Христос је дао посебну власт ап. Петру?

Питање:
Замолио бих вас да ми одговорирте на моје додатно питање у вези католика. Објасните ми католички аргуменат који тврди да је Хростос дао посебну власт ап. Петру (и да ту власт као наследништво носе и папе) , ослањајући се на речи: «Ти си Петар, и на овом камену сазидаћу цркву своју и врата паклена неће је надвладати» (Мт 16, 18) .
НН


Одговор:
Драги у Христу НН
Врло раду ћу да покушам да одговорим и на ово ваше питање.
Католичка еклизиологија много се разликује од православне, и та суштинска разлика је баш у питању првенства св. Ап. Петра, као и каснијег обликованог (формираног) свештеничког првенства архиепископа римског. Многи говоре о првенству папе «по части» тако замајавајући прави проблем да он има отворену жељу за евхаристијским првенством – тим првенство «по власти»; и то баш у онакој власти како је он литургички испољава према епископском свештенству католичке цркве. Без сваке сумње ми то можемо да докажемо и у пракси, јер папа никада и нисаким не саслужује пред њиховом трпезом (престолом) , зато што је то питање давно елизиолошки опредељено да је његово свештенство више епископског, а што сведочи и његов лични литургички однос према кардиналима који су по рангу старешинства хиротесије најближе папи. Папа је више свих, и од свега у овој земаљској цркви, и то баш због тога што је он «намесник Христов на земљи», т.ј. због тога што он држи оне тзв. Петрове кључеве од раја. Папство је засновано баш на речима Јеванђеља по Матеју (16, 18) , и на «прво-апостолској» (Петровој) мученичкој смрти у Риму. На овоме почива сва католичка теологија које је изграђена (или препуштена сама себи) после оног цепања Цркве, после чега једна њена грана изгубила живорворну моћ и као Црква осушила се (када се неки орган одвоји од организма он се суши и умире) . Ако треба да се нађе неки агуменат да је Запад отишао од јеванђелске и светоотачке науке ми га можемо открити баш у овом подигнутом питању. Као што суштина и мисаони континуитет еванђелског текста говори тако и свети оци овде уче да Господ гради Цркву на Петровој вери – тој «каменој» (петрос) и чврстој; и одмах затим нама се открива, да, ако таквој вери противстоји сумња, и самовоља, као и лично преузношење и интереси, онда та «врата паклена» одољевају и зацарује се «сатана» (стих 23) . Неко је морао да буде «петар» као и «тома»; нешто као Господњи «експерименти» који би помогли да се што тачније пренесе Његова реч свим апостолима а преко њих и роду људском. Рим је знао за већ постојеће тумачење ових редова светог Хризостома, и то конкретно: да «на исповедању ове вере» Господ гради Своју цркву. У том контексту тумачи и «предају кључева» које треба да буде опште апостолско дело (рад) , које може да буде инспирисано само Богом (»јер ти је Отац дао познање», Златоусти, беседа 54, col 534) . По Златоусту и Јеремија је у Старом Завету био постављен као «масивна зидина» једном народу, али и једној Цркви; а св. Петар многим народима: само овде не значи да није било већих од Јеремије (рецимо Мојсије, или Исаија) , што нико и не трврди да је у епископоцентричној (»Апостолској») Новозаветној цркви највећи Петар, нити се уопште за то јавља еклизиолшка потреба да неко буде први. Свети Теофилакт тумачи духоносне речи «даћу ти кључеве» тако што одмах примећује да су оне изговорене у «будућем времену»; дакле, овде је реч о времену које треба да дође. И даље он јасно тумачи да су ти «кључеви предати свим апостолима», и да је то у реалности «епископска служба» у Цркви Христовој, у којој се разрешују и греси њених чанова. Речи «даћу ти» јасно се односе на Свету Педесетницу и силазак Светога Духа на све апостоле, и то ПОДЈЕДНАКО.
Римокатоличко учење о папином намесништву, или првенству, или непогрешивости засновано је на теденциозно-погрешном тумачењу ових редова из Светог Писма, и оно је проузроковано у време великих апетита римске црква за световном влашћу или теократиом. Они баш ничим не умеју нити могу да оправдају папино «суперсвештенство» у еклизиологији која саветује да је римски епископ по заслугама ап. Петра највећи по власти. Ово учење је једно од најгорих заблуда Ватикана, чак гогре и од самог «Филиокве» зато што доводи у питње сам појам Цркве, а навише њено апостолство – што у ширем преводу значи «епископоцентричност». Још су рани свети оци говорили да тамо где је епископ тамо јесте и Црква (св. Игњатије) а више тога нама ништа није потребно за спасење, а најмање овакво конфузно папство у којем су увелико изражени атрибути земаљског а не Небеског, и оног: «Слава на виисинама Богу, и на земљи мир, међу људима благовољење». Мир се постиже смирењем, и чак унижењем, имитирајући оно које је испољио Богомладенац у јаслама, што свакако није израз земаљског богатства, утицаја и славе. Православна црква вековима «у јаслама» је сведочила Истину – смирењем, исповедништвом, потуцањем, умирањем, сиромаштвом, док папизам нема ничег заједничког са овим историјским и теолошким фактом.
Светом Марку Ефеском су говорили да је ислам завладао Истоком само због тога што смо ми шизматици, и да је то казна Божија, али они су несвесно највише говорили о себи да не подражавају Христу, т.ј. да не имитирају Његово надљудско смирење и ношење крста; а што је још и горе, они су се кроз те речи одрицали милиона првомученика који су пострадали за веру и добили венац Христове славе, који се једино добија кроз одрицање од овога света и његове неправичне силе и славе. Папизам тражи све супротно а највише ту несрећну власт која их је довела до овога што сада јесу.
Са поштовањем
о. Љубо

One Comment

  1. Ovo je pravi odgovor.
    Hvala Vam oče Ljubo!