ХРИШЋАНСТВА НЕМА БЕЗ ЦРКВЕ!

 

ХРИШЋАНСТВА НЕМА БЕЗ ЦРКВЕ!
 
ТРАГЕДИЈА НЕЦРКВЕНОГ ХРИШЋАНСТВА
 
Код нас се појавило не мало људи, који маштају управо о некаквом нецрквеном хришћанству. Код тих људи као да је постојано присутан анархични склоп мишљења; они или нису способни, а чешће – једноставно лењи да до краја развију своје мисли. Али, не говорећи већ о најочигледнијим противречностима тог нецрквеног хришћанства, увек се може видети да у њему, благодатног хришћанског живота, благодатног одушевљења, ентузијазма уопште нема. Када људи узму Јеванђеље, заборављајући да им га је Црква дала, оно је за њих као Куран, кога је Алах бацио са неба. Када они некако успеју да у Јеванђељу превиде учење о Цркви, тада од целокупног хришћанства остаје само учење, исто тако немоћно да пресазда живот и човека, као и свако друго учење. Наши прародитељи, Адам и Ева, желели су да без Бога буду „као богови“, ослањајући се на магичну силу лепе јабуке. Тако и многи наши савременици маштају о спасењу без Цркве и Богочовека, па чак и са Јеванђељем. На Јеванђеље се надају као што су се и Адам и Ева надали на рајску јабуку.
Али књига им не даје силе за нови живот. Људи који одбацују Цркву постојано говоре о „јеванђелским принципима“, о јеванђелском учењу, али им је хришћанство као живот потпуно страно. У нецрквеном облику хришћанство бива само један звук, понекад сентименталан, али увек карикатуран и беживотан. Управо су ти људи, одбацујући Цркву, учинили хришћанство по изразу В.С.Соловјева „смртно досадним“. „Када је разрушено здање Цркве и када се на голом, лоше изравнатом месту држи поучна проповед, то постаје жалосно и чак ужасно“. Ово је рекао Давид Штраус.
Сличном беживотношћу посрамљује се и протестантско лажно учење. Шта су достигли протестанти, помрачивши својим мудровањима идеју Цркве? Достигли су само разједињење, и то најбезнадежније разједињење. Протестантизам се постепено дроби на секте. Протестантског црквеног живота нема, већ постоји некакав „једва жив“ живот одвојених секти и заједница. Заједнички црквени живот, за који се у првосвештеничкој молитви молио Господ Исус Христос, протестантизам је убио. У стварности, најдоследнији облици протестантизма много су ближи православним хришћанима, од протестаната рационалистичких токова, који са хришћанством немају ничег заједничког, сем произвољног и без икакве основе присвојеног назива, благо за это к суду не привлекают. Какво је јединство могуће међу њима? Какав заједнички живот они могу имати?
Све ово говоримо не од себе. У тренуцима отворености то исто, чак оштрије, говоре и сами протестанти. „Земља“, пише један од њих, „која је била колевка реформе, постаје гробница реформаторске вере. Протестантска вера је на самрти. Сви новији радови о Немачкој, исто као и сва лична запажања сагласни су у томе.“[1] „Зар се у нашем богословљу не примећује чињеница, да су његови представници изгубили све позитивно?“, пита други.[2]
Још жалосних речи трећег: „Животна сила протестантизма троши се у пометњи догматских школа, богословских раздора, црквених расправа. Реформација се заборавља или презире; реч Божија, за коју су оци умирали, подвргнута је сумњама; протестантизам је распарчан, слаб, немоћан.“[3] А православни истраживач лутеранизма завршава своје дело следећим неутешним закључком: „Остављени сами себи, свом субјективном разуму и вери, лутерани су смело пошли по лажном путу. Аутономна и аутодиктатна личност изопачила је хришћанство, изопачила је само символичко вероучење, поставивши лутеранизам на крај пропасти. Све више и више се у лутеранизму одбацују ауторитети првих реформатора, све више и више се уништава заједништво веровања и све ближе лутеранизам прилази својој духовној смрти.“[4]
У последње време се у протестантизму јавило не мало појава које су откриле сву погубност и лажљивост одвојености хришћанства од Цркве, које је протестантизам узроковао. Међу пастирима су се појавили људи који не само да нису проповедали Христа Распетога, већ су чак одрицали само постојање личносног Бога (Јато). Други су отворено показивали саосећање према једном од злонамерних непријатеља хришћанства (Древсу), који је, прикривајући се науком, доказивао да Христос никада и није живео на земљи, да су следствено сва Јеванђеља само басне. Код нас су многи склони да протестанте називају хришћанима. За такве људе је тешко претпоставити да су здравог ума (види горе наведене речи св.Атанасија Великог). Заиста сада је свакоме јасно да, изгубивши Цркву, протестанти губе и Христа Богочовека. У садашње време протестанти већ отворено постају свесни да у Немачкој не више од трећине пастора признају Христово Божанство. Шта је то ако не духовна смрт, јер ко нема Сина Божијег, по речима Апостола, нема живота! (1.Јн. 5:12).
