ХРИШЋАНСТВА НЕМА БЕЗ ЦРКВЕ!
ЦРКВА КАО ИЗОБРАЖЕЊЕ ЈЕДИНСТВА ЛИЦА У ТРОЈИЦИ
Живот Христа Спаситеља, за човека који чита Свето Јеванђеље, представља веома много великих тренутака, који испуњавају душу, заиста, неким посебним осећањем величине. Али, може бити, да је управо највећи тренутак у историји целог човечанства био онај, када је Господ Исус Христос у мраку јужне ноћи, испод наткриљујућих сводова зеленог дрвећа, кроз које као да је небо гледало на грешну земљу, светлуцавим јарким звездама, у Својој првосвештеничкој молитви рекао: “Оче Свети! Сачувај их у Име Своје, оне које си ми дао, да буду једно као и Ми. Не молим се, пак, само за њих, него и за оне који Ме узверују њихове речи ради, да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у нама једно буду.” (Јован 17:11-21)
На ове Христове речи треба обратити посебну пажњу. У њима је јасно одређена суштина целог хришћанства: хришћанство није некакво апстрактно учење, које се прима умом и чува од стране сваког појединца посебно. Не – хришћанство је заједнички живот, у коме се посебне личности толико сједињују међусобно да њихово јединство може бити налик на јединство Лица Свете Тројице. Заиста, Христос се не моли само зато, да се Његово учење сачува, да се оно распространи по целој васељени. Он се моли за животно јединство свих верујућих у Њега. Христос се моли Свом Небеском Оцу о изградњи, или боље рећи, стварању на земљи природног јединства целог човечанства. Човечанство је саздано као једно. (Д.Ап. 17:26).
“У људима”, пише свети Василије Велики, “не би било ни подела, ни раздора, ни ратова, када грех не би расецао природу…” И “то главно у Спаситељевом домостроју спасења у телу – јесте довођење људске природе у јединство са самом собом и са Спаситељем и да, истребивши лукаву поделу, успостави првобитно јединство слично највештијем лекару, који исцељујућим лековима поново повезује тело, растргнуто на многе делове.”[1]
Ето такво јединство људских личности – не само апостола, већ свих верујућих у Христа, ради апостолске речи – и образује Цркву. Међу предметима на земљи не може се наћи ни један, са којим би било могуће поредити нову заједницу спасених људи. На земљи нема јединства, са којим би било могуће поредити црквено јединство. Такво јединство се налази само на небу. На небу, несравњена љубав Оца, Сина и Светога Духа сједињује Три Лица у једну Природу, тако да већ не постоје три Бога, већ Један Бог, Који живи тројединим животом. Таквој љубави, која би била у стању да многе слије у једно, призвани су и људи, о чему се Христос и молио Небеском Оцу: “Да љубав којом си Мене љубио у њима буде, и Ја у њима” (Јован 17:26).
У наведеним Христовим речима је истина Цркве постављена у најтеснију везу са тајном Пресвете Тројице. Људи, који су ступили у Цркву и који љубе један другога, налик су на три Лица Пресвете Тројице, љубави која их сједињује у једну Природу. Црква као да је једносушје свих лица, саздано заједничком љубављу једних према другима. Заиста, ту мисао на наведеним речима првосвештеничке молитве Христа Спаситеља запажају многи од најзнаменитијих Отаца и Учитеља Цркве: Свети Кипријан Картагенски, Василије Велики, Григорије Ниски, Амвросије Медиолански, Иларије Пиктавијски, Кирил Александријски, блажени Августин и преподобни Јован Касијан. Дозволимо себи да наведемо кратка расуђивања неколико њих из тог великог и славног скупа Отаца.
Тако је још свети Кипријан Картагински писао Магну: “Господ, наговештавајући нам да јединство происходи од Божанске власти, тврди и говори: “Ја и Отац једно смо” (Јован 10:30).[2] А у свом делу “О молитви Господњој” он још говори: “Не задовољавајући се тиме што нас је искупио Својом крвљу, Он (Господ) је још и молио за нас! А молећи – запазите – какву је Он имао жељу: да и ми пребивамо у том истом јединству, у коме се налазе Отац и Син.”[3]
А ево шта пише свети Кирил Александријски: “Као пример и образац нераздељиве љубави, сагласја и јединства замишљеног у једнодушности, Христос, узевши суштинско јединство какво Отац има са Њим, и Он, са Своје стране, са Оцем – жели да се објединимо на неки начин и ми једни са другима, очигледно, тако исто као и Света и Јединосуштна Тројица, тако што ће једним да мисли цело тело цркве, које улази у Христа кроз састајање и сједињење два народа у састав новог, савршеног. Образ Божанског јединства и суштинско прослављање Свете Тројице, као и најсавршеније међусобно прожимање, мора налазити одраз у јединству јединомислија и једнодушности верујућих.” Свети Кирил показује и да “природно јединство, којим се свезујемо једни са другима и са Богом, можда и није, без јединства телесног.” [4]
Сво земно дело Христово зато следи да се разматра не само као учење. Христос уопште није долазио на земљу, само ради тога да би људима саопштио неколико нових истина; не, Он је дошао, да би саздао потпуно нови живот човечанства, т.ј. Цркве (Матеј 16:18). Та нова заједница човечанства, по мисли Самог његовог Творца, суштински се разликује од сваких других повезаности људи у различитим друштвима. Сам Христос је често Своју Цркву називао Царством Небеским и говорио је, да Царство није од овога света (Јован 16:27; 15:19; 14:16; 18:36) т.ј. његов карактер није од овога света, није световни, није налик царствима политичким, земаљским.
Мисао о Цркви као новој савршеној друштвености, за разлику од, например државне, веома дубоко и прекрасно је изражена у кондаку на дан Силаска Духа Светога, када Црква заиста помиње и празнује свој почетак: “Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа.” (Егда снишед языки слия, разделяше языки Вышний; егда же огненные языки раздаяше, в соединение вся призва и согласно славим всесвятаго Духа). Овде се оснивање Цркве ставља упоредо са зидање куле Вавилонске и “мешањем језика”. Заиста тада, приликом зидања куле, Бог је сишавши, помешао језике и поделио Народе.
Библијска прича о “зидању куле Вавилонске” имао веома дубоки смисао. Пре овог догађаја, Библија нам говори о првим успесима грешног човечанства у области културе и грађанског живота; пре зидања куле, су људи почели да зидају камене градове. И ту је Господ “помешао” језике оних који живе на земљи, тако да су престали да разумеју један другога и расејали су се по земљи (Постање 11:4-8). У том “зидању куле Вавилонске” као да је дата некаква врста грађанске или државне друштвености, засноване само на људској правди, на праву.
Наш руски философ, Владимир С. Соловјов је тако дефинисао право. “Право је принудна потреба реализације одређеног минималног добра или поретка, која не допушта извесне пројаве зла.” Али ако прихватимо чак и такву дефиницију права, она, очигледно, опет не може да се подудара са хришћанском љубављу. Право се тиче спољашњих односа и пролази мимо суштине. Друштво, саздано на људском праву, никада не може да слије људе у једно. Јединство бива разрушено самољубљем, егоизмом, а право не уништава егоизам; напротив – само га утврђује, чувајући га од покушаја егоизма од стране других људи. Циљ државе, засноване на праву, јесте у томе, да сазда по могућности такав поредак, при коме би егоизам сваког њеног члана налазио себи задовољење, не нарушавајући у то исто време интересе других. Пут ка стварању таквог поретка може бити један – некакво ограничење егоизма појединих чланова друштва. У томе је неразрешиво противречје права: оно утврђује егоизам, али га оно и ограничава. И зато друштво, засновано на људском праву, увек у себи самом носи свог распадања, јер оно чува егоизам, који постојано разједа и разрушава свако јединство. Судбина Вавилонске куле је судбина правног друштва; у том друштву често мора да се дешава “мешање језика”, када људи престају да схватају један другог, иако и разговарају на истом језику. Правни поредак се неретко смењује ужасним ужасним беспоретком, хаосом.
Таквом правном, чисто земном друштву је насупрот постављено друштво хришћанско – Црква. “А када је делио огњене језике, све је позвао у јединство“. Христос ствара Цркву не ради чувања људског самољубља. Већ за његово потпуно уништење. У основи црквеног јединства су положена, не правна начела, која чувају лични егоизам, већ љубав која је постављена насупрот егоизму. У Својој опроштајној беседи Христос је говорио ученицима: “Нову вам заповест дајем да љубите један другог, као што Ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом. По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом” (Јован 13:34-35). Ето то ново оснивање црквеног јединства и ствара не механичко, спољашње обједињење, привремено раздробљених личности, већ сједињење органско.
Сам Христос пореди црквено јединство са органским јединством дрвета и гране (Јован 15:1-2). Али посебно подробно о органском, недељивом јединству Цркве говори ап. Павле. Поређење Цркве са дрветом постоји код апостола Павла (Рим. 9:17-24), али најчешће апостол Павле Цркву назива “телом”.[5] Већ само називање Цркве телом указује на њено јединство; два тела међу собом повезани не могу бити. Али шта значи слика “тела”, која се примењује на Цркву? Израз “тело” у вези са Црквом прекрасно открива сам апостол Павле. Многи, тј. сви који улазе у Цркву, састављају једно тело у Христу, а одвојено су једни за друге – чланови (Рим. 12:5; 1 Кор. 12:27). Тело је једно али постоје многи чланови, и сви чланови једног тела, иако их има много, састављају једно тело. Тело се не састоји из једног члана, већ из многих. Ако нога каже: ја не припадам телу, јер нисам рука, зар онда, зато она не припада телу? Бог је распоредио чланове, сваки у телу, како је Њему било угодно (1 Кор. 12:12-18). Као што у једном телу постоји много чланова, удова, али немају сви исти посао (Рим. 12:4). Не могу очи рећи руци: ниси ми потребна; или глава ногама: нисте ми потребне. Бог је измерио тело, дајући мање савршеном веће поштовање, да не би било разједињења у телу, и да би се сви чланови једнако бринули једни о другима. Зато, ако страда један члан, страдају са њим сви чланови; ако се један члан прославља; са њим се радују сви чланови (1.Кор 12:21, 24-26, 28. упор. Рим. 12:6-9).
НАПОМЕНЕ:
- Подвижнические уставы, гл. XVIII. Творения, ч. 5 изд. 4. Свято-Троицкая Сергиева Лавра 1902, стр. 359, 360.
- Письмо 62. Творения, изд. Киев. 1891 года, ч 1, стр. 363-364
- О молитве Господней. Творения, ч. 2, стр. 221, 217.
- Толкование на ев. Иоанна, кн. 11, гл. 11. Творения, изд. Моск. Дух. Акад., ч. 15, Сергиев Посад 1912, стр. 105-112. Тек у последње време је на ту мисао скренуо пажњу богословској науци Митрополит Антоније (Храповицки).
- Рим. 12:4, 5; 1 Кор. 6:15; 10:17; 12:13, 27; Ефес. 1:23; 4:4, 12, 16, 25; 5: 23, 30; Кол. 1:18, 24; 2:19; 3:15.
