ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
ОД ХУМАНИЗМА ДО ЕКУМЕНИЗМА – УВОД
Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци
и показаће знаке велике и чудеса да би преварили,
ако буде могуће и изабране. (Мт. 24, 24)
“Бог је постао човек, да би човек постао бог”. Син и Слово Божије је постао Син Човечији, да би син човечији могао постати син Божији. Бог је постао Богочовек да би и човек постао богочовек. Својим оваплоћењем Бог је омогућио да човек по дару постане оно што је Он по природи. Захваљујући Богочовеку пали човек је могао да се рађањем у Цркви Духом Светим обнови васкрсењем Господњим, да постане богочовек, бог и син Божији, и да на његовом лицу засија нестворена светлост вечног доброг бића.
Међутим, тек што се Црква учврстила у овом свету и почела да рађа синове Божије за Царство небеско, ненавидник Бога и човека стао је да тражи своје слуге, да би они, примајући његова лажна учења, оспоравали или Божанство или човештво Богочовека Исуса Христа. Било је потребно петсто година и Седам Сабора да би се истина о Слову Божијем одбранила и изразила; одбрањена је и изражена истина о Његовом Божанству, Његовом човештву, о Његовом Духу Светоме, о Његовој Мајци, Богородици, и још истина и право Цркве да изображава Његов људски лик, заједно за ликовима Богомајке, Анђела и Светих. Тако је, захваљујући силаску Бога међу људе, ток историје зацртан и усмерен осом која би се могла назвати: од човека до Богочовека.
На Западу је, међутим, негде у време при крају доба Васељенских Сабора, отпочео супротан процес, процес у обрнутом смеру: од Богочовека ка човекобогу. Тај процес је започео протеривањем Богочовека на небо и постављањем папе за његовог заменика, овде на земљи, у Риму, а завршен је у 16. веку протестантизмом, којим је сваки протестант постао папа. Тако је на Западу, зацарењем човека уместо Богочовека, установљен религијски хуманизам, који је затим изнедрио и световни хуманизам[1]. Пошто зло, као духовна болест, има потребу да се шири као зараза и прерасте у епидемију, религијски хуманизам папизма и протестантизма је након петсто година метастазирао и еволуирао до своје последње метастазе – до екуменизма.
Редови који следе посвећени су истраживању сличности духа и методологије хуманизма и екуменизма, са основном намером утврђивања њиховог духовног сродства, заједничког назначења и крајњег циља. Наравно, од самог почетка имамо на уму да је творац хуманизма и екуменизма сам ђаво, “лажа и отац лажи”, мрзитељ Бога и човека, кваритељ и искривитељ свега што је Бог учинио за човека.
“А ђаво не спава, њему веома иду на руку ове мутне воде – заблуделе, изгубљене душе које траже нечег мало ‘узвишеног’ (само – мало!), али истовремено и приземног; и ево, напипавши повољан терен он припрема долазак свог штићеника – цара целог света. Ђаво врло радо сеје семена нове религије – универзалне, модернистичке, посветовњачене, која од људи не би захтевала много, али би давала доста тога; све би окупила и објединила, никога не би оставила ван своје ограде: за Јевреје би представљала јудаизам, за пагане – паганство, за хришћане – хришћанство (тако ће она извртати и примењивати на себе речи апостола Павла – 1 Кор. 9)… Чудна је оваква бескрупулозна непробирљивост савремених људи у питањима вере, – а управо она је нарочито згодна и неопходна ономе ко припрема пут лажном христу, лажном месији. Онај ко има истинску силу и власт просто руши једно и гради друго; онај ко нема такву власт – осваја ласкањем, на превару, подметањем лажи. Тако је ђаво деловао и у Едему кад је мамио наше прародитеље, тако је деловао преко Јудеја кад је припремао убиство Богочовека, тако ће деловати и припремајући престо за антихриста”[2].
НАПОМЕНЕ:
- В.: Козлов Максим (прот.), Огицкий Дмитрий, Западное христианство: взгляд с Востока, Москва 2009.
- Абашидзе Лазар (архим.), Анђелу Лаодикијске цркве, превод: М. Тодић, http://svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/AndjeluLaodikijskeCrkve.htm (22. 07. 2015).
