ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

 

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
 
НОВИ ЗАВЕТ И РАТ
 
Сада је ред на сведочанства Новог Завета. Морамо одмах рећи да, будући да у Богу нема противуречности, јер је Он апсолутни Исти и Истинити, сведочанства Новог Завета не могу бити супротстављена догађајима одиграним пре и након стварања човека, а пре оваплоћења Сина Божијег. То јест, ако Христос, као неоваплоћени Син Божији није био пацифиста приликом свргавања сатане са неба, нити током свештене војне историје старозаветног Израиља, Он то не може бити ни по свом доласку међу људе у телу.
Отпочнимо преглед Новог Завета примером Св. Јована Крститеља. Он није могао проповедати нешто другачије од Онога Коме је био Претеча. Св. Јован саветује војницима који су му дошли: “Никога да не злостављате нити кога да опадате, и будите задовољни својом платом” (Лк. 3, 14). Ни речи о напуштању службе, о неубијању и слично[1]. Истоветно поступа и Христос. Он исцељује слугу римског капетана, ни речју не помињући његово занимање (Мт. 8, 5-13)[2]. Диви се његовој вери: “Заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вере не нађох”, и у наставку га убраја међу оне који ће задобити Царство небеско: “А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небеском”. Ни капетану Корнилију његово војничко занимање није сметало да живи “побожно и богобојажљиво”, већ се, напротив, удостојио виђења од Господа, у коме му је откривено да ће се крстити од стране Ап. Петра, који ни речи није приговорио његовом занимању, већ се задивио промишљању Божијем: “Заиста видим да Бог не гледа ко је ко, него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду” (Дап. 10). При том би се нечисте животиње које је видео Ап. Петар могле односити не само на незнабожачке народе, већ и на нечасна занимања тих људи и народа, између осталих и војничко, које, међутим, није препрека спасењу онима који се њиме баве. Св. Јован Златоусти у вези овога пише: “Видите ли ви, каква је сила милостиње, и из претходних беседа и из садашње? Тамо је она избавила од смрти времене, овде од вечне, и отворила врата неба. Види како је много учињено ради тога да би Корнилије поверовао: анђео је био послан, Дух је дејствовао, позван је био врховни апостол, било је јављено такво виђење, и уопште ништа није недостајало. Колико је било капетана, хиљаде началника и царева, и нико се није удостојио онога чега он? Послушајте сви ви, који припадате војсци, који предстојите царевима. Он је био ‘побожан’, говори (писац), и ‘бојао се Бога’, и што је још боље, био је такав ‘са читавим домом својим’… А он не тако, већ се бојао Бога са свим његовим домом, будући као општим оцем не само свима са њиме, већ и војницима, који су били под његовом влашћу”[3]. “Све то указује на војнике који су у свом сталежу живели чисте савести, отворени деловању Духа Светога, побожни, богобојазни, скромни и крепосни”[4].
Ни Св. Ап. Павле не пише о војничком позиву и рату у одречном виду. Он Тимотеју пише: “Ти се, дакле, злопати као добар војник Исуса Христа. Ниједан се војник не уплиће у послове обичног живота, да би угодио војводи. Ако се ко и бори, не добија вијенац ако се не бори по правилу” (2. Тим. 2, 3-5). Напротив. И он се, као и Св. Ап. Петар, не гнуша војничког занимања, већ у потврдном смислу говори о војницима који добијају победничке венце у ратовима, стечене “борбом по правилима” ратовања. На другом месту он власт градску и њеног војника, који носи мач назива “Божијим слугом осветником” (Рим. 13, 3-4). Несумњиво да се то односи и на војне власти, тј. старешине и војнике државне војске.
Христос, Својим личним примером несупростављања злу, поучава своје ученике добровољном страдању у овом свету: “Зар ништа не одговараш што ови против тебе сведоче? А Исус ћуташе” (Мт. 26, 62-63); “Тада му рече Пилат: Зар не чујеш колико против тебе сведоче? И не одговори му ни на једну реч, тако да се намесник дивљаше веома” (М7. 27, 13-14); “Тада му попљуваше лице и удараху га, а други га бијаху по образима” (Мт. 26, 67); “И свукавши га, обукоше му пурпурни огртач. И оплетавши венац од трња, метнуше му на главу, и дадоше му трску у десницу; и клекнувши на колена пред њим, ругаху му се говорећи: Здраво, царе јудејски! И пљунувши на њега, узеше трску и бише га по глави. И кад му се наругаше, свукоше с њега огртач, и обукоше га у хаљине његове, и поведоше да га разапну” (Мт. 27, 28-31).
