ХРИШЋАНСТВА НЕМА БЕЗ ЦРКВЕ!
ОСТВАРЕЊЕ ЈЕДИНСТВА У АПОСТОЛСКОЈ ЦРКВИ
Ако се сада , након откривања учења о новозаветној Цркви обратимо историји почетка хришћанства, увидећемо да је управо идеја Цркве била основна идеја хришћанског погледа на свет и да је управо она саздала стварност. Хришћани су себе сазнавали пре свега Црквом, а хришћанска заједница је, испред свих других назива, себе називала Црквом. Реч “Црква” се у Новом Завету сусреће 110 пута. Реч “Хришћанство” као и многе друге речи ” – ство” Нови Завет не познаје. Након силаска Духа Светога на Христове ученике и апостоле, Црква је добила постојање као видљива заједница са узајамним духовним односима њених чланова. Заиста, у почетку није било никакве подробне схеме учења. Христова вера се састојала из малобројних и најопштијих ставова. Није било шта да се учи у хришћанству. Мало се тражило сагласности у било каквим теоретским ставовима.
Шта је значило бити хришћанин у то време? У наше време на то питање је могуће чути мноштво различитих одговора као : бити хришћанин значи – признавати Христово учење, старати се да испуниш Његове заповести. То је наравно још и најбољи одговор. Али древно хришћанство је на ово питање одговарало потпуно другачије. Већ од првих страна своје историје, хришћанство се пред нама јавља као једномислена и једнодушна заједница. Ван везе са том заједницом није било хришћана. Поверовати у Христа, учинити се хришћанином, значи присајединити се Цркви, као што је то не једном изражено у књизи Дела Апостолских, где читамо: “Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху” (Д.Ап. 2:47; 5:13,14 ). Сваки нови верујући био је попут гране која се привија на једно једино дрво црквеног живота.
А ево и најкарактеристичнијег примера, као илустрације управо таквог присаједињења Цркви. Гонитељ Савле, који још дише претњом и насиљем на ученике Господње, на путу за Дамаск на чудесан начин постаје Христов следбеник. Овде је пред нама посебно откривање Бога човеку. Међутим, у Дамаску Господ Савлу шаље Ананију који га је и крстио, након чега је Савле неколико дана био са ученицима; затим Савле, који је пристигао у Јерусалим, покушава да се придружи ученицима и након што Варнава говори апостолима о њему, он борави са њима. На тај начин се чак и будући велики апостол, кога је још у Ананијевом виђењу Господ назвао изабраним сасудом (Д.Ап. 9:15 ), непосредно након обраћења присаједињује Цркви као видљивој заједници. Овде је особито јасно показано да Господ не жели да зна слуге своје ван Цркве.[1]
Схватљиво је зашто св.Апостол Павле тако упорно у својим посланицама говори о Цркви: он не ствара учење о Цркви, већ се још при самом свом обраћењу сусрео са Црквом, као са чињеницом. Чак је и до свог обраћења Савле знао управо Цркву, а не нешто друго. Он сам касније спомиње: “Јер сте чули моје живљење некад у Јудејству, да одвише гоних Цркву Божију и пустоших је”(Гал. 1:13). Савле није гонио следбенике некаквог учења, већ управо Цркву као величину, познату чак и “спољашњима”. Код верујућих, читамо у књизи Дела Апостолских “бјеше једно срце и једна душа” (Д.Ап. 4:32). И веома је битно да су у четвртом веку при откривању учења о Светој Тројици неки Свети Оци указивали као пример, управо на древно-хришћанску Цркву, где је мноштво било у јединству.
А колико је древно-хришћанска заједница била јасно одређена прекрасно говори један стих књиге Дела Апостолских, кога, некако, не примећују: “Од осталих пак нико не смједе да им се придружи” (Д.Ап. 5:13).
На тај начин се са једне стране на обраћене у хришћанство гледа као на присаједињене Цркви, а са друге стране “од осталих пак нико не смједе да им се придружи“. Зар није јасно да је у почетку, када су живи били непосредни ученици Господњи, хришћанство било управо видљива заједница – Црква, да није било само учење, већ сам живот ? Црквено у самој суштини, хришћанство је и у стварности увек било управо Црква тј. видљива заједница која има своју одређену организацију. Господу је било угодно да Својој Цркви да управо јерархијску организацију. Јерархијско уређење Цркве створено је још од стране Светих Апостола.[2]
Протестантска наука много оспорава ту црквену истину, али да би оспорили апостолско порекло јерархије, протестанти морају да одрекну (порекну?) аутентичност пастирских посланица Апостола Павла тј. да подрију ауторитет Светог Писма и самим тим да одсеку тај сук на коме се држи исти тај протестантизам.
Довољно је прочитати књигу Дела Апостолских и посланице Апостола Павла Тимотеју и Титу, да би се убедили управо у апостолско уређење јерархије у Цркви. Павле и Варнава су при самом оснивању цркви у свакој рукополагали свештенике (Д.Ап. 14:23). Апостол Павле Титу заповеда да по свим градовима поставља свештенике (Тит. 1:5). “Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом” (Д.Ап. 20:28).
Ето зашто још у првом веку (око 97.године) епископ римски Климент, у посебној посланици Коринћанима доказује неопходност повиновања јерархији, тиме што је јерархија у Цркви заувек установљена од самих Апостола. Између осталог Климент пише: ” Апостоли су нам благовестили од Господа Исуса Христа; Исус Христос је био послан од Бога. И тако – Христос је од Бога, а апостоли од Христа – и једно и друго је било у поретку по Вољи Божијој. Примивши заповест, Апостоли су потпуно убеђени Васкрсењем Господа нашега Исуса Христа и утврђени у вери речју Божијом, са пуноћом Светога Духа изашли да благовесте наступајуће Царство Божије. Проповедајући по градовима и селима, они су постављали своје наследнике након њиховог испитивања Духом, за епископе и ђаконе будућих верника.” (Гл. 42). “Наши апостоли су знали кроз Господа да ће бити раздора због епископског достојанства. Из тог разлога су они, задобивши дар савршеног предвиђања, поставили њих и издали закон да када се они упокоје, да други испитани мужеви приме њихово служење.” (Гл. 44)
А након само две деценије свети свештеномученик Игњатије Богоносац на путу за Рим на страдања, пише посланице различитим црквама и свуда убеђује на покорност јерархији. “Ништа не чините без епископа и свештеника. Не мислите да ће бити било чега похвалног код вас, ако будете то радили сами по себи”, пише свети Игњатије Магнежанима (Гл. 7:2). “Онај који ма шта чини без епископа служи сатани”, пише он Смирњанима (Гл. 9:1). “Ко буде себе поштовао више од епископа потпуно је пропао”, пише свети Игњатије свом ученику Поликарпу, епископу смирнском (Гл. 5:2). Без јерархије, по учењу светог Игњатија, нема Цркве (посланица Тралијанима, Гл. 3:1). “Који су Божији и Исус Христови, они су са епископом”, читамо у посланици Филаделфијцима (Гл. 3:2).
Потпуно је очигледно да је Црква од самог почетка себе видела као јерархијски устројену и да је на јерархију гледала као на богоустановљени орган свог руковођења. Делатност тог органа се изражавала у савршавању благодатних свештенодејстава, у учењу вере, у црквеној дисциплини. Црквени живот је у различитим вековима различит. Мења се и делатност јерархије, али принцип јерархијског уређења Цркве остаје увек исти и неизменљив.
На крају, чини се да би учинили велики пропуст ако не бисмо навели макар неколико мишљења древноцрквених писаца по питању које нас интересује: да ли је могуће хришћанство без Цркве? Задржаћемо се на погледима само два писца који су се много трудили над појашњењем учења о Цркви: светог Кипријана Картагинског и блаженог Августина.
НАПОМЕНЕ:
- Уп. Митроп. Антония, Собрание сочинений, т. 2, стр. 16.
- Темељни доказ те истине види у књизи проф. В. Н. Мышцина. Устройство христианской Церкви в первые два века. Сергиев Посад 1909, стр. 144-155. 299 слл.