Својевремено су у Москви дизали галаму са „светским хришћанским студентским савезом“. У центар руских православних светиња стигли су различити мисионари тог савеза, различита господа Моти, госпођице Раус, које су се са англиканском проповеди обратили руским студентима. Говорило се да је савез ванконфесионалан; у њему је остављена слобода сваком хришћанском вероисповедању. Вероисповести се у савезу обједињују на „федеративним начелима“. Следствено, претпоставља се могућност некаквог општег хришћанства, независно од Цркве. Али управо зато тај савез и јесте нешто мртворођено. Може ли бити, постоји ли у том „савезу“ некакав хришћански живот? Ако и постоји, онда је најжалоснији. Преставите себи „конгрес“ хришћанских студентских организација, на којој су се јавили „делегати федеративно обједињених конфесионалних фракција“, „конгрес“ са својим „резолуцијама“, „жељама“ и друго. Ако се и догађа некакво јединство, како је оно далеко испод истинског црквеног православног живота! Само ономе ко лута „у земљи далекој“ не само од Светог Православља, већ и од сваке вере, може једва живи живот у јединству на некаквим „федеративним начелима“, да се учини некаквим откровењем, утехом за празну душу.
Какво благо у поређењу са тим призрацима живота представља пунота православног саборног живота! Када слушаш о извештајима и размишљањима „светског хришћанског студентског савеза“ срце се испуњава тугом и жалошћу. Толико људи који су жедни Бога, толико искрених људи жедних живота „умиру од глади“, „хране се рошчићима“ некаквог страног студентског савеза! Зар они не знају, како је могуће изобиловати хлебом у дому Небеског Оца, у Цркви Православној? Само је неопходно заборавити било каква „федеративна начела“, слободно се предати на послушање православној Цркви и прилепити се пуноти црквеног живота, живота Тела Христовог.
Било је случајева када су лакомислени људи замишљали да кабинетским путем створе светску религију, када су слали милионе позивница са позивом на уједињење у тој „заједничкој религији“, са пројектом који је био приложен уз позивнице. Међутим тај пројекат се састојао из најопштијих израза; испод њега се са једнаким задовољством могао потписати католик и протестант, муслиман и јудејац. И наравно, ако би се и сви људи сагласили са пројектом, то их никако не би објединило међусобно. Заједнички апстрактни ставови никога ни на шта не би обавезивали, људи би остали исти, нико не би задобио никакво спасење. Потпуно је безумна мисао да се људи сједине на темељу некаквог учења; за тако нешто је потребна посебна, натприродна сила, којом и располаже једина Света, Саборна Црква Христова.
Веома је лако у односу свих тих и сличних појава савременог живота одговорити на питање: на ком темељу су се могле појавити и који је њихов смисао? Темељ је управо тај, што се истински православни хришћански идеал Цркве за многе наше савременике показао исувише великим. Христос је дошао на земљу да би обновио људску природу. Ради те обнове он је створио Цркву. Обнова се не остварује без труда. Ту је, по апостолу, неопходно борити се до крви (Јевр. 12:4), борити се, наравно, са грехом. А људи су баш заволели своју греховну природу, заволели грех и не желе да се растану од њега. Сада су људи толико окоштали у свом самољубљу, да им се православни идеал Цркве чини као некакво насиље над личношћу, као несхватљив и непотребни деспотизам. Православни идеал Цркве тражи од свакога много самоодбацујућег смирења, љубави уопште, и зато се за, љубављу сиромашна, срца наших савременика, којима је изнад свега драго њихово греховно самољубље, тај идеал и представља као бреме незгодно за ношење.
И како сад? О, људски род предивно зна како поступати у таквим случајевима! Када се неки идеал покаже незгодним, исувише тешким, бива замењен нечим прикладнијим, унижава се сам идеал, изопачује му се суштина, уз остављање понекад његовог претходног назива. Тако су многи сада већ одмахнули руком на идеал љубави! Говоре да грађење друштвеног живота на основу љубави представља потпуно неостварљив сан, од кога је боље одустати у почетку, да не би касније било горе. Не само то, занос црквеним идеалом, чак уопште и религиозним животом, директно називају штетним; то тобоже кочи прогрес друштвеног живота. Оставивши љубав, као неприкладну за друштвени живот, само за „појединачне“ човекове потребе, сву своју пажњу искључиво су обратили на право, којим и мисле да излече све друштвене болести. Упоредо са тим, врлина се уопште замењује чувањем поретка и спољашњом пристојношћу. Злато је скупо и зато су за његову замену пронашли позлату, а за замену врлине измислили су пристојност.
Потпуно исто поступају и са идеалом Цркве, који тражи пуно сједињење душа и срца. Цркву замењују хришћанством, појмом, као што смо већ говорили, потпуно неодређеним. Савест понекад остаје спокојна јер ипак „хришћанство“ је пристојан назив! А под тим називом без Цркве је могуће је подметнути све што се само свиди. Овде није могуће да се не примети лукаво деловање човекоубице, древне змије. Демони зато и узимају образ анђела светлости, јер је њихов сопствени изглед одвратан за човека. Није тако лако приволети човека на потпуну безбожност и богохулство. Сатана то зна и зато иде околним путем, сугеришући да се само одвоји хришћанство од Цркве, у потпуној уверености да ће без Цркве свакако доћи до безбожности, бити изгубљено спасење и након смрти бити у његовој власти. Ђаво и сада, како и приликом кушања Христа у пустињи, прибегава помоћи Светог Писма да би доказао могућност одвајања хришћанства од Цркве.
Али несрећа нашег времена је у томе што нико не жели да чистог срца призна у свом духовном сиромаштву, у огрубелости срца, да је тежак, чак и несхватљив постао идеал Цркве. Не, заменивши злато бакром, самом злату не желе да припишу било какву вредност. Сада са разјареношћу нападају на Цркву и одричу саму идеју Цркве, лицемерно се прикривајући громким и шаблонским, досадним фразама о „слободи личности“, о „индивидуалном преламању“ хришћанства, о религији слободе и духа. Христов идеал једне црквене заједнице („да сви једно буду“, „као Ми што смо једно“) показује се униженим и обезображеним, па зато и губи свој животни значај. Нецрквено хришћанство, некакво „јеванђелско“ хришћанство, разноразни светски хришћански савези – све то није ништа друго до понижавање и извртање Христове идеје Цркве, које убија сваки истински хришћански благодатни црквени живот.
Свети Иринеј Лионски није допуштао могућност одвајања хришћанске истине од Цркве. „Не треба“, писао је он, „код других тражити истину коју је лако могуће добити од Цркве, јер су апостоли, попут богаташа у ризницу, у потпуности у њој сабрали све што се односи на истину, тако да свако ко жели узима од Цркве храну живота. Управо она представља врата живота, а сви остали су вукови и разбојници.“[5] Заборављање ове истине је свугде и све приводило само заблудама. О одступницима свог времена св.Иринеј пише: „Да би живели, они се не хране мајчиним млеком, не користе се најчистијим извором који исходи из тела Христовог, већ себи ископавају разрушене бунаре из земљиних јама и пију трулу воду из блата, удаљавајући се од вере Цркве, да се не би обратили и одбацујући Духа, да се не би уразумили. Отуђивши се од истине, јеретици се заслужено заносе сваком заблудом, која их носи, каткад мислећи о једним и истим предметима и никада не поседујући чврсто мишљење, желећи пре да буду софисти речи, него ученици истине.“[6] Такав жалосни удео „лутања“ достиже одступнике од Цркве и сада.
Отуда и тако много, у наше време, различитих, веома настраних „трагања“, јер је заборављена истина Цркве. У апостолском веку они који су се спасавали прилазили су Цркви и „од осталих нико не смједе да им се придружи“ (Дела Ап. 5:13). Тада није било могућности за питања: где је Црква? То је била јасна и одређена величина, јасно одвојена од свега нецрквенога. Сада између Цркве и „света“ стоји некакав међупростор. Сада нема јасне поделе: Црква и не-Црква. Постоји некакво неодређено хришћанство, чак и не хришћанство, већ општа и апстрактна религија. Светлост Цркве су затамнила та нејасна схватања хришћанства и религије и њу трагаоци лоше виде, па зато „трагање“ тако често прелази у „лутање“. Отуда у наше дане тако изобиље оних „који се свагда уче, и никад не могу да дођу до познања истине.“ (2.Тим. 3:7) Створио се, ако је дозвољено да се тако изразимо, некакав спорт „боготражења“; само „боготражење“ је постало циљ. Заиста, о многим нашим „боготражитељима“ може се мислити да би се они, у случају да се њихова трагања овенчају успехом, осећали у највећем степену несрећним и да би се истог треба почели са пређашњом усрдношћу, занимати „богостваралаштвом“. Па на боготражењу су многи у наше време стварали „име“. И присећамо се оштре примедбе преосвећеног епископа Михаила (Грибановског) на свако тражење уопште: „Зато и трагају; јер су остали без принципа, и док најбољи траже, најгори се користе сутолокој и краду без икакве гриже савести. Па и каква је то савест, ако нико не зна шта је истина, шта је добро, а шта зло! [7]
Нејасна схватања религије и хришћанства само удаљују многе људе од истине, јер за човека који искрено тражи Бога она представљају својеврсна митарства. На пут таквих трагања – митарстава ступају многи, али далеко да га сви пролазе са успехом. Значајни део и „хода по митарствима“ не налазећи себи блажени покој. На крају, у том пољу, да тако кажемо, полусветлости, полуистине, у том пољу недоговореног и неодређеног, у том „свету нејасног и нерешеног“ сама душа закржљава, постаје млитава, лоше пријемчива за благодатно одушевљење. Таква душа ће покушавати да „трага“ чак и тада када нађе. Ствара се жалосни тип „религиозних доколичара“ како их је назвао Ф.М.Достојевски.
Овакво стање ствари на све црквене људе нашег времена налаже посебну одговорност. Црквени људи су веома одговорни за то, што за све „трагаоце“ они нејасно указују и својим примером лоше осветљавају коначни пут трагања. А та тачка и јесте, не апстрактно схватање хришћанства, већ управо Црква Бога Живога. Могуће је по примеру многих људи, који су до краја прошли мучни пут трагања, судити о томе да пуно успокојење наступа само тада, када човек поверује у Цркву, када свим својим бићем прими идеју Цркве тако да за њега буде незамисливо одвајање хришћанства од Цркве. Тада истински почиње осећање црквеног живота. Човек осећа да је он грана великог, увек цветајућег и увек младог дрвета Цркве. Он доживљава себе не као следбеника некакве школе, већ управо као члана Тела Христовог, са којим има заједнички живот, од кога и добија тај живот. То је зато што је само човек, који је поверовао у Цркву, који се правилима Цркве руководи у процени животних појава и у усмеравању свог личног живота, који је , на крају, у себи осетио црквени живот, на правилном путу. Много тога што се раније чинило неодређеним и саблажњавајућим постаје несумњиво и јасно. Оно што је посебно драгоцено, да у време општег љуљања, колебања из једне у другу страну, здесна на лево и са леве на десно, сваки црквени човек осећа како стоји на непоколебивој вековној стени, како има чврсто тло под ногама.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Hohoff. Die Revolution seit dem sechszehnten Jahrhundert. Freburg in Breisgau 1887. S. 150.
  2. Kattenbusch. Von Schleirmacher zu Ritschl. Giessen 1893. S. 5.
  3. Der Katholik. 1889. Bd. 2. SS. 400-401.
  4. Н. Терентьев. Лютеранская вероисповедальная система по символическим книгам лютеранства. Казань 1910, стр. 460.
  5. Против ересей, кн. 3, гл. 4:1.
  6. Против ересей, кн. 3, гл. 24:1-2.
  7. Письма Преосвященного Михаила, почившего епископа Таврического. Симферополь 1910, стр. 178.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *