ХРИШЋАНСТВА НЕМА БЕЗ ЦРКВЕ!
ПОСТЕПЕНО ГУБЉЕЊЕ ВЕРЕ У ЦРКВУ
“Верујем у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву”
Тако у деветом члану Символа Вере исповеда сваки Православни хришћанин своју веру у велику истину Цркве.
Али, да ли је могуће указати на неки други члан Символа Вере, који је тако мало примљен од стране човековог срца, који устима чита Символ вере, управо девети члан, где је и изражена истина Цркве. Делимично је то и схватљиво. Управо овде, у деветом члану Символа вере човек исповеда своју везу са видљивом заједницом Христових следбеника, и самим тим, већ у тим кратким речима исповедања, он даје обећање да ће се сагласити са свим истинама, којима учи Црква, која је Чуварка Христовог учења, и да ће се у свом животу потчињавати свим оним законима, којима Црква достиже циљ свога постојања и по којима се она, као друштво, које живи на земљи, управља. Зато, чини ми се, нећемо погрешити, ако изнесемо мисао, да се истина Цркве, по преимућству испред свих других, тиче самога живота свакога хришћанина и одређује не само његово веровање, већ и сам његов живот. Признати Цркву – то значи не само маштати о Христу, већ живети хришћански, ићи путем љубави и самоодрицања. Вера у Цркву захтева подвиг и од стране ума и од стране воље човека. А зато је истина Цркве и противна тим начелима живота, који су се обилазним путем и неприметно увукли у свест и поглед на свет, чак и руског православног друштва, пре свега, наравно, такозваног интелигентног и образованог друштва.
Од жалосних за Цркву, времена Петра I, врхови руског друштва су се отргли од црквеног народног живота и почели да живе, пре заједничким животом са свим другим европским народима, само не са руским. Потчињавајући се западном утицају у свим областима живота, руско друштво није могло избећи утицаје и на поредак свог религиозног погледа на свет од стране западних вероисповедања. А та исповедања никако нису од стране верног сина Православне Цркве и свете Отаџбине, А.С. Хомјакова названа “јересима против догмата о природи Цркве, против Њене вере у саму себе”, и није узалуд он одбацивање Цркве сматрао најкарактеристичнијом одликом и католицизма и протестантизма.
Истина Цркве је била веома искривљена на Западу, након отпадања Рима од Цркве, и Царство Божије је тамо почело да личи на царство земаљско. Латинство са његовим земаљским прорачунима добрих дела, са његовим најамничким односом према Богу, са његовим заборавом спасења, помрачило је у свести својих чланова хришћанску идеју Цркве.
Латинство је породило, у потпуности законито, иако и веома непокорно чедо у лицу протестантизма. Протестантизам није био само протест истинске древно-црквене хришћанске свести против тих изопачења истине, који су били допуштени од стране средњевековног папства, како су, неретко, склони да представљају протестантски богослови. Не, протестантизам је представљао протест једне мисли против друге; он није успоставио древно хришћанство већ је једно изопачење хришћанства заменио другим, и нова лаж је била гора од прве. Протестантизам је изрекао последњу реч папизма, извео је из њега логичан исход. Истина и спасење су дати љубави, тојест Цркви – таква је црквена свест. Латинство је, отпавши од Цркве, изменило ту свест и прогласило: истина је дана посебној личности у лицу папе, па и једном папи, али опет једној личности, без Цркве – и папа руководи спасењем свих.
Протестантизам је само изразио: Зашто је истина дана само једном папи? – и додао: истина и спасење су откривени свакој особитој личности, независно од Цркве. Сваки човек је био са њихове стране произведен у непогрешивог папу. Протестантизам је ставио папску тијару сваком немачком професору и са својим непрегледним бројем папа потпуно уништио идеју Цркве, заменио веру разумом посебне личности, а спасење у Цркви заменио маштајућом увереношћу у спасење кроз Христа без Цркве, са самољубивом одвојеношћу од свих. За протестанта истина је само оно што се њему допада, што он сам сматра за истину. У стварности, наравно, и протестанти су од самог почетка обилазним путевима, рекли би кријумчарењем, увели неке елементе догмата о Цркви, признавши некакве ауторитете, иако у области вероучења. Будући у суштини црквени анархизам, чисти протестантизам се, као и сваки анархизам, показао потпуно неостваривим на делу и самим тим засведочио пред нама ту непролазну истину, да је људска душа по природи црквена.
Међутим, протестантизам је веома био по укусу људском самољубљу и самовољи свих врста. Самољубље и самовоља су у протестантизму задобили као некакво освећење и благослов, што је речено а и сада се открива у бесконачном дављењу и дробљењу пре свега, самог протестантизма. Заиста, протестантизам је отворено прогласио ту највећу лаж: могуће је бити хришћанин, не признавајући никакву Цркву. Свезујући међутим, своје чланове неким обавезујућим ауторитетима и црквеним правилима, протестантизам се самим тим замршава у безизлазним противречностима: сам је ослободио личност од Цркве и сам поставља неке границе тој слободи. Одатле постојани бунт протестаната против тих, ретких и јадних остатака црквености, који се још увек чувају од стране званичних представника њихових исповедања.
У потпуности је схватљиво зашто заиста протестантизам највише одговара расположењу, опште утврђеном на Западу. Тамо, на Западу, људи су достигли велико благостање спољашњег живота, људи су се погордили тим успесима и заволели себе до заборављања и Бога и ближњих. Греховно самољубље, презир према ближњем, тамо проповедају и модна философија и уметничка литература. Како ће горди Европљанин примити учење о Цркви, када му је за то, пре свега потребно да се одрекне самољубља и самовоље, да се потчини Цркви и да се научи да љуби људе, смирено постављајући себе испод других?
У савременом религиозном животу руског друштва постоји непосредни утицај протестантизма.
Сво наше руско рационалистичко сектанство вуче своје идејне корене из протестантизма, од кога непосредно и происходи. Па одакле се код нас појављују различити секташки мисионари, ако не из протестантских земаља? И зашто се скоро све тачке размимоилажења секташа са Православном Црквом своде управо на одрицање Цркве, а у име умишљеног “еванђелског хришћанства”.
Али и независно од лажног учења протестантизма, веома многи доспевају до одрицања Цркве, усвајајући општи западноевропски поглед на свет, који се развија ван Цркве и који је духу Цркве потпуно туђ, па чак и непријатељски.
Све више и више у нас прониче западноевропско самољубље. Наша литература, која је раније била проводница љубави и моралног обнављања, посебно у бесмртним делима великог Достојевског, а последњих година, например у лицу Горког, Андрејева и њима сличних, преклонила је колена пред западноевропским Ваалом гордог самољубља и самообожавања. Када се у Православном друштву, љубав истискује гордошћу и самољубљем, када гордост добија цењени назив “племенитости”, иако Свети Оци Цркве говоре о самољубљу и гордости само као о демонским, када се самоодрицање замењује самодоказивањем, а смирено послушање – гордом самовољом, тада се, наравно, густом маглом завија светла истина Цркве, нераскидиво повезана са врлинама, директно противречним тим пороцима.
У току дугих година руски народ се одвикавао да мисли црквено, чак је постепено изгубио мисао о Цркви, као о новом Христовом животу. Некада су била добра времена, када је И.Т. Посошков своме сину завештао: “Сине мој, чврсто ти завештавам и заклињем те, да се свим својим силама држиш Свете Источне Цркве, као рођене мајке… и све противнике Свете Цркве удаљуј од себе и никаквог пријатељског општења са њима немој имати, јер су они непријатељи Божији”.[1] Каква јасност и одређеност мисли! По мисли Посошкова, противник Цркве – неизоставно је и непријатељ Божији. Такву јасност мисли су сада веома многи већ изгубили и мало-помало се, у нашим данима створила најужасније кривотворење вере Христове. Заиста на ту веру су гледали само као на учење, које је могуће примати само умом. Хришћанство, у смислу црквеног живота, Христом Спаситељем обновљеног човечанства, скоро је сасвим заборављено.
НАПОМЕНЕ:
