ХРИШЋАНСТВА НЕМА БЕЗ ЦРКВЕ!

 

ХРИШЋАНСТВА НЕМА БЕЗ ЦРКВЕ!
 
ДУХОВНЕ СИЛЕ ЗА ЈЕДИНСТВО
 
Али како је могуће остварење таквог јединства људи у Цркви, у црквеној заједници? Заиста, природно греховно стање човека више одговара стварању само правног друштва, јер грех и јесте самоутврђивање или самољубље, које се чува грађанским правом. Заиста, за човека, докле год он буде чувао своје греховно стање, савршено јединство ће бити само узалудна машта, којој није суђено да се оствари у стварности. Али заста, овде се све решава истином Цркве. Христос није учио само о јединству, о Цркви, Он је саздао Цркву. Христос је дао заповест: љубите један другог, али та једна заповест је потпуно недовољна. Та заповест, као и свака друга заповест, сама собом ништа не саздаје, уколико у човеку нема сила за њихово остварење. И ако би се хришћанство ограничавало само једним учењем о љубави, оно би било бескорисно, јер у садашњој човековој природи, изопаченој грехом, нема сила за спровођење тог учења у живот. О љубави је говорио и Стари Завет, па чак и незнабошци, али тога је мало.
Разум признаје, да је заповест љубави добра, али човек постојано сусреће у самом себи други закон, који се против закону ума и који га поробљава закону греховном (Рим. 7:22-25). Да би био добар човек, потпуно је недовољно само разликовати, шта је добро, а шта лоше. Зар ми сумњамо даје лоше грешити? Зашто опет сви грешимо, знајући то? Зато је једна ствар – знати, а друга – живети. Ко пази на појкрете своје душе, тај одлично зна, како се греси и страсти боре са разумом и како га често побеђују. Разум се савија под теретом страсти; грех, попут магле, скрива од нас сунце истине, свезујући све добре силе наше душе. Душа која је спознала силу греха, увек је спремна, да са царем Манасијом каже: „свезана сам многим гвозденим узама тако да не могу подигнути главу“. Може ли нам, у таквом јадном стању, помоћи само једно учење о љубави?
Али у томе је сила и значај дела Христовог, што се не ограничава само једним учењем. Човечанству су дате нове силе, и зато за њега постаје могуће и ново, црквено сједињење. Те силе су дате, пре свега, да би се у Оваплоћењу Сина Божијег, човечанство најтешње сјединило са Богом. У Цркви се и продужава увек и неизмењено јединство човека са Христом. То јединство је – извор духовног живота, а без јединства са Христом је само духовна смрт. У чему је то јединство ? Христос је говорио: „Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; који једе од овог хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу Ја дати тело је Моје, које ћу дати за живот света. Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крв Његову, нећете имати живот у себи. Који једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни, и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Који једе Моје тело и пије Моју крв стоји у Мени у Ја у њему“ (Јован 6:51, 53,54, 56).
Тајна Причешћа – ето где је јединство са Христом и, последично, извор духовног живота. Тајна Причешћа сједињује људе са Богом и самим тим, сједињује их једне са другима. Ето зашто је Причешће, више од свега, извор црквеног живота. Смисао Тајне Причешћа је у њеној црквености. Ван црквеног јединстванема ни Причешћа. Веома је значајно што је у светоотачким делима црквено јединство постављено у нераскидиву везу са тајинством Тела и Крви Христове.
Већ свети Игњатије Богоносац пише Филаделфијцима: „Старајте се да имате једну Евхаристију, јер је једно Тело Господа нашег Исуса Христа и једна чаша у јединству Крви Његове, један жртвеник.“ (глава 4). Тај исти свети Игњатије подвлачи и црквеност Евхаристије: „Без епископа нико да не чини ништа, што се односи на Цркву. Само се она Евхаристија мора сматрати истинитом, која се савршава епископом или онима, којима је он сам то подарио. Где је епископ, тамо мора бити и народ, као што и тамо где је Исус Христос, тамо је и Саборна Црква“ (посланица Смирњанима, глава 8). „Многа зрна“ – пише свети Кипријан Картагински – „заједно сабрана, самлевена и замешана, образују један хлеб; тако у Христу, Који је Небески Хлеб, ми видимо једно тело, у коме је повезано и сједињено наше мноштво“.[1]
Светоотачко учење о црквености Евхаристије и њеном значају за спасење посебно је дубоко и откривено светим Кирилом Александријским, чије речи ћемо и ми навести. „Јединородни је одредио неки посебан, са одговарајућом Му премудрошћу и саветом Оца, начин за то, да би и ми сами долазили и мешали се у јединство са Богом и један са другим, иако смо и одвојени један од другог душама и телима у посебне личности – заиста такву могућност: у једном телу, очигледно, Свом сопственом, благосиљајући верујуће у Њега посредством тајинског Причешћа (Евхаристије) чинећи их сателесницима, како Њему Самоме, тако и једне другима. Ко би, у стварности, био у стању да раздели и од природног јединства отргне оне, који су посредством светог Тела повезани у јединство са Христом? Заиста, ако се од једног Тела причешћујемо онда смо „једно тело многи“ (1 Кор. 10:17), јер се Христос не може разделити. Зато се и телом Христовим назива Црква, а ми – одвојени чланови, по схватању апостола Павла (1 Кор. 12.27). Сви смо се ми кроз свето Тело сјединили са једним Христом, као они који су примили Њега, јединог и нераздељивог, у своја тела, и Њему, више него себи самима, морамо сматрати припадајућима своје удове.“[2]
„Неће само по усмерењу, које се састоји у душевном расположењу, пребивати у нама Христос, како Он говори (Јован 6:56), већ и по Причешћу. Као када неко, сјединивши један восак са другим, и растопивши их на огњу чини из њих једну целину, тако кроз причешће Телом Христовим и Часном Крвљу Његовом, Он Сам је у нам и ми, са своје стране, сједињујемо се у Њему. Заиста би другачије било немогуће, да би оно што се подвргава труљењу постало способно за оживотворење, ако се не би сјединило телесно са телом Онога, Који је Живот по природи, то јест, са Јединородним.“[3]
На тај начин, по Христовом учењу, и по благовести светих отаца, истински живот је могућ само при тесном природном, или, како говоре, реалном сједињењу са Христом у Тајни Евхаристије, али то јединство са Христом ствара и јединство људи једних са другима, то јест, ствара једно тело Цркве. Следи да је хришћански живот у самој суштини црквени.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Писмо 63 к Цилию, гл. 13 Творений, ч. 1, стр. 397.
  2. Толкование на Евангелии Иоанна, кн. 11, гл. 11. Творений ч. 15, Сергиев Посад 1912, стр. 109-110.
  3. Толкование на Евангелии Иоанна, кн. 10, гл. 2. Творений ч. 14 Сергиевский Посад 1909, стр. 324.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *