ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…

 

ХУМАНИЗАМ, ЕКУМЕНИЗАМ, ПАЦИФИЗАМ…
 
ХИЛИЈАЗАМ И УТОПИЗАМ
 
“Хилијазам (од грч. χιλιάς – хиљада) је учење о хиљадугодишњем царству Христовом, чија се суштина састоји у томе да ће пре краја света Христос доћи на земљу, поразити антихриста, васкрснути из мртвих само праведнике и на земљи оснује ново царство, у коме ће праведници, као награду за своја страдања и подвиге, царствовати заједно с Њим у току 1000 година. Након проласка ове историјске епохе следи друго свеопште васкрсење и Свеопшти суд” [1].
Бог је створио човека за савршенство. У човеку постоји урођена потреба за савршенством. Он је створен зато да би и себе и свет, с Божијом помоћу, учинио савршеним. Без Бога, међутим, човек не може да оствари своје назначење. “Савршенство – је оно у чему се човек смирује, али човек може да пронађе спокој и мир само у Богу, јер је Сам Бог савршен, а несавршенство света и човека само нас води ка ономе у чему је истинско савршенство. Савремени човек, ипак, жели смиреност у овом свету и због тога је он принуђен да га направи да буде савршен. Пошто је очигледно да свет није такав, човек мора да га учини да буде такав. То је идеална, утопијска природа свих рационалистичких система у свету. Без утопије савремени човек би пао у очај – и, наравно, пошто је изгубио, он је пао у очајање. У нормалним временима он би се обратио Богу, али данас већина људи не верује и због тога је очајање неизбежно и убиствено. И човек се, као и увек, налази пред избором: усавршавање овог света или усавршавање у наредном свету. Човек не може да живи без наде на неко савршенство”[2]. “Немогуће је одржати постојање без наде на бољу будућност. Живот је немогућ ако се не може променити. Но немогуће је не видети дубину подвале, која происходи из оваквих очекивања”; “Сада многи разумно стављају под сумњу оптимизам којим је било испуњено човечанство пре сто година, но идеја свеопштег прогреса утврдила се тако чврсто, да гута све без остатка и ништа друго човечанство не жели да зна!”[3].
Хуманизам, прогресивизам и еволуционизам неминовно воде ка хилијазму. Човек верује у себе, развија се, мења и коначно, једнога дана, својом снагом и својом моћи остварује царство блаженства, овде на земљи. “Једна од суштинских црта последњег времена, састоји се у томе да је људско друштво пре свега усредсређено на будућност. До последњих векова оно је гледало радије на прошлост, тражећи у њој примере које би му помогли да опстане усред зла земног постојања. Тада људи нису размишљали како да измене свет, већ најпре о томе како да преживе у постојећем свету. Идеја устремљености на бољу будућност одговара грађанском цивилизованом друштву и савршено је различита од историје спасења. Она почиње да се појављује после XVI века и налази све јачи израз у XVIII веку, продирући врло споро у друштвену свест изазивајући врло велике промене”[4]. “Данашњи човек одлази утопијама да би побегао из света познатог и стварног. Без свог центра, изван центра, модерни човек зато нема шта изгубити: он већ јесте изгубљен. Зато он утопијама често прилази с психологијом очајника, са очајањем бродоломника: спреман је да се ухвати за сваку утопију као за сламку.
Најчешће, човек који је упућен утопијама, који прихвата уточиште у свету утопија, то је човек који је незадовољан собом у познатом или познатим у себи. Углед света утопија и привлачност увећава распрострањено уверење да су то простори будућности. Изузетни значај будућности у свести модерног човека подржава и веома распрострањено осећање да се живи у једном interregnumu, у добу ‘дисконтинуитета’ старог и новог, у епохи кризе прошлих вредности, али на рубу трпезе нових вредности. Зато утопија, као футурибил, као могућа будућност, својим намерницима обећава откриће онога што још није, али ће бити”[5].
Хуманизам неминовно води до хилијастичке утопије. Хилијазам је хуманистичка есхатологија. Човек мора, не да пронађе изгубљени, већ да створи нови, бољи, лепши, вечнији рај… Он мора да оствари своју унутрашњу потребу за срећом, блаженством, да сазда евдемонички златни век. “Утопије играју огромну улогу у историји. Не треба их поистовећивати са утопистичким романима. Утопије могу бити покрећуће силе и могу се показати реалнијим од разумнијих и умеренијих творевина. Бољшевизам сматрају утопијом, али се он показао реалнијим од капиталистичке и либералне демократије. Обично утопијом називају неоствариво. То је погрешно. Утопије се могу остварити и чак у већини случајева се остварују… Међутим, утопије су дубоко својствене човековој природи, она чак не може без њих. Човек, рањен злом света који га окружује, има потребу да замисли, призове представу савршеног, хармоничног уређења заједничког живота”[6]. “Утопија новог доба је појава пост-хришћанске културе, иако су извори утопијског мишљења, несумњиво, древни. Оно су у миту о златном веку, у платонским дијалозима “Државе”, “Тимеја”, “Критона”. Заправо, утопизам, схваћен као машта о изгубљеном рају јесте постојано својство човековог постојања од почетка земне историје”[7].
Хилијазам је утопија погрешног, хуманистичког схватања Откривења. “Може се рећи да је утопија искривљавање и замењивање есхатологије у погрешном или секуларном схватању”[8]. На тој утопији је саздан Нови свет. Она је у његовим темељима. Нови свет је откривен да би на секуларизованом Откривењу била саграђена есхатолошка утопија хилијазма. “У терминима идеја, утопија је један облик секуларизације хилијастичне идеје, у истој мери у којој је сам хилијазам један облик секуларизације хришћанске есхатологије и теологије”[9]. “Реформација и откриће Новог света представљају фактички истодобне историјске догађаје. Ка Америци, континенту на крајњем Западу, запућују се најекстремније протестантске секте, привучене могућношћу да управо у празним просторима ‘Новог света’, на очигледан и конкретан начин, реализују своје утопијске пројекте. САД су настале као савез најрадикалнијих, фундаменталистичких протестантских секти, уверених у своју есхатолошку мисију, у своју Manifest Destiny (‘Богом пројављену судбину’), или, другим речима, у подизање Новог Јерусалима, Града Господњег на земљи, у коме ће, како је говорио Томас Џеферсон, ‘вук и јагње живети у миру, једно поред другог”[10]. “Реч је о идеји да Америка отелотворава савршено друштво, неку врсту реализоване и остварене утопије, на основу чега Американцима, као новом ‘изабраном народу’, припада привилеговано место и значај… Подвуцимо, међутим, још једном: радикални циљ пуританске идеологије – успостављање Божјег града, ‘Небеског Јерусалима’ на земљи – пре је мистичан него чисто рационалан, и могуће га је разумети тек у оквирима неопротестантске политичке теологије американизма, премда управо та чињеница, очигледно, стоји у чудној контрадикцији с ‘хоризонталношћу’ и крајњим прагматизмом америчког друштва. И када је сам Вашингтон изјавио: ‘Сједињене Државе су Нови Јерусалим, Божијим Промислом предодређене’, итд., није то била никаква испразна стилска фигура ни пука реторичка конвенционалност. Била је то јасна и прецизна формулација политичке мисије Америке, есхатолошке по својој садржини, једна врста месијанске објаве”[11]. “Крајњи модернисти у САД су такође сматрали да је прогрес демократије и цивилизације део Божијег откривења, и зато су они подржавали амерички империјализам. На пример, када су САД, после шпанско-америчког рата 1898. године претворили Филипине у колонију, многи модернисти, као и други протестанти, веровали су да ће то служити ширењу америчке демократије међу Филипинцима, и самим тим приближити Царство Божије”[12]. “Хришћански ционизам који постоји у оквирима протестантских фундаменталиста или конзервативних евангелиста исходи из тога да Завет који је Господ закључио са израиљским народом о његовој владавини над Обећаном земљом остаје на снази и држава Израел мора бити установљена у границама Давидовог царства, што ће се десити на крају времена, пред Други Христов долазак. Христос ће се јавити и хришћанима, који су га већ признали, и Јеврејима, да би их обратио у хришћанство и Његово долазак ће се догодити тек када се сви Јевреји врате на Свету земљу и обнове у Јерусалиму свој храм. На тај начин, да би се приближили последњим временима, мора се омогућити обнова древне државе Израела и обезбедити његова победа над непријатељима”[13].
У Њујорку је 1975. изашло Ново издање Библије, са подробним коментарима. “У тој ‘новој Библији’ сво човечанство је подељено на три дела: ‘Јевреји’ (само они се пишу са великим словом), ‘Црква’ (под њом протестантски фундаменталисти сматрају себе) и ‘пагани’ (сви остали, укључујући православне). При томе протестантски коментатори утврђују да се схватање ‘Израел’ и сада треба примењивати не за хришћанску Цркву (као што је у њој прихваћено), већ само за јеврејски народа, са националним обележјем. О Страшном суду се говори: ‘Суд над појединцима сваког народа врши се у зависности од тога како су се они односили према Христовој браћи, тј. према Јеврејима’, – само добрим опхођењем према њима човек се и спашава. О земаљском првенству Јевреја сведочи и то да се ‘хришћани [по контексту – протестантски фундаменталисти. – М.Н.] јављају као духовно потомство Аврама и учествују у духовним благословима, проистеклих из савеза с Аврамом, али пошто је народ Израел сачувао своје привилеговано место, треба још да позна највећу срећу, која му је припремљена као земаљском народу, изабраном од Бога’. Та ‘велика срећа’ се састоји у обнови државе Израел у виду месијанског ‘хиљадугодишњег царства’ на земљи, као царства јеврејског мошијаха. Такође и у јудејској есхатологији то ‘месијанско царство је последња етапа ‘овога века’, означена владањем Израела над читавим светом'”[14].
Хилијастички вирус није заразио само протестантске “цркве”. Као последица хуманистичке човекоцентричности и духа овог палог света и времена, он се кад-тад морао објавити и у “цркви” која је породила “цркве”. Ако је, наиме, папизам изнедрио хуманизам, онда је његова поробљеност човеком и земљом пре или касније требало да се пројави одустајањем од неба, и објави стварањем царства овде на земљи. Проглашавање Ватикана за државу била је само почетна фаза тог преображаја. “Екуменисти упорно спомињу синтагму ‘Нова Епоха’. У корену те идеје лежи древна јерес хилијазма, јер шта би друго могло оправдати такве радикалне промене и монструозна изопачења Православља осим чињенице да улазимо у нове историјске околности, нову врсту времена у којој идеје прошлости више нису важне. Основни руководилац свих ових кретања заправо је дух времена. Римокатоличка ‘црква’ вековима води борбу да преобрази Хришћанство у хуманизам. На Другом Ватиканском Концилу истакнута је потреба посавремењавања цркве у сваком погледу – aggiornamento (посавремењавање). Папа Павле 6. пророчки изјављује: ‘VOX TEMPI – VOX DEI’ (Глас времена је глас Божји)”[15]. Исти папа “је једном приликом изјавио: ‘Ми треба да волимо наше време, нашу цивилизацију, нашу техничку науку, нашу уметност, спорт, наш свет…’ То више није хришћанство, већ отворени хуманистички идеализам, а у својој огољености јерес хилијазма”[16].
На Другом Ватиканском Концилу донет је и објављен хилијастички манифест мајке свих јереси. У хилијастичко-утопистичку визију јединства свих народа на крају историје верују и римокатолици. У документу Nostra aetate најпре се исповеда да, будући да “је свима последњи циљ Бог”, и у другим религијама има истине и светости и зато “Католичка црква не одбацује ништа што у тим религијама има истинитог и светог”. Пошто, међутим, хилијастичка јерес за своју основу има јеврејску есхатологију, онда је у документу посебна пажња посвећена Јеврејима. Црква исповеда своје старозаветно порекло и “верује да је Христос, наш мир, крстом измирио Јевреје и пагане и обоје у себи учинио једним”. Зато Црква заједно са Јеврејима чека дан када ће сви народи славити Бога: “Како сведочи Свето писмо, Јерусалим није препознао време свога похођења, и Јевреји великим делом нису примили Јеванђеље, шта више, многи су се супротставили његовом ширењу. Упркос томе, према Апостолу, Јевреји и на даље остају врло драги Богу, чији су дарови и позив неопозиви, Отаца ради. Заједно са пророцима и са истим Апостолима очекују дан, познат само Богу, у који ће сви народи једним гласом призивати Господа и ‘служити му једнодушно’ (Соф. 3, 9)”[17]. Позивајући се на ову декларацију француска Бискупска конференција је 1973. год. објавила свој документ “Однос хришћана према јудаизму”, који завршава месијанским питањем: “Премда јудеји и хришћани извршују своје призвање, идући различитим путевима, њихови путеви се постојано укрштају. Да ли се њихова заједничка брига не тиче и месијанских времена?”[18]. “Треба истаћи да је рабинат Француске веома високо оценио ову декларацију и указавши да се ове ‘Пастирске инструкције’ француског епископата поклапају с учењем највећих јудејских богослова, по којима религије које су произашле из јудаизма имају мисију да припреме човечанство за наступ месијанске ере, која је наговештена у Библији”[19]. У том духу нови катихизис паписта пише: “народ Божији Старог завета и нови народ Божији стреме сличним циљевима: очекивању пришествија (или повратка) Месије. Но, с једне стране чекају други долазак Месије, умрлог и васкрслог, названог Господом и Сином Божијим, а с друге – долазак Месије, чији обриси остају сакривени”[20]. “Све то сведочи о томе да у складу са плановима Жила Исака, Римокатоличка црква завршно прелази на ‘учење о уважавању’ и ускоро ће припремити свет за долазак јудејског Мешијаха”[21].
Приликом посете римској синагоги 1986. год., папа Јован Павле 2, рекао је и следеће: “Повратак јеврејског народа на његову земљу треба бити признато као добро и као тековина, које се свет не може одрећи… јер се она јавља као предзнак ере свеопштег братства, о којој ми сви маштамо… Не може бити пренебрегавано одговарајуће признање Израелу за незаменљиву улогу у коначном плану искупљења, обећано нам од Бога”[22]. А приликом посете истој синагоги његовог наследника, папе Бенедикта 16, у јануару 2010. год., након поздравних говора, програм је завршен певањем јеврејске химне “Чекамо Месију”[23]. Поводом прославе 50 година од објаве Nostra aetate, на заједничком скупу римокатолика и јудеја, папа Франциско је изјавио да хришћани и Јевреји заједно чекају Слово Божије; први оваплоћено, други у Тори. У вези овога о. Сергеј Карамишев се пита у ком правцу римски понтифекс гради своје мостове: “Куда он гради свој мост (јер у буквалном преводу с латинског ‘понтифекс’ – ‘мостоградитељ’)? По свему је јасно према јудејском мошијаху, или по нашем – ка антихристу. Ако се понтифекс сложио да постави на једну раван Христа с учењем јудаизма (за кога Тора служи само као покриће), следећи корак ће бити поклоњење мошијаху, кога богоодступници Старог Завета називају Христом, који ће доћи на земљу. Богоодступници и међу хришћанима слажу се са овом мишљу, али, да би сакрили своје одступништво, објављују јављање мошијаха другим доласком Христа. О овоме је говорио Сам оваплоћени Бог: ‘Ја сам дошао у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити’ (Јн. 5, 43). И међу онима који помажу завођењу народа, ми налазимо љубвеобилнога понтифекса…”[24].
Видимо да су припреме око остваривања хилијастичког месијанизма увелико у току, и у склопу њих, као што ћемо ниже показати, екуменизму је дато посебно место и улога. “Видимо да суштински фактор овде представља то што се и утврдило у резултату прогреса ‘дијалога’ са Јудејима, да римокатолички поглед на Израел суштински производи утисак приступа који имају и хришћански ционисти”[25].
Хилијастичко учење није новина ни међу православнима[26]. “Овде се пројављује нада оног истог хилијазма, који као за неизбежно присуствује у свести људског друштва и који чак продире и у Цркву. Подсетимо се, да се идеја хиљадугодишњег царства, идеја земаљског царства где ће све бити савршено, родила из древне јереси хилијазма, сагласно којој ће прво васкрсење (о којем се говори у 20. глави Откровења Св. Јована Богослова) бити за изабране на 1000 година. За то време ће изабраник живети са Христом на земљи и наслађивати се благостањем и срећом. Ова маштања исходе из древног јудејског предања и утичу све више на јудаистичко учење са његовом идејом земаљског царства чијим се крајњим изразом јавља комунизам. Ово је лажна, фантастична теорија о којој Православна Црква говори као о искривљавању (изопачавању) истинске есхатолошке наде. Црква је побеђивала ову јерес сваки пут када се она у току историје поново појављивала. Ми је видимо и данас, све присутнију у мери у којој слаби ауторитет Цркве у свету, а жеља за апсолутном праведношћу природно продужава да буде мучном потребом човечанства”[27].
Иако је међу раним Оцима било поборника буквалног, хилијастичког тумачења 20. главе Откривења Јовановог, од 4. века је устаљено символичко, преносно његово значење. Обнова хилијастичких струјања се догађа међу руским философима и писцима 19-20. века, тзв. Сребрног века, укључујући и Ф. Достојевског: “И словенофили и Достојевски су веровали да ће Русија у будућности рећи ‘нову реч свету’, неопходну за ‘обнову читавог човечанства’ на основу ‘хармоније, братског завршног сагласја свих племена по Христовом Јеванђелском закону’ (чувена реч о Пушкину); да ће се Христова истина ‘једном остварити на земљи'”[28]. Н. Берђајев је такође веровао да је “антихристов дух могуће победити… религиозним стваралаштвом”[29]. Исто питање нашло је своје место и у руској емиграцији на Западу. “Управо око теме антихриста и Апокалипсе, тј. у вези односа ка хришћанској есхатологији, далеко пре свега, јавља се разумљива разлика између речених богословских оријентација заграничног Православља. РПЗЦ је постојано напомињала о близини ‘последњих времена’, о неопходности усрђа ради спасења душа, док су се ‘парижани’ више одушевљавали спасењем земље, неретко се приклањајући вери у могућност Царства Божијег још на преображеној земљи и, између осталог, чак и ка хилијазму”[30]. Наследници хилијастичког хуманизма међу руским емигрантима били су, поред осталих, о. С. Булгаков и А. Карташев. “Отац Сергеј Булгаков је све до краја живота изражавао веру у наступање на земљи хиљадугодишњег Царства Божијег, у чему је, вероватно, био и основни вектор његове софиологије. Штавише, после Другог светског рата хилијастичке црте су примећене у програму супротстављања силама зла, предложеном од стране Карташева, већ у зрелој етапи његовог живота. У ‘Стварању Св. Русије’ он директно говори о градњи ‘Царства Божијег већ овде на земљи’ и изоставља неизбежност ‘краја света’… Карташев и реч ‘антихрист’ употребљава само у збирном значењу, имајући под њим у виду опште силе зла”[31].
Треба навести и пример односа патр. Алексеја 2. према јудејима, и примеса хилијазма у речима његове изјаве: “1991. год., дошавши у Њу Јорк, он је одлучио да наступи пред јудејским рабинима САД-а и 13. новембра изговорио беседу, коју је почео речима: ‘Драги, браћо (!), шалом вам!’. Даље, изврћући сво учење Цркве о односу према јудејима, који упорно не верују у Христа, називајући обличитеље савременог јудаизма као религије – ‘реакционарима’, Алексеј 2. је утврдио да је савремени Израиљ, као и раније (без обзира на одбацивање Христа!!) – ‘богоизабрани народ’, а религија талмудског јудаизма у потпуности сродан хришћанству: ‘Сједињење јудејства и хришћанства има реално тло природног (?) и духовног сродства и позитивних (?) црквених интереса’. При том, Алексеј 2. је показао овакву акробатику речи: ‘Ми смо једно с јудејима, не одричући се од хришћанства, не насупрот хришћанству, а у име и у силу хришћанства, а јудеји су једно са нама не насупрот јудејству, а у име и у силу истинитог јудејства. Ми смо по томе одвојени од јудеја, зато што ми нисмо још ‘у потпуности хришћани’ (?!), а јудеји се одвајају од нас по томе што они нису још ‘пуни јудеји’. Јер пуноћа хришћанства обухвата собом и јудејство, а пуноћа јудејства је хришћанство… Јеврејски народ нам је близак по вери. Ваш закон – то је наш закон, ваши пророци – то су наши пророци’. Даље, патријарх је позвао јудеје заједничком грађењу ‘Новог светског поретка’: ‘заједничким напорима ми ћемо саградити ново друштво – демократско, слободно, отворено, праведно… где би Јевреји живели сигурно и спокојно, у атмосфери дружења, стваралачке сарадње и братства деце једнога Бога – Оца свих. Бога отаца ваших и наших'”[32].
“У Русији има свештеника и јерараха Московске Патријаршије који такође сада проповедају да ‘јудејски обреди (обрезање, субота и др.) нису обавезни само за хришћане и пагане, већ чувају снагу и за јевреје-хришћане’, и да нема противречности у томе сматрати себе хришћанином и истовремено ићи у синагогу. То и јесте та религија која ће омогућити антихристу да истовремено религиозно возглави јудеје, хришћане и људе других религија. По томе можемо тврдити да екуменизам јесте постепено развијајућа религија антихриста”[33]. “Још једно савремено модернистичко учење јесте јудео-хришћанство, које се у последње време веома раширило међу интелигенцијом, недавно пришлој вери и недовољно оцрковљеној. О јудеохришћанству први је почео да говори и пише такође Вл. Соловјов, затим је то учење у својим париским чланцима развијао о. Сергије Булгаков, а касније о. Александар Мењ и други адепти савременог неохришћанства. Овај лукави правац покушава да споји јудаизам и хришћанство, јер, по мишљењу присталица тог учења, хришћани и јудеји имају једну исту библијску веру у Оца Небеског”[34].
Два су узрока појаве различитих видова неохилијазма међу православнима: комформистичко одсуство подвига и несмирено, самовољно тумачење Светог Писма. Они су међусобно повезани: прво приводи другом. Сва погрешна учења, све јереси су проистекле због погрешне аскетике или њеног одсуства. Ево и примера савремених “православних” неохилијаста: “Духовни садржај предстојеће светле епохе – исцељење од последица греха (тј. отпадања од Бога), припрема за свеопште васкрсење мртвих и преображај космоса – отпочиње од земље. Бог не чини ништа без учешћа човека, а за велика дела човечанству је неопходно довољно времена”[35]; “Ако је испред Царство, онда историја завршава не поразом хришћанства, већ његовом победом, и то даје смисао и значење свим позитивним човековим напорима, у том броју и громадном, многовековном раду на стварању човечанске културе. И када се тај човеков рад чини не против Бога, већ ЗАЈЕДНО с Њим, у знаној или незнаној сагласности с Његовом вољом, онда се његови резултати чувају, налазе неопходно исправљење и продужетак у Царству, у чије време ће ‘синергија’, слободна сарадња човека с Богом, постати свеопште правило!”[36]; “Код пророка Исаије (9, 6) пророковани Месија назван је Кнезом мира. У имену Кнез мира наглашен је есхатолошки идеал везан за откривење Месије. Пророк Исаија нешто раније (2, 4) пише да ће рат и насиље нестати са земље, да народи међусобно неће подизати мач и да се неће учити боју. У Књизи пророка Исаије провејава идеја мира као стања којим се завршава историја (11, 6-9). Пророк Исаија описује да ће доћи време када ће вук боравити са јагњетом а рис са јаретом. Земља ће бити испуњена познањем Господа као што је море испуњено водом”[37]. Ништа мање оптимистичан није био ни патријарх цариградски Димитрије: “Од разлика између Цркава и наших црквених питања кренућемо према једној и уједињеној Цркви Христовој. А од мноштва, разлика,… ући ћемо у сједињену и збратимљену свечовечанску заједницу. Уједињена Црква у уједињеном човечанству”[38].
“Митрополит Јован Пергамски напомиње да је веома често екумена прихваћена да буде збир различитих култура, нација и људи који чине насељени свет, синтеза различитости вера и религија који постоје и делују, без поклањања пажње другој стварности. Наиме, ‘екумена је такође догађај приближавања различитих хришћана, различитих визија будућности’, да ‘саборност Цркве није једноставно догађај зближавања постојећих култура и нација у њиховом садашњем поимању’, већ догађај сједињавања ‘историјских идентитета и традиција, тако да се оне могу превести у јединство у тела Христовог'”[39].
“Разлог најпре треба тражити у следећем: савремени људи су превише заволели земљу, свет, заволели су своју душу у овом свету, заволели су своју делатност на земљи, своје пало стање, своје богатство, сву своју ‘духовну’ културу, своје уметности и свој ‘прогрес’, упили су се у земљу, уживели су се у овај свет. Друго: људски ум је постао рационалистички, човек је навикао да размишља само у категоријама простора и времена. Све што се налази ван граница видљивог света, не уклапа се у појмове савременог човека… А корен сва ова три зла јесте у заглибљености човека у сопственој гордости, у себичности, у самопоуздању. Отуда потиче аматеризам савремених ‘проповедника Православља'”[40].
Потпуно супротан, трезвен и немаштарски, јесте став свештеника РЗПЦ: “Виђенији посленици Руске Заграничне Цркве су непрестано разобличавали хилијазам, не само као богословску јерес, већ и као опасно оруђе сатане у припреми прихватања ‘реалног’ земаљског царства антихриста под видом алтернативе ‘магловитом’ Царству Божијем. Јер управо варком ‘раја на земљи’ у различитим паковањима сатана саблажњава човечанство и у јудаизму, и у масонству, и у комунизму, такође и у ‘хришћанском хилијазму’. Они који очекују материјално царство Христа на земљи, неће препознати и примиће уместо Њега антихриста”[41]. Архиеп. Аверкије (Таушев) упозорава: “Својство ове савремене јереси ‘нео-хилијазма’ је… да духовно ослепљујући човека, који себе штавише сматра хришћанином, у корену искривљаван све хришћанске погледе на свет. Приморавајући своје присталице да заборављају на аскетску суштину хришћанства, непомирљивог, по његовој самој природи, са злом и грехом… али, што је најстрашније: настројење је такво, да противно учењу Цркве (осим коловођа и главешина те јереси, који јако добро схватају шта раде, куда иду и воде друге), понекад чак и не знају да прихватају учешће, ни у ком случају у остварењу Царства Божијег на земљи, већ у припреми Царства антихристовог. Јер, по предсказањима низа Светих Отаца, замисао установљавања срећног и мирног живота на земљи, пуног изобиља и благостања, под громогласним именом ‘Царства Божијег’, преластиће хришћане и привући их симпатијама ка себи нико други до антихрист. И тако, ето коме у коначном збиру служе ти савремени јеретици – нео-хилијасти! Може ли у садашње време некоме ово још бити нејасно?”[42]. И о. Серафим (Роуз) слично размишља: “Управо је хилијастички, еволуциони модел мишљења породио такве политичко-религиозне покрете, као међународни социјализам, глобализам и екуменизам. Сви слични покрети деле тај главни циљ хилијазма: идући ‘нови поредак’, у коме сви претходни постулати, разматрани као они који се односе на одређени стадијум прогреса, треба да буду савршено измењени на његов следећи стадијум. И као што су разлике међу организмима разлокани у идеји биолошке еволуције – тиме што организми прелазе један у други у временском периоду од милиона година – на исти начин све разлике између народа и религија су разводњене у хилијастичком ‘новом светском поретку'”[43]. Прот. Ростислав Ган упозорава на хилијастичку есхатологију екуменизма: “Есхатолошки елемент – есхатолошко чекање Царства Божијег – недостаје. Екуменистички покрет је заборавио упозорење Господа Својим ученицима: ‘у свету ћете имати невоље’, заборавио да Господ није дошао на земљу због социјалних преображаја, већ ради препорода и преображаја људских душа. Он није одолео искушењу да утиче на дела света светским деловањима… Рај на земљи, небо – заборављено”[44].
Православни неохилијасти верују да ће се снагом (њиховог) православља свет претворити у рај и Христос ће онда доћи “на готово”. Оци, међутим, говоре потпуно другачије: да ће се свет претворити у пакао и да ће Господ поново доћи када спасење више не буде могуће. Ово друго потврђују и предсказивања самог Господа (в.: Мт. 24). Вера у земаљски “срећан крај” је последица неподвижничког, либерално-комформистичког хришћанства, хришћанства без Крста, које не жели страдање и замишља будућност према својим страстима, жељама. Они своју страст самосажаљења према напорима и страдањима преносе на свет, не желећи ни да он страда. Они воле себе и овај свет у њиховој непреображености, необновљености и будућност света замишљају према својим страстима, не желећи да реално сагледају свет “који у злу лежи”, нити речи Господње: “Али Син Човјечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи?” (Лк. 18, 8). Зато ови “историјски – хепи енд – оптимисти” верују у “процват православља”, које ће се снагом њихових молитава и богословља проширити међу све народе, на све крајеве света. Неохилијасти воле свет и себе у свету и наивно и прелестно чекају “ново доба Светога Духа”. Покретани том двоједном страшћу – самољубљем и светољубљем (тј. славољубљем) они и одлазе на “собор нечестивих”, очекујући од њих разумевање и похвале. “Не треба се окренути од неохилијазма као од очигледне глупости. Хилијазам није само религиозни, већ и морални проблем, и нарочито, жеља да се спусти на земљу небеско царство и да се вечно спасење учини продужетком земаљског живота. На хилијазму су засноване религиозне утопије, у том броју и марксизам. Хилијазмом су диктатори оправдавали масовне погроме. С хилијастичким настројењем је повезано комфорно, ‘ружичасто хришћанство’, с вулгарним есхатолошким оптимизмом, које проповедају савремени модернисти. Могуће да ће у нападима против Цркве бити искоришћене хилијастичке илузије, и на изокренутим тумачењима Јовановог Откривења биће сачињена друга по духу апокалипса”[45].
Посебан вид неохилијазма међу православнима можемо сматрати тзв. есхатологизам[46]. То је вера да, пошто ће се истина о Цркви објавити у есхатону, у овом веку, у историји, она се своди само на Евхаристију, укидајући и аскетику и етику. Ово учење такође релативизује или укида учење Цркве о Страшном суду, рају и паклу, а свеукупно учи да је за задобијање Царства Божијег довољно само причешћивање. На овај начин, хилијастичким духом историјског, некрстоносног, конформистичког оптимизма, поборници овога неохилијастичког учења објављују и остварују Царство Божије већ овде на земљи, у историји, а после Другог Христовог доласка, они говоре, најчешће у увијеној форми, о апокатастази, свеопштем спасењу. Наравно, реч је о учењу које су православни преузели од западних теолога, и оно је истог духа, порекла и циља са евхаристијском еклисиологијом, литургијском обновом и екуменизмом. У прилог реченом, поново речи митр. Јована (Зизијуласа): “Црква је такође и есхатолошка реалност. Та тврдња не би требало да поништава ону претходну, која се тиче историјског карактера Цркве. Она треба да нас подсјећа да је историјска реалност, која се назива Црквом, призвана да бива одраз есхатолошке заједнице и слика (образ) Царства. Без есхатолошке визуре Екуменски покрет изродио би се у ефемерни свјетовни подухват. Православни би хтјели у њему да представљају сталну опомену на то есхатолошко виђење Царства. Што год да представљамо као историјске датости, свака од Цркава чланица требало би да буде просуђивана оним на шта нас призива Царство, шта би требало да будемо. Оно што ми видимо у дневном реду ССЦ, програмски искази као што су ‘Црква као пророчко знамење Царства’, уноси наду, макар и двосмислену, да такво есхатолошко виђење карактерише Екуменски покрет у свој његовој пуноћи и на пресудан начин”[47]. Или прот. Радована Биговића: “Другим речима, Црква своју суштину у основи не добија из онога што она јесте, већ из онога што ће она постати у будућности, у есхатолошком времену које је, од Васкрсења Христовога и силаска Светога Духа на дан Педесетнице, већ почело да нас обасјава и да утиче на садашњост и на историју. У светлости есхатологије, и само Предање Цркве задобија ново значење и другачију димензију – оптимистичку и перспективу пуну наде”[48]. И опет православни одговор: “Присталице екуменизма можда ни сами не схватајући обнављају јерес хилијазма: они још пре Страшног Суда, пре одвајања пшенице од кукоља желе да испеку себи укусан хлеб од ове пшенице и да уреде царство мира и среће на земљи, заобишавши Крст и сва страдања и поделе које су с Њим повезане. Одавде потичу стална одушевљена очекивања ‘заблиставања’ духовности, вере, религиозности… Страшно изопачење које лежи у основи овог покрета састоји се пре свега у удаљавању духовног центра православног учења, у одступању од главне осе свецелог хришћанског живота – од Крста, од духа покајања, духа смирења. Зато је цело здање екуменизма, ма како украшено било, подигнуто на једном темељу – на песку људског егоизма. То је ‘Васкрсење’ пре смрти на Голготи, ‘Пасха’ пре Страсне седмице. Читаво дрво екуменизма расте на тлу одступништва, оно је у потпуности зло семе, управо онај коров који ће Анђели Божији спалити у огњу неугасивом. Потпуно је погрешно мислити да се уз ‘одређену дипломатију’ с овог дрвета могу убрати и хранљиви плодови који су нам корисни. ‘Еда ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве?’ (Мт. 7, 16)” [49]. “Уче о свеспасењу, које је Бог већ унапред предзамислио, то јест, уче о неминовном спасењу. Притом не само да понављају и варирају Оригенову апокатастазу, већ у неким случајевима иду много даље. Ако је код Оригена грешник морао да прође кроз очишћујућа страдања на земљи, неки модернисти сматрају да је за грешника довољно да само пожели спасење и биће спасен”[50].
Вратимо се поново хилијастичком духу екуменизма и повежимо га са православним неохилијазмом. “Постоји посебно протестантско есхатолошко учење које се назива диспензацијализам, од латинског dispensatio, што се може превести као промисао, замисао, намера. Према овој теорији, Бог има једну ‘замисао’ у односу на хришћане-англосаксонце, другу у односу на Јевреје, а трећу у односу на све остале народе. Англосаксонци се сматрају ‘потомцима десет племена Израиљевих, која се нису вратила у Јудеју из Вавилонског ропства’. Ових десет племена се ‘сетило свог порекла прихвативши протестантизам као своју основну вероисповест'”[51].
Екуменизам је мисионарски метод за ширење хилијазма ван протестантизма. “Екуменизам је никао на основу мисионарске делатности. Почетак му је поставила Свесветска мисионарска конференција, сазвана у Единбургу 1910. год. Међународни мисионерски савет, створен 1921. год., поставио је задатак изучавање и распростирање мисионарског искуства и усаглашавања делатности свих мисионарских организација. Затим је никла неопходност за разрађивање других видова хришћанског јединства: богословске основе будуће једне цркве, црквене јерархије, начела организације и укрепљења цркве и њеног учешћа у идеолошким борбама”[52]. “За разлику од православних, протестантске цркве почеле су већ тада да истичу нарочити значај мисионарске делатности Цркве, као најважнијег облика екуменизма”[53]. “Међутим, они [православни] уопште не узимају у обзир да њихова дефиниција (ако је уопште имају) екуменизма или хуманизма, не одговара и није иста као и дефиниција самих тих покрета и да људи који су тамо, не прихватају екуменизам или хуманизам због тога да би кроз њих трагали за истином. Они мисле да је истина већ на њиховој страни, јер екуменизам је покрет у циљу ЈЕДИНСТВА, а не у циљу изналажења ИСТИНЕ!”[54].
“Другим речима, Америка се већ налази с оне стране Апокалипсе, дубоко уроњена у благостање Новог миленијума, новог ‘Златног доба’, или ‘Ере Водолије’, с оне стране Времена и Историје (благостања схваћеног такође на пародичан начин, као материјално благостање Америке, што је још један, директан ‘доказ’ истинитости нове вере). Тако се њена мисија састоји управо у томе да ову поруку о Крају времена пренесе, саопшти остатку човечанства”[55]. Да, Америка је кренула у своју велику екуменистичку хилијастичку мисију, да читав свет позове у дочек хиљадугодишњег царства (анти)Христовог на земљи. “Дијалози између разних хришћанских конфесија, али и Хришћанства са исламом и јудаизмом, као и другим религијама једноставно су карике у ланцу општег плана за уједињење целог човечанства… Екуменисти у суштини живе у једној визији свеопштег јединства ‘цркава’ што ће бити квасац који ће заквасити целу васељену и претворити свет у Царство Божје на земљи. Пошто је крајњи циљ екуменизма да уједини све религије, сасвим је логично зашто се данас све више истиче, да не само поједине Цркве не поседују пуноћу истине, већ и да само Хришћанство не поседује пуноћу Божје истине. Другим речима, истина о Богу Творцу је по њима, изнад свих појединих постојећих религиозних форми које се изражавају кроз разне светске религије и традиције. У том смислу се радо користи пример једне високе планине до чијег се врха може доћи са разних страна, тј. до Бога је могуће доћи и кроз Хришћанство, ислам , будизам, хиндуизам, јудаизам, те није потребно обраћење из једне религије у другу пошто је у свакој религији тобоже присутно ‘надахнуће Светога Духа’… Основну еванђелску идеју оцрковљења свих људи у једној Цркви Божјој, једној истини, једној вери, што ће се у својој пуноћи остварити у Царству Небеском, по Другом доласку Господњем и општем васкрсењу, екуменисти реинтерпретирају на свој начин. Они у суштини свесно или несвесно проповедају хилијастичку идеју историјског ‘Царства Божјег’, овде, на земљи… Ова јасна сведочанства Светог Писма показују да је екуменизам у својој суштини ХИЛИЈАСТИЧКА ЈЕРЕС која се огледа у настојању да се оствари јединство у компромису између истине и лажи, између добра и зла, између Христа и Велијара, како би се створила једна ‘нова Црква’, али и један ‘нови свет’… Из свега овога јасно је да екуменизам представља важну карику у читавом низу настојања европског човека да Бога замени човеком, да Царство Божје замени Царством Човечијим, да истину замени лажју и небеса трулежном земљом. У њему препознајемо исте елементе које можемо да приметимо у папизму, хуманизму, комунизму и многим другим ‘измима’ европског палог човека. А као подлога свега тога лежи намера ‘кнеза овога света’ – ђавола да на земљи оснује своје Царство, своју Псеудо-цркву и на његово чело доведе свога изабраника, лажног Христа – Антихриста. То су основни циљеви и правци екуменистичке јереси”[56].
У екуменистичком покрету су се срели хилијастички дух протестантског екуменизма и неохилијастички дух православних екумениста. Потпуно и коначно сједињење они ће заиста остварити у великом царству овде на земљи; међутим, не Христовом, већ антихристовом царству “гнусобе опустошења”.
“Вера у обновљење свог човечанства у новој свеобједињујућој цркви даје екуменизму карактер хилијастичке јереси. Кроз екуменистичке покушаје да обједине све, не разликујући истину од заблуда, и стремљења да саздају не само нову цркву, него и нови свет, хилијазам се пројављује све више и јасније. Проповедници те јереси неће да верују у то да ће сва земља и сва дела што су на њој сагорети, небеса спалити и раскопати а стихије од ватре растопити (2 Петар 3,10-12). Они заборављају да ће се након тога, ново небо и нова земља, на коме ће обитавати правда, образовати створитељским чудом Божјим, а не напорима људске организације. Православни Хришћани не треба да се труде да их изграде, него да кроз благочестиво живљење у јединој и истинитој Цркви постану причасници нове земље и новог неба после Страшног Суда Божијег. У међувремену, покушаји стварања Царства Божјег на земљи, кроз лажно уједињавање разних конфесија а заборављајући на истину, која је сачувана једино у Предању Свете Православне Цркве, одвели би нас од Царства Божијег у царство антихристово”[57].
“Где је онда овде очаравајућа визија, где је златна будућност екуменистичког хришћанства, онда када нам јеванђелист каже ‘И многе ће преварити‘, где је јединство у различитостима када нас Свето писмо упозорава и подстиче да бежимо, да се склањамо, јер ће сав свет проћи кроз ‘невоље тих дана‘ (Мт. 24, 29), где је онда уједињена светска црква, у којој ће сви људи бити збратимљени свезом љубави, када Јеванђеље сведочи овако: ‘И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих‘ (Мт. 24, 12)? Где се налази ‘обећана земља’, обећана нам од екумениста, у којој ће сви људи бити браћа у истој вери и заједнички, држећи се за руке радосно трчати по зеленом земљином шару, када Јеванђеље сведочи: ‘Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету… И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога‘ (Мт. 24, 7 и 10)? Где је победа ‘добрих’ и ‘верујућих’ људи који ће ујединити ‘свету цркву’ и седети на престо заједно са Христом на овој земљи, када нас Спаситељ поучава и саветује да бежимо онда ‘Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји на месту светоме‘ (Мт. 24, 15)? Према томе, будућност Хришћанства ни у ком случају неће бити лепа и очаравајућа, неће имати ништа заједничко са светским прогресом и благостањем, са унионистичким стремљењима царева и религиозних вођа овог света. Црква ‘оних који ће остати у мањини’, биће изложена прогону од стране ‘оних који су у већини’, будући да Православље неће имати ништа заједничко са ништавилом овог света. Истински хришћани ће се разликовати на јединствен начин од осталих ‘верујућих’ људи, по ономе како је Спаситељ рекао: ‘Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога‘ (Мт. 24, 9)… Они који желе да уједине тзв. хришћанске цркве, не верују у апостолску Цркву, нити у Христа проповеданог од светих апостола и исповеђеног од светих мученика. Екуменисти се само користе хришћанством и црквом, како постигли сопствене интересе. Њихов циљ јесте оснивање једног земаљског царства у коме ће покорити и потчинити све људе овог света”[58].
“Али постоји једна још значајнија противуречност у тој вери у ново ‘Златно Доба’, зачето на тлу Америке. Вери неприхватљивој једном хришћанину јер, као што је то добро познато, у есхатолошкој драми Другог доласка Христовог, силазак ‘Града Господњег’ не претходи него, напротив, услеђује појави Антихриста и самом Крају света. Штавише, управо је Антихрист тај који обећава лажно ‘Златно доба’, мимо (или пре) Другог доласка”[59]. “…И сада се догађа да они штите православље с неправославне позиције. Шта више, може се рећи, с позиције богоборачког талмудског јудаизма, јер вера у ‘хиљадугодишње царства Христа на земљи’, као што је лако досетити се сваком здравомислећем православцу, наводи воду на воденицу долазећег мешијаха – антихриста и многобројних његових слугу, који чекају његово скоро зацарење”[60].
“Тиме смо изашли пред нову могућност објашњавања утиска ‘краја утопија’. Наиме, данас није могуће препознати утопије управо зато што није могуће одредити границу између утопије и стварности: утопија се преображава у стварност, стварност у утопију. Утопија и стварност не чине више два антитечна света, већ један јединствен свет”[61].
И за крај поново Св. Авва Јустин: “Нису ли неки наши богослови и професори, ваљда из незнања, проповедали и проповедају не Богочовечанско, саборно, истински икуменско Православље[62], него ‘екуменизам’ протестантског синкретизма и еклектизма, у коме од вере Отаца нема ни трага, већ сам бесплодни европски хуманизам и бесомучни европски антропоцентризам?”; “У мутним и мртвим водама “екуменизма”, у које су неки од њих загазили, ретко се ко од православних одржао а да не почне тонути у јереси неправославља и злославља”; “Жалосно је такође што наши богослови, и они у богословијама и они на факултету, не знају светоотачки пут у вери и у животу, у црквеној делатности и црквеној организацији, у православној Догматици и Етици, у православној Еклисиологији, у православном литургичком и духовном животу; једном речју: у свима областима Богочовечанског православног црквеног бића и постојања, православне аксиологије и критериологије”[63].
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Давыденков Олег (прот.), Догматическое богословие, пдф., 409.
2. Роуз Серафим (јрм.), Корени утопизма, http://antimodern.ru/utopismsrb/ (29. 07. 2015).
3. Шаргунов Александар (прот.), Последњи руски цар и перспективе обнове православне монархије у Русији, http://www.czipm.org/prota-shargunov-01.html (07. 08. 2015).
4. Исто.
5. Калајић Драгош, Мапа (анти)утопија, http://www.dragoskalajic.com/horizonti/mapa-anti-utopija.html#.VcPAukdvc (06. 08. 2015).
6. Бердяев Николай, Царство духа и царство кесаря, http://predanie.ru/berdyaev-nikolay-aleksandrovich/book/69718-carstvo-duha-i-carstvo-kesarya/#toc1 (07. 08. 2015).
7. Бражников Илья, Утопия и Апокалипсис, http://rusk.ru/st.php?idar=26054 (07. 08. 2015).
8. Исто.
9. Калајић Драгош, Мапа (анти)утопија.
10. Над Борис, Рат за крај света, http://www.srpskilist.net/gledista/rat-za-kraj-sveta (29. 07. 2015). Уп.: Halsell G., Prophecy and Politics: Militant Evangelists on the Road to the Nuclear War, Westport 1986; Ибрагимов В., Протестантский фундаментализм: версия последних дней мiровой истории, Штурм 1996, № 5; Легојда Владимир, Религиозност у нерелигиозном добу, превод: М. Голубовић, Црква од Истока и хришћанство без Христа, Београд 2008, 23-75; Платонов Олег, Райзеггер Герхох, Конец Америки, Истоки мирового кризиса, Москва 2009, 18-29.
11. Над Борис, Благовест Америке или историјски корени њене “изузетности”, http://srb.fondsk.ru/news/2013/10/25/boris-nad-blagovest-amerike-ili-istoriiski-koreni-niene-izuzetnosti.html (07. 08. 2015).
12. Хенкинс Барри, Борьба с модернизмом.
13. Четверикова Олга, Издаја у Ватикану – завера папизма против хришћанства, 206-207.
14. Назаров Михаил, Вождю Третьего Рима, http://www.rusidea.org/?a=411005 (10. 05. 2015).
15. Јањић Сава (јрм.), Екуменизам и време апостасије, 27.
16. Исто, 43, нап. 69.
17. Deklaracija o odnosu Crkve prema nekrscanskim religijama ”Nostra aetate” (II. vatikanski sabor, 28. X. 1965.), http://crkvenidokumenti.blogspot.com/2008/12/deklaracija-o-odnosu-crkve-prema.html (02. 07. 2015).
18. Према: Четверикова Олга, Издаја у Ватикану – завера папизма против хришћанства, 56, нап. 73.
19. Исто, 59-60.
20. Исто, 124.
21. Исто, 223. Уп.: Eschatology, Jewish Encyclopedia, http://www.jewishencyclopedia.com/articles/5849-eschatology (02. 07. 2015).
22. Назаров Михаил, Вождю Третьего Рима.
23. Benedikt XVI u rimskoj sinagogi posredno branio Pija XII, http://www.jutarnji.hr/benedikt–xvi-u-rimskoj-sinagogi-posredno-branio-pija-xii/495304/ (08. 08. 2015).
24. Карамышев С. (иер.), Франциск Первый – лучший друг Бнай Брит, http://ruskline.ru/newsrl/2015/07/02/franciskpervyjluchshijdrugbnajbrit/ (02. 07. 2015.).
25. Четверикова Олга, Издаја у Ватикану – завера папизма против хришћанства, 212.
26. Уп.: Макарцев Вячеслав, Cвятоотеческий хилиазм, http://www.bogoslov.ru/text/3328287.html (07. 08. 2015); Горбунов Андрей (свящ.), Какая совместность Царства Христова с хилиазмом?, http://pravosl.narod.ru/library/hiliazm.htm (07. 08. 2015); исти, Обличение неохилиазма, http://www.rusidea.org/?a=310020 (10. 08. 2015); Степаненков Дмитрий, Хилиазм и древняя Церковь, http://www.bogoslov.ru/text/3273647.html (07. 08. 2015); Гайденко Пиама, Апокалиптика, хилиазм и эллинская философия, http://www.gumer.info/bogoslovBuks/bogoslov/Article/GaidApHil.php (07. 08. 2015); Кирьянов Борис (прот.), О тысячелетнем царстве Господа на Земле, Санкт Петербург 2001; Веселов Евгений (иер.), Хилиазм: подлинно церковное учение или частное мнение нескольких древних отцов?, http://www.pravoslavie.ru/smi/63319.htm (07. 08. 2015).
27. Шаргунов Александар (прот.), Последњи руски цар и перспективе обнове православне монархије у Русији.
28. Достоевский Федор, Дневник писателя, август 1880, Санкт Петербург 1984, 148; Назаров Михаил, Эмиграция и репатриация в России, Москва 2001, http://parus.ruspole.info/node/5508 (10. 08. 2015).
29. Бердяев Н., Константин Леонтьев, Париж 1926, 256-257; Назаров Михаил, Эмиграция и репатриация в России.
30. Назаров Михаил, Эмиграция и репатриация в России.
31. Исто.
32. Правдолюбов Андрей, Глобализм и религия антихриста, http://pimtr.narod.ru/Globalizmireligiaantihrista/Giratext.html (17. 07. 2015).
33. Граббе Григорий (еп.), Экуменизм и Антихрист, http://catacomb.org.ua/modules.php?name=Pages&go=page&pid=1079 (17. 07. 2015).
34. Симонов Н., Модернизам и неообновљенство.
35. Регельсон Лев, Впереди светлая эпоха, но путь к ней будет труден, Наука и Религия, 1992, №3, http://www.regels.org/Chiliasm.htm (10. 08. 2015).
36. Исти, Христианский хилиазм и перспективы человеческой истории, http://www.portal-credo.ru/site/?act=fresh&id=1372 (10. 05. 2015).
37. Милиновић Немања, Пацифизам као хришћански принцип, Хришћанство и демократија, Београд 2010, 329.
38. Јањић Сава (јрм.), Екуменизам и време апостасије, 36.
39. Tsetsis George (Fr.), The Orthodox Church in the Ecumenical Movement: A Short History, http://incommunion.org/2004/10/24/the-orthodox-in-the-ecumenical-movement/ (12. 08. 2015).
40. Абашидзе Лазар(архим.), Васкрс без крста или још једном о екуменизму.
41. Назаров Михаил, Эмиграция и репатриация в России.
42. Таушев Аверкий (архиеп.), Святый праведный отец Иоанн Кронштадтский – обличитель современной ереси “нео-хилиазма”, Современность в свете слова Божия, Джоржанвиль 1975, Т. II, 312-313; Назаров Михаил, Эмиграция и репатриация в России.
43. Христенсен Дамаскин (иер.), Иеромонах Серафим (Роуз) как выразитель святоотеческого отношения к вопросу об эволюции, http://www.roman.by/r-86927.html (10. 08. 2015).
44. Ган Ростислав (прот.), Доклад III Всезарубежному Собору Русской Православной Церкви Заграницей, Свято-Троицкий монастырь в Джорданвиле, сентябрь 1974 г., http://www.ruspast.com/2014/03/экуменизм-доклад-iii-всезарубежному-соб/ (17. 07. 2015).
45. Письмо архимандрита Рафаила (Карелина) о неохилиазме, http://www.rusidea.org/?a=310020 (10. 08. 2015)
46. “Протестантизам се може, у извесном смислу, одредити као хипересхатологизам… Ипак, Други долазак у протестантском сазнању готово заклања Први… И преображај света и човека у потпуности се помера на Други долазак. Тако се стварност Цркве умањује у предосећају долазећег Царства и ‘будућег века’… Тајне се показују скоро као знакови онога што се чека, символима, а не печатима однете победе… И управо се тај ‘сакраментални символизам’ појављује као раздвајајућа и разједињујућа сила у протестантизму”, Флоровский Георгий (прот.), Проблематика христианского воссоединения, 49. По о. Георгију, Рим болује од друге крајности, од везаности за овај век, коју је он назвао “хиперисторизам”, исто, 54.
47. Зизијулас Јован (митр.), Самопоимање православних и њихово учешће у Екуменском покрету, 237.
48. Биговић Радован (прот.), Православна теологија у посттеолошкој епохи, 27.
49. Абашидзе Лазар(архим.), Васкрс без крста или још једном о екуменизму.
50. Карелин Рафаил (архим.), Лек против модернизма.
51. Novi Standard, komentari na tekst “Blagovest Amerike ili istorijski koreni njene ‘izuzetnosti'”, http://www.agitpop.me/?1370397B (07. 08. 2015).
52. Мельников Андрей, Харькив Вячеслав, Генрих Эдуард, Религия антихриста, http://www.blagovestnik.org/books/00111.htm (17. 07. 2015).
53. Николић Марко, Екуменизам, Екуменски покрет и Српска православна црква, Религија и толеранција, 2008, бр. 10, 95.
54. Милетић Србољуб (јер.), Неки нови покрети у Православној Цркви.
55. Над Борис, Благовест Америке или историјски корени њене “изузетности”.
56. Јањић Сава (јрм.), Екуменизам и време апостасије, 95-99.
57. Вознесенски Филарет (митр.), Друго писмо бола.
58. Аркашу Нил (јрм.), Моројану Варвар (јрм.), Екуменизам.
59. Над Борис, Благовест Америке или историјски корени њене “изузетности”.
60. Горбунов Андрей (свящ.), Обличение неохилиазма.
61. Калајић Драгош, Мапа (анти)утопија.
62. Ава не зна за православни икуменизам, већ само за икуменско Православље.
63. Св. Јустин Поповић, Одговор на анонимну дописницу.