ХРИШЋАНСТВА НЕМА БЕЗ ЦРКВЕ!

 

ХРИШЋАНСТВА НЕМА БЕЗ ЦРКВЕ!
 
ДУХ СВЕТИ ДО ДАНАС ДИШЕ У ЦРКВИ
 
У Цркви живи Дух Божији. То није сува и празна догматска претпоставка, сачувана само због уважења према прошлости. Не, то је заиста истина, опитно доживљена од стране сваког ко се прожео црквеном свешћу и црквеним животом. Благодатни живот Цркве чак и не може бити предмет сувог научног изучавања; он је доступан само опитном изучавању. О животу благодати, који се јасно осећа, људски језик увек може да се изражава магловито и нејасно. Црквени живот познаје само онај, ко га поседује; њему нису потребни докази тог живота, док је човеку који га не поседује, он скоро недоказив. Зато за члана Цркве задатак целокупног његовог живота мора да буде – постојано се све више и више сједињавати са животом Цркве а у то исто време и за друге проповедати управо о Цркви, не замењујући је хришћанством, не замењујући је сувим и апстрактним учењем. Овде не треба чинити никакве уступке. Нема хришћанства, нема Христа, нема благодати, нема истине, нема живота, нема спасења – ничега нема без Цркве и све то је само у јединој Цркви!
Исувише често говоре о недостатку живота у Цркви, о „оживљењу“ Цркве. Све те речи нам је тешко да схватимо и веома смо склони да их признамо потпуно бесмисленим. Живот у Цркви никада не може пресахнути, јер до краја века у њој пребива Дух Свети (Јн. 14:16). И живот постоји у Цркви. Само нецрквени људи не примећују тај живот. Живот Духа Божијег несхватљив је душевном човеку, тај живот му се чак чини јуродством, јер је доступан само духовном човеку. Нама, људима душевног начина мишљења ретко се даје осећање црквеног живота. Међутим, и сада људи, простог срца и побожног живота, постојано живе тим осећањем благодатног црквеног живота. Ту црквену атмосферу, то црквено дисање посебно осећаш у манастирима. Ето где се убеђујеш у силу и стварност благодати Божије, која живи у Цркви ! Дивиш се и благодариш Богу, када видиш да црквени живот истински препорађа човека, чини га „новом твари“. Ту се посвећује ум, стварају се високи, чисти погледи, срце се умекшава љубављу и радост силази на душу. Они који су одступили од Цркве, који се горде својом просвећеношћу, у стварности су неупоредиво нижи и грубљи од неписменог монаха који живи црквеним животом.
Не, по нашем мишљењу не треба говорити о недостатку живота у Цркви, већ само о недостатку црквене свести код нас. Многи живе црквеним животом, чак и сасвим јасно не схватајући то. А ако чак и живимо свесно црквеним животом, ми мало проповедамо о благу таквог живота. Са онима који су вани, обично се споримо о хришћанским истинама, заборављајући црквени живот. Учење, теорија, догмат у нашим очима као да стоји изван црквеног живота. Ми смо такође понекад у стању да Цркву заменимо хришћанством, живот – апстрактним учењем.
Наша несрећа је у томе што ми сами мало ценимо Цркву и велико благо црквеног живота. Не исповедамо своју веру у Цркву смело, јасно и недвосмислено. Верујући у Цркву, ми као да се стално извињавамо због тога што још увек верујемо у њу. Читамо 9.члан Символа вере без посебне радости, па чак и са изгледом кривца. Црквеног човека сада често сусрећу са ускликом тургењевског тихотворства у прози: „Ви још верујете? Ви сте потпуно заостали човек!“ И да ли многи имају толико храбрости да смело исповеде: „Да, верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, припадам светој православној Цркви и зато сам – најпрогресивнији човек, јер је само у Цркви могућ тај нови живот, ради кога је Син Божији дошао на грешну земљу; само у Цркви је могуће доћи у пуну меру раста Христовог, па следи да је само у Цркви могућ истински прогрес, истинско спасење!“
Зар нисмо чешће на питање: да ниси и ти из ученика Христових? – ми спремни да се кунемо и заклињемо: „Не знам човека“?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *