Иконе; исповест и причешће; деца и причешће

Питање:
Помаже Бог, Ево имам пар питања, па бих Вас молила за савет. 1. Иконе. Освештавање икона? Купила сам иконе код уличног продавца, мајци и себи. Продавац каже да је он купио исте у црквеним трафикама (у кругу цркве) , па их онда наносио на дрво и сликарском техником дорађивао, при чему, човек каже да су тамо све те иконе освештане. Да ли да их носим у цркву да се освештају или шта да радим? Ја се испред њих у кући молим, а чула сам да је грех два пута освештавати икону. 2. Исповест и причешће. Овде сам потпуно збуњена. Наиме, у време у које живимо и начином живота каквим живимо, осећам да ми је потребно причешћивање светим тајнама што више, да бих имала снаге и била што ближе Господу. Међутим, имам осећај да нисам достојна готово никад да се причестим, осим када се детаљно и искрено исповедим (да будем искрена и онда се не осећам достојном) . А опет, немам увек исту потребу за исповест, па онда не желим да се механички исповедам. Разговарала сам са својим духовником о томе (наш парох) и он ми је рекао да се причешћујем сваки пут када сам у цркви. Али како? Не бих да сам непослушна духовнику, али ја рецимо општим са мужем у суботу вече, а сутрадан желим да одем на Свету литургију и одем, али не причестим се, јер нисам достојна. Или целе недеље грешим, живим мирјанским животом, свесна сам своје грешности, али немам снажан осећај покајања и не идем сваке недеље на исповест, јер не желим да буде механичко исповедање, али желим да идем на Свету литургију. И када се не причестим, да ли сам непослушна духовнику, опет сам грешна? Знам да је сваки дан борба и нисам неко ко тежи савршенству, па чека да се сви услове испуне, па тек онда…знам да је то немогуће.Али сваки дан се трудим да будем боља, и видим када грешим, осећам да сам слаба и да без Господа не добијам битку. У ствари, Света чаша је за мене стварно светиња, као и Света Тајна Исповести и не желим да то банализујем и да исповедам грехе без правог, искреног осећаја покајања. Или треба себе да натерам, као што се натерам да се молим, када ми се баш и не моли? Опростите на овој збуњености… 3. Деца и причешће. Мојих двоје деце су 6 год. и 4 год. и водим их на Свето причешће, не баш сваке недеље. Просто зато што мој муж не иде сваке недеље са мном у цркву и деца често кажу да им је досадно и превише дуго када остају целу Свету литургију. Током литургије ме стално питају кад ће крај, па изађу напоље и једва чекају Свето причешће, па да иду кући. Све то време, ја не могу да будем учесник на литургији онако како доликује, већ се само бринем да не ометамо друге и сва сам у грчу. Оно што ме највише уплашило је то када сам видела да се поштовање код њих губи и да Светињу почињу да доживљавају рутински, па сам почела да их водим негде на пола Свете литургије на свето причешће, приликом чега су мирни, а ја сам прилично строга по питању понашања у цркви (упућујем их на то да је то свето, да се не сме викати, извољевати, да се стрпе) . И овде не знам шта да радим ни како да се понашам. Они цркву не доживљавају као нешто ново, не боје се, знају да се прекрсте, целивају иконе, али чини ми се да оно поштовање с почетка губе, а то не бих волела. Мада, јако воле када иду на причест и врло су ту послушни и добри. У ствари, вероватно би ми било лакше када би и супруг чешће са мном ишао на Свету литургију. Овако, мама вуче на једну страну, док је за њих обично интересантније недељно преподне уз цртане филмове и одлазак у природу пре ручка. Можете ли ме и овде посаветовати? Хвала,
Тијана


Одговор:
 Драга сестро, 1 – што се тиче икона, постоје два мишљења: једно је да се иконе уопсте не морају освећивати, јер их освецује лик који је на њима изображен; а друго је да се оне освећују. Па и ту има разне праксе: неки их само однесу да се освете, т.ј. да се процита молитва и покропе светом водом, а други их оставе да буду у Олтару 6 недеља (Литургија) . или 40 дана. Мислим да ни једно ни друго није погрешно. И у храму се служи Литургија пре освећења, а и храм се освећује након већег реновирања поново. Има мало и велико освећење, у зависности колико је велико било реновирање, то јест, да ли је Олтар и Цасни Престо померан или не.
Ако волиш, слободно их однеси да се освете. 2 – То што ти осећаш је сасвим нормално и догађа се свима нама да уђемо у период таквих и сличних осећања. Једино бих ти предложио да мало промениш начин размишљања: није ствар у томе да ли „имамо потребу” или се „понашамо механички”. Наиме, ми би требали свесно и слободно да се трудимо у свом духовном животу. Несмотрен човек мисли на храну само кад огладни, кад га крчање црева, главобоља или слабост натерају на то. С друге стране, није добро ни да неко једе „механички”, само да би напунио црева. Зар не постоји и нормална исхрана, где човек сасвим природно пази шта, када, где и како једе, када се храни чисто, лепо и редовно, а да се уопште не оптерећује са тим? Храна нам је потребна ради одржања живота. Оптерећивати се са једном тако нормалном и природном чињеницом, није сасвим здраво.
Тако нешто слично је и са нашим духовним животом и нашом духовном храном. Не треба ићи из једне крајности у другу, већ се треба бринути о чистоти и квалитету нашег духовног живота, како неби ослабили или се, недај Боже, разболели од неке заразе која кружи около… 3 – Деца пролазе кроз разне периоде у животу. Најважније је дати им добар пример. Важније је у њиховом присуству сам бити побожан него им много говорити о побожности. Уз неопходно и лепо објашњење, још је важније и сам тако поступити, јер деца то осете. Стара изрека гласи: „Речи узносе а примери привлаче! ”
И ја имам децу са истим проблемима које видим и код многих других родитеља. Немој се секирати, само их води у цркву, учи и понашај се и сама хришћански. Резултати неће изостати. Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *