ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

 

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
 
РАТ И СВЕТОСТ
 
Вођење ратова и проливање крви непријатеља отачаства, Цркве и народа није сметала многим храбрим владарима и војсковођама да буду проглашени светим. Навођење треба отпочети од светих византијских царева: Св. равноапостолног цара Константина Великог и Јустинијана. Читава светородна лоза Немањића окићенима је светим владарима, почевши од великог жупана Стефана Немање – Св. Симеона Мироточивог, па преко Стефана Првовенчаног – Св. Симона, Св. Милутина, Св. Стефана Дечанског, до Св. цара Уроша. А шта рећи о Св. великомученику Лазару Косовском? Па о светим руским благоверним кнежевима: Св. Владимиру, Св. Димитрију Донском, Св. Александру Невском, или о Св. Сергију Радоњешком који је благословио Св. Димитрија пред битку на Куликовском пољу, и дао му своја два инока, Пересвета и Ослабу, да их поведе са собом. Исто тако и румунски свети кнежеви и војсковође. Наведимо и примере Св. Петра Цетињског и Св. Филипа Московског. Први је са мачем у руци предводио Србе у биткама на Мартинићима и Крусима, а други изрекао чувену, опште важећу мисао: “Непријатеље своје љуби; непријатеља Божијих се гнушај, а непријатеље отачаства сатири!”. Ако се пример Св. Петра може узети као изузетак, дотле се став Св. Филипа може сматрати као правило. У сваком случају, оба нису ни мало сентиментална, али ни најмање у супротности са, са такође ни мало сентименталним, Христом и Његовим Јеванђељем!
Поново Св. Николај Србски: “Чујем ли добро Ваше питање, генерале: – Да ли је Спаситељ био за рат? Простите, но то ми личи на питање: да ли је мајка за шибу свога детета? Ниједна разумна мајка неће прибећи шиби свога детета без крајње нужде. Када сва уразумљујућа средства исцрпе, тек тада мајка прибегава шиби застрањеног детета свог. Но та шиба није из злобе него из устрашене љубави материнске, да јој дете не би сасвим пропало, и да би се евентуално и друга деца опоменула, да не ходе странпутицом… И рат ништа друго није до шиба, коју Бог пушта на децу своју, да би их коначне пропасти спасао. Бог, чија је љубав према људима несравњено већа од љубави материнске, не попушта ту шибу на род људски из какве злобе него једино и једино из брижне љубави… Да би сад један човек могао ходити Богу угодним путем, мора водити једини Богу угодни рат. А то је рат против самога себе… Не води ли човек рат против себе, он га мора водити против Бога и против људи”[1]. Људи, дакле, покрећу ратове против других људи због своје мржње према Богу, а Бог попушта ратове између народа, из љубави према човеку. Тако је освајачки рат плод мржње човекове и попуштење љубави Божије. “Спаситељ је донео мир у људе, донео добру вољу, донео разум, открио циљ, указао пут, именовао средства, понудио сталну помоћ свима и свакоме. Но све те дарове божанске многи ће одбити, и зато ће бити шибани бичем рата. Неће бити шибани ратом одмах чим згреше него после дугог и предугог Божјег трпљења и праштања. Кад се сва друга уразумљујућа средства исцрпе, онда ће тек Небеска Љубав прибећи крајњем средству – шибању Своје деце бичем рата. Проричући ратове Христос се заплака (Лк. 19, 41)… И тиме ће Небесна Љубав бити побуђена, да плачући попушта на децу своју шибу бичем ратним”[2].
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Св. Николај Велимировић, Рат и Библија.
  2. Исто.

Comments are closed.