Своје лично миротворство, несупротстављање злу и добровољно страдање Христос претаче у новозаветно законодавство, продубљујући и проширујући Мојсијево. Будући да је дошао да испуни а не да укине Закон (Мт. 5, 17), Христос, желећи да искорени и сами узрок злог дела, старозаветне, телесне заповести проширује на духовну област борбе са страстима. Тако се старозаветно, телесно “не убиј” шири на душевно “не гневи се”, “не помисли лоше о брату”: “Чули сте како је казано старима: Не убиј: јер ко убије, биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: ‘Рака!’ биће крив синедриону; а ко рече: ‘Будало!’ биће крив паклу огњеноме” (Мт. 5, 21-22).
Христос старозаветну заповест о љубљењу ближњег проширује и на непријатеље: “Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља свога. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне” (Мт. 5, 43-44).
Христовом коренитошћу је обухваћено и противљење личном страдању: “Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; и који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину; и ако те ко потера једну миљу, иди с њим две” (Мт. 5, 38-41).
Он народ поучава мирењу: “…и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе… и иди те се најпре помири са братом својим… Мири се са супарником својим брзо, док си на путу с њим” (Мт. 5, 23-25).
Архистрастотрпац заповеда трпљење: “И сви ће вас мрзити због имена мога; али који претрпи до краја тај ће се спасти” (Мт. 10, 22; 24, 13).
Забрањује коришћење ножа: “И гле, један од оних, што бијаху са Исусом, машивши се руком, извади нож свој те удари слугу првосвештеникова, и одреза му ухо. Тада му рече Исус: Врати нож свој на место његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути, или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?” (Мт. 26, 51-53; в. Лк. 22, 49-51).
Христово новозаветно законодавство достиже врхунац у блаженствима, којима су обухваћени миротворство, добровољно трпљење и страдање: “Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско; блажени који плачу, јер ће се утешити; блажени кротки, јер ће наследити земљу; блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити; блажени милостиви, јер ће бити помиловани; блажени чисти срцем, јер ће Бога видети; блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати; блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке пре вас” (Мт. 5, 3-12). Све заповести су у служби задобијања вечног живота, у служби спасења. Етичке заповести су средство за остваривање онтолошког циља: задобијање вечног, боголико-уподобљеног бића. Бити миротворац, дакле, није циљ, већ средство да се постане син Божији, што јесте крајњи циљ миротворства. Зашто је баш миротворство означено као предуслов за Божије усиновљење? Зато што је Бог Миротворац, и они православни хришћани који подражавају свога небеског Бога Оца, Који их је родио Духом Светим у утроби Цркве, постају, по дару Божијем, Његови синови. Христос је Цар мира (Јев. 7, 1-3); Он је измирио човека с Богом и са ближњим, зато сви који творе Његово дело јесу Његова браћа и синови Његовог Небеског Оца: “Наиме, речено је: Блажени миротворци, а миротворци су они, који мир дарују другима. Нико, међутим, не може другоме да пренесе оно, што ни он сам нема. Због тога је пожељно да се најпре ти сам испуниш благом мира, а затим и да тим наслеђем удостојиш оне, који га немају”[5].
Општа слика која се стиче на основу навода из Јеванђеља јесте да је Христос Миротворац, Који се лично не супротставља Своме страдању и такво миротворачко, добровољно непротивљење страдању Он проповеда и Својим Ученицима и Апостолима. Међутим, на основу наведеног не може се тврдити да је Христос пацифиста у савременом, протестантско-хуманистичком смислу. Он нигде не проповеда безусловно непротивљење насиљу, а рат помиње узгредно, али, као што ћемо видети, не у одречном смислу. Недостаје и Христово изричито изобличавање насиља и рата као зло. Он проповеда и заповеда несупростављање насиљу, не зато што је супротстављање неетичко, већ зато што је насиље, као извор страдања хришћана, добро за њихово спасење. Христос све вреднује из угла спасења: да ли нешто користи или не користи спасењу. Његово добровољно страдање је било нужно ради нашега спасења, и зато се Он предаје порузи, насиљу и крсној смрти. Тако се на основу забране коришћења ножа при Његовом хватању не може изводити уопштени закључак да је Он био против било каквог коришћења ножа у одбрани ближњег. Јеванђеље по Јовану нам изричито говори зашто Христос тог часа наређује враћање ножа у корице: “Тада рече Исус Петру: Стави нож у корице! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем?” (Јн. 18, 10-11). Другим речима, као да му је рекао: “Немој спречавати Моје страдање”. Он му је то изричито рекао другом приликом, када се Ап. Петар супротстављао Христовом страдању: “И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе! то неће бити од тебе! А он окренувши се рече Петру: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско” (Мт. 16, 22-23). Ово је кључно место за разумевање порекла пацифизма. Ап. Петар је у овом догађају архипацифиста, јер из љубави, сажаљења и бриге за човека, он се противи његовом страдању; зато Христос његово противљење страдању назива “људским”, без благодати Божије, а истовремено њега лично назива “сатаном”, зато што је пали луцифер изворни пацифиста, противник страдања која човеку доносе спасење. Христос зна да је за човека страдање целебно и спасоносно; лечи од страсти, кроз невољу и болест Бог призива човека себи, ослобађа греховног дуга; зато Бог и попушта природне невоље, несреће, страдања, насиље и ратове, да би се хришћани невољним страдањем искупили за своја вољна сагрешења.
Зато се благи и кротки Христос не супротставља Христу Који излива чаше гнева на богоборце и мироборце. Христос није мање миротворац када вечним мукама прети књижевницима и фарисејима, градовима и областима: “А синови царства биће изгнани у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба” (Мт. 8, 12); “Лакше ће бити земљи содомској и гоморској у дан Суда неголи граду ономе.” (Мт. 10, 15); “Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо!… И ти, Капернауме, који си се до неба подигао, до пакла ћеш сићи” (Мт. 11, 21-23); “Породи аспидини, како можете добро говорити, када сте зли?” (Мт. 12, 34); “Послаће Син Човечији анђеле своје, и сабраће из царства његова све саблазни и оне који чине безакоње. И бациће их у пећ огњену; онде ће бити плач и шкргут зуба” (Мт. 13, 41-42); “Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба” (Мт. 22, 13); “Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери… Тешко вама, вођи слепи…Безумници и слепци! …Змије, породи аспидини, како ћете побећи од осуде за пакао?… Да дође на вас сва крв праведна што је проливена на земљи од крви Авеља праведнога до крви Захарије сина Варахијина, којега убисте између храма и жртвеника” (Мт. 23, 13-35; в. Лк. 11, 42-52).
Христос показује Своје истинско ревновање за дом Његовог Оца, када праведничким гневом и бичем изгони трговце и стоку: “И начинивши бич од узица, изагна све из храма, и овце и говеда: а мењачима просу новац и столове испретура. И рече онима што продају голубове: Носите то одавде! Не правите од дома Оца мога, дом трговине. А ученици се његови сетише да је написано: Ревност за дом твој изједа ме” (Јн. 2, 15-17).
На Христово благосиљање заштите ближњих упућују следеће Његове речи: “Исус одговори: Царство моје није од овога света: кад би било од овога света царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима: али царство моје није одавде” (Јн. 18, 36). Дакле, да је хтео Христос би допустио да се Његове слуге, ученици, али и анђели[6] боре за Њега – Цара и Његово Царство. Међутим, Његово Царство је будуће Царство, а на земљи Он је дошао ради спасења човека, кроз Његово добровољно и живоносно страдање.
Даље, Христос у Својим причама, као што смо рекли, не говори речи против ношења и коришћења оружја, против рата. Супротно, у параболама помиње наоружавање и брањење у потврдном смислу: “Кад се јаки наоружа и чува свој двор, имање је његово на миру. А када дође јачи од њега и надвлада га, узме све оружје његово у које се уздао, и раздели што је запленио од њега” (Лк. 11, 21-22). Христос, похваљујући опрезност и расуђивање, посредно, похваљује и добре припреме за ратове: “Или који цар, кад пође у рат да се сукоби са другим царем, не седне најпре и не посаветује се да ли је моћан срести са десет хиљада онога што иде на њега са двадесет хиљада? Ако ли није, он пошаље изасланство док је онај још далеко и моли за мир” (Лк. 14, 31-32).
Исто тако, Христос је виновник рата и осветник; Он подиже цареве на ратове, и они, као у Старом Завету Израиљ, сада ратују против Јевреја. Христос, наиме, у причи о злим виноградарима, која се односила на Њега, прориче, тј. најављује шта ће Његов Отац, што значи и Он са Њим, учинити са злочинцима: “Доћи ће и погубити ове виноградаре, и даће виноград другима” (Лк. 20, 16). У наставку Христос описује како ће се извршити Његова освета: “И када се приближи, видевши град заплака над њим, говорећи: Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али је сада сакривено од очију твојих. Јер ће доћи на тебе дани, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и стегнуће те са свију страна; и срушиће тебе и децу твоју у теби, и неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао време у којему си похођен (Лк. 19, 41-44); “А када видите да је војска опколила Јерусалим, онда знајте да се приближило опустошење његово… Јер су ово дани освете, да се испуни све што је написано… Јер ће бити невоља велика на земљи, и гњев на народу овоме. И пашће од оштрице мача, и биће одведени у ропство по свим народима; и Јерусалим ће газити незнабошци док се не испуне времена незнабожаца” (Лк. 21, 20, 22-24). Све се до танчина испунило 70. године, приликом пада Јерусалима и уништења Храма. Да је Христос пацифиста и хуманиста, онда би Он спречио не само овај, већ и сваки други рат на земљи, за шта је имао несумњиву власт и силу. “Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ” (Рим. 12, 19).
Коначно, Христос је Ратник и Војсковођа. О томе сведочи последња књига Новог Завета: “И видех небо отворено, и гле, коњ бели, и Онај који седи на њему зове се Верни и Истинити, и по правди суди и ратује; а очи су му као пламен огњени, и на глави његовој круне многе, и има Име написано, које нико не зна до Он сам; и обучен је у хаљину црвену од крви, и Име се његово зове: Реч Божија. И војске небеске иђаху за Њим на коњима белим, обучене у свилу белу и чисту. И из уста његових излази мач оштар с обе стране, да њиме порази незнабошце; и Он ће их напасати палицом гвозденом, и Он гази кацу вина љутога гњева Бога Сведржитеља. И има на хаљини и на бедру своме Име написано: Цар царева и Господар господара… И видех звер и цареве земаљске и војске њихове сакупљене да зарате са Оним што седи на коњу и с војском његовом” (Откр. 19, 11-16, 19). Виђење које је Св. Ап. Јован имао може се назвати духовним, али остваривање овог духовног рата се на земљи оваплоћује у физички рат и страдања. Ова нам слика из Откривења помаже да схватимо да нема разлике између духовног и физичко-телесног рата: други је у служби првог, и његова је материјализација.
На основу наведених сведочанстава књига Старог и Новог Завета да Христос: 1. још на небу, пре стварања човека, заповеда анђелима да поведу рат против сатане и његових легиона; 2. да у Старом Завету заповеда Израиљу да ратује и освоји Обећану Земљу, и да “затре сасвим” “Хетеје и Амореје и Хананеје и Ферезеје и Јевеје и Јевусеје”; 3. да у Јеванђељу не заповеда нити говори одречно о рату, већ, напротив, у параболама га помиње у потврдном смислу; 4. да је виновник рата и осветник и 5. да је Ратник и Војсковођа – закључујемо да Он није пацифиста, па самим тим, ни православни хришћани не могу бити пацифисти, тј. хуманисти.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. “Овде су могли бити и војници Јевреји, и римски војници разних других народа, који су такође били одушевљени Јовановом проповеђу. Они су, као и цариници, осећали себе донекле кривим у томе што је њихово издржавање као тешко бреме падало на народ. Такође им је неретко долазило да у време похода насилно узимају туђе имање, и то је, чинило се, био неизбежни део њиховог занимања. Како треба сада да се кају? Да ли потпуно оставити војну службу, јер их она приморава вршењу таквих неправедности у односу према ближњима? Јован им говори у одговору да они могу поступати и без таквих неправди, нека само живе само од своје плате”; Лопухин Александр, Толкования на Лк. 3:10, http://bible.optina.ru/new:lk:03:10 (17. 06. 2015).
  2. Уп.: Newman Timothy John, God Wills it? A Comparison of Greek and Latin Theologies of Warfare during the Medieval Period, Department of History University of Canterbury 2013, 21.
  3. Свт. Иоанн Златоуст, Толкования на Деян. 10:1, http://bible.optina.ru/new:act:10:01 (17. 06. 2015).
  4. Ioaness Lucas, Krscanstvo i pacifizam.
  5. Св. Григорије Ниски, О блаженствима, превод: А. Пантелић, Господ говори, Београд 2002, 195-196.
  6. “Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?” (Мт. 26, 53).

Comments are closed.