Питање:
Помаже Бог оче Љубо. Прочитала сам питање бр. 37 које сте објавили под насловом “Смрт, загробни живот, страшни суд” а гласи, : Шта је то хула на Духа Светога и зашто је то неопростив грех. Под одговор као пример томе ви сте споменули екуменизам. Кажете да православни учествују у екуменизму у нади да ће се заблудели (друге вере) покајати. Опростите ми али мени ово није јасно. Где је овде хула на Духа Светога. Да ли православни хуле што се надају неком покајању јер не чекају да се инославни прво покају. Или хулу чине иноверни. Молим вас да ми ако можете ово детаљније објасните. Унапред захвална
Ранка
Одговор:
Бог помого драга сестро Ранка! Конкретно сам написао: “Ево разлога да поменем екуменистички покрет (поред разних других хула које сам навео) , који има задатак да обједини све хришћане и поред тога што православни оправдавају своје присуство у њему, како кажу, надом да ће они да се покају, а чињеница остаје да они још увек сви хуле на Духа Светог, и то тим својом посебним сепаратистичким (несаборним) схватањем Цркве и личног спасења у Њој”. Знате, свако несаборно схватање Цркве јесте Хула на Духа Светог. Горе наведено је ипак једна простопроширена реченица у ширем котексту задате теме, која сама по себи не носи пуноту те мисли, у том питању шире задате теме. Ви сада конкретизујете па ћу да кажем неколико речи у вези ваше недоумице. У конструкцији наведене реченице мог одговора и није ни требало да се очекује опште мишљење, јер питање екуменизма јесте више него комплексно и највећи проблем данашње Цркве који стално одлаже да се реши. Не можемо да кажемо да правосаавци који својим чалнством учествују у ССЦ хуле само због тог факта. Опет, зависи како се постави сама мисао, јер ако православци обједињују све хришћане онда онда нема хуле, јер су принципи обједињења правосавни (за сада тако исповедају) , а ја сам мислио на сам екуменистички покрет који треба да обједини или сједини, или мундијалистички помири, задржане разлике које су далеко од православног исповедања вере. Сви они који разумеју Цркву ван њеног Богочовечанског тела, и који у њему очекују Цркву хуле на Духа Светог. И православни који исповедају „теорију грана“ (а има неких тзв. теолога) хуле на Духа Светог.
Пример или мисао је врло јасна на који начин збориште јеретика јесте хула на Духа Светог. Отимам се од утиска да ме можде теденциозно питате за нешто што вама можда другачије значи, па вам се не свиђа мој прилаз према питању екуменизма (ако грешим опростите) . Користио сам пробраније или коректније речи у односу на оне како их преподобни отац наш Јустин Ћелијски користи, када описује ово јеретичко збориште – то тело опречених религија и секти које претендују на Тело Христово. И то на љути рачун самог и тог истог светог Тела Христовог, који је плаћен, и још увек се плаћа мноштвом раскола које све више и више као рак изнутра једу Православну Цркву. Хула на Духа Светог јесте и делељње и цепање Тела изнутра; та свака разлика која отвара рану на телу, па и питање екуменизма.
Видите, док сведочимо Христа на расипнички рачун Христа, све је то јалово, и далеко је од речи блаженопочившег Патријарха Германа, када је у Женеви рекао: наше присуство овде имаће свој смисао само кроз свв. Василија, Григорија, Злаотустог… Нажалост, од тог дана па до данаас десило се све обратно да сада хомосексуалци и жене постају епископи, а содомски развратници постају „законски“ усвајачи деце – „родитељи“, са правом на тајну брака кроз институције „цркве“. И ти факти се у лице смеју свима нама православнима који смо решили да интелектом и простим гносисом, а и тим канцеларијским богословљем (црквеним политицизирањем) „сведочимо“ о Православљу, без суштинског изношења Православља. Без ношења тешког Крста Христовог, што је уједно и богоуподобљење и „мартидом“ (сведочанство) , т.ј. то суштинско Обожење. Све друго по овим скуповима јесте млаћење празне сламе и далеко је од Германових речи сведочанства о Правосалвљу. Дакле, наше присуство у ССЦ аналогно речима Патријарха нема више свој смисао, и то „сведочење“ треба усмерити на један други начин, и зато је дванаести час за једно једино: да што пре и без одлагања званично (чак и протестно) изађемо из овог за сада административног антихристовог тела, које својим животом и исповедањем све више тако о себи сведочи. Нисам за то да се пресеку сви контакти, и да се учмало зачауримо, али треба да се без одлагања ослободимо било којег вида „сакраментализма“, чак и тог који је изражен у формалном чланству. Треба да се траже други путеви и послтулатима на којима могу да се развијају разговори (по примеру Сверуске цркве у периду царевне и време Хомјакова, митрополита Антонија и свештеномуч. Илариона Троицког) . Ти разговори су били полемички а у духу љубави, а не као данас у отсутву полемике зарад опасности да се не повреди љубав. Па се јавља питање: није ли та љубав лажна или у најмању руку сурогатна? Данашњи облик сведопчења није полемички него у уступању и преко „толерантног“, уз приватне модификације граница теоларантности, који се разликују од каноског богословља које је уједно и послушање према цркви. Сведочење о Православљу се тако сладуњаво схвата и прихвата. 99% у западним земљама Правоославље је сведочено кроз муку и беду, кроз гоњење, и молитвени подвиг. Правосалвље је освојило Аамерику лепотом и благородношћу богослужења, искреном и реалном молитвом, правим монашким подвигом, правосалвним мистицизмом (таинственошћу) , и храмовима који су изграђене сиромашном исељеничком лептом – правом и од срца одвојеном жртвом (јер се давало у немаштини) . Када смо ми нашим сиромаштвом градили цркве оне су свето сведочиле о Православљу, а тамо, где су се оне градиле парама које су пристизале ван њеног Тела, које нису биле из литургијског живота (литургичка жртва) , оне су испуњавале услове „дародаваца“ и развијале једну теологију помирења, са улагањем у елиминисање „небитних разлика“. Треба напоменеути да је екуменизам ипак прошлост (измодео) упркос неким грчевитим напорима оно мало људи што је остало верно његовој идеји. Видећемо шта је следеће? Надам се да сам на овај начин појаснио оно што сам раније рекао.
оЉуба
