NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » HUMANIZAM, EKUMENIZAM, PACIFIZAM…

HUMANIZAM, EKUMENIZAM, PACIFIZAM…

 

HUMANIZAM, EKUMENIZAM, PACIFIZAM…
 
PRAVOSLAVNI EKUMENIZAM
 
Da li postoji pravoslavni ekumenizam? Ovakva formulacija je izuzetno obmanjujuća. Vidite, ‘pravoslavni ekumenizam‘ postoji onako kako čujemo da postoji i baptistička, adventistička, jehovistička crkva itd., hrišćanska partija, sveta Rumunija, mesijanske nacije, teistički evolucionizam, jedinstvo u različitosti, homoseksualci hrišćani, masoni hrišćani, hrišćanska joga, hrišćanski fundamentalizam itd. ‘Pravoslavni ekumenizam‘ postoji onako kako čujemo unaokolo da postoji baptistička, adventistička, jehovistička ‘biblija’, ekumenistička, satanistička ‘biblija’ ili u najnovije vreme ‘biblija’ homoseksualaca itd. ‘Pravoslavni ekumenizam‘ je varljiva, sramna i nečasna formulacija izmišljena radi obmane kroz slušanje razuma… Oni pravoslavni koji veruju u ‘pravoslavni ekumenizam‘ jesu obmanuti metaforom, prevareni samom idejom i konceptom ekumenizma. Praktično, ‘pravoslavni ekumenizam’ u suštini jeste antipravoslavan, protestantsko hrišćanstvo u biti jeste antihrišćanstvo, svi ‘drugi’ hristosi jesu antihristi“[1].
Iz svega do sada rečenog može se nedvosmisleno zaključiti da je kovanica pravoslavni ekumenizam neutemeljen, i da (ne)smišljeno želi da laž prikaže u ruhu istine. On je opravdan i utvrđen isto koliko i izraz pravoslavni protestantizam. Postoje, međutim, pravoslavni bogoslovi koji žele od opravdaju njegovo postojanje i istinitost.
Ovo pitanje je vezano za povode pravoslavnih za učestvovanje u ekumenističkom pokretu, od prvih decenija 20-og veka. Reč je, pre svega, o stavovima profesora Pariske akademije, koji su se po svojim bogoslovskim i duhovnim uverenjima u mnogome međusobno razlikovali. Različitu težinu pravoslavnog svedočenja na Zapadu imali su npr. o. Sergej Bulgakov i A. Kartašev na jednoj, o. Aleksandar Šmeman i o. Nikolaj Afanasjev na drugoj, i o. Georgije Florovski na trećoj strani. Obratićemo pažnju na stavove o. G. Florovskog i o. A. Šmemana.
O. G. Florovski je sa velikom nadom ušao u ekumenski pokret[2]. Možemo reći, na izvestan način, da je verovao u mogućnost „ispunjenja ekumenskih ciljeva“: „Osnovna teološka pitanja istaknuta su u prednji plan i shvatilo se da je problem hrišćanskog jedinstva pre svega problem dogmata Crkve. Iako nisu pronađeni praktični načini za rešenje krize, na taj su način barem uspostavljene smernice koje mogu učiniti plodnim susrete i diskusije o ekumenskim problemima, a koji su zalog ispunjenja ekumenskih ciljeva“[3]. Međutim, u trenutku pisanja članka (1955.) bio je svestan neuspešnosti prethodnih pregovora, ne gubeći, istovremeno, nadu za buduća: „Pitanja o kojima se uvek raspravljalo u neuspelim pregovorima prethodnih vekova, još uvek su goruća. Neophodno je shvatiti prirodu i cilj ovih problema, problema koje su pravoslavni bili obavezni da ispituju i koje će iznova ispitivati kako bi uopšte mogli da shvate i protumače smisao ekumenskog susreta između Istoka i Zapada“[4]. Rani o. Georgije nudio je 1937. godine metod pravoslavne pomoći inoslavnom Zapadu: „Nezavisnost od inoslavnog Zapada ne onemogućava stvarno oslobođenje. Pravoslavna misao treba da oseti i prostrada zapadne tegobe i sablazni, ne sme da ih zaobilazi ili prećutkuje. Potrebno je kreativno promisliti i pretvoriti sav taj opit zapadnih iskušenja i padova, poneti svu tu ‘evropsku tugu’ (kako je kazao Dostojevski), za duge godine stvaralačke istorije. Jedino takvo sa-stradalno sa-preživljavanje predstavlja primereni put uzsajedinjenja raspavšeg se hrišćanskog sveta, put zadobijanja i povratka odvojivše se braće. Nije dovoljno opovrgnuti ili odbaciti zapadne stavove i pogreške. Potrebno ih je prevladati i prevazići u novom stvaralačkom dejstvu. To će pravoslavnoj misli biti najbolji protivotrov za tajnovite i nepoznate otrove. Pravoslavno bogoslovlje je prizvano da odgovori na inoslavna pitanja iz dubine svoga katoličanskog i neprekidljivog opita. Zapadnom inoslaviju ne treba suprotstaviti izobličavanje, nego još više svedočanstvo – istinu Pravoslavlja…“[5]. O. Georgije je u sebi sjedinio ispravnu tvrdnju da obnovljeno pravoslavno bogoslovlje treba da Zapadu svedoči istinu i naivno uverenje da to svedočenje može rešiti ekumensko pitanje: „Pravoslavlje je pozvano da svedoči… Sada više nego ranije. Hrišćanski Zapad se nalazi u razdvojenim perspektivama, kao živo pitanje, okrenuto prema Pravoslavnom svetu. U tom je sav smisao tzv. ‘ikumenskog pokreta’. Pravoslavno bogoslovlje je pozvano da pokaže da se to ‘ikumensko pitanje’ može rešiti jedino u punoti Crkve, u punoti katoličanskog predanja, nedirnutog i neprikosnovenog, ali obnavljajućeg i svagda rastućeg. Taj povratak je moguć kroz ‘krizu’. Put hrišćanskog podizanja jeste put kritički, ne irenički… Međutim, tu tragediju treba, u pravom smislu reči, odstradati, doživeti i preživeti kao svoju sopstvenu i omogućiti njenu katarzu u punoti crkvenog opita, u punoti otačkog predanja. I u novoj, traženoj pravoslavnoj sintezi, vekovni opit katoličanskog Zapada treba da bude osmišljen i shvaćen sa većom pažnjom i učešćem, nego što je to bilo uobičajeno u našem bogoslovlju do dana današnjih…Stvaralačko uzrođenje Pravoslavnog sveta jeste neophodni uslov za rešenje ‘ikumenskog pitanja’…“[6].
Naivnost nadanja o. Georgija treba tražiti u širini njegovog poimanja Crkve. U navedenom citatu on Zapadu daje svojstvo „katoličanstva“, što je svojstvo Pravoslavne Crkve, a ne jeretičkih zajednica. To se poklapa sa njegovim pogrešnim poimanjem granica Crkve, što je s pravom kritikovano[7]. Još 1923. godine o. Florovski je pisao: „Ni u kom slučaju ne poričući stvarnost svetotajinskog života u rimokatolicizmu i u potpunosti priznajući prisutnost blagodatnih darova u njemu…“[8]. Deset godina kasnije, o. Georgije je pisao u duhu iste zablude: „Dovoljno je ustanoviti da ima slučajeva kada Crkva, samim svojim postupcima, daje da razumemo da su Svete Tajne dejstvene i u raskolima, pa čak i kod jeretika, odnosno da se Svete Tajne mogu savršavati i izvan strogih kanonskih okvira Crkve… Svojim postupcima Crkva kao da svedoči da se njena mistička teritorija prostire i izvan njenih kanonskih granica: ‘spoljašnji svet’ ne počinje baš odmah (izvan tih granica)“[9]. Vera da se granice kanonske i blagodatne Crkve ne poklapaju, tj. vera da blagodat obitava i u drugim hrišćanskim konfesijama – što je, naravno, zabluda – davala je o. Georgiju prostor za nadu da pravoslavni svojim svedočenjem mogu ostvariti ekumenistički zadatak o „jedinstvenoj Crkvi“[10]. „Revidirajući čitavo Pravoslavno učenje o Crkvi, modernizam govori i o tzv. vancrkvenom hrišćanstvu, u kome je, s njegove tačke gledišta, takođe moguće spasenje, jer ‘Duh diše gde hoće’, i ljudi ‘dobre volje’ – anonimni hrišćani za činjenje dobrih dela na korist zajednice i napretka, po njihovom mišljenju, takođe zadobijaju spasenje“[11]. Ekumenistički moto o. Georgija izražen je u sledećim njegovim rečima: „Crkva nastavlja da dejstvuje i u raskolima, iščekujući onaj tajanstveni čas kada će se zadrto srce (raskolnika) rastopiti u toplini ‘preduhitrujuće blagodati’, i kada će u njemu, konačno, buknuti i razgoreti se volja i želja za sabornošću i jedinstvom“; „Postoji i zagonetna oblast, koja je sa one strane kanonske granice Crkve, gde se još uvek savršavaju Svete Tajne, gde tako često ljudska srca bukte i plamte u veri, i u ljubavi, i u podvigu…“[12]. Naivni, sentimentalni utopizam!
Iste, 1933. god., o. Georgije je objavio još jedan članak u kome razvija svoju vancrkvenu eklisiologiju, ponavljajući iste teze: „Crkva je jedna i nesavladiva u svom jedinstvu. Ali, hrišćanski svet je razdeljen i raskoljen… Iako je tačnije govoriti ne o raz-dvajanjima u Crkvi, već o od-vajanjima od Crkve, no, ipak sama činjenica razdora i raskola ostaje…“[13]. Veznicima ali, no i ipak druga istina relativizuje prvu; ali, za o. Georgija, Crkva je istovremeno jedinstvena i razdeljena i razdvajanje (podela) je isto što i odvajanje. Da bi se ove isključivosti dovele u odnos uvodi se neeklisiološka, nedogmatska kategorija hrišćanski svet, odnosno, hrišćanstvo. „Hrišćanstvo“ nije dogmatska ni eklisiološka kategorija; ono je istorijsko-kulturološki termin. Hrišćanstvo ne postoje u Crkvi; u njoj obitavaju samo hrišćani, tačnije, samo pravoslavni hrišćani, kao udovi Hristovog Tela. Istom relativizacijom, o. Georgije osporava moć Crkve da, pre svega zahvaljujući svojoj Glavi i Duhu, zna apsolutne, a ne uslovne, relativno-odnosne odgovore na sva pitanja: „Postoje sporna pitanja, na koja Crkva nije dala i nema jednoznačne i opšteznačne odgovore“[14]. Pomoću takve relativizacije dolazi se do mišljenja da papisti i reformisti nisu jeresi, već su oni u odnosu na Crkvu samo raskoli: „Zadatak hrišćanskog sjedinjenja se praktično svodi, pre svega, na izmirenju i prevladavanju oba velika zapadna raskola. Prvo raskola Zapada i Istoka, Rima i Vizantije, tzv. ‘podela crkava’, i potom Reformacije“[15]. Za razliku od protestanata, koji, po o. Georgiju, treba da se vrate u Crkvu, i to, konkretno, u Rim, papisti imaju sva svojstva crkve, i kod njih obitava „slava Božija“: „Međutim, rimski hram nikako nije pust i ostavljen. Oblak slave Božije je još uvek nad skinijom. Duh Božiji diše u rimskom katolicizmu, i to ne mogu sprečiti ni sva nečista isparenja pogibeljnih strasti i ljudskih izopačavanja. Spasiteljska nit apostolskog prejemstva nije prekinuta. Tajne se savršavaju. Beskrvna žrtva se prinosi i uznosi. I ko sme da se drzne i kaže i napravi prigovor: ali se ne prima u prenebesni i misleni žrtvenik, na miris duhovnog blagouhanja. Svetinja je još u hramu. I tako, u svakom slučaju, put u Rim i kroz Rim [za protestante] nije lažni put… I neistina Rima je takođe neistina ljudska, i druge neistine i ne biva – ‘pravda Tvoja pravda zauvek, i slovo Tvoje je istina’… Ali, u Rimu jeste i istina Božija… Rim je neistinit u veri i nemoćan u ljubavi. Ali, Rim nije bez blagodati, nije van blagodati…“[16]. Sv. Ignjatije Brjančaninov tvrdi sasvim suprotno: „Blagodat Božija je odstupila od papista; oni su predati sami sebi i satani, izumitelju i ocu svih jeresi, između ostalih i papizma“[17]. I na kraju o. Georgije ponavlja tezu iz Granice Crkve, da Sveti Duh obitava i u raskolima, tj. van Crkve: „Ma kako se to čudno činilo, raskol Zapada i Istoka je raskol i podela u veri i nedostatak ljubavi, ali to nije i raskol u blagodati i tajnama, nije razdvajanje Duha. I Duh Utešitelj je jedan i nerazdeljiv čak i u raskolu. Na čudan način, sakriveno ostvareno je najvažnije: nerazdeljivost blagodati, bez obzira na to što manje, i reklo bi se, lakše, budući ljudsko, nije ostvareno. Bog i do sada sjedinjuje ono što se raspalo u delima i mislima ljudskim…“[18]. Sv. Jovan Zlatousti, međutim, na slikovit način, tvrdi drugačije: „U stvari, ako bi se dogodilo da se ruka odvoji od tela, duh (koji ishodi) iz uma glave, tražeći nastavak i ne nalazeći ga tamo, ne odvaja se od tela i ne prelazi na odvojenu ruku, već, ako je ne nađe tamo, onda joj se i ne javlja“[19]. Ili Sv. Jovan Kronštatski: „Istinite su reči Spasitelja našeg Isusa Hrista: ‘ko nije sa Mnom, protiv mene je’ (Mt. 12, 30). Katolici, luterani i reformisti su otpali od Hristove Crkve… Oni javno idu protiv Hrista i Njegove Crkve, ne poštujući životvorni Krst, svete ikone, svete mošti, ne poštuju postove, izvrću dogmate spasavajuće vere. Oni nisu sa nama, protiv nas su i protiv Hrista. Obrati ih, Gospode, ka istinitoj Crkvi Tvojoj i spasi ih!“[20].
Trinaest godina kasnije, on je ove misli pretočio u jednu od teza za kurs studentima teologije na Ekumenističkom institutu SSC u Bozeu. Ona glasi: „Crkva ne može biti razdeljena, kao što ni Hristos nikada nije razdeljen. Ali i pojedinci i grupe mogu ‘ići stranputicom’, i zanemoćati da ostanu u ‘punoći’. Članstvo u Crkvi je ustanovljeno putem aktivnog i vernog učestvovanja u ‘punoći’. Crkva je uvek Jedna i ‘Nerazdeljiva’, ali postoje ‘raskoli’ u hrišćanstvu. Glavni paradoks ‘razdeljenog hrišćanstva’ je da postoje ‘odvojeni hrišćani’, u smislu ‘van Crkve’, ali su još uvek bliski i, u različitoj meri, stvarno povezani s Njom. Ovaj paradoks je pravi subjekt nečega što je bilo opisano kao ‘bogoslovlje neprirodnog'“[21]. Opet zatičemo relativizam i sofizam u službi ekumenističke ikonomije, ali na račun i štetu pravoslavne dogmatske akrivije. Postoje „raskoli“ i u Crkvi, pre nego u hrišćanstvu. Neki se isceljuju, većina, nažalost, ne. Naročito su teški oni raskoli koji su povezani sa jeretičkim učenjima. Oni se retko isceljuju i oni koji traju dugo obično bivaju anatemisani, i onda se takvi ‘odvojeni hrišćani’ nazivaju jereticima, i oni nisu „još uvek bliski i, u različitoj meri, stvarno povezani“ s Crkvom, već su oni, kao što to istorija Crkve nedvosmisleno pokazuje, njeni uporni i istrajni protivnici. I onda ne postoji nikakav, pogotovo ne „glavni“, „paradoks“, isto tako nepostojećeg „razdeljenog hrišćanstva“, i ništa manje nepostojećeg „bogoslovlja neprirodnog“. Navedena, šesta teza programa kursa u potpunosti relativizuje, i samim tim, obezvređuje prethodnu, besprekorno pravoslavnu, četvrtu tezu: „Sabornost je glavno svojstvo Crkve. Ona je ‘saborna’ prirodom. Osnovno značenje izraza je bilo kvalitativno: ‘sabornost’ je značila pre svega svu celokupnost života, potpunost i sveobuhvatnost, zajedništvo i unutrašnju saglasnost. Nije Crkva samo kao celina ‘saborna’, već je saborna u svim njenim delovima i udovima. Ovo je iskazano u slikama, korišćenim u Novom Zavetu, da se opiše Crkva, naročito u slici ‘Tela'“[22]. Ovo je pravoslavna, a ono nepostojeća, tzv. ekumenistička eklisiologija.
Jedna zabluda iznedrila je drugu: pogrešna vera stvorila je lažnu nadu: dogmatska greška porodila je naivnu romantičarsku utopiju: osećanja su prevladala razum. On je verovao da svemoć Božije ljubavi može pokriti i odsustvo istine i ljubavi kod čoveka, odnosno izvršiti nasilje nad njim: „Međutim, ljubav Božija pokriva i nadjačava neljubav ljudsku“[23]. O naivnosti o. Georgija, po pitanju svog učestvovanja u ekumenističkom pokretu, svedoče i reči jednog Amerikanca, koji je kao protestant postao pravoslavac: „Kakvo plemenito osećanje ovde izražava blaženopočivši otac Georgije Florovski. I kako je tužno što je tako veliki um mogao biti toliko zaslepljen svojom sopstvenom naivnom dobrom voljom – što se tiče prave prirode protestantske debate čije su posledice dezintegracija Zapadne civilizacije, odobravanje abortusa na zahtev, rukopolaganje žena, homoseksualci i lezbejke; otpadništvo i jeres koji su nerazdvojivi u ‘liberalnoj’ protestantskoj teologiji. Kakva ironija što su baš ti elementi protestantizma, ‘liberalni’ elementi najbliži ekumenizmu, oni isti elementi koji su postali najsekularniji. Za njih se zalaže sve manje ljudi, a njihov broj se smanjuje zbog sumnje koja se javlja u protestantizmu. Čudno je to što su jedini protestanti, evangelisti i fundamentalisti, sa kojima su pravoslavni teolozi, kao što je pokojni Georgije Florovski, imali najviše zajedničkog, barem teološki, oni isti protestanti koji iz principa nisu imali nikakve veze sa neuspelim ‘ekumenskim pokretom'“[24]. „Ovi naši teolozi naivno smatraju da bi svojim učešćem u takvim pokretima oni mogli da promene njihov pravac i suštinu i da ih ‘opravoslave’ t. j. da ih učine pravoslavnima tako što bi njihove pristalice razumele i prihvatile istinu. U ovakvim izjavama i razmišljanjima postoji dobro prikrivena racionalistička gordost i uverenje da su oni sposobni da ubede ostali svet koji je na pogrešnom putu, tako jednostavno kao što misle da su njima jednostavno ‘stvari jasne’ u vezi ekumenizma ili humanizma. Kao da su zaboravili na izričito upozorenje samoga Hrista: Opominjite se riječi koju vam ja rekoh: nije sluga veći od gospodara svojega. Ako mene izgnaše, i vas će izgnati; ako moju riječ održaše, i vašu će održati (Jn. 15, 20.)“[25].
Nažalost, navedena „dvojedušna“ eklisiologija o. G. Florovskog dovela je, praktično, do tinjajućeg raskola unutar Pravoslavne Crkve između pravoslavne i ekumenističke eklisiologije. Zastupnici druge, sledeći o. Georgija, tvrde da je „posle šizme [sa papistima] Crkva razdeljena i, posledično, ona će postati Jedna i Nerazdeljena samo ukoliko bude sprovedeno ukidanje šizme! Na taj način mi imamo stvari za koje se utvrđuje obavezna neophodnost za ukidanje svakog raskola, jer ukoliko se raskol čuva u suštini, onda Crkva ne postoji, već postoje razdeljena na delove“. Za sledbenike pravoslavne eklisiologije, međutim, „raskol se ne javlja kao deljenje Hristove Crkve na dva dela, već odvajanje jeretika papista od Jedne Crkve“[26]. Na osnovu navedenog pogrešnog bogoslovlja mogli su pravoslavni da potpišu uniju u Balamandu: „Pravoslavni delegati u Balamandu saglasili su se sa rimokatolicima time što su prihvatili latinsku propagandu da se 1054. godine desio samo ‘raskol’ (i time su prihvatili zabludu i tumačenje rimokatoličke crkve da se Crkva tada tobože ‘rascepila’ na dva dela – a u stvari je Rimokatolička patrijaršija otpala od Pravoslavne Crkve). Nažalost, takvo tumačenje tragičnog događaja iz 1054. g. odavno je zarazilo mnoge pravoslavne škole… Nažalost, mnogi pravoslavni klirici su se odrekli drevnoga učenja da Evharistija (kao ni druge Svete Tajne), ne postoji izvan Pravoslavne Crkve jer su postali formalisti i ekumenisti, pa ne žele da odbiju rimokatolike koji dođu kod njih na pričešće“[27].
Pogrešnom poimanju granica Crkve, kao pokretaču delovanja o. G. Florovskog u ekumenističkom pokretu, možemo dodati još jedan. Reč je o njegovom shvatanju nacije. Kritikujući, naime, evroazijce za prenaglašavanje nacije kao pokretača i nosioca kulture i istorije, o. Georgije odlazi u drugu krajnost, nastoji na „stvaralačkom podvigu“ ličnosti i potpuno negira naciju kao crkvenu, hrišćansku, istorijsku i stvaralačku kategoriju. Ta anacionalna bezlično(stno)st ga je privela ekumenskom protestantskom moru neistoričnih, vancrkvenih, „bezkorenih“ individua[28]. Protivrečno je kako se o. Georgije, kao izraziti bogoslov ličnosti i istoričnosti Crkve, odomaćio i našao u ne- i anti-istoričnoj i bezličnoj sredini protestantske Amerike. Naravno, on je živeo u Crkvi, ali kao da je protestantska sredina za njega bila svojevrsna terra missionaris. Obe ove greške, vera u postojanje blagodati kod jeretika i personalistička nadnacionalnost, prihvataju i ponavljaju svi savremeni ekumenisti, gubeći pri tom iz vida da su oba ova stava istovremeno i globalistički ciljevi: religiozna (konfesionalna) i (a)nacionalna amorfnost. „Psihološki individualizam vidi veru kao sasvim ličnu stvar, koja se tiče ličnih, intimnih strana duše. Ovaj gubitak sabornosti logički proizlazi iz duhovne pozicije protestantizma (‘mističkog individualizma’), koji se, otpavši od Vaseljenske Crkve, podelio na stotine sekti sa svojim veroispovestima, sa posebnim odlikama. A sad je ista centrifugalna snaga isitnila ove zajednice na skup individua, koje ni ne osećaju potrebu da nekako usaglase svoje poglede sa pogledima istoveraca. Iz ovog religioznog individualizma, koji se snažno ispoljava u svim oblastima delatnosti zapadnog čoveka, proističe još jedna važna psihološka crta savremene pseudohrišćanske svesti, religiozni utilitarizam i egoizam. Takva utilitarna pozicija je zakonomerno izrazila opštu degradaciju ličnosti u savremenom svetu“[29]. Sv. Nikolaj Srbski je papističkom „crkvenom internacionalizmu“ i „protestantskom subjektivizmu“ suprotstavljao „jevanđeljski nacionalizam“[30].
I, konačno, kao treći razlog za njegovu neosnovanu tvrdnju da pravoslavni treba da se uključe u ekumenistički pokret radi misionarenja, jeste upravo njegovo pogrešno poimanje misionarenja, tačnije, metode širenja prave vere. Njegovo pogrešno određivanje metodologije savremenog misionarenja nastalo je kao posledica pogrešnog tumačenja metoda misije rane Crkve, što čudi ako se ima na umu da je on jedan od izvrsnih tumača istorije Crkve i zagovornik naglašavanja istoričnosti Crkve. On piše: „U ranoj Crkvi propoved je bila naglašeno bogoslovskog karaktera. U njoj nije bilo nikakve jalove spekulativnosti. Sam Novi Zavet jeste bogoslovska knjiga. Zanemarivanje bogoslovlja u svešteničkim propovedima upućenim vernicima, u novijim vremenima, glavni je uzrok opadanja lažne pobožnosti i, u tom smislu, glavni uzrok isfrustriranosti koja gospodari savremenim svetom. Ono što je hrišćanskom svetu neophodno ‘u vremenu kao što je ovo naše’ jeste upravo zdravo i egzistencijalno bogoslovlje. U stvari, i sveštenstvo i vernici su gladni bogoslovlja. I upravo zato što se ne propoveda bogoslovlje, vernici lako prihvataju ‘tuđinske ideologije’ koje, potom, kombinuju sa fragmentima predanjskog verovanja. Privlačnost ‘rivalskih evangelija’ našega vremena jeste upravo u tome što ona nude neku vrstu psevdo-bogoslovlja ili sistem psevdo-dogmata. Oni koji, u svedenom hrišćanstvu ‘savremenog’ stila, ne mogu da nađu istinsko bogoslovlje, veoma rado prihvataju psevdo-bogoslovlje ‘rivalskih evangelija’. Ovu egzistencijalnu alternativu sa kojom se mnogi danas suočavaju, na ubedljiv način, formulisao je jedan engleski bogoslov: ‘Dogmat ili … smrt!’ Vreme adogmatizma i pragmatizma je prošlo. Upravo zato sveštenoslužitelji Crkve moraju ponovo da propovedaju predanjsko učenje i dogmate – Reč Božiju“[31]. Crkva nikada, pogotovo ne u svojoj ranoj fazi, nije, niti je mogla da propoveda bogoslovlje. Ona je mogla i može da propoveda ono što joj je Propovedopoložnik zapovedio da propoveda – a to je Jevanđelje: „Idite po svemu svetu i propovedajte jevanđelje svakom stvorenju“ (Mk. 16, 15). Crkva je mogla i može i mora da propoveda ono čime je Hristos otpočeo svoju propoved – pozivom na pokajanje: „Pokajte se, jer se približi Carstvo nebesko“ (Mk 1,15). I Apostoli su propovedali Jevanđelje i pokajanje. Prva propoved Crkve, izgovorena od strane Sv. Ap. Petra, bila je o Hristu i pokajanju: „Čvrsto, dakle, neka zna sav dom Izrailjev da je i Gospodom i Hristom učinio Bog njega, ovoga Isusa, koga vi raspeste“; „Pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grehova; i primićete dar Svetoga Duha“ (Dap. 2, 36, 38). I bez obzira što je Crkva prilagođavala oblik svoje propovedi u odnosu na uzrast, pol, učenost, stalež pojedinaca i grupa, kojima se obraćala, sadržaj njene propovedi ostajao je uvek isti: Jevanđelje o Hristu i Svetoj Trojici i pokajanje. Isto važi i za verne u Crkvi: propoved se uvek sastojala i sastoji od tumačenja Jevanđelja i poziva na obnovu kroz pokajanje. Drugim rečima, Crkva nikada nije propovedala, misionarila ni onima van Crkve, ni otpalima od Crkve, ni vernima u Crkvi, o bogoslovlju i dogmatima. Da je ona neznabošcima propovedala bogoslovlje i dogmate, davno bi nestala sa lice zemlje. Reč Božija nisu, kao što tvrdi o. Georgije „predanjsko učenje i dogmati“, već propoved Jevanđelja i poziv na pokajanje. „Ova bogočovečanska punoća svih i svega u Hristu jeste sadržaj crkvene propovedi Jevanđelja, jevanđelske vere i života, i misija Crkve u svetu“[32]. Kako može Crkva da propoveda i misionari onim na čije su izučavanje i staranje pozvani manjina: episkopi, čak ne ni svi sveštenici i monasi, i veoma mali broj laika, da propoveda ono što većina ne može da shvati. Crkva treba da bdi i da čuva dogmate i kanone pravoslavne vere i života, ali preduslov za sjedinjenje sa Hristom nije poznavanje istih, već vera i pokajanje kao plod molitve, posta i ispovesti. „Često se ističe da teologija mora biti ‘crkvena’, ‘evharistijska’, izražava ‘crkveno iskustvo’, a u suštini su to radovi mahom sastavljeni od citata pojedinih otaca Crkve i nekoliko priznatih teoloških autoriteta, često istrgnutih iz konteksta. Tako je bogoslovlje o Crkvi svojevrsna teološka filosofija, a ne bogoslovlje Crkve. Svi kritikuju sholastički karakter novovekovne pravoslavne teologije, njeno ‘vavilonsko ropstvo’, međutim i dalje se u velikoj meri konkretni život Crkve i teologije nalaze na uporednim kolosecima, čak u nekoj vrsti pritajenog sukoba i netrpeljivosti“[33]. Nije u pravu o. Georgije kada smatra da je uzrok pada pobožnosti nepropovedanje bogoslovlja. Stvarnost je, nažalost, potpuno drugačija. Mi danas imamo hiperinflaciju bogoslova i bogoslovlja, a manjak molitve, posta i pokajanja, i to je uzrok opadanja pobožnosti u Crkvi, odnosno njene zanemoćalosti i birokratizacije. Baveći se profesurom i bogoslovstvovanjem, živeći i krećući se u akademskim i bogoslovskim krugovima, o. Georgije je pogrešno pomislio da bi misionarski metod pravoslavnih u SSC mogla i trebalo da bude propoved o bogoslovlju i dogmatima[34]. Pogrešno tumačenje sadržaja i metoda propovedi unutar Crkve, rane i savremene, odvelo je o. Georgija do pogrešne i naivne procene da bi pravoslavni trebalo da iskoriste upravo bogoslovski metod i dogmatski sadržaj svoje misije u SSC. A onima koji su davno otpali od Crkve (papisti) i onima koji nikada nisu bili Crkva (protestanti) može se propovedati i misionariti samo univerzalnim sadržajem i metodom: Jevanđeljem i pozivom na pokajanje, ali ne unutar SSC. A u srcu propovedi podvig propovednika: „Podvižnici su jedini misionari Pravoslavlja; podvižništvo je jedina misionarska škola Pravoslavlja. Pravoslavlje je podvig i život, zato se samo podvigom i životom propoveda i misionari. Razviti podvižništvo lično i saborno, – to treba da bude unutrašnja misija naše Crkve u našem narodu. Od parohija treba načiniti podvižničke centre. No to može uraditi samo paroh – podvižnik“[35].
Pogrešnom metodu svedočenja pravoslavnih na Zapadu možemo dodati i projekat „neopatrističke sinteze“, koji je o. Georgije, zapravo, projektovao radi ekumenističkog pokreta[36], što je, međutim, dalo povoda da se ona smatra plodom uticaja „katoličkog modernizma i ekumenističkih nadanja“: „‘Neopatristička sinteza’, predložena u prvoj polovini 20. veka od strane protojereja Georgija Florovskog, kao novi put ruskog bogoslovlja, osnovana na stvaralačkom preosmišljavanju samih otaca savremenim saznanjem, – već je primer svojevrsnog ‘modernizma kroz tradiciju’. Svetootačko bogoslovlje je duhovni opit i bogoslovlje samih otaca, a ne sinteza otaca, u kojoj, osetljivi prema istoriji, otac Georgije vidi ‘obnovu patrističkog stila’, u dovoljno spornom jedinstvu individualizma i sabornosti. Međutim, prošli vek i tako nije doveo do ‘neopatrističke sinteze’ (teško da se takvim može smatrati ‘parisko bogoslovlje’). Moguće zato što je njena koncepcija, po objektivnim činjenicama, bila povezana sa hrišćanskim modernizmom. Treba primetiti da se u ‘Putevima ruskog bogoslovlja’, govoreći o povratku ka svetootačkom duhu, protojerej Georgije Florovski nalazi pod jakim uticajem katoličkog modernizma i ekumenističkih nadanja. On ne samo da se poziva na Njumana, već i smatra da ‘i u opitu katoličkih mistika, i u bogoslovskom opitu poznog katolicizma, u svakom slučaju, pravoslavni mislilac može naći više odgovarajući izvor tvoračkog nadahnuća’ za savremeno pravoslavno bogoslovlje“[37]. I za o. Rafaila (Karelina) poziv na „povratak ocima“ je zapadnog duha, pri čemu on odriče postojanje tzv. „zapadnog ropstva“ u ruskom bogoslovlju 18.-19. veka: „Sada se opet čuju glasovi – osloboditi Pravoslavnu Crkvu od katoličke porobljenosti, vratiti se Svetim Ocima. Te oštre reči, mogu pre izazvati vatreno osećanje kod onih, koji ne shvataju šta je skriveno ispod njih, a u stvarnosti, to je demagogija i populizam, kao pripremni period borbe protiv Pravoslavlja. Prvo, nikakvog katoličkog porobljavanja Pravoslavne Crkve nije bilo. Neki latinski termini, uzeti u jezik bogoslovlja, bili su ponovo osmišljeni i dobili su novi, Pravoslavni sadržaj; ali zaista, te lingvističke pozajmice su postojale uvek. Kod Svetih Otaca vidimo prisustvo paganske terminologije, korišćenje dela Aristotela i platoničara… Zato se poziv da se vratimo Svetim Ocima, sjedinjen sa ignorisanjem crkvenog Predanja i bogoslovske tradicije, javlja kao i protestantizam, bogoslovskim iluzionizmom, koji može da se završi onim, čime i protestantizam – egzistencijalnim individualizmom i teološkom anarhijom. I to nije poslednja etapa“[38].
Za mitr. Jeroteja (Vlahosa) izrazi „neopatrističko“ i „postpatrističko“ bogoslovlje su pogrešni i nepravoslavni. Za prvi piše: „U početku se pojavio prvi termin – ‘neopatrističko’ – u tom smislu da ne treba prosto ponavljati tekstove Otaca, već se ograničiti na njihov ‘duh’ i preneti ga na događaje naše epohe, da se istraži, dakle, kako bi govorili Oci o savremenim pitanjima. Ovo je, bez obzira na dobre namere nekih, krajnje opasno, jer se, u stvarnosti, podriva čitavo otačko bogoslovlje, kada strasni ljudi pokušavaju da prenesu ‘duh’ Otaca u njihovo doba. Verodostojni prenos pretpostavlja ljude koji imaju isto opitno znanje ili, najmanje, mu se približavaju“. Mitropolit smatra „da ‘neopatrističko’ i ‘postpatrističko’ bogoslovlje podsećaju na mišljenje, saglasno kome je otačko bogoslovlje imalo vrednost za njegovo vreme, dok je kasnije zapadno sholastičko bogoslovlje više od otačkog, i bogoslovlje savremenih bogoslova prevazilazi i otačko i sholastičko bogoslovlje“. On smatra da ovakvo mišljenje ruši temelje pravoslavnog bogoslovlja, jer uvodi jeretičko poimanje postepenog otkrivanja istine u Crkvi. Konačno, mitr. Jerotej ukazuje da su se ovi termini javili u Pariskoj školi, i to radi vođenje dijaloga sa zapadnjacima: „Pojavi navedenih neopatrističkog i postpatrističkog bogoslovlja doprineli su neki bogoslovi koji su radili na zapadu, sa središtem u Parizu. Bili su u dijalogu sa zapadnom mišlju i pokušali su da odgovore na probleme koje su sretali“[39].
Sam metod pravljenja bogoslovskih i misionarskih programa nije pravoslavan. On je, kao što ćemo niže videti, po poreklu i duhu svojstven zapadnim religioznim zajednicama. Dovoljno je ovde pomenuti da Sv. Grigorije Palama nije izumeo niti teorijski određivao tzv. isihastički pokret, jer je on već postojao kao način življenja u Crkvi. Zato se neopatristička sinteza izjednačava sa svim, po duhu zapadnim, kabinetskim projektima i programima, kao što su evharistijska eklisiologija, liturgijska obnova, eshatološko bogoslovlje…
Iako je bio aktivni učesnik i funkcioner SSC od 1948. do 1971, morao je sa razočarenjem da shvati da je njegov ekumenistički optimizam, zasnovan na istraživanju dogmata, morao ustupiti mesto politici i socijalnim temama. „Prema viđenju Florovskog, problemi u SSC su bili izazvani nebrigom za dogmatiku, kao i rastućim uticajem političkih agendi. Trend sekularizacije u bogoslovlju je takođe ukazivao krizu vere. Skup u Upsali (1968.) teško da je bio ekumenistički događaj: bilo je malo interesovanja za Crkvu, bez hrišćanskog prizvuka; osećaj je bio kao na skupovima UN, pažnja je okrenuta na rase i rat. Ovaj politički obrt, smatrao je Florovski, nije bio pokrenut samo iz pragmatizma, već i zbog nestrpljivosti prema bogoslovskom dijalogu, čineći probleme ekumenskog pokreta ‘možda nerešivim'“[40].
O. Georgije ili nije znao – a morao je znati -, ili je znao i smatrao je to nevažnim, da je ceo projekat SSC od samog početka zamisao masonskih čelnika, da su oni istovremeno finansijeri i globalističkog i ekumenističkog projekta: „Fondacija Rokfeler je osnovala niz obrazovnih institucija i katedri, između ostalog i Čikaški univerzitet i na njemu crkvu koja je od početka pa do danas predstavljala bućkuriš – mesto na kome služe pripadnici različitih protestantskih denominacija a danas se okupljaju i neke muslimanske sekte, budisti, obožavatelji šambale i meditacije i slični. Obrazovne institucije su služile i služe da nauke promene način mišljenja i osmisle delotvorne mehanizme za preoblikovanje društva u pravcu koji je, prema Rokfelerima i njihovim saradnicima, bio poželjan. Džon Rokfeler mlađi (sin osnivača naftne imperije) darodavac zemljišta za UN, finansijer podizanja Riversajd crkve finansirao je i osnivanje Ekumenističkog instituta u Bosiju u Švajcarskoj. Ovaj institut je pokrenut 1946. i postao je deo Svetskog saveta crkava od osnivanja te organizacije 1948. Na ovom institutu su predavali ili se školovali i mnogi pravoslavci. Gostujuća predavanja je 1956. držao i otac Georgije Florovski a školovali su se ili doškolovavali i čuveni ekumenisti: sadašnji vaseljenski patrijarh Vartolomej, mitropolit pergamski Jovan Zizijulas, naš vladika bečki Andrej (Ćilerdžić) i rumunski patrijarh Danijel… Danas je Rokfeler fondacija takođe aktivna u raznim ekumenističkim ali pre svega u međuverskim inicijativama koje uparuje sa borbom za mir, zaštitom životne sredine i drugim zvučnim temama. Tako je ova fondacija pokrila troškove, može se slobodno reći paganskog skupa, u Asiziju 1986. kada su se okupili budisti, rimokatolici, šamani, neki muslimani, judeji i zalutali pravoslavci ne bi li se navodno molili za mir u svetu. Rokfeleri nisu direktno platili ovaj skup, nego je troškove pokrila njihova fondacija za zaštitu divljine (Word Wildlife Fund). Teško da su pravoslavni pre Drugog svetskog rata kao primaoci dara, zapravo od Rokfeler fondacije, imali saznanje o poreklu novca. A novac ima i boju i miris i ukus“[41]. „Neosporne su veze ekumenizma sa svetskom masonerijom. Još je davne 1946. godine, na počecima ekumenističkog pokreta, francuski masonski list ‘Templ’ pisao: ‘Pitaju nas, zašto se mešamo u sporove tipično religiozne prirode; u kojoj meri pitanja ujedinjenja crkava, ekumenistički kongresi, itd. mogu biti u interesu masonstva? Problem pokrenut projektom ujedinjenja crkava, veoma interesuje masonstvo. On je blizak masonstvu, jer u sebi sadrži ideju univerzalizma. U svakom slučaju, prilikom sazivanja prvih ekumenističkih kongresa, doprinos naše braće je bio presudan’. Sa hrišćanske tačke gledišta, pitanje stvaranja ‘univerzalne’ religije se može oceniti jednoznačno – kao priprema za zacarenje antihrista“[42]. Samim tim, nad ekumenističkim pokretom nije mogao postojati blagoslov Božiji, a tamo gde nema blagoslova Božijeg, iluzorno je da pravoslavni troše svoju energiju i vreme. Drugim rečima, pravoslavni ne smeju da učestvuju u projektima čiji je projektant lukavi. Verovati da se na njegovom polju može svedočiti pravoslavna istina jeste prelest visokoumlja. To je isto kao verovati da se oskrnavljena voda može osveštati. A oskrnavljeno se ne čisti i osveštava čitanjem, makar i najpravoslavnijih, bogoslovskih referata na asemblejama, već mučeničkom krvlju, poput starog, oskrnavljenog sveta koji je očišćen i kršten u krvi mučenika rane Crkve. A o. Georgije je (prazno)verovao da SSC, ne da nije oskrnavljen, već da tamo, sudeći po navedenim njegovim rečima, obitava blagodat Božija! Vera osnivača OUN u mogućnost ujedinjenja čovečanstva ista je, po svom poreklu i duhu, veri SSC u mogućnost ujedinjenja „crkava“. Zato se prelest o. Georgija, po svom poreklu i duhu, tačnije, ocu – „ocu laži“, izjednačava sa hilijastičkom jeresi. „Treba biti izuzetno naivan pa verovati da su pojedini nazovi-hrišćani bili željni čiste istine, pa umesto da tragaju za njom, iz neznanja osnivaju pokret poput ekumenskog u kome bi nekakva ‘ljubav prema bližnjem’ obavila posao ujedinjenja svih ‘crkava’. Trezvenom čoveku je jasno da je njima prvi cilj ujedinjenje a ne istina, kao što im je prvo sredstvo ‘ljubav prema bližnjem’ a ne ljubav prema Bogu. Na prvo mesto su stavili jedinstvo i bližnjega a ne istinu i Boga. Ako zvanično učlanjivanje pravoslavnih u jednu takvu organizaciju nije ‘uprezanje u isti jaram’ i ‘uzimanje učešća u besplodnim delima’ – šta onda jeste?“[43].
Kao suprotnost nepravoslavnom, naivno-sentimetalno-utopističkom proekumenističkom stavu o. G. Florovskog, možemo navesti trezveni, ispovedni stav, ništa manje velikog pravoslavnog bogoslova, o. Dimitrija Staniloja: „Dođoše jednom ovde, na jedan od ekumenističkih kongresa. Međutim, jedan od njihovih predstavnika je podržavao socijalističke ideje. Ja sam ih opovrgavao govoreći stalno o Hristu, a oni mi opet postaviše pitanje: ‘Zašto stalno govorite o Hristu? Ovde je reč o nečem drugom, a ne o Hristu’. Užasno su se uvredili, pošto sam krenuo, te su me izložili strašnoj kritici, zato što besedih o Hristu, a ne o tekućim socijalnim problemima. Zašto bih uopšte i ostao da sa njima razgovaram, kada su postavili žene za sveštenike, kada podržavaju homoseksualce, kada više ne stupaju u brak…“. Zato je on izričiti antiekumenista: „Ja nisam za ekumenizam. Smatram da je ekumenizam produkt masonerije. Takođe, žele da relativizuju istinitu veru. Ekumenizam jeste panjeres našeg vremena. Rimokatolička i Pravoslavna Crkva nisu sestrinske crkve. Postoji samo jedna Glava Crkve, Isus Hristos. Postoji samo jedno Telo, odnosno jedna jedina Crkva. Prema tome, pojam ‘sestrinske crkve’ jeste neodgovarajući i nepodesan. ‘Jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje‘ (Ef. 4;5)“[44].
Slično se mogu razumeti misli o. Jovana Romanidisa, u predavanju koje je izgovorio u čast o. Georgija Florovskog, u Bogosloviji Sv. Vladimira: „Na ovaj način, s tačke gledišta potreba protestanata, SSC je nesumnjivo najbolji mogući vid lekarskog tretmana za boljke protestantizma. Međutim, posmatrano u odnosu na potrebe pravoslavnih, članstvo u postojećem organizacionom ustrojstvu SSC je besciljna avantura, prosto zato što boljke pravoslavnih i protestanata nisu iste“[45].
Bogoslovska ličnost o. G. Florovskog određena je, s jedne strane besprekornim, pravoslavnim bogoslovstvovanjem unutar Crkve, i greškama i naivnim zabludama kada je bogoslovstvovao o statusu i načinu obraćanja, posledično i prilikom samog obraćanja, onima izvan Crkve[46]. Namerno smo se duže zadržali na izučavanju njegovog odnosa prema ekumenizmu, da bi na njegovom primeru, po mnogima najvećem pravoslavnom bogoslovu prošloga veka, pokazali i razobličili veličinu i odlike zablude vere i nade pravoslavnih u odnosu na ekumenistički pokret i SSC. Istovremeno smo dodali nove elemente u prilog, već razmatrane izlišnosti teorijskog i, pogotovu praktičnog postojanja i primene izraza „pravoslavni ekumenizam“.
Slično navedenim, razočarenje u ekumenizam doživeo je i o. A. Šmeman: „Ključna činjenica vezana za pravoslavno učešće u ekumenističkom pokretu, kao i za susret Pravoslavlja sa Zapadom – do koga je došlo posle mnogo vekova gotovo potpune međusobne razdvojenosti – jeste, upravo, to što pravoslavnima, u tom pokretu i tom susretu, od samog početka nije ustanovljena baš nikakva mogućnost izbora, što im je od samog početka unapred već bilo određeno ne samo gde će da ‘sede’, što im je unapred već bilo određeno i mesto i uloga i funkcija koju treba da imaju u ekumenističkom pokretu. A takav stav prema pravoslavnima je bio, prirodno, u potpunosti zasnovan na zapadnim bogoslovskim i eklisiološkim pretpostavkama i kategorijama, te je kao takav odražavao čisto zapadno poreklo same ekumenističke ideje. Pravoslavni su se uključili u ekumenistički pokret, počeli da učestvuju u razgovorima i istraživanjima čije su osnovne odrednice unapred već bile definisane na zapadni način i prihvaćene kao gotove činjenice. Tako su pravoslavni, čak i pre nego što su to mogli da shvate, već bili uhvaćeni u mrežu suštinski zapadnih dihotomija (rimokatolicizam versus protestantizam, horizontalno versus vertikalno, autoritet versus sloboda, jerarhijsko versus saborno) i već bili pretvoreni u predstavnike i zastupnike stanovišta i stavova za koje se nikako ne bi moglo reći da su pravoslavni, i koji su, zapravo, bili duboko strani pravoslavnom Predanju. Sve ovo, pak, nije plod nikakve makijavelističke zavere niti zle namere Zapada, već prirodna posledica velike i glavne zapadne predrasude da su zapadno iskustvo, zapadne bogoslovske kategorije i zapadni način mišljenja univerzalnog karaktera, te da, stoga, tvore jedini mogući okvir i kriterijum čitavog ekumenističkog pokreta. Otuda taj nesporazum koji traje od samog početka, a koji do dan-danas nije do kraja razjašnjen. Otuda i taj potpuni neuspeh susreta Pravoslavlja i Zapada, koji je nepobitna činjenica uprkos prisustvu i naporima mnogih briljantnih pravoslavnih bogoslova i predstavnika, kao i, poslednjih godina, sve masovnijem učešću gotovo svih Pravoslavnih Crkava u tom susretu“[47]. Nedostajalo je, međutim, razočarenje o. Georgija i o. Aleksandra u njih same, u njihovu naivnu i lažnu nadu, što bi koristilo veoma njima samima, i još više Pravoslavnoj Crkvi.
Od savremenih bogoslova ep. Atanasije (Jevtić) najviše nastoji na terminu pravoslavni ekumenizam, kome je, pored ostalih, posvetio istoimeni članak. Nama se, međutim, taj pokušaj čini neuspelim. Najpre vladika daje sadržaj pojma pravoslavni ikumenizam: „Sjedinjenje Boga i Čoveka u Hristu, sjedinjenje naše s Bogom, sa svom tvorevinom (= čitavim svetom) i sa ljudima, i u kosmičkom i istovremeno u konkretnom istorijskom, eklisiološkom telu Crkve Hristove, i otuda premošćenje svih provalija i ambisa, svih ‘dualizama’ nesmestivih sa Ipostasnim diofizitizmom Bogočoveka Logosa – jeste suštinska karakteristika pravoslavne vizije sveta i čoveka, dakle i Pravoslavnog Ikumenizma“[48]. Zatim pokušava da izrazu da drevnost, da njegovo postojanje pronađe i potvrdi Predanjem. Navodi misao Sv. Polikarpa: „Sveti Sabori projavljuju to posvedočeno jedinstvo u veri i opštenju jednog i jedinstvenog Tela Katoličanske Crkve Hristove po svoj Vaseljeni (τῆς κὰτα τὴν οἱκουμένην καθολικῆς Ἑκκλησίας), po reči Svetog Polikarpa“[49]. Međutim, vidimo da svetitelj ne govori o vaseljenskosti, kao svojstvu Crkve, već joj pripisuje sabornost, kao u Simvolu vere, i govori o njenom prostornom širenju „po svoj vaseljeni“.
Sledeći pokušaj da se izrazu vaseljenska da istoričnost, tj. drevnost i predanjskost glasi: „Samo u toj bogočovečanskoj punoći i hristološkom karakteru svega u Crkvi nalazi se istinska katoličanskost (κατολικότης = sabornost) i celovitost (= celomudrenost) i ikumeničnost (οἱκουμενηκότης = vaseljenskost) Crkve, sabornost i vaseljenskost ne samo prostorna, geografska, nego i svevremenska, tj. svevremenost njena… Ta sabornost i vaseljenskost nije nešto što se stvara, nego postoji kao sama Crkva, kao blagodatna katoličanska punoća i jedinstvo svih blagodatnih darova, svih generacija i svih vremena u životu Crkve Hristove u Duhu Svetome, koja se zove ‘zajednica sa svima Svetima’ (Ef. 3, 18)“[50].
Treba najpre razlučiti i odrediti pojmove koje koristi vl. Atanasije. „Za bogoslovske rasprave karakteristična je maksimalna tačnost reči, obraćenje od višedimenzionalnosti slika ka jednodimenzionalnosti ideje, stroga terminologija i predupređivanje semantičke složenosti, koja vodi ka neodgovarajućim shvatanjima“[51]. „To je naročito važno još i zbog toga što upotreba u ekumenističkom žargonu specifičnih pravoslavnih termina u značenjima koja su katkad daleko od njihovog pravoslavnog sadržaja, može i same te sveštene termine da rastvori u more mnogoznačnosti i dovesti do njihovog potpunog obescjenjivanja“[52]. Svojstva Crkve su sabornost (katoličanskost) i vaseljenskost (ikumeničnost); Crkva je, dakle, saborna i vaseljenska. To su njeni pridevi. Ekumenizam je, međutim, imenica koja označava pokret koji za cilj, ili za prostorno ostvarivanje svoga cilja, ima ekumenu, vaseljenu[53]. Pokret, međutim, ma kako on imao uzvišene i svete ciljeve, kao što je npr. „jedinstvo crkava“, ne može biti svojstvo Crkve, niti ona može, suprotno svojoj prirodi i ipostasi, da ima potrebu za osnivanjem bilo kakvih pokreta. Ekumenizam se može prevesti kao vaseljenizam, što je apsurd za pravoslavnu eklisiologiju. Čak ni eufemizmi vl. Atanasija, poput ikumenizam umesto ekumenizam, ne mogu ublažiti, a kamoli, opravdati postojanje ove, po duhu, veštačke, svetske, zapadne i čovekocentrične kovanice. Po tim svojstvima pravoslavni ekumenizam je istovetan sa svim, mnogo značajnijim i po Crkvu opasnijim, „pokretima“ koje su pravoslavni bogoslovi nekritički preuzimali od jeretika na Zapadu, poput „povratka izvorima“, „evharistijskog bogoslovlja“, „liturgijske obnove“, „eshatološkog bogoslovlja“ i dr. Izrazi poput „isihastički pokret“, „pokret koljivara“ potpuno su druge prirode. Oni su nastali od strane savremenih istraživača radi označavanja i lakšeg praćenja pojava u istoriji Crkve. Nisu Sv. Grigorije Palama ili Sv. Nikodim Svetogorac, kao o. G. Florovski i vl. Atanasije, stvarali pokrete i još manje im davali nazive, već su živeli podvižničkim životima i rukovođeni Svetim Duhom branili Predanje Crkve ili ga obnavljali, ne kopirajući, poput savremenih pravoslavnih bogoslova, svoje zapadne uzore i(li) idole. Ekumenizam je masonsko-protestantski, lažno-lukavi pokret ujedinjenja svih „crkava“, najpre protestantskih, i nije niti može postojati njegov odgovarajući parnjak u Pravoslavnoj Crkvi, tzv. pravoslavni ekumenizam. „Kada je imperator Konstantin Veliki, radi umirenja dogmatskih sporova u Hrišćanskoj Crkvi, sazvao sabor episkopa čitavog Carstva, taj sabor je dobio naziv ‘ekumenskog’. To ime je dato i sledećim saborima opštecarskog vida. Kada su se neki učesnici tih sabora, koji su ranije bili u jeresi, odricali od svojih pređašnjih zabluda, oni su svoje odricali potvrđivali potpisom: ‘Prisajedinjujem se Pravoslavnoj Katoličanskoj Crkvi’, i dalje su sledili potpisi episkopa (…). Zašto ne ‘ekumenskoj’, već baš ‘katoličanskoj’? Zato što takav spoj reči ‘ekumenska Crkva’ uopšte nije postojao“[54].
Protiv postojanje i korišćenja ovog izraza dodajemo i sledeće. Kao što smo rekli, iako je Crkva sve vreme svoga novozavetnog postojanja vaseljenska, smatramo da svojstvo Crkve „vaseljenska“ ima samo prostorni, i ne može imati vremenski smisao i sadržaj, za razliku od svojstva „saborna“, koje ima sveobuhvatni – prostorno-vremensko-ontološko-ipostasni – smisao i sadržaj. Crkva je saborna vremenski zato što obuhvata pokolenja koja se smenjuju tokom vekova, a vaseljenska je statično, prostorno, a ne vremenski, jer je tokom vekova jedna vaseljena, bilo da se ona shvati kao naseljena zemlja, bilo da obuhvata čitav vidljivi svet. Isto tako, pogrešno je svojstvima Crkve „saborna“ i „vaseljenska“ davati istu vrednost. Na ovo ukazuje umetanje prvog i izostavljanje drugog iz Simvola vere. Kao što smo govorili, vaseljenska je uži pojam od saborna, i javlja se kao njena podkategorija, tj. sabornost Crkve već u sebi obuhvata (prostornu) njenu vaseljenskost. „‘Pravoslavni ekumenisti’ su u stvari pojmovi koji se međusobno isključuju. Pravoslavni članovi SSC treba, ostajući pravoslavni da se pretvaraju da su ekumenisti ili da se, pak, postavši ekumenisti pretvaraju da su pravoslavni. Danas očigledno ima više prvih, ali ekumenistička korozija pravoslavnog mentaliteta obavlja svoj posao i moguće je da će kasnije preovladavati drugi“[55]. Odnos pojmova ekumenska, saborna i ekumenistička razjašnjava mitr. Jerotej (Vlahos): „Dobro je poznato da Pravoslavna Crkva jeste i naziva se ‘ekumenska’ (ikumenska), tj. vaseljenska, jer se rasprostire po čitavoj vaseljeni i poseduje ‘sabornu’ istinu. Izraz ‘ekumenski’ je pridružen izrazu ‘katoličanski’ budući da mi u Simvolu vere ispovedamo da je Crkva ‘jedna, sveta, katoličanska (saborna) i apostolska’. Međutim, pojam ‘ekumenski’ ne poistovećuje se sa pojmom ‘ekumenistički’, pošto postoji ogromna razlika između ‘Ekumenske crkve’ i takozvane ‘Ekumenističke Crkve’, i ova potonja razlikuje se po takozvanim i poznatim načelima ekumenizma“[56].
Ni rečenica: „Treba reći da je Ekumenizam, kako se pojavio u novije vreme…“, u smislu da je postojao ranije, a da je „u novije vreme“ dobio novi izraz, ne može obezbediti drevnost kovanici pravoslavni ikumenizam, koji je nastao u 20. veku. Konačno, pored navedenog njenog neutemeljenja u Predanju, izlišnost navedene kovanice ne odriče ni njeno suprotstavljanje protestantskom i papističkom ekumenizmu.
Treba istaći i vrednost ovoga članka, izraženog u izobličavanju ekumenističkog pokreta. O protestantskom ekumenizmu vl. Atanasije, očito pod zdravim uticajem Sv. Justina, 1970. godine piše: „‘Stvaranje’ jedinstva Crkve u savremenom zapadnom Ekumenizmu pokušava se neeklisiološkim, necrkvenim, nejevanđelskim metodama, sredstvima i putevima, bez pokajanja i smirenoumlja, često i bez vere, van Svetog Predanja, bezblagodatno, bez Duha Svetoga – Utešitelja Crkve. Otuda nije čudo što se, i posle više od pola veka postojanja ekumenskog pokreta i rada njegovih foruma, hrišćanski Zapad i dalje nalazi ne pred jedinstvom razjedinjenih hrišćana, kako se želelo ili bar tako izjavljivalo, nego pred novim podelama i pred pogrebom i poslednjih ‘ostataka’ Crkve, apostolsko-svetootačke vere i jevanđelskog Hrišćanstva, naročito u sve više rastućem broju protestantskih frakcija i sekti, koje više ne veruju ni u osnovne istine Božanskog Otkrivenja: Svetu Trojicu, Hristovo Vaskrsenje, Svetost Crkve itd. i koje se, nažalost, upravo kao takve sve više primaju i učlanjuju u tzv. ‘Svetski Savet Crkava’ u Ženevi, iako se tome protive predstavnici Pravoslavnih Crkava u toj Ženevskoj ‘Ligi Crkava’, stvorenoj očigledno po ugledu na ‘Ligu naroda’ i zatim na ‘Ujedinjene nacije’. To eklatantno pokazuju ‘generalne ansambleje’ tog ekumenskog glomaznog mehanizma (naročito nedavna ansambleja u Upsali), koje nemaju nikakve veze sa drevnim crkvenim sabranjima i svetopredanjskim Saborima“[57]. Zatim postavlja pitanje opravdanosti učestvovanja pravoslavnih u ovom pokretu: „Za nas Pravoslavne ovde se postavlja isuviše ozbiljan problem: hoćemo li, kao što misle i nameravaju neki od ‘ekumenista’ iz pravoslavnih sredina, učestvovati i sarađivati, tj. raditi i dalje na tom pogrebu, ili ćemo obnoviti i pojačati naše pred podeljenim hrišćanima autentično crkveno svedočenje i ispovedanje prave vere i javljanje svemu svetu ‘svetle propovedi Vaskrsenja’ iz Crkve Boga Živoga i Istinitoga, koja je ‘Stub i Tvrđava Istine’ (1 Tim. 3, 16). Umesto učešća u sahrani ostataka crkvenosti u Zapadnom Hrišćanstvu, potrebno je pravoslavno svedočenje o martirstvu Krsta i pobedonosnosti Vaskrsenja, eda bi kako oni koji još spavaju ustali od sna i vaskrsli iz mrtvih i obasjao ih Hristos (Ef. 5, 14). Jer Pravoslavlje ne može i ne treba da se odrekne svoje misije, ne treba da prezre i previdi poziv i priziv nepravoslavnih hrišćana. Ali, nažalost, za neke pravoslavne delegacije na ekumenskim konferencijama izgleda da Pravoslavna Crkva treba samo da učestvuje ‘organski’ u ‘Svetskom Savetu Crkava’, i time se uklapa sasvim u njihove mehanizme i protestantski mentalitet, njihovo maloverje, poluverje i bezverje, zaboravljajući da se time kvari celomudrenost vere Neveste Hristove, i gubi vernost Hristu, Apostolima, Ocima, Saborima, i Sveto Pravoslavlje se svodi na jednu ‘konfesiju’ u nizu drugih iz tzv. ‘Branch theory’ čime je Eklisiologija svedena na ‘religioznu sociologiju'“[58]. I zaključuje: „Pred apostolsko-svetootačkom Istinom o pravoj Crkvi Božijoj i pred licem samog fakta Crkve Pravoslavne, prosjačenje takozvanog ‘organskog’ učestvovanja u vancrkvenom i necrkvenom Ekumenizmu uglavnom protestantskog saveta, predstavljalo bi akt nedozvoljive ignorancije i negiranja samosaznanja i samoosećanja Crkve svih generacija kroz vekove, od Pedesetnice do danas. Pravoslavnoj Sabornoj Crkvi nije mesto u ženevskom ‘Svetskom Savetu Crkava’, što ne znači da Pravoslavni treba da se ogluše i prezru pozive i prizive nepravoslavnih hrišćana, niti da se odrekne svoje misije u svetu, i u Zapadnom svetu današnjice“[59]. Tako je 1970, u avinom duhu, govorio vl. Atanasije. Kao što ćemo niže videti, on je ublažio svoje stavove, i onda je morao da pokuša – naravno u tome nije uspeo – i da Avvu prilagodi svom novom pro-ekumenističko-nezamerajućem stavu.
Po neuspešnosti je sličan i pokušaj davanja „građanstva“ kovanici pravoslavni ekumenizam, od strane vl. Atanasija, u jednom od poglavlja knjige protiv starokalendaraca[60]. Razlika u odnosu na prvi članak, nakon 34 godine, u tome je što je sada oštrica osude ekumenizma od strane vladike prilično otupela. Izneseno je i opravdavanje pravoslavnih za učestvovanje u ekumenističkom pokretu, a novina je i pokušaj „razvodnjavanja“ i ublažavanja oštrih stavova Sv. Justina Popovića u odnosu na ovu temu.
Ovo „razvodnjavanje“ je služilo kao uvod u „novo čitanje“ Sv. Justina, koje je usledilo sa objavljivanjem avvinih beleški, nastalih pri pisanje njegove knjige protiv ekumenizma[61]. Pošto mi nismo najbolje razumeli Svetog Avvu, vl. Atanasije mora da nam pomogne da shvatimo da Avva nije bio izričiti antiekumenista, da je bio za pravoslavni ekumenizam, da je knjigu pisao na brzinu i da tek zapisi, koji zbog žurbe nisu ušli u tekst, bacaju pravo svetlo… No, pođimo redom.
U Uvodnoj napomeni vl. Atanasije naglašava da Avva, i pored kritike ekumenizma, nije odbacivao u potpunosti taj izraz, već mu je, poput Svetih Otaca, davao pravoslavni sadržaj: „Lako se da videti da o. Justin, kritikujući zapadni, papsko-protestantski ekumenizam, ne odbacuje sam pojam i izraz Ekumenizam, nego ga opravoslavljuje, ockrvenjuje, ohristovljuje, obogovečuje, i umesto lažnog, golog humanističkog, ističe Pravoslavni, Evanđelski Bogočovečanski Ekumenizam, u kome je Hristos u Crkvi, u Jedinstvu i Sabornosti Crkve Pravoslavne, u centru svih i sveg. Kao i u slučaju humanizma, koji kritikuje kao samo ljudsku horizontalu, tj. površnost, gde umesto njega ističe Pravoslavni Bogohumanizam, u kome je čovek doživljen kao istinski bogoliko biće, integralno spasen tek u Bogočoveku Gospodu Hristu, tako i u slučaju kritike zapadnog ekumenizma, on ističe istinski Pravoslavni Ekumenizam. Ovim postupkom Ava Justin sleduje Svete Oce Istoka, koji su preobražavali i hristijanizovali brojne izraze Jelinske filosofije, ispunjujući ih novim sadržajem i time i njih spasavajući“[62]. Osim toga, on ističe da su zapisi „u stvari trebali ući u njegovu knjigu O Ekumenizmu“, i u zagradi dodaje svoju ocenu Avvine knjige da je na brzinu rađena, i sada sa zapisima ona dobija svoju punoću, pa, zaključujemo, i neku vrstu ispravke: „koja je inače tada na brzinu sklopljena, a ovim Zapisima je sada bitno dopunjena, jer Zapisi pokazuju svu širinu i dubinu Justina bogoslova i eklisiologa izvornog Pravoslavlja“[63]. Ovu misao o odnosu Sv. Justina prema ekumenizmu i svoje mišljenje o avvinoj knjizi, vl. Atanasije proširuje u Belešci uz Zapise Oca Justina, koja je neznatno prepravljeno poglavlje iz njegove knjige o starokalendarcima: „A što se tiče stava Oca Justina prema ekumenizmu, tačno je da je njegova knjiga Pravoslavna Crkva i Ekumenizam dosta stroga u kritici ekumenizma, ali treba istaći da on tu ima u vidu pre svega nepravoslavni, jeretički, rimski i ženevski, tj. rimokatolički i protestantski ekumenizam, dok je sva njegova teologija o Crkvi (a naročito njegova 3. knjiga Dogmatike, napisana posle toga), izraziti primer pravoslavnog svedočenja o sveobuhvatnosti = Sabornosti Pravoslavne Bogočovečanske Saborno-Katoličanske Eklisiologije, tj. O Pravoslavnom Teohumanizmu (nasuprot plitkom humanizmu Zapada i takvom istom ekumenizmu), primer bogoslovlja o svečovečanskom i svekosmičkom liturgijskom Svejedinstvu svih stvorenja i svega sveta u Hristu Bogočoveku – u Nebozemnoj Crkvi Njegovoj, Crkvi Svete Trojice. Ono naročito posvedočuju i sada ovde objavljivani njegovi Zapisi o Ekumenizmu, koje čitaoci imaju pred sobom, pa neka sami trezvoumno procenjuju visine i širine Sv. Justina Novog“[64]. I u nap. 30 vl. Atanasije ponovo naglašava, izgleda za njega važnu činjenicu, da je knjiga Pravoslavna Crkva i ekumenizam pisana na brzinu, i još dodaje nove detalje: „…Treba znati da ova knjiga nije pisana posebno na tu temu, nego je sklopljena na brzinu iz još nedovršenih rukopisa Oca Justina, koji je tada radio na završnoj 3. knjizi svoje Dogmatike, koja daje daleko potpuniju i bogatiju sliku Justinove Eklisiologije“[65]. Potpuno drugačije o knjizi Sv. Avve svedoči ep. Artemije (Radosavljević): „U Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi prvi i najdosledniji borac protiv Ekumenizma bio je i ostao blaženoupokojeni otac Justin Popović, koji je svojim primerom, svojim rečima i svojim delima oduševljavao i nadahnjivao mnoge da ga slede. Svoj bogoslovsko-pravoslavni stav o Ekumenizmu o. Justin je sažeto izrazio u široko poznatoj knjizi ‘Pravoslavna Crkva i Ekumenizam’, štampana najpre u Solunu 1974. godine. U toj svojoj knjizi o. Justin je dao sažetu ali sveobuhvatnu definiciju Ekumenizma. Po njemu, ‘Ekumenizam je zajedničko ime za psevdohrišćanstvo i psevdocrkve Zapadne Evrope. U njemu su srcem svojim svi evropski humanizmi sa papizmom na čelu. A sva ta psevdohrišćanstva, sve te psevdocrkve nisu drugo do jeres do jeresi. Njima je zajedničko jevanđelsko ime: svejeres’ (N. d. str. 145). Otac Justin je smatrao da će najbolje pokazati svu nastranost i nakaznost ekumenizma, kakav se u naše vreme pojavljuje, ako ga ogledamo u ogledalu jedine Istinite Crkve Hristove. I on je to učinio izloživši u glavnim i najkraćim potezima učenje Pravoslavne Crkve o Istinitoj Crkvi Hristovoj, Crkvi apostolsko-svetootačkoj, svetopredanjskoj. Samo ako se ima pravo i puno poznanje nauke Hristove, moguće je lako uočiti i prepoznati sva lažna i jeretička učenja“; „Šta li bi tek danas rekao otac Justin?“[66].
Iz svega navedenog zaključujemo da vl. Atanasije želi da prikaže Sv. Justina u novom, blažem svetlu, drugačijem od onog kakvog ga je razumela i prihvatila čitava pravoslavna vaseljena, kao odlučnog i beskompromisnog borca protiv ekumenizma. U tu svrhu vladika se poslužio sledećim sredstvima: 1. umanjuje oštrinu, vrednost i važnost avvine knjige, odnosno iznesene osude ekumenizma u njoj; 2. prenaglašava značaj i vrednost novoobjavljenih zapisa u odnosu na knjigu, i 3. naglašava značaj poimanja pravoslavnog ekumenizma od strane Avve, u odnosu na njegovu osudu zapadnog ekumenizma.
1. Umanjivanje vrednosti, ili obezvređivanje, pa i diskreditaciju knjige Pravoslavna Crkva i ekumenizam, a samim tim, posredno i njenog pisca, vl. Atanasije vrši navođenjem teško proverivih[67], a još manje uverljivih, podataka da je ona a) „na brzinu sklopljena“, b) „da ova knjiga nije pisana posebno na tu temu“, v) da je „sklopljena“ „iz još nedovršenih rukopisa Oca Justina“, g) da je Avva „tada radio na završnoj 3. knjizi svoje Dogmatike“, d) da ova 3. knjiga Dogmatike „daje daleko potpuniju i bogatiju sliku Justinove Eklisiologije“ i đ) da „ovim Zapisima je sada bitno dopunjena“. Međutim, znajući Avvu po plamenosti njegove vere, njegove urednosti, savršenstva u radu i bogoslovlju, niko ne može da poveruje da je Avva mogao nemarno raditi na pisanju, sređivanju („sklapanju“, što podseća na „sklepanje“) i objavljivanju navedene knjige. Još manje je uverljivo, šta više graniči se sa naivnošću (vl. Atanasija, ili nas, koji treba da poverujemo u njegovo dokazivanje) da je glavni deo knjige o ekumenizmu, zapravo, ostao u beleškama, zapisima, – koje upravo zato što je knjiga rađena na brzinu nisu stigli da budu iskorišćeni – i da, u stvari, tek sada ona dobija na punoći i istinitosti. Svako ko se iole bavi knjigom, na ovaj ili onaj način, u većoj ili manjoj meri, zna da iz beležaka, zapisa, u knjigu ne ulazi ono što nije dovoljno važno i bitno. Sv. Justin je beležio svoje misli, teze, i ono što nije bilo bitno ili nije moglo da se uklopi u sastav ili obim knjige, on to nije umetao u knjigu. I ono što Avva nije želeo da ubaci u knjigu, vl. Atanasije objavljuje i proglašava, ne samo za dopunu, već za glavni deo knjige! Blago rečeno, nekorektno i neumesno prema Sv. Avvi od strane vl. Atanasija. „Zatim se u izboru citata projavljuje voluntarizam. Oni citati, koji ne odgovaraju cilju polemičara, štaviše protivreče njegovoj koncepciji, ignorišu se kao da ih uopšte nema, a zatim se dešava montaža citata po ranije zacrtanom planu. Neiskusnom čitaocu je teško zamisliti, da su alternativne izreke Svetih Otaca isključeni iz takvih dela. Ovde se nalazimo pred paradoksom, koji može da zvuči drsko i čak bogohulno: laž, kroz reči Svetih Otaca“[68].
Protiv teze da je zapisima knjiga „bitno dopunjena“ navodimo činjenicu da je od – od strane vl. Atanasija prenaglašenog, tzv. pravoslavnog ekumenizma – iz zapisa u knjigu ušlo vrlo malo. Tačnije – ništa. U knjizi Pravoslavna Crkva i Ekumenizam Sv. Justin nije ni jednom koristio izraz pravoslavni ekumenizam[69]. Šta više, nije ni na drugi, opisni način govorio o pravoslavnom ekumenizmu. Jeste govorio o ekumenizmu u pravoslavnom smislu u beleškama, ali u knjizi nijednom. Iz zapisa npr.: „Svi problemi ljudskog saznanja slivaju se u jedan sveproblem: vaspostaviti ekumenizam Boga i univerzalne tvari. Kako? – Bogočovekom:.. Cilj sveta i tvari: Ekumenizam Boga i tvari….“ (str. 3); „Čovek ekumenista samo time (…): samo primanjem od Bogočoveka logosnosti čovek postaje saboran, ekumeničan“ (str. 5); „Po samoj prirodi svojoj Crkva je Ekumenična, jer je Katolična. Katoličnost Crkve je od same, i u samoj prirodi njenoj: Bogočoveku. Nesravnjeno šire od ekumenizma. Ekumenizam – Bogočovečanski organizam: zato Crkva nedeljiva, po prirodi: jer u njoj Ipostas sjedinjuje nerazdeljivo i nesliveno Boga i čoveka, božansku i čovečansku prirodu. Sva tajna jedinstva i katoličnosti i ekumenizma: „sutelesnost“ (Ef. 3, 6) u telu Bogočoveka Hrista = Crkvi“ (str. 6); „Ekumenizam: Kanoničnost, sabornost Crkve: u veri Katoličnoj, sabornoj (Maksim Sveti): u veri „sa svima svetima“ (Ef. 3, 18)“ (str. 8); „On: jedini ta ekumenstvujuća sila, sabornizirajuća sila: koja svojom bogočovečnošću drži u organskom sveekumenizmu svakog, i sve članove Crkve: otrojičujući ih, što drži srce Crkve – Bogočovečanskog Tela Spasovog u Trojičnom Svejedinstvu“ (str. 25). Izostavili smo još neko pominjanje ekumenizma u pravoslavnom smislu, i to je sve. Skromno.
A na drugoj strani, pored navedenog iz Uvodne napomene i Beleške uz Zapise Oca Justina, brojne napomene vl. Atanasija: „Podvlačimo stavove o. Justina o pravom, Pravoslavnom shvatanju Ekumenizma, koji je kod njega identičan sa Bogočovečnošću, Logosnošću sveta, sa Sabornošću i Jedinstvom Crkve Hristove, sa Svetom Trojicom“ (nap. 3); „Otrojičenje, obogočovečenje – važna karakteristika Justinovog Pravoslavnog shvatanja pravog Ekumenizma“ (nap. 4); „Kristalno jasan pravoslavni pojam i stvarnost pravog Ekumenizma“ (nap. 5); „Ovde o. Justin već govori o protestantskom i papističkom ekumenizmu. Ali, već u sledećem pasusu vraća se na Pravoslavni Ekumenizam“ (nap. 9); „Kao što o. Justin razlikuje ‘evropski humanizam’ i Bogočovečanski humanizam, tako razlikuje i ‘evropski ekumenizam’ i pravoslavni Bogočovečanski Ekumenizam“ (nap. 10); „Šta će na ovo reći nerasudni ‘ziloti’ koji anatemišu svaki ekumenizam? Neće valjda pohuliti i na o. Justina?“ (nap. 11); „Ponovljena osnovna teza o. Justina o Pravoslavnom Ekumenizmu“ (nap. 21); „Nova bitna dimenzija pravoslavnog Ekumenizma – Eshatologija“ (nap. 23); „Takođe bitna dimenzija Pravoslavnog Ekumenizma“ (nap. 24); „Beskrajne dimenzije Pravoslavnog Ekumenizma“ (nap. 25); „Za o. Justina, i Ekumenizam spada u Soteriologiju“ (nap. 26). Očito je da pravoslavnog ekumenizma ima više u napomenama vl. Atanasija, nego u zapisima Sv. Justina. Kako objasniti ovu protivrečnost? Jednostavno time da je vladika video i naglašavao i napominjao i naglasio ono što je njemu bilo važno, a ne Sv. Justinu. Drugim rečima, promenu svog odnosa prema ekumenizmu želeo je da opravda promenom Sv. Justina, koju je on navedenim sredstvima pokušao da postigne.
Posledično, postavlja se pitanje zašto Sv. Avva ništa, ili gotovo ništa od svojih beleški o pravoslavnom smislu ekumenizma nije uvrstio u svoju knjigu? Odgovor na ovo pitanje smo već dali u prethodnim razmatranjima: zato što je shvatio da je nastojanje na pravoslavnom ekumenizmu, kao protivodgovoru jeretičkom ekumenizmu, nategnuto i nepotrebno, i da prednost u toj raspravi treba dati, prirodno i logično, sabornosti Crkve, kao njenom glavnom svojstvu, i nečemu što zapadnom ekumenizmu nedostaje. Na ovo upućuju primeri kada se Sv. Avva ispomaže sabornošću u objašnjavanju ekumenizma: „Crkva Prav/oslavna/=Ekumenizam sabornošću (zapis na omotnom listiću)“ (str. 3); „Sabornost zemlje i neba, Boga i čoveka, duša vaseljenskosti, ekumenizma evanđelskog i pravoslavnog: Živimo na zemlji, a sabiramo blago na nebu (Mt. 6, 20). Sve sazdano za svetu sabornost; a ona u jedinstvu bogočovečanske Crkve = Bogočoveka Gospoda Hrista. Telo na zemlji, srce na nebu: naše želje treba da su saborne; a one su to, kada su svete (Mt. 6, 21). A čovekova svetost je u Bogu, tačnije: u Bogočoveku. I u Ličnosti Bogočoveka: Bog sva svoja svojstva, pa i svetost, prenosi na čoveka. Bez Boga – čovek je sićušni komarac. Čovek ostaje u svojoj, i pri svojoj prirodi, ali se putem Bogočovekovog perihorisisa /=prožimanja/ sve prenosi na prirodu čovečiju čovečanskom prirodom Bogočoveka Hrista. A u Ličnosti Bogočoveka vrhovni je zakon bezmerno čovekoljublje. Sve sazdano za svetu Bogočovečansku sabornost i jedinstvo (Mt. 6, 25-34)“ (str. 3-4); „Spas ostavlja Sebe učenicima Svojim: „Koji vas prima, mene prima; a koji prima mene, prima Onoga koji je mene poslao“ (Mt. 10, 40). U tome= u Njemu sva sabornost, sva vaseljenskost, sav ekumenizam…“ (str. 4); „Bogočovečnost je osnovna Sabornost Crkve (=ekumeničnost, to atom prema Planeti): do Trijadičnosti: ali Bogočovekom Koji i uvodi i sjedinjuje sa Svetom Trojicom: koje ideal i stvarnost savršene Sabornosti (=ekumeničnosti): idealno društvo i idealna ličnost: sve u perihorisisu /=prožimanju/: sve savršeno sjedinjeno i očuvano u toj savršenoj Sabornosti…“ (str. 6); „Obogočovečiti sve: od čoveka do svakog stvorenja – to je sabornost=ekumenizam“ (str. 9); „Svi odgovori na pitanja Ekumenizma nalaze se već u Sabornosti Crkve Hristove“ (str. 20); „Ekumenizam bogočovečanske sabornosti. Svim srcem i svim bićem u bogočovečanskoj sabornosti: u sabornosti Bogočovečanske Ličnosti Gospoda Hrista; u sabornosti bogočovečanske vere= Sv. Maksim Ispovednik; u sabornosti bogočovečanskog jedinstva, apostolnosti, svetosti; u sabornosti samog jedinog i jedinstvenog tela Crkve; u sabornosti same Glave, jedine Glave Crkve; u sabornosti bogočovečanskog Predanja Svetog; u sabornosti svega Bogočovekovog, od početka do kraja, od vrha do dna; u sabornosti bogočovečanskog života Crkve – tela njenog jednog i jedinstvenog; u sabornosti bogočovečanske sabornosti Svetih Vaseljenskih Sabora i svega, svega, svega Bogočovekovog. U bogočovečanskoj svecelostnosti Crkve: svekatoličnost: κατολικότης: u bogočovečanskoj ličnosti Crkve, prirodi Crkve, istoriji Crkve; u bogočovečanskoj jedinstvenosti i jednosnosti svetih tajni i svetih vrlina; rečju: u bogočovečanskoj svebitnosti Crkve. U bogočovečanskoj sabornosti je i rešenje bogočovečansko svih problema Istine, i problema vere, i svetih tajni. I svetih vrlina, i svih muka čovekovih u svima svetovima. U bogočovečanskoj sabornosti Svetog Predanja, Svetih Sabora Vaseljenskih i Pomesnih… Toj Bogočovečanskoj sabornosti priziva Sinakasar Svetog 7. Vaseljenskog Sabora: toj apostolskoj i svetootačkoj i svetopredanjskoj sabornosti… Toj svespasonosnoj veri „sa svima svetima“ (Ef. 3, 18): veri Apostolskoj, veri ‘svih Svetih’. Bogočovečansko svejedinstvo ljudi i tvari= to i jeste Crkva, jer Bogočovečansko telo i Glava: jedno jedino telo i jedna jedina Glava. Za svete Tajne: Bogočovek uvek Alfa i Omega, Prvi i Poslednji, Početak i Svršetak: ‘da On bude u svemu prvi’ (Kol. 1, 18). Ako to učinimo: rešeni svi problemi. U toj bogočovečanskoj sabornosti bogočovečanska besmrtnost svega hrišćanskog, i sva bogočovečanska večnost kroz bogočovečnost“ (str. 21-22). Zato je Sv. Avva odustao od pravoslavnog ekumenizma, zato što se „svi odgovori na pitanja Ekumenizma nalaze već u Sabornosti Crkve Hristove“, zato što je sabornost Crkve „nesravljeno šira od ekumenizma“, odnosno, zato što „po samoj prirodi svojoj Crkva je Ekumenična, jer je Katolična“. Ništa od ovoga nije primetio vl. Atanasije, jer nije želeo da primeti. „Čudesna je na trenutke ta neobuzdana potreba episkopa Atanasija da u svetootačkoj literaturi, osobito onoj koju je otac Justin ostavio, vidi, traži i nalazi samo ‘apologiju’ svojih reformatorskih i ekumenističkih bogoslovskih skretanja“[70].
U vezi otupljivanja oštrice osude ekumenizma od strane Sv. Justina, vl. Atanasije koristi sledeća sredstva: a) obezvređivanje avvinog korišćenja izraza „svejeres“, navođenjem da je već upotrebljen od strane carigradskog patrijarha Germana 2, čiji je „oštri stav“ nastao usled istorijskih, a ne bogoslovskih razloga, pa se po sistemu analogije, dodajemo mi, to može primeniti i u Avvinom slučaju, b) da Avva za vreme svojih studija u Engleskoj tokom 1. Svetskog rata, zbog nekih nepoznatih okolnosti, „nije imao prilike da učestvuje u ekumenskim susretima i dijalozima“, a da je to, nudi se zaključak, žarko želeo i da je „imao prilike“ svakako bi to učinio, v) da Avvi nisu smetala učestvovanja u ekumenističkom pokretu Sv. Nikolaja Velimirovića i o. G. Florovskog, da prvog još za života smatra za svetog, a drugog za velikog bogoslova i g) da nije otišao u raskol zbog ekumenizma. Sve ovo, zapravo, treba da nas ubedi – suprotno onome što smo godinama, decenijama mislili – da je Avva bio blagonaklon prema ekumenizmu. To je glavni cilj vl. Atanasija. „Treća laž savremenih modernista je diskreditacija Predanja. Kao što je Sveto Pismo nemoguće shvatiti bez Svetog Predanja, tako i otačka dela i misli Svetih Otaca nije moguće shvatiti van korita crkvene tradicije. Zato se ona sa velikom silom podvrgava napadima od strane modernista“[71].
„Šta li bi tek danas rekao otac Justin?“: „Kroz ekumenizam čisto svetovna, međunarodna ateističko – komunistička problematika ušla u Crkvu, i ovladala njome… Danas – prava Crkva ne može doći do izraza … [Gde su njeni pravi svedoci = martiri, i njeni pravi bogoslovi? ] – Otuda nametljivost površnih, prohumanističkih, propapističkih, projeretičkih, protestantstvujućih bogoslova…“[72]. Ili reči drugih pravoslavnih, antiekumenističkih „zilota“: „Pravoslavni ekumenisti ne reskiraju da izgube blagostanje, komfor, komodalitet, novce i prijateljstva, radi odbrane Pravoslavlja. Ništa od toga ne daju radi odbrane Hrista, niti krv, niti život“; „Ekumenizam i ekumenisti ne predstavljaju glas Pravoslavlja. Glas Pravoslavlja jeste život, reči i čudesa svetitelja. Pravoslavlje nema potrebu za ekumenističkim organizacijama, kako bi bilo sveobuhvatno, zato što je univerzalnost jedine vere već dve hiljade godina ostvarivano propoveđu svetih apostola, čineći da do danas Pravoslavna Hristova Crkva bude prisutna u svim državama i na svim kontinentima kugle zemaljske“[73].
 


 
NAPOMENE:

  1. Arkašu Nil (jrm.), Morojanu Varvar (jrm.), Ekumenizam.
  2. Up.: Baker Matthew, Seraphim Danckaert, „Georges Florovsky“, Orthodox Handbook on Ecumenism: Resources for Theological Education, Oxford 2014, 211-215; Florovski Georgije (prot.), Pravoslavna Crkva i ekumenski pokret do 1910. godine, prevod: D. Aničić, Hrišćanstvo i kultura, Beorgad 1995, 107-177; isti, Poslušnost i svedočenje Crkve, prevod: M. Arsenijević, Crkva je život, Beograd 2005, 514- 523; isti, „Ekumenistička patnja“, prevod: M. Arsenijević, Crkva je život, Beograd 2005, 524-532; isti, The Eastern Orthodox Church and the Ecumenical Movement, Theology Today 7:1 (1950), 68-79; Baker Matthew, Neopatristic Synthesis and Ecumenism: Towards the „Reintegration“ of Christian Tradition, u: Andrii Krawchuk, Thomas Bremer, Eastern Orthodox Encounters of Identity and Otherness: Values, Self-Reflection, Dialogue, New York 2014, 235-260.
  3. Florovski Georgije (prot.), Pravoslavna Crkva i ekumenski pokret do 1910. godine, 109.
  4. Isti, Pravoslavni ekumenizam u devetnaestom veku, 173.
  5. Isti, Putevi ruskog bogoslovlja, 524-525.
  6. Isto, 526.
  7. Florovski Georgije (prot.), Granice Crkve, prevod: M. Arsenijević, Crkva je život, Beograd 2005, 498- 508. Za kritiku v.: Jevtić Atanasije (ep.), Otac Georgije Florovski o granicama Crkve, Vidoslov 51 (2012), 8-24. Up.: Troickiй Ilarion (arhim.) Hristianstva net bez Cerkvi, Moskva 1992; isti, Edinstvo Cerkvi i Vsemirnaя konferenciя hristianstva, Pravoslavnaя Cerkovь i ee otnošenie k katoličestvu i эkumenizmu, Lьvov, 8-45; Cыpin Vladislav (svящ.), K voprosu o granicah Cerkvi, Bogoslovskie trudы, 1986, 193-225; Maksimov Georgije (đ.), Van Crkve nema spasenja, prevod: S. Stanković, Beograd.
  8. Florovski Georgije (prot.), Dva Zaveta, prevod: M. Arsenijević, Crkva je život, Beograd 2005, 545. A od validnih tajni do svetosti nije daleko; zato njegov učenik o. J. Majendorf 1967. godine, pišući u prilog pozitivnog odnosa pravoslavnih prema ekumeniznu, kaže: „‘Jeretički’ Zapad je tokom svoje istorije dao mnoge autentične svetitelje…“, Majendorf Jovan (prot.), Pravoslavlje i ekumenizam, prevod: D. Tadić, Pravoslavlje i ekumenizam, Beograd 2005, 146. Ustvari, još je o. G. Florovski verovao u mogućnost svetosti kod papista: „Ko može odricati svetost ličnosti Franje Asiškoga?“; prema: Zizijulas Jovan (mitr.), Samopoimanje pravoslavnih i njihovo učešće u Ekumenskom pokretu, 235.
  9. Florovski Georgije (prot.), Granice Crkve, 499.
  10. O blagodati o. Rafail (Karelin) piše: „Delatnost Hrista i Duha Svetog se ostvaruje kroz dejstvo blagodati. Tako da se pitanje sastoji u tome da li zajednice koje se nalaze van Crkve imaju blagodat. Reč blagodat ima širok semantički spektar. U blagodati bogoslovi razlikuju nekoliko dejstava, koja su poprimila stabilne forme: prethodeća (ili blagodat koja priziva), blagodat koja savršava (ili spasava); ponekad se govori o posebnoj blagodati koja se daje radi ispunjenja neke misije (o proročkoj, svešteničkoj, carskoj itd.). Prethodeća blagodat je dejstvo Božije, koje čoveku otkriva realnost duhovnog sveta, posebna mistička osećanja usled dodira s ovim svetom; priziv da se Bog traži kao glavni cilj i smisao života. Ako je čovek čuo ovaj priziv i primio ga u tajnama Crkve on dobija savršiteljnu blagodat, a kad joj se povinuje on postaje nova tvar. Ponekad se pod blagodaću podrazumevaju Božija dejstva kao što je stvaranje i očuvanje sveta. Međutim, mi govorimo o blagodati kao o sili koja pomaže spasenju. Dejstva Hrista i Svetog Duha se van granica Crkve ostvaruju kroz blagodat koja priziva, na koju čovek treba da odgovori. Dejstva Hrista i Svetog Duha u Telu Crkve se ostvaruju kroz spasavajuću blagodat, koja ostvaruje spasenje i osvećenje čoveka u sinergiji s njegovom voljom“, Karelin Rafail (arhim.), Stupivši u ekumenistički pokret. I Sv. Justin Srbski svedoči: „Van te sveobuhvatne Bogočovečanske tajne Crkve, Svetajne, nema i ne može biti „tajni“, pa prema tome niti ikakvog ‘među-opštenja’ (inter-communio) y tajnama. Otuda, samo u Crkvi – toj jedinstvenoj svetajni Hristovoj – može biti reči ? tajnama. Jer Crkva Pravoslavna, kao telo Hristovo, i jeste izvor i kriterijum tajni, a nikako ne obratno. He mogu se tajne izdizati iznad Crkve i razmatrati izvan tela Crkve. Prema tome, po pravoslavnoj eklisiologiji, i saglasno celokupnom pravoslavnom Predanju, Crkva Pravoslavna ne priznaje izvan sebe nikakve druge tajne, niti ih razmatra kao tajne sve dok neko iz jeretičke ‘crkve’, tj. psevdocrkve, ne pristupi Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj s pokajanjem“, Sv. Justin Popović, Pravoslavna Crkva i ekumenizam, 126.
  11. Simonov N., Modernizam i neoobnovljenstvo.
  12. Florovski Georgije (prot.), Granice Crkve, 506, 507. U svom pismu anglikancu Vilijamu Nikolsu, iz 1949., o. Georgije bliže objašnjava motive za navedeni rad, i, pored ostalog, piše: „Sledujući bl. Avgustinu, ja predlažem razlikovanje kanonskih i harizmatičkih (ili mističkih) granica Crkve. U to vreme došlo mi je da se suprotstavim, pre svega, krajnjem rigorizmu u našoj Crkvi i dam otpor široko rasprostranjenoj (naročito među Grcima) predstavi, da svi nepravoslavni – nisu uopšte hrišćani i zaslužuju odnos kao prema paganima. Istina je dvosekla…“; Florovskiй Georgiй (prot.), Iz pisem, prevod: G. Razumovskiй, http://azbyka.ru/otechnik/GeorgijFlorovskij/iz-pisem/ (03. 08. 2015.). Nažalost, ovakvu eklisiologiju prihvata i zvanični dokument RPC: „Pravoslavna Crkva ustima svetih otaca utvrđuje da spasenje može biti nađeno samo u Hristovoj Crkvi. No, u isto vreme, zajednice koje su otpale od jedinstva s Pravoslavljem, nikada nisu posmatrane kao u potpunosti lišene blagodati Božije. Rascep crkvenog opštenja neizbežno privodi povredi blagodatnog života, ali ne uvek i punom njenom iščezavanju u odvojenim zajednicama. Upravo s ovim je povezana praksa prijema u Pravoslavnu Crkvu onih koji dolaze iz inoslavnih zajednica ne samo kroz Tajnu Krštenja. Bez obzira na rascep jedinstva, ostaje neko nepotpuno opštenje, koji služi kao zalog mogućnosti vraćanja jedinstvu u Crkvi, u sabornu punoću i jedinstvo, Osnovni principi odnosa RPC prema inoslavlju, 1. 15., https://mospat.ru/ru/documents/attitude-to-the-non-orthodox/i/ (27. 08. 2015). Up.: Novikov Andreй (svящ.), Cerkovь bez granic: svящennoe predanie ili modernizm?, http://apologet.spb.ru/ru/cerkovnaя-žiznь/15-hranenie-dogmata-v-cerkvi/165-czerkov-bez-granicz-svyashhennoe-predanie-ili-modernizm (29. 07. 2015.); Kuraev Andreй (diak.), Mnimый modernizm (Eщe raz k voprosu o granicah Cerkvi), http://www.kuraev.ru/eku9.html (29. 08. 2015.).
  13. Florovskiй Georgiй (prot.), Problematika hristianskogo vossoedineniя, Simvol №12, 1984, 45.
  14. Isto, 48.
  15. Isto.
  16. Isto, 51.
  17. Sv. Ignatiй (Brяnčaninov), Ponяtie o eresi i raskole, http://stopoikumena.org.ru/voprosy/vop003.htm (29. 08. 2015).
  18. Florovskiй Georgiй (prot.), Problematika hristianskogo vossoedineniя, 51.
  19. Sv. Ioann Zlatoust, Besedы na poslanie k Efesяnam. 11, 3, Tvoreniя. T. XI, kn. 1., Sankt Peterburg 1905, 101.
  20. Sv. Ioann Kronštadtskiй, Živoй kolos s duhovnoй nivы, Sankt Peterburg 1909, 32-33.
  21. Florovsky Georges (prot.), The Orthodox Contribution to the Ecumenical discussion on the Church, http://myocn.net/orthodox-contribution-ecumenical-discussion-church-unpublished-lecture-series-fr-georges-florovsky/ (03. 08. 2015). Gotovo istovetno mišljenje ima njegov učenik i sledbenik, mitr. Jovan (Zizijulas): „Unutar krštenja, čak ako i postoji neka podela, podvojenost, raskol možete još uvek govoriti o Crkvi… Pravoslavlje, barem po mom shvatanju, učestvuje u ekumenističkom pokretu kao pokretu krštenih hrišćana, koji su u stanju podele zato što ne mogu zajedno da izraze istu veru. U prošlosti se ovo dogodilo zbog nedostatka ljubavi, što sada, Bogu hvala, iščezava“, Zizioulas John (metr.), Orthodox Ecclesiology and the Ecumenical Movement, Sourozh 21 (1985); prema: Ispovedanje vere protiv ekumenizma. Veću „širinu“ od o. G. Florovskog, po pitanju delovanja blagodati Svetoga Duha i van granica Crkve, pokazao je papa Jovan Pavle 2., izjavivši da on obitava čak i u drugim religijama: „Sveti Duh plodotvorno deluje i van vidljivog organizma Crkve. Deluje On, opirući se upravo na te semina Verbi (semena Reči), koje kao da obrazuju neki opšti sotiriološki koren svih religija“; prema: Četverikova Olga, Izdaja u Vatikanu – zavera papizma protiv hrišćanstva, prevod: R. Gojković, Beograd 2012, 42. Od ove bogoslovske pozicije do jedne svetske religije put nije dug.
  22. Isto.
  23. Florovski Georgije (prot.), Granice Crkve, 506.
  24. Šejfer Frenk, Plesati sam / Potraga za pravoslavnom verom u doba lažnih religija, Trebinje, Vrnjačka Banja 2004; prema: Dimitrijević Vladimir, Kakva je korist od ekumenizma?, Gramatika ekumenizma, Beograd 2011, 141-142.
  25. Miletić Srboljub (jer.), Neki novi pokreti u Pravoslavnoj Crkvi, http://www.sv-luka.org/misionar/n3nekinovipokreti.htm (15. 07. 2015).
  26. ΤάτσηἸωάννη,  Οἰκουμενιστική καί Ὀρθόδοξος Ἐκκλησιολογία, Ορθόδοξος Τύπος, 2/7/2010, http://thriskeftika.blogspot.com/2010/07/blog-post7870.html (26. 08. 2015). Takođe: Ἔγγραφο τοῦ Μητροπολίτου Κυθήρων κ.Σεραφείμ πρός τήν Ἱερά Σύνοδο (ἀριθ. πρωτ. 493/01-06-2010), http://www.imkythiron.gr/o-mitropolitis/ekklisiologika/eggrafo-seb.mitr.kithiron-pros-tin-iera-sinodo.html (26. 08. 2015); Τσελεγγίδη Δημητρίου,Η σημασία του δόγματος στους διαλόγους με τους ετεροδόξους, http://www.imkythiron.gr/o-mitropolitis/ekklisiologika/i-simasia-tou-dogmatos-stous-dialogous-me-tous-eterodoksous.html (26. 08. 2015); Zisis Teodor (prot.), Savremeni izazovi Crkve: svejeres ekumenizma, prevod: S. Stanković, http://svetosavlje.org/biblioteka/Ekumenizam/SvejeresEkumenizmaZizis.htm (26. 08. 2015.).
  27. Romanidis Jovan (prot.), „Nova unija“ – sporazum između pravoslavnih i rimokatoličkih delegata, prevod: D. Krstić, Pravoslavna Rus 13 (1514), 1994, http://borbazaveru.info/content/view/1148/106/ (27. 08. 2015).
  28. Up.: Baker Matthew, Neopatristic Synthesis and Ecumenism, 236-237, nap. 17.
  29. Šargunov Aleksandar (prot.), Dogmat u hrišćanskom životu.
  30. Sv. Nikolaj Velimirović, Nacionalizam Svetog Save, http://www.pravoslavljedanas.info/NacSvSave.htm (12. 08. 2015). Up.: Bogosavljević Nikodim (ps.), Odgovornost prema daru, http://www.srpskenovinecg.com/stav/8562-protosindjel-dr-nikodim-bogosavljevic-odgovornost-prema-daru (05. 08. 2015).
  31. Florovski Georgija (prot.), Izgubili smo biblijski um, prevod: M. Arsenijević, Crkva je život, Beograd 2005, 124-125.
  32. Jevtić Atanasije (ep.), Pravoslavni ikumenizam, Pravoslavlje i ekumenizam, Beograd 2005, 184.
  33. Bigović Radovan (prot.), Pravoslavna teologija u postteološkoj epohi, Sabronost 7 (2013), 21. 19-29.
  34. Od akademizma boluje i njegov učenik u svemu lošem, mitr. Jovan (Zizijulas): „Ako neko upita običnog laika da li za njega ili nju ima neke razlike ako uznosi molitve Svetoj Trojici, ili npr. samo Hristu, biće zbunjen i smeten osim ako jasno odsečno ne kaže u odgovor ‘nema razlike’. Ako neko dođe do stupnja bogoslova, može da se nađe u istoj situaciji“, Zizijulas Jovan (mitr.), Dogmat o Bogu Trijici danas, Pravoslavlje i ekumenizam, Beograd 2005, 249.
  35. Sv. Justin Popović, Unutrašnja misija naše Crkve, Na bogočovečanskom putu, Manastir Ćelije 1980, 284.
  36. „Međutim, što je veoma jasno jeste da neopatristička sinteza, za Florovskog, nije samo jedna agenda za internu bogoslovsku obnovu u Pravoslavnoj Crkvi (mada je ona, takođe i podjednako i to), već isto tako i jedan ekumenski program: da oboje nastaju iz brige za hrišćansko jedinstvo i uređeni su prema njemu“, Baker Matthew, Neopatristic Synthesis and Ecumenism, 246. Postoji mišljenje da je „sinteza“ nastala kao reakcija na zapadno nasleđe ruske religiozne filosofije, pre svega, sofiologije: Ber Džon, Nadilaženje neopatrističke sinteze, prevod: Z. Jovanović, Bogoslovlje 1 (2011), 45-46.
  37. Maslov Ilья (d.), Doktrina „novogo religioznogo soznaniя“ (NRS): filosofsko-bogoslovskie aspektы russkogo religioznogo modernizma. Punoću neopatrističke sinteze objavio je u prošlom veku Sv. Ava Justin: u bogoslovlju, podvižništvu i eklisiologiji; on je Svete Oce podražavao u svemu i zato je i postao Sveti Otac.
  38. Karelin Rafail (arhim.), Još jednom o opasnostima modernizma, http://www.pravoslavni-odgovor.com/CrkvaHristova/opasnostijosjednom.htm (23. 07. 2015).
  39. Βλασίου Ἱεροθέου (μητρ.), Νεοπατερική, μεταπατερικὴ καὶ συναφειακὴ “θεολογία”, Α΄, Παρακαταθήκη 73 (2010), 5-6. Za kritiku postotačkog bogoslovlja v.: isti, Μεταπατερική θεολογία καί ἐκκλησιαστική πατερική ἐμπειρία, Ιερά Μονή Γενεθλίου της Θεοτόκου 2012; Τσελεγγίδης Δημήτριος,Η υπεροψία και η θεολογική εκτροπή των επίδοξων „μεταπατερικών“ θεολόγων, http://www.egolpion.com/metapaterikoitselegidis.el.aspx (11. 09. 2015); ?Φωτοπούλου Ιωάννη (πρωτ.), Μεταπατερικές παρεμβάσεις στίς Θεολογικές μας Σχολές – Τρόποι διακριτικῶν ἀντιδράσεων, http://www.orthros.eu/index.php?option=comcontent&view=article&id=372%3Aepm-thr-pm-if&catid=36%3A2010-10-04-06-19-27&Itemid=154&lang=el (11. 09. 2015);
  40. Matthew Baker, Seraphim Danckaert, „Georges Florovsky“, 214.
  41. Janković Slobodan, Ekumenizam po Rokfelerima: iz istorije jedne zablude, http://borbazaveru.info/content/view/7648/1/ (03. 08. 2015). Na istom mestu saznajemo za reči Heri Fozdika, protestantskog propovednika u Rokfelerovom hramu: „‘Jednog dana, predviđam, podići će se čovek koji će lično izvesti federalizovanje sveta i tako će se zaustaviti ratovi. Zato će njegovo ime biti vekovima povezivano sa velikim ostvarenjima kao što je Kopernikovo sa novom astronomijom ili Linkolnovo sa očuvanjem naše unije. Taj čovek će doći. Jednog dana će se podići’. Na strani 228, u: Harry Emerson Fosdick, Living Under Tension. New York: Harpers & Brothers, 1941. pp. 253“.
  42. Sničev Jovan (mitr.), Laži ekumenizma, http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Lažiekumenizma (23. 08. 2015).
  43. Miletić Srboljub (jer.), Neki novi pokreti u Pravoslavnoj Crkvi.
  44. Prema: Arkašu Nil (jrm.), Morojanu Varvar (jrm.), Ekumenizam.
  45. Romanides John (prot.), F. Georges Florovsky, The Theologian in the service of the Church in Ecumenical Dialogue, http://www.romanity.org/htm/rom.29.en.fgeorgesflorovsky.htm (03. 08. 2015).
  46. Vl. Atanasije (Jevtić) opravdava o. Georgija za pogrešno poimanje granica Crkve, govoreći da on predstavlja „jednu epizodu“ „iz mladih dana“. Smatramo, međutim, na osnovu iznesenog, da je reč o tezi koja je dosledno činila osnovu njegovog ekumenističkog programa i eklisiologije.
  47. Šmeman Aleksandar (prot.), Agonija ekumenizma, prevod: M. Arsenijević, Pravoslavlje na Zapadu, Cetinje 1997, 236-237. V.: Janaras Hristo, Istina i jedinstvo Crkve, 169-191.
  48. Jevtić Atanasije (ep.), Pravoslavni ikumenizam, 181.
  49. Isto, 183.
  50. Isto, 184.
  51. Karelin Rafail (arhim.), O opasnostima bogoslovskog reformatorstva.
  52. Osipov Aleksej, Pravoslavno poimanje ekumenizma, Pravoslavlje i ekumenizam, Beograd 2005, 387.
  53. „Karakteristično je da je Džon Mot za označavanje ovog pokreta izabrao ne latinski izraz ‘univerzalizam’ (od universum – vaselena), nego latinsku verziju grčkog analogona – ‘ekumenikos’ (otuda ekumenizam) koji se odnosi samo na Pravoslavlje kao na istinitu vaselensku veroispovest. Očigledno, prvi i nesumnjivi cilj ove zamene (podmetanje) bio je – zamaskirati jeretičku zamisao pravoslavnim izrazom preuzetim iz klasičnog za Pravoslavlje grčkog jezika, a drugi, dalji cilj – mogućnost da se pre ili kasnije Vaselenski sabori (grčki – οικουμενικαί σύνοδοι) poistovete sa ‘Ekumenističkim savetom’ (ESC), koji bi, na kraju, mogao sebe proglasiti ‘Vaselenskim saborom'“; Aleksiev Serafim (arhim.), Jazadžiev Sergej (arhim.), Pravoslavlje i ekumenizam, 12.
  54. Pomazanskiй Mihail (prot.), Kafoličnostь Cerkvi i эkumenizm.
  55. Karelin Rafail (arhim.), Stupivši u ekumenistički pokret.
  56. Vlahos Jerotej (mitr.), Ekumenizam u praksi, 193.
  57. Isto, 185.
  58. Isto, 186.
  59. Isto, 187.
  60. Isti, O ekumenizmu, Zablude raskolnika tzv. „Starokalendaraca“, Beograd 2004, 104-120.
  61. Sv. Justin Popović, Zapisi o ekumenizmu. Up. kritiku: Novaković Maksim (ps.), Komentar na knjigu Sveti avva Justin – Zapisi o ekumenizmu koju je priredio umirovljeni episkop Atanasije Jevtić, http://srbinaokup.info/?p=41636 (15. 07. 2015); Pismo brata Đorđa iz Sremskih Karlovaca umirovljenom episkopu zahumsko-hercegovačkom Atanasiju Jeftiću, http://borbazaveru.info/content/view/6731/1/ (25. 08. 2015).
  62. Sv. Justin Popović, Zapisi o ekumenizmu, 2.
  63. Isto.
  64. Isto, 33.
  65. Isto, nap. 30. Vl. Atanasije se poziva na isto mišljenje đ. Andreja Kurajeva, izneto u pogovoru ruskog prevoda avvine knjige.
  66. Radosavljević Artemije (ep.), Srpska Crkva protiv ekumenizma, Sveti knez Lazar, 47 (3/2004), 30, 41.
  67. Vl. Atanasije se poziva jedino na svoje svedočanstvo, poput „isto tako znamo da je Otac Justin…“, ali njegovo svedočanstvo ne može pokriti i zakloniti silinu Avinih misli.
  68. Karelin Rafail (arhim.), O opasnosti bogoslovskog reformatorstva.
  69. Na drugom mestu Avva umesto „pravoslavni ekumenizam“ koristi izraz „Bogočovečansko, saborno, istinski ikumensko Pravoslavlje“, Sv. Justin Popović, Odgovor na anonimnu dopisnicu, http://svetosavlje.org/biblioteka/Ekumenizam/AvvaJustin/OdgovorNaAnonimnuDopisnicu.htm (20. 07. 2015).
  70. Novaković Maksim (ps.), Komentar na knjigu Sveti avva Justin.
  71. Karelin Rafail (arhim.), O opasnosti bogoslovskog reformatorstva.
  72. Sv. Justin Popović, Podvižnička i bogoslovska poglavlja.
  73. Arkašu Nil (jrm.), Morojanu Varvar (jrm.), Ekumenizam.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *