ХРИШЋАНСТВА НЕМА БЕЗ ЦРКВЕ!

 

ХРИШЋАНСТВА НЕМА БЕЗ ЦРКВЕ!
 
ВАН ЦРКВЕ ГУБИ СЕ ВЕРА У ХРИСТОВО БОЖАНСТВО
 
Међутим, замена Цркве хришћанством повлачи за собом води још једну ужасну замену – замену Христа Богочовека човеком Исусом из Назарета. Као што је вера у Цркви нераскидиво повезана са признањем Божанства Христа Спаситеља, тако и одрицање Цркве за собом повлачи одрицање Оваплоћења Сина Божијег, одрицање Божанства Исуса Христа. Заиста, да би неко дао некакво учење није неопходно да неизоставно буде Богочовек. Божанско достојанство Исуса Христа неопходно је само ономе, ко у Њему види Спаситеља, Који је у природу људску улио нове силе и Који је основао Цркву. У стварности, зар није већ из речи Самог Исуса Христа видљива та нераскидива веза истинске Цркве и Истине Његовог Богосиновства? Симон Петар је рекао: „Ти си Христос, Син Бога Живога„. Тада му је Исус рекао: „Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену (тј. на истини Богооваплоћења, које је исповедао Петар) сазидаћу Цркву своју и врата пакла неће је надвладати„. (Мт. 16:17-18).
Древна Црква је са посебним напором одбранила ту истину једносуштности оваплоћеног Сина Божијег са Богом Оцем, јер је била жељна истинске обнове људске природе, успостављања „нове твари“ тј. Цркве. Непоколебива вера да је Син Божији, Друго Лице Свете Тројице сишао на земљу, учинио се човеком, открио људима тајне Царства Божијег, основао Цркву Своју на земљи, пострадао за грехе рода људског и, победивши смрт васкрсао из мртвих, откривши људима пут ка богоуподобљењу и обожењу не само по души, већ и по телу – управо таква вера је лежала у унутрашњем мотиву, у основи свих догматских покрета IV века.[1]
Зашто је тако напрегнута била борба са аријанством? Зашто су аријанци наишли на тако одлучан отпор, зашто им је св. Атанасије Велики, тај стуб Цркве Христове, одрицао назив „хришћанин“? Заиста, аријанци су признавали Христово учење, сматрали су Га чак Оваплоћеним Сином Божијим, само што тог Сина Божијег нису сматрали равним и једносуштним Богу Оцу. Али ево шта пише св. Атанасије Велики: „Они, који аријанце називају хришћанима, налазе се у великој и крајњој заблуди, као они који не читају Писмо и уопште не познају хришћанство и хришћанску веру. Заиста, то значи исто што и Кајафу назвати хришћанином, Јуду издајника прибројати апостолима; тврдити да они, који су испросили Вараву а не Спаситеља, нису учинили ништа лоше; доказивати да су Менеј и Александар људи добромислећи, а да апостол лаже о њима. Али хришћанин то трпељиво не може слушати; а о ономе ко се одважи да говори ово, нико неће претпоставити да при здравом уму“.[2]
Савременом, мало религиозном човеку, сви догматски спорови IV века учиниће се несхватљивим па и бесмисленим. Међутим, „то је била борба два, до крајности противречна, погледа на Христа: мистички – религиозно, у коме се Он јавља као извор живота, спасења, бесмртности и обожења; и – рационалистичког, где се Христос представља само као божански Учитељ и очекивани узор за Своје следбенике“[3]. Питање је било, у суштини, о томе да ли ће у будућности хришћанство остати религија са свом целокупношћу његових светлих веровања и мистичких нада, или ће се разрушити у просту философију са религиозном нијансом, каквих није било мало у то време. „Зато су и о питањима о божанству Сина Божијег, која су дотицала најинтимнију страну верујуће душе, расправљали на трговима и пијацама“.[4]
Може се рећи да је Црква одбранила једносуштност свог Оснивача са Богом Оцем; аријанци, људи рационалистичког погледа, одрицали су једносуштност оваплоћеног Сина Божијег, гледајући на Њега као на оснивача школе, коме већ није обавезно неопходно да буде савршени Бог. Жеља да се буде „нова твар“, „обновљена природа“, другачије речено – Црква Бога Живога, тражи да се призна пуно божанство Христово. „Бог је постао човек, да би човек постао бог“. „Син Божији је постао син човечији, да би синови човечији постали синови Божији“ – ето како одређују смисао Богооваплоћења св.Иринеј Лионски и Атанасије Велики.[5]
По учењу тих великих Отаца Цркве, спасење је немогуће без оваплоћења и очовечења истинитог Бога. „Ако се човек не би сјединио са Богом, не би могао да се учини причасником нетрулежности“, говори св.Иринеј.[6] „Ако би Син био твар, то би човек још увек остајао смртним, не сјединивши се са Богом“, пише св. Атанасије.[7] Таквим мислима пуно је богослужење наше православне Цркве. Ево примера из само једне службе на Рождество Христово: „Данас Бог на земљу сиђе, и човек на небеса узиђе.“[8] „По слици и прилици грехом иструливши, виде Исус и спустивши небеса сиђе и непроменљиво се усели утробу девичанску да у њој пропадљивог Адама обнови“.[9] „Да тако радостно кличе и сва твар да игра, дође Христос да је обнови и спасе душе наше“.[10] „Иструливши грехом како је по лику Божијем створен, сва та трулежност истинита, и оно најбоље што је отпало од божественог живота, опет обнавља мудри Творац.“[11] „Остваривши молитвену жељу људи се удостојише Божијег христокрасног доласка, и сада благују у новом животу.“[12] „Да уздигнем и прославим људску палу природу дођох јавно“[13] – ево које речи св. Црква слаже у уста Господа који се рађа.
Православна Црква је носилац идеје стварног спасења човека, његовог пуног поновног рођења, обновљења, поновног стварања и обожења, што својим силама човек не може достићи, колико год он мудровао. Да би Црква била управо Црквом – заједницом обновљеног човечанства, потребно јој је оваплоћење Сина Божијег, и зато је за црквене људе, који су примили сву висину религиозног идеала Свете Цркве, Исус Христос увек био и јесте Син Божији, једносуштни Богу Оцу. „Други“, пише св. Иринеј, “ не придају никакав значај силаску Сина Божијег и домостроју његовог оваплоћења, које су Апостоли објавили и Пророци предсказали, да се кроз то мора остварити савршенство наше људске природе. И такви људи морају бити прибројани маловернима.“[14]
У време св. Иринеја, неки лажни учитељи су тврдили да се целокупно Христово дело, тобож, састојало у давању новог закона уместо старог, који је Он укинуо. Св. Иринеј супротно томе тврди, да нису нови закон и ново учење били циљ Христовог доласка, већ управо поновно стварање пале људске природе. „Ако у вама“, пише он, „изниче ова мисао: шта је ново донео Господ доласком својим?, знајте да је донео све ново тиме што је принео Себе Самога и тиме обновио и оживотворио човека.“[15]
Ако неко одбацује Цркву са њеним религиозним идеалом, то и Христос за њега, природно, стаје у ред учитеља – мудраца, заједно са Будом, Конфучије, Сократом, Лао Цеом и другима. При томе, Христос се показује као врло несамосталан учитељ. Услужна наука указује на мноштво различитих извора, чак све до вавилонских изрека и митова, одакле је, тобож, позајмљено Христово учење. Христос постаје налик на нижеразредног мудраца, који саставља своје учење, не увек срећно сакупљајући из различитих туђих књига. Непријатељи хришћанства са злурадошћу указују на те резултате „научних истраживања“ и објављују да у суштини Исус Назарећанин и није дао ново учење. Он је, кажу, само поновио оно што је било казано до њега, а што би знали и без њега.
Међутим, за оног ко верује у Цркву, све те речи о различитим „утицајима“ на хришћанство немају ни најмањег смисла, јер је суштина Христовог дела, како је речено, не само у учењу, већ у спасењу.Бог је послао Сина Својега Јединороднога, да живимо Њиме.“ (1.Јн. 4:6, упореди 5:13). Нека се у учењима земних мудраца и срећу призраци истина, блиских хришћанству, али Христос, Син Божији, је саздао Цркву, послао Духа Светога и тиме поставио почетак новом животу, што ниједан мудрац из рода људског није могао учинити. Управо је за стварање Цркве био неопходан силазак на земљу Сина Божијег и његова смрт на крсту. И зато сви, који одвајају хришћанство од Цркве, пре или касније долазе до богохулства, одбацивања Христа Богочовека, а долазе управо зато што при одрицању Цркве Богочовештво Христово постаје небитно за њих.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. См. проф. А. А. Спасский. История догматических движений в эпоху вселенских соборов. Сергиев Посад 1906, стр. 651.
  2. На ариан слово 1:1-2.
  3. Проф. Спасский. Цит. соч. стр. 200.
  4. См. проф. И. В. Попов. Идея обожения в древне-восточной Церкви. Москва 1909.
  5. Его же. Религиозный идеал св. Афанасия Александрийского. Свято-Троицкая Сергиева Лавра 1904. Сравн. проф. Спасский. Цит. соч. стр. 198-199.
  6. Против ересей, кн. 3, гл. 18:7.
  7. Слово 2 против ариан, гл. 69.
  8. Служба на Рождество Христово, 2-я стихира на литии.
  9. На литии, стихира 4-я.
  10. На стиховне, стихира на „Славу.“
  11. Канон Космы, песнь 1, тропарь 1. Сравн. того же канона 2-й тропарь 3-й песни: „причастием плоти горшия подав Божественнаго естества.“
  12. Канон Иоанна, песнь 9, тропарь 2. Сравн. того же канона 2-й тропарь 7-й песни: „богатство обожения носяй.“ Ирм. 4-й песни: „рода человеча обновление, древле поя пророк Аввакум предвозвещает… людей во обновление слово.“
  13. Ирмос 9-й песни канона на повечерии предпразднства.
  14. Доказательство апостольской проповеди, гл 99.
  15. Против ересей, кн. 4, гл. 34, параг. 1.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *