ХРИШЋАНСТВА НЕМА БЕЗ ЦРКВЕ!

 

ХРИШЋАНСТВА НЕМА БЕЗ ЦРКВЕ!
 
БИТИ ХРИШЋАНИН ЗНАЧИ ПРИПАДАТИ ЦРКВИ
 
По мишљењу светог Кипријана, бити хришћанин значи припадати видљивој Цркви и потчињавати се јерархији коју је у Цркви Бог поставио. Црква је остварење љубави Христове и свако одвајање од Цркве јесте управо нарушавање љубави. Против љубави подједнако греше и јеретици и расколници. То и јесте основна мисао Кипријанове књиге „О јединству Цркве“; та иста мисао се постојано понавља и у писмима Светог Оца. „Христос нам је даровао мир; Он нам је заповедио да будемо сложни и једнодушни; заповедио је да чврсто и неразрушиво чувамо савез оданости и љубави. Неће припадати Христу онај који је вероломним несагласјем нарушио љубав Христову; онај ко љубави нема, ни Бога нема. Не могу пребивати са Богом они који не желе да буду једнодушни у Цркви Божијој“. [1]
Јеретици и расколници немају љубави тј. основну хришћанску врлину и зато су они хришћани само по имену. „Јеретик или расколник не чува ни јединство Цркво, ни братску љубав“,[2] „делују против љубави Христове“[3] „Маркијан је сјединивши се са Новатијаном, учинио себе противником милости и љубави“.[4] „За јеретике је познато да су одступили од љубави и јединства саборне Цркве“[5] „Каквог се јединства придржава, какву љубав чува или о којој љубави помишља онај ко предавши се поривима раздора, расеца Цркву, руши веру, смућује свет, искорењује љубав, оскврњује Тајну?“[6]
Свети Кипријан износи чак и овакву мисао: ван Цркве не може бити ни хришћанског учења, а камоли хришћанског живота. Само је у Цркви чиста вера. [7] Цркву Кипријан назива „истином“.[8] Јединство вере је немогуће одвојити од јединства Цркве.[9] Истина је једна, као што је и Црква једна.[10] Ономе ко се не придржава јединства Цркве, немогуће је да мисли да чува веру.[11] Свако одвајање од Цркве неизоставно је повезано и са извртањем вере. „Непријатељ је измислио јереси и расколе да би срушио веру, изопачио истину, раскинуо јединство. Његове слуге јављају вероломство под видом вере, антихриста под именом Христа и прикривају лаж сликом правде, да би истанчаним лукавством уништили истину.“[12] „Као што сатана није Христос, иако и обмањује Његовим именом, тако се и хришћанином не може сматрати онај ко не пребива у истини Његовог Јеванђеља и вере“.[13] „Јеретик расеца Цркву“[14] , „Он се наоружава против Цркве, издајник је у односу на веру, у односу на побожност је светотатец , непокорни слуга, безакони син, непријатељ.“[15] „Ако размотримо веру оних који верују ван Цркве, показаће се да је код свих јеретика потпуно друга вера; шта више, да тако кажемо, код њих је само фанатизам, богохулство и трулеж, који ратују против светости и истине“ [16] Бити ван Цркве и остати хришћанин је, по убеђењу светог Кипријана, немогуће. Ван Цркве – ван дома Христовог. [17] Они који су одступили од Цркве и који делују против Ње – антихристи су и незнабошци.[18] Ево на пример шта о Новатијану пише свети Кипријан Антонијану: „Желео си, љубљени брате, да ти напишем у вези Новатијана, коју јерес је он водио. Знај пре свега да ми не треба да будемо радознали чему он учи, ако учи ван Цркве. Ко год и какав год он био, није хришћанин чим није у Цркви Христовој“.[19] „Како може бити са Христом онај ко не пребива са Невестом Христовом, ко се не налази у Цркви Његовој“[20] На крају, у књизи „О јединству Цркве“ читамо чувене речи: „Коме Црква није мајка, томе Бог није отац“.[21] Свети Кипријан свима који стоје ван Цркве потпуно одриче назив „хришћанин“, као да понавља одлучан усклик свог учитеља Тертулијана: „Јеретици не могу бити хришћани!“.
Схватљив је зато захтев светог Кипријана да при пријему у Цркву поново крсте чак и Новатијане, иако су они били само расколници. За Кипријана крштење расколника при уласку у Цркву није представљало прекрштавање, већ је било управо крштење. „Тврдимо“, писао је свети Кипријан Квинту, „да оне који долазе отуда не прекрштавамо (лекторе, не знам како да се нађе бољи израз за ову реч, погледај и сам тај део па одлучи) , већ крстимо. (Non rebaptizari apud nos sed baptizari); јер они ништа не добијају тамо где нема ничега“ [22] Крштење ван Цркве је „празно и нечисто погружење“ (Sordida et rpotana tinctio)“ [23] „Тамо се људи не чисте, већ само још више оскврњују; не очишћују се греси, већ само повећавају. Такво рођење не ствара чеда Богу, већ сатани.“ [24]
Кипријанова мисао о безвредности сваког крштења ван Цркве и о неопходности поновног крштења свих који се обраћају Цркви била је потврђена 256.године на Помесном сабору Картагинске Цркве којим је председавао сам Кипријан. У својој закључној речи, као да доноси закључак (лекторе, нађи бољи израз) свим црквеним расуђивањима, свети Кипријан говори: „Јеретике је неопходно крстити јединственим крштењем у Цркви, да би они од противника могли постати другови и од антихриста хришћани“. [25]
Изложени погледи светог Кипријана, које је очигледно делио читав Картагински сабор, јасно и веома одређено сведоче да у трећем веку нису допуштали чак ни мисао да је тобож могуће некакво хришћанство без Цркве. Тада су јасно учили и недвосмислено говорили да онај који је одступио од Цркве, већ није хришћанин и да је лишен благодати Светог Духа и зато лишен и наде на спасење.
Ту исту мисао јасно је изразио и Свети Василије Велики у својој посланици епископу Амфилохију. Свети Василије говори да они који су одступили од Цркве и кроз раскол, већ на себи немају благодати Светог Духа. Ове мисли Светог Василија Христова Црква је на Шестом Васељенском Сабору (правило 2) и на Седмом (правило 1), утврдила као несумњиву истину. Посланица Светог Василија Амфилохију призната је за канонску, због чега се и до сада налази у Књизи правила.
Блажени Августин признаје да „хришћанско учење, теоретски схватано, може бити сачувано и ван Цркве. Истина остаје истином, чак иако би је изрекао зли човек. Заиста, и демони су исповедали Христа, исто као и апостол Петар.[26] Злато је без сумње добро, и остаје злато и код разбојника, иако и служи код њих за лоше циљеве.“[27] Христос је једном рекао ученицима: „Не забрањујте, јер није против вас; а ко није против вас, са вама је.“ (Лк. 9:50). Из овога се може видети да онај који стоји ван Цркве у неким стварима није против Цркве и поседује нешто из црквеног богатства.[28] Атињани су поштовали непознатог Бога (Дела Ап. 17:23), а апостол Јаков сведочи да и демони верују (Јак. 2:19), а они су, наравно, ван Цркве.[29] У својим делима против донатиста блажени Августин као да темељно доказује и образлаже делотворност расколничког крштења.
Али ако је и ван Цркве могуће сачувати чисто учење, ако су чак и тајне које су извршене у одвојености од Цркве делотворне, зар је онда неизоставно потребна Црква? Није ли могуће спасење и ван Цркве? Не одваја ли блажени Августин хришћанство од Цркве? Не допушта ли могућност постојања хришћанства и без Цркве? На ова питања се код блаженог Августина даје одрични одговор. Хришћански живот који води спасењу, блажени Августин приписује само Цркви, а ван Цркве тог живота не може бити.
Све оно што из црквеног богатства чувају људи који су се одвојили од Цркве „не доноси им никакву користи, већ само штету“.[30] Зашто је то тако? „Зато што“, одговара блажени Августин, „сви они који су се одвојили од Цркве немају љубави. Христос је указао на знак по коме се могу препознати ученици Његови. Тај знак није хришћанско учење, чак и ни Тајне, већ једино љубав. Зато је он говорио ученицима својим: `познаће да сте ученици моји ако будете имали љубав међу собом` (нађи тај стих). Тајне не спасавају, ако онај који их прима нема љубави. Апостол говори: `Ако знам све тајне (sacramenta) а љубави немам, ништа сам.` (1.Кор. 13:1-3)[31] И Кајафа је пророковао, али је био осуђен.[32] Само одвајање од Цркве је највећи грех, који и показује да расколници немају љубави.[33] Онај ко се поново родио у Крштењу, али се није сјединио са Црквом, нема користи од Крштења, јер нема љубави – Крштење почиње да бива спасоносно за њега само када се сједини са Црквом.[34] Благодат Крштења не може да очисти од грехова човека који не припада Цркви; њено деловање као да се паралише упорношћу расколничког срца у злу тј. у расколу.[35] Да се опроштени греси враћају човеку који се налази у расколу, јасно је показао Господ у причи у којој је господар опростио слуги десет хиљада таланата. Када се тај слуга није смиловао над својим другом, који му је дуговао сто динара, тада је и господар заповедио да се преда све што му је слуга дуговао. Као што је тај слуга само привремено задобио опроштај свог дуга, тако се и човек, који се крстио ван Цркве, такође само привремено ослобађа својих грехова, јер и након крштења остаје ван Цркве.[36]
Расколници нису лишени наде на спасење из разлога што је њихово крштење неделотворно, већ само зато што су ван Цркве и у непријатељству са њом.[37] Благодат Светог Духа може задобити и сачувати само човек који је сједињен у љубави са Црквом.[38] Ко се одвојио од Цркве нема љубави. Нема љубави Божије онај ко не љуби јединство Цркве[39] – узалуд он говори да има љубав Христову.[40] Љубав може бити сачувана само у јединству са Црквом,[41] јер Дух Свети оживљује само Тело Цркве.[42] Никаквог законског и довољног разлога за одвајање од Цркве не може бити; ко се одвојио од Цркве, нема Духа Светога,[43] као што и одсечени део тела нема животни дух, иако неко време и чува свој пређашњи облик.[44] Зато сви они који су се одвојили од Цркве, док јој се противе, не могу бити добри; иако би се њихово понашање и чинило похвалним – само њихово одвајање чини их злим.[45]
На тај начин, по учењу Блаженог Августина, Црква је појам, ужи од хришћанства, схваћено у смислу само теоретских ставова. Остајући ван Цркве, могуће је бити у сагласности са тим теоретским ставовима; за сједињење са Црквом неопходна је поред тога и сагласност воље (consensio voluntatum).[46] Али очигледно је да је без тог последњег сама теоријска сагласност са хришћанским учењем потпуно бескорисна и да ван Цркве нема спасења. У животу, хришћанство се у потпуности подудара са Црквом.
Погледи светог Кипријана и блаж. Августина су, како изгледа, унеколико различити, али оба долазе до потпуно истог закључка: extra ecclesiam nulla salus – ван Цркве нема спасења! Људе спасава њихова љубав, која је благодат Новог Завета.[47] Ван Цркве је немогуће сачувати љубав,[48] јер је ван немогуће и Духа Светога.[49]
Дакле, шта смо нашли код представника црквене мисли од 3. до 5.века? Нашли смо потпуно исто оно што смо нашли и раније, разматрајући новозаветно учење о Цркви и чињенице ране историје хришћанства. Хришћанство и Црква се не подударају само онда када под хришћанством будемо схватали суму некаквих теоријских поставки, које никога не обавезују на било шта. Али такво схватање хришћанства је могуће назвати само демонским. Тада за хришћане треба да буду признати и демони, који такође верују и од тога само дрхте. Знати систем хришћанске догматике, слагати се са догматима – то још не значи бити истински хршћанин. Слуга, који је знао вољу господара свога и који је није испунио, биће много бијен и, свакако, праведно. „Хришћанство није у ћутљивом убеђењу, већ у величини дела“, како говори св.Игњатије Богоносац.[50] Наду на спасење губи не само онај, који искривљује основне истине хришћанства – те наде је уопште лишен свако ко се одваја од Цркве, од заједничког живота једног целокупног организма Тела Христовог. Човек који је отпао од Цркве или је од ње одлучен – погинуо је, умро је за Бога и Вечност. Још је свети Игњатије Богоносац писао Филадејфијцима: „Ко следује за човеком који уводи раскол, неће наследити Царства Божијег“ (гл. 3)
Не, Христос није само велики учитељ; Он је Спаситељ света, који је човечанству дао нове силе, који је обновио човечанство. Ми немамо само учење од Христа, Спаситеља нашега, већ и живот. Ако схватамо хришћанство као нови живот, који није по стихијама света, коме су познати само принципи егоизма и самољубља, већ живот по Христу, са његовим учењем и обрасцем самоодрицања и љубави – такво хришћанство се потпуно и неопходно подудара са Црквом. Бити хришћанин – значи припадати Цркви, јер хришћанство јесте управо у Цркви, а ван Цркве хришћанског живота нема и не може га бити.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. О единстве Церкви, гл. 14. Творений ч. 2, стр. 188, 189.
  2. Письмо 43 к Антониану. Творений ч. 1, стр. 236. Письмо 59 к Стефану. Творений ч. 1, стр. 330.
  3. Письмо 62 к Магну. Творений ч. 1, стр. 360.
  4. Письмо 55 к Стефану. Творений ч. 1, стр. 312.
  5. Письмо 62 к Магну. Творений ч. 1, стр. 361.
  6. О единстве Церкви, гл. XV. Творений ч. 2, стр. 190. См. ещё О молитве Господней, гл. XXIV, ч.2, стр. 217-218. Письмо 43 к Антониану. Творений ч. 1, стр. 239.
  7. Письмо 62 к Магну. Творений ч. 1, стр. 371.
  8. Письмо 58 к Квинту. Творений ч. 1, стр. 326-327.
  9. Письмо 61 к Помпею. Творений ч. 1, стр. 353. Письмо 57 к Януарию. Творений ч. 1, стр. 326.
  10. Письмо 56 к Квинту. Творений ч. 1, стр. 326. О единстве Церкви, гл. 23. Творений ч. 2, стр. 197.
  11. О единстве Церкви, гл. 4, Творений ч. 2, стр. 179-180.
  12. О единстве Церкви, гл. 3. Творений ч. 2, стр. 178.
  13. О единстве Церкви, гл. 14. Творений ч. 2, стр. 189.
  14. Там же, стр. 190. Сравн. Письмо 60 к Юбаяну. Творений ч. 1, стр. 334.
  15. О единстве Церкви, гл. 17. Творений ч. 2, стр. 191-192.
  16. Письмо 60 к Юбаяну. Творений ч. 1, стр. 334-335.
  17. Письмо 40 к Корнелию. Творений ч. 1, стр. 205.
  18. Письмо 62 к Магну. Творений ч. 1, стр. 360-361. Киприан се овде ослања на Лук. 11, 23; Матф. 18:17; Иоан. 2:18. Види још письмо 57 к Януарию. Творений ч. 1, стр. 324-325. Письмо 61 к Помпею. Творений ч. 1, стр. 351.
  19. Письмо 43. Творений ч. 1, стр. 234.
  20. Письмо 42 к Корнелию. Творений ч. 1, стр. 212.
  21. Habere jam non potest Deum patrem, qui Ecclesiam non habet matrem. О единстве Церкви, гл. VI. Творений ч. 2, стр. 181. Сравн. гл. XVII, стр. 191:можно представить себе, что тот находится со Христом, кто действует против священников Христовых, отделяя себя от общения с Его клиром и народом.
  22. Письмо 58, гл. I. Творений ч. 1, стр. 325.
  23. Письмо 58 к Квинту, гл. I. Творений ч. 1, стр. 326. Письмо 61 к Помпею, гл. II. Творений ч. 1, стр. 351.
  24. О единстве Церкви, гл. 11. Творений ч. 2, стр. 185-186. Сравн. Письмо 60 к Юбаяну. Творений ч. 1, стр. 346.
  25. Migne, PL. t. 3, col. 1077-1078.
  26. Матф. 16:16; 8:29. Марк. I, 24. Лук. 8:28. Contra litteras Petiliani 3:34, 39. Migne, PL. t. 43, col. 68.
  27. Contra Cresconium. I. 22, 27. Migne, PL. t. 43, col. 460
  28. De baptismo I, 7, 9. Migne, PL. t. 43, col. 115.
  29. Contra Cressonium. I, 29, 34. Migne, PL. t. 43, col. 463-464.
  30. De baptismo, I, 2, 3. Migne, PL. t. 43, col. 110. Contra Cressonium. 1:22, 27; IV, 21, 26. Migne, PL. t. 43, col. 460, 563.
  31. In I Ioan. tract. 5, 7. Migne, PL. t. 35, col. 2015.
  32. De baptismo, I, 9,12. Migne, PL. t. 43, col. 116.
  33. Ibidem.
  34. De baptismo, I, 10, 14. Migne, PL. t. 43, col. 117-118.
  35. De baptismo, I, 12, 18. Migne, PL. t. 43, col. 119.
  36. De baptismo, I, 12, 19, 20; I, 13, 21. Migne, PL. t. 43, col. 119, 120, 121
  37. De baptsmo, I, 15, 23. Migne, PL. t. 43, col. 121.
  38. Contra Cresconium II, 14, 17. Migne, PL. t. 43, col. 477.
  39. De baptismo, III, 16, 21. Migne, PL. t. 43, col. 148.
  40. Epist. 61, 2. Migne, PL. t. 43, col. Migne, PL. t. 33, col. 229.
  41. Contra litteras Petiliani 2:77, 172. De baptismo IV, 17, 24. Migne, PL. t. 43, col. 312, 169.
  42. Epist. 185, 10, 46. Migne, PL. t. 33, col. 813.
  43. Serm. 268, 2. Migne, PL. t. 38, col. 1232. Contra Cresconium, II, 12, 15; II, 13, 16; II, 14, 17. Migne, PL. t. 43, col. 476, 477.
  44. Epist. 185, 9, 42. Migne, PL. t. 33, col. 811.
  45. Epist. 208, 6. Epist. 185, 9, 42. Migne, PL. t. 33, col. 952, 811. Contra epist. Parmaeniani, II, 3, 6. Migne, PL. t. 43, col. 54.
  46. De baptismo, IV, 17, 24. Migne, PL. t. 43, col. 170.
  47. Quaest. in heptat. 5, 15. Migne, PL. t. 34, col. 755.
  48. Contra litteras Petiliani, II, 77, 172. Migne, PL. t. 43, col. 312.
  49. De baptismo, 3:16, 21. Migne, PL. t. 43, col. 148
  50. К римлянам, гл. 3.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *