grubo kopiramo i nasilno implementujemo neće se desiti ni kod nas (to već vidimo) . U današnjoj „evxaristijskoj teologiji“ lako otkrivamo produžetak sukoba Istoka i Zapada, koji traje od sv. Grigorija Palame i Varlaama, kojeg poneki bogoslovi opravdano nazivaju „neovarlamizmom“. A to je potiskivanje i odabcivanje tajinstvenosti (pravoslavne mistike) . Napad na ikonostas jeste suštinski napad na Pravoslavlje, koje je unikatno i pravilno eklisijalno iskustvo vekovima stvarano nikim drugim do Duhom Svetim. Protiv ovih novih pojava moramo da se borimo. o. Ljuba

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *