ХРИШЋАНСТВА НЕМА БЕЗ ЦРКВЕ!
ХРИШЋАНИ – НОВА ТВАР
Шта следи из свега реченог? Дело Христа не представља само учење. Његово дело је стварање јединства у роду људском. Дело Христово је стварање “нове твари”, т.ј. Цркве. Дух Божији, Који живи у цркви, даје силе за остварење хришћанског учења у животу, а како је то учење о љубави, то његово остварење, опет гради јединство, јер је љубав – везујуће, а не разједињујуће начело. Узрастање Цркве јесте у исто време и узрастање њених појединих чланова.
Новозаветна Писма нам указују да се циљ Цркве састоји у духовном руковођењу за усавршавање човека. Духовни дарови и све службе уопште, постоје у Цркви, по мишљењу ап. Павла, ради “усавршавања светих”, то јест, моралног обновљења хришћана (Ефес. 4:12), “докле достигнемо сви у јединство вере и познање Сина Божијег, у човека савршеног, у меру раста висине Христове”. (Ефес. 4:13) А затим Апостол осликава и тај пут, којим обновљено човечанство достиже у меру раста висине Христове: “из Кога је све тело састављено и склопљено сваким зглавком, да једно другом помаже на добро по мери сваког уда, и чини да расте тело на поправљање самог себе у љубави.” (Ефес. 4:16)
Не улазећи у подробни избор грчког текста[1], рећи ћемо само, коју мисао Апостол жели да изрази.[2] Сво тело Цркве се постојано све више и више обједињује посредством примања благодатних дарова Светога Духа, који делују у сваком на посебан начин, и тако тело Цркве достиже савршенство у свим својим члановима. Свеузрастање црквеног тела се нарочито дешава (обуславливается) причасништвом посебних чланова заједничкој љубави, зато што само при љубави, при савезу са Црквом бива могуће само примање дарова Светога Духа. Тако схвата наведене речи св. Апостола, свети Јован Златоусти,[3] блажени Теодорит,[4] преподобни Јован Дамаскин[5] и блажени Теофилакт,[6] и преосвећени Теофан Затворник, чије рећи ћемо и навести: ” “Вера хришћанска сједињује верне са Христом и на тај начин, из свих саставља једно тело строиное. Христос гради ово тело, свакоме саопштавајући Себе и Духа благодати, дајући у је стварно, осетно, тако што овај Дух благодати, силазећи на свакога, чини га оним, што му следује да буде у телу Цркве Христове. Тело Христово се строино гради таквим даром Духа, расте у себи по тој мери, у којој сваки члан одговара свом назначењу или делује на добро Цркве свом пуноћом задобијеног дара благодати.”[7]
Из наведеног учења ап. Павла очигледно је, да се по новозаветном учењу усавршавање личности човека одређује њеним припадањем Цркви као живом, при благодатном дејству Светога Духа, узрастајућем организму. Ако биде покидана веза са телом цркве, онда појединачна личност, одвајајући се и затварајући се у своје самољубље, бива лишена благодатног дејства Светога Духа, Који живи у Цркви.
“У стварности, ако би се десило да се рука одвоји од тела, дух, који долази из мозга, трагајући наставак и не налазећи га тамо, не одваја се од тела и не прелази на отргнуту руку, већ ако је не пронађе тамо, онда јој се и не предаје. Исто бива и овде, ако нисмо међусобно повезани љубављу. Тако, ако желимо добити Духа од Главе, будимо у вези један са другим. Постоје две врсте одвајања од Цркве; један, када охладнимо у љубави, а други – када се осмелимо да учинимо било шта недостојно у вези са тим телом Цркве. И у једном и у другом случају одељујемо се од целине”.[8] Јасно је да свети Јован Златоусти свако одељивање од Цркве сматра лишавањем благодати Духа Светога. “Све, што се само одвојило од животног начела, не може да, са губитком спасавајуће суштине, живи и дише посебним животом.”[9] “Одвој сунчани зрак од његовог извора – јединство неће допустити постојање одвојеној светлости; одломи грану од дрвета – одломљено ће изгубити способност да расте; одвој поток од његовог источника – одвојено ће пресахнути. Црква, озарена светлошћу Господњом, по целом свету распростире своје зраке; али је светлост, која се разлива свуда, једна и јединство тела остаје нераздељиво. По свој земљи Она распростире своје гране, обремењене плодовима; њени обилни потоци теку на далеко пространство; при свему томе, глава остаје једна, једно начело, једна мајка, богата изобилним доношењем плодова.”[10] У тим надахнутим и нежно-песничким речима јасно је изражена мисао да индивидуална личност, чак и посебна хришћанска општина толико жива, колико живи Христовим животом, колико је она сједињена са целом Васељенском Црквом. Одвојити се, затворити у себе – то је за личност, или чак и Помесну Цркву, исто што и за зрак који се одвоји од сунца, за поток – од извора, за грану – од стабла. Духовни живот може постојати само при органској вези са Васељенском Црквом; ако се изгуби та веза – без изузетка ће усахнути и хришћански живот.
Надамо се да је достојно показано, да идеја Црква у новозаветном учењу има веома суштински значај. Хришћанство има у виду, не интересе једног разума; оно учи само о спасењу човека. Стога, хришћанство нема чисто теоретских претпоставки. Догматске истине имају морални значај, а хришћански морал је заснован на догматима. Али управо Црква и јесте та тачка у којој учење о вери прелази у морално учење, где хришћанска догматика прелази у хришћански живот. Црква даје живот и остварење хришћанском учењу. Ван Цркве и без Цркве хришћански живот није могућ. Само у Цркви може живети, развијати се и спасавати човек, као што и у сваком другом организму, поједини чланови никада не расту и развијају се, одвојени једни од других, већ увек само у нераскидивој вези са целим организмом. Без Цркве нема хришћанства; остаје само хришћанско учење, које само по себи не може да “обнови палог Адама”.
НАПОМЕНЕ:
- Подробно тумачење тог стиха, упореди код професора Богдашевског, цит. Дела, стр. 557-565, а а исто тако и код Ив. Мансветова. “Новозаветное учение о Церкви”. Москва 1879, стр. 143-160.
- “Недовољно јасно је он (Апостол) изложио своје мисли, јер је хтео да каже све заједно” – говори св. Јован Златоусти. На посл. к Ефес. бес. 11, 3. Творения, т. 11, стр. 100.
- На посл. к Ефес. бес. 11, 3. Творения, т. 11, стр. 100-101.
- Творений ч. 7, стр. 438.
- In epist Ephesios. Migne, PG, t. 95, clo. 844 A.
- Толкование на посл. к Ефес. Казань 1881, стр. 132.
- Толкованик посл. св. Ап. Павла к Ефес., изд. 2. Москва 1883, стр. 307.
- Св. Иоанн Златоуст. На посл. к Ефес. бес. 11, 3. Творений ч. 11, стр. 100-102.
- Св. Киприан Карф. О единстве Церкви, гл. 5. Творений ч. 2, стр. 180.
- Св. Кипр. Карф. О единстве Церкви, гл. 5. Творений ч.2, стр. 180
